Janko Veselinović - Hajduk Stanko Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja. S jedna strane je bio nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a s druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema neprijateljima i žedan krvi turske.
Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste. Bio je on nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao bratom rođenim. Verovao mu je svim bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, posejao seme ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika promena. Nežnog mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku, zakleo se na osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: ''Koliki je on junak kad puškom kolje!?''. A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko protiv Turaka koristio.. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj.
Jedina svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku, Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i nada da će posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati. Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira. Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja, sreća i tuga. Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.
Iako je Stanko bio gnevan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao junak i zbog toga je vredan pomena.
Roman "Hajduk Stanko" Janka Veselinovića više od pola veka bio je obavezna lektira za učenike osnovnih škola, a poslednjih desetak godina jedan isti odlomak pod različitim naslovima vuče se po čitankama, prvo u šestom, a sad u sedmom razredu osnovne škole , i za njegovu obradu predviđena su dva časa. Posleratna kritika roman "Hajduk Stanko" svrstava u žanr istorijskog romana, iako Veselinović istorijske činjenice krajnje subjektivno, čak bi se moglo reći, navijački ulepšava i namerno izvrće da bi mu u tom poslu mogli pozavideti i bezimeni kompozitori naše epske poezije. Doduše, on se na narodno predanje i bapske priče i oslanjao u svom radu, mada, kažu, da mu je uzor bio i Milovan Glišić. No, vratimo se njegovom najboljem delu, romanu "Hajduk Stanko". Fabulu za roman J. V. je uzeo od svog druga Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka Aleksića, koji mu je preneo legendu "slavnog" pretka u najlepšem svetlu. Čitaoci ovog, bez sumnje, popularnog romana, glavnog junaka, Stanka Aleksića, posmatraju najčešće samo kroz prizmu Veselinovićeve priče, ne upuštajući se u analizu istorijskih činjenica. Istina, može biti da i nije toliko bitno ko je, u stvarnom životu, bio Stanko. Zašto bi nekog zanimao podatak da je hajduk Stanko stvarno postojao, da se u hajduke nije odmetnuo zbog svađe sa Lazarom oko devojke Jelice kako je ovaj zanimljiv zaplet izgradio Veselinović; - da je pljačkao Turke, ali da mu nije bilo mrsko da opelješi i imućnije srpske kuće; - da je i od ondašnje srpske vlasti bio osuđen na smrt; - da mu je kazna oproštena pošto je u boju na Ravnju protiv Turaka poginuo!? Međutim, jeste važno kako J. V. piše. Iako je puno hvaljen za slikovite opise Mačve, istina je da on preteruje u ulepšavanju seoskog života s početka XIX veka kada u mačvansku kuću tog vremena smešta i krevet ako se zna da je u Srbiju prvi krevet stigao, tek posle oslobođenja pod knezom Milošem, u kuću Jevrema Obrenovića, i to ne za njega, već za njegovu kćer Anu, koja se evropski vaspitavala. Etnolozi zameraju mačvanskom piscu i na netačnim pričama o kmetu, sudnici i opštini. Međutim, ne morate biti etnolog. Pogledajte likove ovog roman, i videćete da se nije teško složiti s činjenicom da ih Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma, slika u crno-beloj tehnici: na jednoj strani su Stanko, Deva, Surep i ostali hajduci prikazani kao heroji bez ijedne mane - na drugoj - su Lazar, Marinko i Kruško - oličenje zla. Nehotice, pak, u zanosu, Veselinović previdi i poneku lošu karakteristiku svog heroja; bolje reći, Janko nije ni svestan da je osvetoljubivost ljudska mana: - "Najposle" reče, "ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru. Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se svima o jednom trošku. Priče će pričati o mom hajdukovanju i mojoj osveti!..." Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka. Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje. Sve..."
Ovo je deo odlomka iz Čitanke za sedmi razred. Prosto ne mogu da verujem da je tako nešto mogao napisati sin sveštenika, Janko Veselinović. Osveta je čin protiv verskih i ljudskih kanona, a sečenje glava nije više ni za filmove strave i užasa, a kamoli za čas lektire u osnovnoj školi. Zar nije dosta to što je familija Miraždžića, potomaka Lazara iz Crne Bare, više od jednog veka morala da u školu šalje svoju decu da slušaju ove gluposti? Po svemu sudeći, stiče se utisak da je posleratnoj socijalističkoj vlasti i književnoj kritici bilo važnije socijal-nacionalističko-boemsko životno opredeljene J. V. - nego ono šta piše. Poruka nadležnim iz Ministarstva prosvete: Izbacili ste iz lektire "Daleko je sunce" Dobrice Ćosića, "Sutjesku" Dušana Kostića, šta čekate sa "Hajduk Stankom"! Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva). U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru. Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.
Roman Hajduk Stanko je bio najpopularniji srpski roman u devetnaestom vijeku. Janko Veselinovic pored ovog romana istakao i u pisanju pripovjedaka i jedan je od zacetnika srpske seoske pripovjetke.
Stanko jos veoma mlad ipak je bio razocaran u ljubav i vise iz inate nego iz nekih drugih razloga je otisao u hajduke. Ubrzo se Stanko istakao u borbama sa turcima zulumcarima i postao je veoma postovan od svojih drugova hajduka koji su ga na kraju i izabrali za glavesinu.
Na kraju romana ceta Hajduk Stanka se prikljucuje srpski ustanicima da se zajedno bore protiv turaka.
Vrijeme radnje - pocetak devetnaestoga vijeka.
Mjesto radnje - Srbija, Srem
Glavni lik - Hajduk Stanko
"Hajduk Stanko" je istorijski junak u kome je njegov pisac u najlepšem svetlu opisano junaštvo srpskog naroda, njegovu borba za slobodu kao i znamenite istorijske ličnosti koje su za tu borbu bile zaslužne. U ovom romanu, takođe, ima reči i o jednoj velikoj ljubavi, ali i izdaji, kako naroda, tako i prijatelja. Pisac romana, Janko Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma likove u ovom romanu je oslikao u crno-beloj tehnici. Na jednoj strani su Hajduk Stanko, Deva i Surep, dobri i hrabri junaci bez ijedne mane (iako kroz ceo roman vidimo da je glavni junak bio nemilosrdan i pun besa) a na drugoj strani Lazar, Marinko i Kruško, oličenje zla. Glavni lik romana je Hajduk Stanko. On je osvetoljubiv i pun mržnje, ali njegove loše karakteristike pisac opravdava njegovom iskrenom i velikom ljubavi prema Jelici i njegovoj otadžbini Srbiji.
Janko Veselinović je poznati srpski pisac. Rođen je 1862 god. u mestu Salaš Cnobarski, a umro je u Mačvi 1905. god. Upisivao je razne škole, ali nijednu nije završio. Napisao je oko 30 knjiga, uređivao je razne novine, a zbog kritika vlasti često je bio u zatvoru.
Биографија
Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио.
Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору.
Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.
Лик Хајдук Станка
Станко Алексић је био понос и дика Црне Баре, али како је село потпадало под Крушкину
власт, пуно сумње према свима, дом Алексића је оцрњен, а Станков дух је постао црн, пун мржње
и жедан крви турске.
Пре почетка Крушкиног пакленог плана, Станко је био нежан као јагње, добар, васпитан,
вредан и у свему умерен. Умео је свима да опрости, а Лазару је био као брат, веровао му је свим
бићем и увек му је све најбоље мислио и желео. Но, када Маринко, стари ђаво, посеја семе
љубоморе и када диже руку брат на брата и још га и оптужи за крађу, у Станку је настала велика
промена.
Малог дечака заменио је страшан див који ватру бљује, а из очију му муња сева. Станков гнев,
толики да умало није убио свог носиоца, представљао је овог дива у свим аспектима. Гневан према
Лазару, према селу, а и према Крушки и Маринку када му Дева то откри, Станко се закле на
освету. Његов гнев најбоље описује Заврзанова реченица: ''Колики је он јунак кад пушком коље!?'',
јер она описује његов гнев према Турцима зато што је од њих потекла његова невоља и све би их
радо заклао зубима да може. Он у току романа Турке убија пушком, јатаганом, секиром, голим
рукама, а понекад и цепаницом. Према њима осећа само презир и гађење и сматра да нису вредни
живота. Што се Лазара тиче, њега би само очерупао, осакатио и набио на колац.
Једина дигресија у мраку Станкове душе, једина светлост у мору таме и једино добро у срцу
пуном мржње је његова љубав према Јелици. Колико год мрзео и презирао Лазара, Крушку,
Маринка и Турке, он Јелицу воли више од свега, свим својим бићем, безгранично и заувек. Она је
његово сунце, његов месец,његова звезда и његов цвет. Љубав коју Станко осећа према Јелици
увек ће бити јача од свега.
После свадбе са Јелицом, очекивало би се да ће се Станков дух коначно смирити и предати
љубави, али овог пута отаџбина зове. У Станков дух се уселило родољубље и жеља за одбраном
отаџбине. Он у рат одлази да би одбранио своју жену и децу, али и жене и децу палих јунака. Он
гине истовремено и тужан и срећан. Срећан, јер ће умрети часно и јер је макар одложио смрт
својих ближњих, али је и тужан јер није успео да заустави Турке, јер је оставио незаштићене жену
и децу и јер није довољно дуго живео да би волео Јелицу колико она и заслужује.
Иако је Станко био гнегван и обузет осветом, ове грехе умањују његова љубав према Јелици и
према Србији, па је због тога остао упамћен као јунак и због тога је вредан помена.
Celo delo:
[hide]
http://www.scribd.com/doc/25235104/Janko-Veselinovi%C4%87-Hajduk-Stanko[/hide]
