Prijava

Димитрије Александрович Адвејев је психијатар, психотерапеут, клинички психолог, магистар медицинских наука, члан Савеза писаца Русије. Живи у Москви.

Рођен је 1964. У Русији. Медицински факултет Чувашког државног универзитета у Чебоксарију завршио је 1988. Године са највишим оценама. Класичну праксу и постдипломске студије завршио је на Казанском медицинском институту, а примарну специјализацију из психотерапије 1989.  на Психонеуролошком институту ,,В. М. Бахтерев" у Санкт-Петербургу. На институту опште и судске психијатрије ,,В. П. Сербски" 1992. одбранио  је магистарску дисертацију; исте године борави у Немачкој на стручној пракси из психотерапије.

Од 1992. до 2002. радио  је у неколико здравствених установа, био је доцент на катедри за психологију, затим ванредни консултатнт Медицинског центра Председника Руске Федерације, и психотерапеут у Центру за бригу о душевном здрављу ,,Св. Јован кронштатски".

Од 2003. до 2004. учествовао је у организовању рехабилитационог центра Руског подворја Св. Стилијан на Кипру, у граду Лимасолу. Током следеће две године (2005-2006) ванредно је завршио постдипломске студије на Богословском факултету Универзитета ,,Лучијан Блага" у граду Сибиу, у Румунији, са радом ,,Формирање хришћанског односа према психичким болестима".

Од 2005. до данас директор је Института за проблеме формирања хришћанског односа према психичким болестима, где ради и као професор.

Д. А. Адвејев се од 1991. бави формирањем хришћанског односа према психичким болестима, и разрађивањем модела православне психотерапије. Држи предавања у Русији и у свету . Више пута је имао запажене реферате на црквеним конференцијама. Исто тако, са својим публикацијама и рефератима суделовао је на руским, европским и светским конгресима психијатара и психотерапеута, био је учесник светског форума ,,Дијалог цивилизација" ( Бахреин, 2008), са радом о хришћанском приступу психичким болестима. Доктор Адвејев аутор је великог броја публикација, мултимедијалних пројеката, и, такође, 60 књига које су, осим на руском, објављене и на румунском, српском, бугарском, македонском, енглеском, шпанском и немачком језику. ( Укупан тираж објављених књига премашује милион и по примерака.) Награђиван је бројним наградама, почасним дипломама, његово име унето је у енциклопедију ,,Ко је ко? У Русији" . Одлуком Савеза писаца Русије, 2010. године награђен је медаљом А. П. Чехова  ,,за допринос духовном усавршавању нације".

Аутор је до сада објавио следеће књиге:

На руском језику

«У святынь Греции и Кипра» (соавтор Я.А.Беседина). Москва, 2011, 128с.; 2012, 192с.

«Как сохранить душевный мир». Москва, 2011, 144с.

«Когда болит душа». Москва, 2010, 2011, 228с.

«Формирование христианского отношения к психическим заболеваниям. Конспект лекций». Москва, 2009, 272с.

«Мысли о женской душе или очерки житейской психологии». (соавт.) Москва, 2009, 144с.; 2-е изд., 2010, 176с; 3-е изд., 2011; Симферополь, 2012, 224с.

«Нервность: ее духовные причины и проявления». Москва, 3-е изд., 2004, 256с.; 4-е изд., 2006, 272с.; 5-е изд., 2008, 272с.;  6-е изд., 2010, 320с. Скачать бесплатно.

«Православие и медицина. 205 вопросов православному врачу». Москва, 2009, 368с.

«100 вопросов православному психотерапевту». Москва, 2008, 128с.; 2-е изд., 176с., 2010; 3-е изд., дополненное, переработанное, 2012, 214с.

«Сердечный врач». (соавт.) Москва, 2009, 44с.

«Как сохранить душевное здоровье ребенка и подростка». Изд. 2-е, исправленное и дополненное. Москва, 2007, 252с.; Изд. 3-е, Москва, 2008, 256с.; 4-е изд., 2010, 176с; 5-е изд. дополненное и переработанное, 2012, 216с.

«Очерки православной психотерапии». Изд. 3-е, исправленное, дополненное и переработанное. Москва, 2007, 544с.; Изд. 4-е, Москва, 2011, 544с.; Изд. 5-е, 2012, 464с.

«Размышления православного врача». Москва, 2007, 208с.; Изд. 2-е, 2008, 272 с.

«Православие и медицина. О душевном здоровье». Аудиокнига в формате MP 3, Москва, 2006.

«Уныние и депрессия: сходства, различия, врачевание». Москва, 2006, 208с.; Изд. 2-е, 2008, 256 с; 3-е изд. 2011, 240с.

«Депрессия: как болезнь, как страсть». Москва, 2001, 64с., 2002, 126с., 2006, 126с.

«Наука о душевном здоровье. Основы православной психотерапии». Москва, 2001, 2005, 512 с. (соавт. В. К. Невярович).

«Как сохранить душевное здоровье ребенка». Москва, 2005, 224с.; 3-е изд., 2008, 256с.; 2012, 216с.

«Душевные болезни: православный взгляд». Москва, 2005, 280с.; 2-е изд., 2008, 288с.; 3-е изд., 2010, 200с.

«Православие и медицина. О Болезнях и пороках души». Москва, 2005, 352с.

«В плену греха» (со-т. Игум. Валерий (Ларичев), В.К.Невярович). Москва, 2003, 320с.

«Православная психотерапия». Миссионерский Листок № 142, Свято-Троицкая Православная Миссия, США, 2003. Скачать бесплатно.

«Врачевание души: истинное и ложное». Москва, 2001, 2002, 128с.

«Греховные недуги. Психология страсти». Москва, 2001, 128с., 2002, 320с.; 2-е изд., 2011, 144с.;3-е изд., Симферополь, 2013, 208с.

«В кабинете у врача. Москва», 2001, 160с., 2002, 252с.

«Причины психических заболеваний: православный взгляд». Москва, 2002, 256с.

«Истерия. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Страхи. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Нервный ребенок. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Православная энциклопедия «Домашний доктор». Москва, 2002, 320с. Скачать бесплатно.

«В помощь страждущей душе». Москва, 2000, 368с.; 2-е изд., 2001, 447с.

«Бессонница. Беседа с православным врачом». Москва, 2001, 64с.

«Нервность: ее духовные причины и проявления». (соавтор В.К. Невярович). Москва, 1999, 128с.; 2-е изд., 2000, 174с.

«Беседы с православным психиатром». Москва, 1998, 96 с., 2-е изд., 2000, 160с.

«Греховные недуги: пьянство, наркомания, курение». Москва, 1999, 64с.

«Из дневника православного психиатра». Москва, 1999, 235с.

«Духовная сущность психических расстройств». Москва, Киев,1998, 64с.

«Православная психиатрия». Москва, 1997, 125с.

«О духовной сущности невроза». Москва, 1996, 20с.

«Из дневника православного психиатра». Москва, 1995, 64с.

«Через страдания к свету Православия». Москва, 1994, 15с.

«Этюды о культуре здоровья». 1995, 44с.(соавт.).

«Программа "Гармония"». Чебоксары, 1994, 28с.(соавт.).

«На нервной почве...». Чебоксары, 1994, 53с. (соавт. Г.С. Петрушов).

«Позитивная психотерапия в психосоматике». Чебоксары, 1993, 116с. (соавт. Х. Пезешкиан).

«Психотерапия "здравым смыслом"». Чебоксары, 1992, 76с. (соавт. В.Д. Менделевич, С.В. Киселев).

«Барий и психика». Чебоксары, 1992, 94с. (соавт. Д.М. Менделевич).

«Мы и стресс: психотерапевт советует». Чебоксары, 1991, 82с.

«Невротический конфликт: причины и последствия». Чебоксары, 1989, 43с. (соавт. В.Д. Менделевич)

На српском језику

«100 питаньа православном психотерапеуту». Сербия, Белград, 2012, 200с.

«Леченье душе у Православноj Цркви». Сербия, Белград, 2010, 400с.

«Чамотиња и депресиjа. Сличности, разлике и лечење», 2010, 80с.

«Sveti Oci i savremena psihijatrija o neurozama - bolesti naseg vremena». Belgrad, 2007, 240p.

«Pravoslavije I Neuroza. (Duhovni Uzroci Neuroze I Pravoslavni Nacin Lecenja)». Monte Negro., 2001, 136p. Скачать бесплатно.

На македонском језику

«Униние и депресиjа. Сличности, разлики, лекување». 2009, 278с.

«Пастирска грижа за душата. Психиjатриски аспект». 2010., 262c.

На румунском језику

«Psihiatria pentru duhovnici». Romania, Bucuresti, 2011, 216p.

«Psihiatria ortodoxa in intrebari si raspunsuri». Bucuresti, 2011, 296p.

«Psihiatria ortodoxa in intrebari si raspunsuri. De vorba cu un psihiatru ortodox». «Sophia», Romania, 2011, 296p.

«Femeia si problemele ei». Bucuresti, 2010, 112p; 2011, 162р.

«Depresia: ca patima si ca boala». Bucuresti, 2005, 126p.; 2008, 2010, 216p.

«Nevrozitatea: la copii si adolescenti». Bucuresti, 2005, 120p.; 2008, 2010, 184p.

«Probleme actuale ale psihoterapiei ortodoxe». Romania, Bucuresti, 2007, 200p.

«De vorba cu un psihiatru ortodox». Bucuresti, 2006, 136p.

«Nervozitatea». Bucuresti, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2009, 2011, 256p.

«Cand sufletul este bolnav». Bucuresti, 2005, 264p.

На бугарском језику

«Православна психиатрия. Очерци за душевните заболявания и лечението им в светлината на светоотеческото учение». 2004 г., България, Славянобългарския манастир "Св.Вмчк Георги Зограф", Света Гора, Афон, 120с.

На енглеском језику

«Neuroses and psychotherapy: orthodox view». Moscow, 2012, 120р.

«Orthodox psychotherapy: foundation and practice». New-York, 2006, 128p. Скачать бесплатно.

«Forming of a Christian attitude towards mental disorders and methods of their treatment». Moscow, 2005, 88p.

На немачком језику

«Orthodoxe Psychotherapie. Der schmale pfad», № 8, 2004, (Germany), 43-112p. Скачать бесплатно.

На шпанском језику

«La Sicoterapia Cristiana Ortodoxa». Buenos Aires, 2004, 128p.

Извор: Русија.рс

Драгомир Анђелковић: Профитирање на туђој несрећи

24 октобар 2012  Драгомир Анђелковић









Како влада Грчке попуњава државни буџет на рачун рата у Сирији?

Не треба ни да говоримо о томе у каквим економским проблемима се налази Грчка. Иако вођство те земље упорно тражи путеве изласка из кризе, опоравак се још не назире. У таквим околностима грчка влада очајнички покушава да на све могуће начине бар краткорочно попуни буџет. Ради тога Атина се не либи од било чега, па чак ни од тога да зарађује на крвопролићу које је у току у Сирији. Из неког разлога, наша јавност о томе није адекватно обавештена.

ЕЛЕКТРОНСКИ РАТ

На територији НАТО морнаричке базе у заливу Суда, на грчком острву Крит, крајем августа почео је да ради нови амерички систем електронског извиђања и прислушкивања – који делује спрегнуто са аналогним британским војним постројењем, које се налази у зони војне базе те земље на Кипру – као и са сличном електронском опремом на бродовима флоте САД лоцираним у источном Средоземљу.

Нови амерички електронски центар на Криту знатно повећава могућност читавог тог сложеног комплекса. Омогућава не само целовиту размену обавештајних података са командом НАТО-а, у вези са ситуацијом у Сирији и Либану, већ и достављање преко турских обавештајних служби релевантних информација сиријским ,,устаницима".

Поред реченог, у грчку војну болницу у Солуну, од јула ове године, на лечење се перманентно шаљу рањени припадници тзв. Ослободилачке сиријске армије, који су – како тврде поједини лекари поменутог медицинског центра – најамници углавном пореклом из Либије а не Сиријци. Неки од њих су већ били на лечењу у Грчкој крајем 2011. године, пошто је окончан рат у Либији.

Из Сирије у Грчку, и обрнуто, рањени бојовници из редова сиријских побуњеничких снага, стижу преко Турске. Грчка и Турска су привремено, из интересних побуда, заборавиле на међусобне територијалне спорове. У вези са описаним пословима, све дипломатске формалности као и регулисање финансијских питања, на себе је преузео амерички конзулат у Солуну.

ОБУКА НАЈАМНИКА

У све је директно укључен и грчки војни врх. У јавност је већ процурео податак да се по личном налогу новог начелника генералштаба грчких оружаних снага, генерала Гиниса Константиноса, у базама специјалних снага Грчке, на острву Крит и у околини града Киликиса (Егејска Македонија), већ неко време континуирано спроводи обука грађана држава Севере Африке и Блиског Истока.

Поред грчких инструктора у процес специјалне обуке укључене су и њихове колеге из САД, Велике Британије и Катара. Тежиште обуке ставља се на изучавање метода вођења ратних дејстава у градским условима, као и на припрему за употребу експлозивних средстава. После окончања обуке већина новопечених специјалаца бива послато у Сирију.

Разуме се да све набројане ,,услуге" грчки естаблишмент не чини бесплатно. Рат у Сирији се обилато финансира од стране влада САД, Француске и читавог низа држава Блиског Истока (с тим што гро средстава који стижу из тог региона даје Саудијска Арабија). А када је неко спреман да обилато плаћа, увек се нађу они који су спремни да ураде било шта како би зарадили.

ИЛУЗОРНА КОРИСТ

Грчка влада настоји да се и на описани начин избори са буџетским дефицитом, занемарујући све хуманистичке принципе и норме међународног права. Од тога грчки народ, који свакако није крив за оно што иза његових леђа ради његова влада, неће имати дугорочну користи. Тешки проблеми морају да се решавају дубинским, структуралним реформама, док се описаним непринципијелним поступцима само привремено постиже неки ефекат. Но, они који су гурнули Грчку у проблеме у којима се сада налази, о томе не мисле. Њима и требају упропашћене државе које се грчевито боре да избегну банкрот, и које ће ради тога послушно извршавати њихове налоге. О томе и ми морамо добро да размислимо пре него што буде касно. За то имамо инспиративну прилику док посматрамо како наше унесрећене балканске комшије, ради малих буџетских дотација које им истински неће помоћи, доприносе несрећи сиријског народа.

Видовдан

 Драгомир Анђелковић: Стефановић уместо Стефановића?
29 септембар 2012 Драгомир Анђелковић
Ел. пошта   Штампа   PDF   

Поново се чују фанатичне оде  евроинтеграцијама, док у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели

Тек што се почетком септембра наша државна делегација вратила, како нам је током ње и одмах по њеном окончању представљено, из успешне посете Немачкој, уследио је хладан туш. У Београд су муњевито дошли немачки парламентарци, који су српској јавности предочили седам услова Берлина за отпочињање преговора о приступу Србије ЕУ. Уз разне друге видове понижавања Србије, они садрже и захтев да дигнемо руке од Косова и Метохије, односно да се помиримо са отмицом тог дела наше територије, те врховном влашћу Приштине чак и над Србима на северу КиМ. То баца сенку ако не и на мотиве нове власти, онда бар на њену превелику кооперативност према Западу и приврженост ЕУ интеграцијама. Ако не уследе озбиљни национално одговорни потези из Београда (уместо отпочињања тихог реализовања немачког ултиматума), може да испадне да су све најављене немачке инвестиције део надокнаде за КиМ, а не могућност за унапређење наших спона без обзира на размимоилажења око неслагања у вези са судбином јужне српске покрајине, односно да су српској јавности представљене разне потенцијалне ,,благодети" сарадње са Немачком под условом да буде ,,разумна" у вези са косовским питањем.

ЖУТА РЕТРОСПЕКТИВА



Претходна власт је водила, чак и на основу прворазредних америчких дипломатских извора, доказано издајничку политику препуштања КиМ албанским клијентима оних који су на нашу земљу извршили агресију 1999. године. Тако је, да се подсетимо, плаћала за своје довођење на чело државе. Уз то, на разне друге начине – од наметања лажи о нашој доминантној кривици за ратове деведесетих (нпр. мит о Сребреници), до ,,регионалног помирења" по принципу да се ми Хрватима извињавамо и за то што су нас клали у Јасеновцу – ниподаштавала је наше националне интересе. То је радила и са моралом и традицијом. Само да се сетимо удварања Бриселу промовисањем тзв. геј парада и сличног. Да сада и не говоримо о накарадној економско-социјалној политици која је већину Срба довела до просјачког штапа, уместо великог дела наше индустрије оставила ,,спаљену земљу", а скоро све што и даље вреди предала у руке странаца и домаћих тајкуна којима, по правилу, спрам личног профита нација и држава мало значе.

Зато је патриотски императив био дати све од себе да кривци за убрзано труљење Србије оду са власти. Стога је велики део српске патриотске јавности подржао реалну могућност за промену власти, те, уз све резерве које је према њој имао, долазак нове владајуће екипе. Но, истиче доба поштеде ,,нових", због наде да ће промене добити дубински карактер, те давања времена да то почне да се дешава. Променили су се људи на врху, али убрзано почиње да бледи нада да ће се целовито променити и штеточинска политика, односно они који на извршним функцијама, од медија до битних државних и културних институција, представљају њене носиоце.

МОДЕЛИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ

Када дође до ,,радикалних" промена на челу државе, ново стање може да се учврсти на два начина: 1) темељним резовима како би дошло до дубинског дисконтинуитета у односу на претходно стање; 2) симбиозом са делом старог режима. Но, тада се покаже да оно што је требало да буде ,,радикални" преокрет, заправо то није. До јуче опозиционе партије обећавале су свашта како би победиле на изборима, али пошто се то десило нису спремне да отпочну ,,генерално чишћење" државе (већ га само симулирају). Тада се нова власт учвршћује преузимањем многих кадрова из старе, те прикривеним договорима са неким њеним првацима, уместо храбрим сменама и наметањем нових принципа. У софистицирано окупираним земљама као што је наша, инострани ментори ислужених квислиншких режима, обично улажу велике напоре да се промене одвијају по последњем сценарију. Тада народ на неко време умири своје страсти и отупи, а много тога, ако не баш и све, настави да се развија као и пре избора. Све док миц по миц хегемонистичке силе не заокруже оно што желе, те учврсте наметнуто стање.

Велики део патриотске јавности и даље се нада да описано на крају претходног пасуса није случај у постизборној Србији. Међутим, много тога забрињава. И то толико да се приближава тачка ,,лома", када ће – ако се нешто коренито не деси у односу према Косову, али и другим аспектима наше стварности – за њу нови постати исто што су били стари. Поново се чују фанатичне оде  евроинтеграцијама, док се у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље гура у песак, тј. допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели. Уместо нове културно-идентитетске политике – коју су челни људи Ресорног министарства наговестили, да би се од њих под притиском старих властодржаца, јуришника анти-Србије и вероватно страних амбасада, државни врх муњевито оградио – спрема нам се, уз благослов државе, нова хомосексуална фешта на улицама Београда. Говори се о продаји ,,Телекома" (ваљда Немцима?), а не о коперниканском преокрету у економији, који би довео до окретања себи и покретања индустрије, уместо да чекамо илузорно отварање ЕУ капија и клањамо се ММФ-у. Из озбиљних руских кругова већ се чују негодовања да се помпезно прича о српско-руској сарадњи, а мало се, на неким важним пољима за које су Руси заинтересовани, и сада уистину ради. Као да се и даље мисли на Берлин и Вашингтон, када се каже Москва.

КОСОВСКА РЕПРИЗА

Могао бих да се подробније бавим многим питањима, од приступа нових власти медијима до асиметрично жутих комбинација чији видљиви део је промена на челу ,,Телекома". Ипак, сада ћу се задржати само на косовском проблему. Настављено је певање старе (лоше) косовско-метохијске песме, а за шефа нашег преговарачког тима доведен је кадровски анахронизам старог режима – Дејан Павићевић. Дојучерашњи блиски сарадник врховног Тадићевог косовског преговарача постао је Стефановић уместо Стефановића. Све под наивним изговором – озбиљна смо држава, па потпуно морамо да испоштујемо оно што је претходна власт прихватила, чак ако се са тим и не слажемо. Но, јасно је да ствари стоје другачије.

Професор уставног права Ратко Марковић, који је у области којом се бави прворазредни ауторитет, наглашава да нова власт апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи договоре претходне. Државу обавезују међународни уговори, и то тек када су потврђени у Народној скупштини, а не политички договори претходне власти срачунати на то да Србија постепено дигне руке од Косова и Метохије. Отуда, са правног становишта, ни парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином, ни потоње уредбе владе – за садашњу власт немају обавезујући значај. Празне су приче неких наших нових властодржаца да морају да одраде оно што је отпочела претходна власт. Ако то буду радили и тамо где се удара на српске виталне интересе у вези са КиМ, у питању је неки њихов рачун за који само налазе изговор.

КРАЈ ИГРЕ?

Немачка је озбиљна држава, чија реч има пресудну улогу у ЕУ. Ако је она јасно и гласно изашла са условима без којих нема нашег наставка кретања путем евроинтеграција – нема дилеме да од тога неће одустати. Најаве из Београда да ће до отпочињања преговора о приступу Србије ЕУ, и поред отрежњујућег немачког хладног туша, ипак доћи у првој половини наредне године, указује или на то да смо током предизборне кампање слушали ,,патриотске" лажи, или пак да власт купује време да би повукла неке државотворне потезе. Међутим, примена већине онога што је Стефановић договорио, представљало би стављање тачке на последњу могућност.

Нема преговора са Бриселом без испуњавања немачких услова, а они подразумевају дизање руку од Косова, на начин за који храброст није имао ни Тадићев режим. Са Немцима или било којим другим страним факторима морамо да играмо разне игре, па и да им правимо неке болне уступке, али сврха тога је да нам буде боље, а не горе, да заштитимо виталне националне интересе (од којих је први очување територијалног интегритета), а не да их опасно поткопавамо. Ако се покаже да нова власт не ради тако, већ на (гео)политичком, али и другим пољима настављају по старом, онда мотиви нису национални већ лично-партијски.

ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ

Данас када се руше темељи ЕУ, бесмислено је причати да је наша боља будућност превасходно везана за евроинтеграције, те да је нужно да ради тога жртвујемо било шта друго. И да је тако, радило би се о неприхватљивом моделу понашања. А камоли када сваки дан гледамо колико је Унија усрећила Грке и многе друге народе подређених држава. Отуда, многи ће имати разлог да помисле да као што је прошла власт помогнута да дође на чело државе да би радила у интересу америчке и берлинске, а не српске косовске политике – овој садашњој је Запад то допустио уз њено обећање да државу суштински неће скренути са курса којим је кренула 2008. године. Још се надам да се неће показати да је тако; да нова власт околиши са повлачењем правих потеза како би у погодном тренутку кренула у општу офанзиву (унутрашњу и спољну). Ипак, време за храбре и одлучне државотворне потезе, као и стрпљење патриотске јавности – истиче! Не значи да би према глобалним моћницима требало пркосно да се поставимо и престанемо да показујемо спремност на кооперативност, али несумњиво власт државе Србије више не сме да ради у њиховом уместо у свом националном интересу!

Извор: Печат

Кустурица за Известија: Холивуд ствара смеће а ви га копирате

28 септембар 2012  Емир Кустурица











Русима је под ногама философски камен, вечно извориште стваралачког надахнућа


У Петербургу  је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља  Европе и Азије  који ће се такмичити у четири  номинације :"Најбољи филм", ,,Најбољи режисер ,,, ,,Најбољи глумац",,,Најбоља глумица". Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала  разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа ,,Известија". Овај интервју преносимо  скоро у целини.

Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна  историјска сценографија.

Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова  истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма.

Холивуд  сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну.

Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу  црног хумора код словенских народа .

Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште  стваралачког надахнућа

- Како сте постали председник жирија?

- Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи  да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога   нешто мора постати   у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек  огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи  су стално под  ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места  на којима ће бити могуће видети  неки добар филм.

- Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите?

- Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто  радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету.

- Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места?

- Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе  који су стварали мој свет још од самог детињства .

- Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница?

- Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији  и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал.



- Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио ?

- Холивуд   све досад представља огромни проблем за филм.То  више није онај  прелепи Холивуд  из  1950-1960. година. Тада  је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење  коју су створили маркетолози  и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања  о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд  производи  филмове који су  поптуно ван контекста живота. Упрошћено  речено, Холивуд  ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће  на  известан начин трансформише  у једну целу идеологију и то веома опасну.

- Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам ?

- То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате  велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке  драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је  у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене  - под ногама  вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање...

Бранко Ракочевић

Извор: Русија.рс

Драгомир Анђелковић: Косовско-метохијски лакмус тест патриотизма

24 септембар 2012  Драгомир Анђелковић








Србија се недавно суочила са немачком уценом која је преко ноћи изменила параметре српске политичке сцене. Из тога ће релативно брзо произаћи  важни одговори о карактеру нове власти.

Иако се неретко потпуно поистовећују, колаборационисти и квислинзи нису нужно исто. Први некада сарађују са моћним непријатељима своје земље, руковођен жељом да ублажи патње народа и колико је то могуће умање штету која држава трпи. Други су малигна подврста првих. Са агресорима, окупаторима или недобронамерним хегемонистичким силама, сарађује из жеље да дођу на власт или пак из идеолошких разлога (убеђења да се једино они боре за праве вредности, важније и од базичног националног интереса, које већина њихових сународника није у стању да схвати и усвоји). Ради власти или из идеолошког фанатизма, они ђаволу продају своју душу и националне интересе. Отуда, неизоставно су разорни фактор државности свог народа. Опет, добронамерни колаборационисти су често по нацију много кориснији од оних који су, по цену било какве штете за државу и народ, некритички спремни на отпор глобалним силницима. У околностима када се нација налази под великим притиском много моћнијих, мудро је тражити стазе спаса како би се сачували национални приоритети. Али њих нико нема право да жртвује. Ради њих је и тотални отпор, уз све ризике које са собом носи, неопходан онда када нема других могућности. То је тада рационална а не емотивна солуција.

ПРАВА МЕРА КОЛАБОРАЦИЈЕ

Како је с правом својевремено рекао један амерички политичар: ,,Једино ново на овом свету је историја коју не знамо". О плодотворној колаборацији и, као контраст њој, слугеранском односу према страним моћницима (праћеном ниподаштавањем сопствене нације), те разлици мећу реченим, много тога можемо да научимо из државо-конструктивних и деструктивних дешавања широм нашег континента у доба освајачке епохе француског цара Наполеона I (1769-1821). У светлу тога потом ћемо се осврнути и на нашу (гео)политичку збиљу.

Бонапарта је током својих успешних похода од Атлантика до Средоземља, до 1812. године освојио већи део Европе западно од руских граница, те прекројио међе тамошњих држава, успоставио низ нових зависних творевина, и на чело већине подређених ентитета довео владаре из редова своје породице или француског војног врха. Наметнути краљеви су се ослањали на нову (грађанску) управљачку елиту из редова покорених народа, која се једним делом идеолошки идентификовала са доносиоцима бакље Француске револуције, док се другим делом понашала опортунистички (у дијапазону од колаборације ради заштите националних интереса до служења странцима из личних побуда).

У владама свих држава Наполеонове ,,заједнице народа" било је и једних, и других, али у различитим пропорцијама. Међутим, без обзира на различите преовлађујуће мотиве колаборације – доминирали беневоленти колаборационисти или преовлађивали квислинзи –владе и краљеви марионетских држава неизбежно су се налазили између француског чекића и домаћег наковња. Ко год био у питању, ако су се поменути властодршци суштински опирали захтевима Наполеона (макар их и пасивно опструирали само зато што су увидели да ће неизбежно испровоцирати опасну реакцију поданика) озбиљно су рескирали да их император уклони са власти. Опет, ако су кротко извршавали налоге из Париза, постајали би убрзо врло непопуларни и међу оним својим поданицима који су делили либералне идеје те иницијално поздравили нови поредак. Тако су призивали побуне које су многе Наполеонове клијенте такође коштале власти или су њу убрзо свеле (и то номинално) на мањи део територије њихових краљевина, који су заправо контролисали послати француски интервенционистички контингенти.

ШВЕДСКЕ ПОУКЕ

Скоро сви Наполеонови ,,извозни" краљеви као и њима блиске домаће политичке елите земаља које су им поверене на управу, на овај или онај начин, лоше су прошли. Изузетак је била Шведска, у којој је уз подршку Бонапарте на власт дошао његов, на бојном пољу не нарочито успешни маршал, Жан-Батиста Бернадот (1763-1844). Тај човек из царевог ужег круга брзо се показао много способнијим политичаром него што је био војник. Додуше, испољавању његове вештине маневрисања погодовала је специфичност Шведске. Та земља, за разлику од већине Наполеонових ,,савезница", није била освојена већ се сама благовремено приклонила европској хегемонистичкој сили, како би избегла инвазију. Шведски парламент је 1810. године поменутог француског маршала изабрао за наследника краља Карла XIII, који није имао деце.

Жан-Батиста Бернадот је у почетку наступао као Наполеонов верни следбеник како би се на крилима његовог ауторитета и страха од његових бајонета, учврстио на шведском престолу. Када му је то пошло за руком постао је већи Швеђанин од многих правих Швеђана. Све више је инсистирао на заштити шведских државних интереса, чак и када је на основу тога његова политика долазила у колизију са појединим Наполеоновим захтевима. Ипак, осећајући шта је за императора приоритет, на тим пољима му је полетно излазио у сусрет док год то није представљало баш превелики терет за Шведску. На тај начин је, уз повремене тензије (које ипак нису прелазиле црвену линију), и француски вук био сит и шведске овце су остајале на броју.

Тако је било све док је Наполеон био у позицији да се лако обрачуна са Шведском. Чим су његова кола кренула низбрдо током похода на Русију (1812-13), Бернадот (тада већ под именом Карло XIV) отворено је стао на страну противника Француске (које је и пре тога неко време прикривено подржавао). Дочекавши повољне војно-политичке прилике, чак је и увео Шведску у рат против Наполеона, свестан да без радикалне промене геополитичког контекста његова земља неће уистину бити независна. Шведске трупе су одиграле не баш небитну улогу у поразу Бонапарте (иако Бернадот није дозволио да наставе операције пошто су савезничке трупе прешле границе земље његовог порекла – Француске). А некадашњи пулен француског цара остао је поносни краљ северне краљевине све до своје смрти, те га је национална историја оценила позитивно, односно династија коју је основао и данас влада Шведском.

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Толико о прошлости. Данашња Србија се на неки начин налази у сличном положају као Шведска почетком 19. века. Лоцирана је у зони доминације евроатлантских сила које реално прете да угрозе и оно што још контролишемо на КиМ-у (да не говоримо о штети која нам је већ нанета). Ипак, до краја нисмо покорени а налазимо се у зони која није баш толико далеко од ,,слободне европске територије", где се све успешније одвијају интеграције око Русије у економском и војно-политичком успону. Такође, на штету евроатлантског блока мења се и глобална геополитичка и економска реалност. Док Запад слаби, Исток (и не само он) доследно јача.

Српска власт, ко год њу чинио, за сада још мора да балансира како би нашла неки начин да избегне ударе са Запада који могу озбиљно да угрозе и њу, и државу, али и већ сада дужна је да паралелно систематски ради у циљу дугорочног стварања што бољих основа да се наша земља у погодном моменту радикално окрене од оних који су јој много зла учинили, те продужење чије доминације представља препреку за реализацију наших националних претензија, односно озбиљна је претња и за нашу државност и виталне интересе.

Прошли режим је био доминантно квислиншки а не беневолентно колаборационистички. Трговао је националним интересима да би дошао на власт а тек после тога је (и то повремено) покушавао да нешто извуче и за земљу, како би избегао опасно прекомерно унутрашње незадовољство. Нова власт, без икаквих илузија да ће бити изразито национална (без обзира на такве појединце у њеним редовима), дочекана је са надом многих да ће Србију повести новим путем, тј. курсом национално конструктивне колаборације са Западом, те у реалним оквирима упоредном приближавању Русији и другим пријатељским државама. Неки досадашњи потези охрабрују да је тако (Николићева посета Русији, наговештаји нове културно-идентитетске политике). Други – као што је задржавање многих старих кадрова и фанатично понављање ЕУ мантри – изазивају зебњу да није тако, односно да се у Србији осим државног врха ништа суштински није променило. Но, прави тест патриотизма нове власти је већ почео.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Србији су у првој половини септембра дрско испоручени немачки услови за наставак ЕУ интеграција. Они подразумевају потпуну нормализацију односа Београда са Приштином и дизање руку Србије чак и од Срба на северу наше јужне покрајине. Национално одговорна власт ни по цену рата а камоли одрицања од (иначе врло проблематичног) кретања путем ка чланству у ЕУ, на тако нешто не би пристала. Једно је покушавати и даље да се са Немцима нађе неки модус вивенди (што сам већ јавно подржао), те на продуктиван начин склапање обострано корисних аранжмана са Берлином (који су могући и без ЕУ интеграција), а друго је неприхватљива (а сада од нас тражена) косовска капитулација.

Власт која директно или посредно препусти север Косова Приштини била би на најгори начин квислиншка чак и када не би формално признала независност лажне државе Косово (што ни за пуну нормализацију односа није неопходно). То би била и када би ,,непристрасно" пустила грађане да се на референдуму – о коме се сада прича да ће бити одржан – изјасне да ли бирају ЕУ или КиМ, а да се при томе сама јасно и јавно не определи у прилог очувања територијалног интегритета државе. Државни врх је по Уставу дужан да брани сваки педаљ Србије, а не да лобира за улазак у Унију или ради њега под знак питања доводи очување територијалног интегритета.

Толико о конструктивној колаборацији, служењу интересима иностраних фактора, нијансама и границама између наведеног, и косовском лакмус папиру патриотизма, који ће нам пружити круцијални одговор о карактеру актуелне влати. Надам се да ће он бити позитиван по Србију, али тада више нема места за празне приче да смо дужни да испоштујемо баш све што је прихватила претходна власт. Тим пре што се ради о неформалним договорима а не обавезујућим споразумима. Уосталом, Устав Србије је и изнад њих, а оне који су их евентуално потписали треба санкционисати, а не њихове антидржавне поступке материјализовати. Њихова започета (не)дела не амнестирају оне који их окончају.

НАЦИОНAЛНИ ОДГОВОР

Српска патриотска јавност поново мора максимално да се активира у прилог заштите преосталих српских позиција на Косову и Метохији. Друштвена мобилизација у том правцу биће најбоља подршка патриотским елементима у власти, и упозорење онима који то нису, да мирно нећемо гледати ни на евентуалне манипулације са одбраном КиМ-а, а камоли на косовску капитулацију! Власт која настави по старом када се радио о Косову и другим важним државним питањима, за нас не сме да буде боља од претходног режима, и од њега не треба да прође боље и када се ради о суду народа, и о суду историје. ,,Медени месец" је прошао са доласком хладног ветра из Берлина тек који дан после помпезног повратка наше делегације из Немачке, а да државни врх на одговарајући начин није реаговао. Срећни смо што смо се решили (неких) жутих, али сада је крајње време да видимо какви су стварно ови нови, и да ли негде из позадине поново не провејава нешто жуто?

Мени се чини да је Веља испао најпоштенији, све је пријавио   

Министарство одбране републике Србије расписало је јавни конкурс за пријем у професионалну војну службу у својству официра на недоређено време( за стално) свештеника. Конкурс се односи на свештенике или свештеничке кандидате.



За конкурисање је неопходан благослов више јерархије односно верске заједнице којој кандидат припада.

Пре пријема у професионалну службу кандидати који испуњавају услове конкурса биће упућени на процену психолошких капацитета и проверу физичке способности , наводи се у конкурсу министарства.



Конкурс :

Pod hitno nam treba jedna televizija koja će se zvati "Seljačka" ali sa najkvalitetnijim mogućim  programom .

Sve se komercijalizovalo odavno, pa i crkva kao institucija...

To  nije tajna.

Al ovo je kriminal a ne biznis.

Žena je išla kod svoje gazdarice, i prijateljice u posetu, i tada je došlo do kontakta sa šimpanzom.

Bitno je da su detaljno ozakonili gde ker sme a gde ne da se "ispiša" a da li neko sme da drži gorile, i ostale egzotične životinje to nije bitno...

е вала баш

Драгомир Анђелковић: Новосадски гамбит

01 септембар 2012  Драгомир Анђелковић








Новосадска политика суштински је далеко од локалног домена у који формално спада, већ се налази у епицентру великих игара са директним последицама на националном нивоу

О ономе шта Чанак и њему слични ,,озбиљни" сепаратистички настројени политичари на северу Србије заправо мисле док еуфемистички говоре о широкој аутономији Војводине, много јасније говоре њихове сецесионистичке ,,колеге" из невладиног сектора и ванпарламентарних странака. Тако нас је ових дана НВО ,,Војвођански клуб" саопштењем за јавност ,,подсетио" да је од распада ,,велике Југославије" до данас седам од осам република и покрајина бивше СФРЈ стекло независност док ,,је једино питање Војводине остало нерешено". По поменутом ,,клубу" оно би у што скорије време требало да буде решено доношењем новог Устава Србије којим би она била уређена као ,,федерална држава састављена од Републике Србије и Републике Војводине".

ФАЗНИ СЕПАРАТИЗАМ



Јасно је да се чак и ту ради само о етапи на путу ка сепарацији Војводине. Ни предложено накарадно ,,решење" то није, већ је увод у нове, још опсежније, антидржавне акције. Јер, тога смо вероватно сви свесни, они који причају о некаквим ,,грађанима Војводине", аутономији по Уставу из 1974. и сличном, углавном маштају о црногорском сценарију. То значи о стварању вештачког националног идентитета, а не само нове државе на делу српског простора. А и оне нам само фале, па да до краја пропаднемо.
Војвођански сепаратисти неће одустати од својих опаких наума, а у кризно време, када многи ирационално пројектују своје објективне проблеме на ,,друге" који им за њих нису криви, и те како могу Србији да створе бројне проблеме. Стога је важно сада ослабити и неутралисати антидржавне елементе на северу Србије. У нормалније време, иако ће ватра њихове државне деструктивности тињати, ипак неће претити да се отргне контроли. Но, сада има превелики запаљиви потенцијал којем је што пре, и колико год је могуће целовитије, потребно парирати.

Одлука Уставног суда о Војводини од пре неколико месеци – којом су одредбе Закона о утврђивању надлежности Војводине проглашене неуставним, те су престале да важе – има огроман значај за будућност наше државе, али далеко је од тога да је тиме ,,битка" са војвођанским сепаратизмом добијена. Уставни суд, охрабрен променом власти, усвојио је исправну одлуку коју у околностима да је на челу државе и даље ДС не би смео да донесе. Но, сепаратистичка хидра се није, чак ни привремено, повукла, већ је одмах најавила заоштравање опонирања Београду, што између осталог подразумева и интернационализацију тзв. војвођанског питања. И не би требало се заваравати да ће од тога одустати.

НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ

Што год републичке институције радиле, какве год одлуке донеле, сепаратисти на северу Србије (инструментализовани од неких кругова из Загреба и дугих иностраних средишта моћи), њих ће одбацивати. Једино ефикасно решење је да им се избије тло под ногама. А одличан потез у прилог тога је преузимање власти над Новим Садом, административним средиштем Војводине, од стране коалиције која влада на републичком нивоу, а чији већи део чинилаца, уз све мане, ипак има државотворну позицију.

Без контроле над Новим Садом од стране јавних и прикривених војвођанских сепаратиста, нема могућности за иоле продуктивну сецесионистичку политику у вези са нашом северном покрајином. Отуда, што пре је важно реализовати план преузимања власти над ,,српском Атином". Никакви лично-партијски рачуни или раније преузете обавезе неких фактора из појединих  владајућих партија на републичком нивоу не смеју да буду разлог за околишење. Вођство покрајинског одбора СПС-а, те њихове колеге са градског нивоа, имају право да воде неку своју политику, али не и да се макар и нехотично поигравају са судбином државе. Њихова београдска централа то не би смела мирно да гледа, односно неприхватљиво је да бежи од онога што је дужна да учини, и да не држи кормило владе.

У принципу исто важи и за опозициони СРС. Непримерени су протести новосадских радикала против тога да постојећи режим у Новом Саду буде смењен. Ради се о сувише озбиљној ствари да би партијске страсти смеле да обесмисле патриотску одговорност, која се од изразито национално усмерене странке као што је СРС неизоставно очекује. И да актуелна новосадска власт није у сваком погледу, вероватно, најгора коју је тај град у својој историји имао, из државних разлога било би важно да буде промењена. Камоли овако када је, изгледа, до крајности огрезла у корупцију и криминал. О свему томе би, без обзира на однос који генерално имају према напредњацима (и они према радикалима), врх СРС-а морао озбиљно да размисли, те обузда свој новосадски одбор који, у суштини, сада у том граду брани постојећи штеточински режим предвођен локалним ДС-ом.

АМЕРИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ

О томе колико је за неутралисање војвођанских сепаратистичких трендова битно преузимање Новог Сада, сликовито говори америчко искуство из времена пред грађански рат (1861-1865). Чињеница да се престоница САД-а, Вашингтон, у својству федералног дистрикта, иако на његовим ободима, налазила у робовласничком делу земље, допринела је опредељењу критичног дела елите у региону који гравитира главном граду, у том смислу да се неколико тамошњих држава определи за Унију, тј. да не крене сепаратистичким путем осталих робовласничких делова САД-а. Опет – гле необичне паралеле са нашом стварношћу – томе је по државно јединство на кобан начин могло да допринесе неодговорно понашање одлазеће администрације из редова америчке Демократске странке.                                                     

Велики део врха те партије чак и на северу – укључујући и Џејмса Бјукенена, председника САД-а у време када су се опасно љуљали темељи јединства Америке (1857-1861) – из личних и партијских побуда кокетирао је са јужњачким сецесионистима. Не само да су годинама некритички попуштали партијским колегама са југа (где је амерички ДС тада био посебно снажан), али и другим тамошњим елементима који су угрожавали државо јединство, већ су и у околностима када је дошло до цепања САД-а сецесионистичким крајевима омогућили да мирно конституишу своју Конфедерацију, па и да њихови органи власти преузму већину војних и других федералних објеката на својој територији.

Нова председничка администрација, тај пут већ републиканска администрација, предвођена Абрахамом Линколном, имала је много више мука него што би то био случај да су се њени демократски претходници уистину патриотски понашали. То је САД коштало више стотина хиљада живота и много материјалних средстава, а ожиљци грађанског рата оптерећивали су ту државу и њен народ деценијама. А да Вашингтон није био федерално острво у робовласничком окружењу, са свим последицама које је то у околностима кулминације кризе имало, и без попустљиве демократске власти која је претходила сецесији (а тим пре са њом), питање је шта би било са Сједињеним Државама.

За разлику од окружења Вашингтона средином 19. века, гро Срба у Војводини, али, у то сам такође сигуран, већина припадника мањинских заједница у тој нашој покрајини, није склона да подржи тамошње сепаратистичке снаге. Међутим, тим пре је тако било са православним становницима некадашње ,,српске Спарте", тј. Црне Горе пре пет-шест деценија када је отпочело њихово однарођивање, а видимо куда су ствари отишле. Нови Сад – административни, културни и привредни центар Војводине – може да буде генератор сецесионистичке ерозије нашег севера, као што је реално да буде кохезивни чинилац државног јединства као пре 150 година Вашингтон у САД-у (и то у много неповољнијем окружењу за тако нешто од онога које ми, срећом, имамо на северу Србије). Само је питање ко влада ,,српском Атином" и на који начин то чини.

ДРЖАВОТВОРНИ ФРОНТ

Када говоримо о формирању нове власти у Новом Саду, ту се из наведених разлога више не ради о локалној већ par excellence државној политици. Негде није добро да се копља велике политике ломе на општинском и градском нивоу, већ је важно да акценат буде стављен на проблеме које притискају тамошње житеље, те да се води рачуна о локалним партијским симпатијама, антипатијама и интересима. Опет, тамо где се брани државно јединство, не би  требало ни рећи, локални рачуни морају да буду у другом плану. Они су битни као дрво спрам читаве шуме.

У том погледу зрео је став новосадског ДСС-а, који не само да је подржао најављено прекомпоновање власти у том граду, већ је и указао да би та партија заједно са Српском напредном странком и Социјалистичком партијом Србије могла чинити успешан фронт против аутономаша. То је, у овом тренутку, срж новосадске политике. Све друго је мање битно. Зато је у потпуности оправдано и одговорно опредељење лидера СНС-а и министра одбране у власти Србије Александра Вучића, да је његова партија спремна да иде и на нове изборе ако СПС не прихвати да иступи из коалиције са ДС-ом у неколико случајева, а пре свега у Новом Саду, где је то раније договорено. Србија је уморна од избора, али и они су боља опција од игнорисања опасности од малигнитета какав је поменути новосадско-војвођански.

Што се тиче Чанкове странке, и то да поменем, она је до јуче подржавала жути режим у Новом Саду, у којем је партиципирала са користи коју то носи, а који је посредно ишао у прилог сепаратистичким идејама ЛСВ-а. Али, сада и она диже руке од Павличића и његових. Тако поступа јер види да петроварадински брод ДС-ове екипе тоне, па настоји да минимизира штету, односно избегне кривичну одговорност за поступке власти у урушавању. Чанак је као мачка са седам живота. Спасава се данас да би сутра на другачијим основама наставио по старом. На патриотским снагама је да створе контекст који му то неће омогућити, али због напрасних Чанкових напада не смемо ни на трен да наивно помислимо да је новосадски ДС ипак ОК.

ДАЧИЋ НА ПОТЕЗУ

Премијер Ивица Дачић недавно је изјаво да је задовољан радом Владе Србије у првих месец дана, јер Кабинет ради ефикасно као добар тим, односно у њој нема трзавица. Полазећи од тога Дачић сматра да ће она трајати цео мандат. Верујем да је тако, ипак владу могу да уруше и проблеми на нижем нивоу, као што је онај у Новом Саду. То не би било добро, јер је Србији потребна стабилна власт која би се коначно озбиљно ухватила укоштац са бројним проблемима који нас оптерећују. Но, ни влада не сме да буде изнад свега онога што је битно за јединство земље. Шта значи успех на пољу спољне или фискалне политике ако се упоредо са њим толерише нечије минирање државних темеља? Тада је, без обзира на неке квалитете постојеће владе, потребно усиљеним темпом кренути ка формирању владе која ће се томе супротставити. Ваљало би да у светлу тога Дачић размисли о деловању неких својих партијских колега у Војводини и са тим скопчаној судбини владе чији је председник.

Извор: Печат

Проблем је у томе што је Перановић деловао мимо договора цркве и државе потписаног у меморандуму, и без стручних лица, а о његовим методама је сувишно говорити то у цркви нигде и никад и нико није препоручивао низашта а камоли за оболеле од болести зависности.

На жалост он је типичан пример верског фанатизма + бизнис.

Лозница -- Бранислав Перановић, бивши управник центра Црна Река, убио је ударцем шипком у главу штићеника Центра за одвикавање од дроге у Јадранској Лешници код Лознице.


Перановић, који је управник тог центра, посумњао је да је штићеник центра унео дрогу, због чега га је ударио у главу и усмртио на месту, потврђено је за Б92.

Убиство се догодило синоћ око 22 и 20 часова у дворишту центра, а Перановић (1958) је убрзо ухапшен и увиђај је у току. Како је за Б92 речено, убијен је Небојша Зарубац (1973).

"У овом тренутку постоји сумња да између физичке силе, физичког кажњавања ком је штићеник био изложен и његове смрти постоји узрочна веза. Резултате обдукције ћемо добити данас", рекао је истражни судија Бобан Велисављевић за Б92.

Сада рашчињени свештеник Бранислав Перановић јавности је постао познат 2009. године када су објављени снимци пребијања лопатом штићеника у Духовно-рехабилитационом центру Црна Река, чији је управник био тада протојереј Перановић. Он је због тога био и на суду, а пресуда се још чека.

Он је у почетку негирао да је батине наредио, а онда је ТВ Б92 ексклузивно објавила снимак на коме се види како сам Перановић туче једног младића. Перановић је касније покушавао да оправда батине као терапеутске и неопходне за добробит штићеника.

Штићеници овог центра и неких центара у околини Лознице које је такође водио Перановић говорили су и за нашу телевизију како не добијају никакве лекове ни када се разболе.

Синод Српске православне цркве осудио је убрзо понашање свештеника, а владику Артемија позвао да распусти нелегални стационар у оквиру манастира Црна Река. Перановића је Артемије убрзо сменио, а Општинско тужилаштво у Тутину поднело је оптужницу против њега за кривично дело мучења и насиља.

Суд је дан по подизању оптужнице одлучио да Перановићу није потребан притвор. Суђење је крајем прошле године завршено и чека се пресуда тутинског суда.

У међувремену Перановић је самоиницијативно напустио манастир, а затим је 2010. године дошао у Јадранску Лешницу, где је постао управник центра за одвикавање од болести зависности "Сретење".

"Никад нисам престао да се бавим спасавањем душа оних који су на свом животном путу посрнули. И после хајке која се водила против мене, кад сам оптуживан да сам батинаш и силеџија, нисам одустао од своје мисије", рекао је Перановић.

Б92 је недавно објавио да је Перановић чак уврштен као предавач неакредитоване школе која себе назива Универзитетом природне медицине на предметима лечења зависности.

Од почетка отварања "случаја Црна Река" Б92 је указивао на то да су институције, држава и црква заказале.

Постављана су бројна питања, међу којима су и: колики су били приходи челника у Црној Реци, на основу чега су те приходе убирали, да ли је центар регистрован и за коју намену? На многа од њих нису добијени прави одговори.

б92

Да текст је иначе жешћи.
Још кад бих је разумео шта пева док пева ...