Prijava

[NiKooLaa]

samo-opusteno.info
Prepričane Lektire
prepricana lektira, knjiga, analiza, linkovi, fabula, delo, pisac, srednja skola, prepričana lektira

Niste našli lektiru koja vam treba?
Pogledajte ovde ili napišite šta vam je potrebno ovde.
[II Kolekcija Prepricanih Lektira] ::[III razred srednjih skola - Lektire Kolekcija]

(0-9)
20000 milja pod morem - Jules Verne 

(A)
Alisa u zemlji cudesa - Lewis Carrol 
Alkar - Dinko Šimunovic
Ana Karenjina - Lav Nikolajevic Tolstoj 
Andeo - Ranko Marinkovic 
Antigona - Sofoklo

(B)
Bajka o ribaru i ribici Aleksandar Sergejevic Puškin 
Bajke i price Hans Christian Andersen 
Baraka 5B Miroslav Krleža 
Basne 1 - Ezop 
Basne 2 - Ivan Andreljevic Krilkov 
Basne 3 - Jean de la Fontaine 
Bez trecega - Milan Begovic 
Biblija 
Bijeg - Milutin Cihlar Nehajev 
Bijeli klaun - Damir Miloš 
Bijesni Orlando - Ludovico Ariosto 
Bitka kod Bistrice Lesne - Miroslav Krleža 
Božanstvena komedija - Dante Alighieri 
Božicna bajka - Nada Iveljic 
Branka - August Šenoa 
Breza - Slavko Kolar
Budi svoj - Vinko Brešic 
Buka i bijes / Krik i bijes - William Faulkner

(C)
Candide -Voltaire 
Carevo novo ruho - Hans Christian Andersen 
Cid - Pierre Corneille 
Combray - Marcel Proust 
Crni macak - Edgar Allan Poe 
Crveno i crno - Henry bel Stendal 
Cvijet sa raskršca - Antun Gustav Matoš 
Cvjetovi zla - Charles Baudelaire

(C)
Carobni brijeg - Thomas Mann 
Cica Goriot / Otac Goriot - Honore de Balzac 
Cudnovate zgode šegrta Hlapica - Ivana Brlic Mažuranic 
Cuvaj se senjske ruke - August Šenoa 

(D)
Decameron - Giovanni Boccaccio 
Decko, dama, kralj, špijun - John le Carre 
Divlji konj - Božidar Prosenjak 
Djevojcica sa šibicama - Hans Christian Andersen
Dobar dan, tata Stjepan Tomaš - Download lektira
Dobri duh Zagreba - Pavao Pavlicic 
Don od Tromede - Višnja Stahuljak 
Don Kihot - Miguel de Cervantes Saavedra 
Doživljaji Huckleberryja Finna - Mark Twain 
Družba Pere Kvržice - Mato Lovrak 
Družina Sinjega galeba - Tone Seliškar 
Dubravka - Ivan Gundulic 
Duga - Dinko Šimunovic 
Dundo Maroje - Marin Držic

(Ð)
Ðuka Begovic - Ivan Kozarac 
Ðulabije - Stanko Vraz

(E)
Eko Eko - Hrvoje Hitrec 
Ekvinocij - Ivo Vojnovic 
Elektra - Euripid 
Emil i detektivi - Erich Kaestner 
Eneida - Publije Vergilije Maron 
Eugenie Grandet - Honore de Balzac 
Evgenije Onjegin - Aleksandar Sergejevic Puškin

(F)
Fatalist - Mihail Jurjevic Ljermontov 
Fedra - Jean Racine

(G)
Galeb Jonathan Livingston - Richard Bach 
Gdje price rastu - Grigor Vitez 
Germinal - Emile Zola 
Glorija - Ranko Marinkovic 
Gospoda Glembajevi - Miroslav Krleža 
Gospoda Bovary - Gustave Flaubert 
Gost - Vjekoslav Kaleb 
Gostionicarka Mirandolina - Carlo Goldini 
Gozba - Dragutin Tadijanovic 
Grga Cvarak - Ratko Zvrko 
Grof Monte Cristo - Alexandre Dumas 
Gulliverova putovanja – Jonathan Swift 

(H)
Hamlet - William Shakespeare 
Hasanaginica 
Heidi - Johanna Spyri 
Horvatska domovina - Antun Mihanovic 
Hrvatski bog Mars - Miroslav Krleža

(I)
Ilijada - Homer 
Istina i ljubav - Ivan Cankar 
Iz velegradskog podzemlja - Vjenceslav Novak

(J)
Judita - Marko Marulic 
Junaci Pavlove ulice - Ferenc Molnar 
Junacina Mijat Tomic - Dubravko Tomic 
Junak našeg doba - Mihail Jurjevic Ljermontov

(K)
Kabanica - Nikolaj Vasiljevic Gogolj 
Kad bi drvece hodalo - Grigor Vitez 
Kako došlo, tako prošlo - August Šenoa 
Kako je Potjeh tražio istinu - Ivana Brlic Mažuranic 
Kanconijer - Francesco Petrarca 
Kavkavski put kredom - Bertolt Brecht 
Kci Lotršcaka - Marija Juric Zagorka 
Kiklop - Ranko Marinkovic 
Klesar Angelo - Vladimir Nazor 
Kljucic oko vrata - Nikola Pulic 
Kod kuce je najgore - Ephraim Kishon 
Koko i duhovi - Ivan Kušan 
Koko u Parizu - Ivan Kušan 
Koraljna vrata - Pavao Pavlicic 
Kralj Edip - Sofoklo 
Kraljevic i prosjak - Mark Twain 
Kraljica Lepa - Eugen Kumicic 
Krik i bijes / Buka i bijes - William Faulkner 
Kroz pustinju i prašumu - Henryk Sienkiewicz

|L| 
Legenda o Ali-paši - Enver Colakovic 
Legende o Kristu - Selma Lagerloef 
Lišce - Fran Mažuranic 
Lovac u žitu - Jerome David Salinger 
Lovcevi zapisi - Ivan Sergejevic Turgenjev 
Lutkina kuca / Nora - Henrik Ibsen

(LJ) Pisac lektire 
Ljubav ili smrt - Ivan Kušan

(M) Pisac lektire 
Mali princ - Antonie de Saint Exupery 
Mecava - Pero Budak 
Medeja - Euripid 
Mirisi, zlato i tamjan - Slobodan Novak 
Misao na vjecnost - Janko Leskovar 
Mizantrop - Jean Baptiste Poquelin Moliere 
Moj tata spava s andelima - Stjepan Tomaš 
Mor - Ðuro Sudeta 
Mrak na svijetlim stazama - Ivan Goran Kovacic 
Muljika - Dinko Šimunovic

(N)
Na Drini cuprija - Ivo Andric 
Najljepše price klasicne starine - Gustav Schwab 
Nana - Emile Zola 
Napuklo srce - Brigitte Blobel 
Necista krv - Borislav Stankovic 
Nora / Lutkina kuca - Henrik Ibsen 
Novela od Stanca - Marin Držic 
Novele - Ranko Marinkovic

(O)
Ocevi i djeca - Ivan Sergejevic Turgenjev 
Odiseja - Homer 
Okovani Prometej - Eshil 
Oliver Twist - Charles Dickens 
Omiški gusari - Alojz Majetic 
Orlovi rano lete - Branko Copic 
Osman - Ivan Gundulic 
Cica Gorio - Honore de Balzac

(P)
Pakao - Dante Alighieri 
Patnje mladog Werthera - Johann Wolfgang Goethe 
Paunaš - Tito Bilopavlovic 
Petar Pan - James Matthew Barrie 
Pikova dama - Aleksandar Sergejevic Puškin 
Pismo iz mog mlina - Alphonse Daudet 
Pjesme 1 - Antun Gustav Matoš 
Pjesme 2 - Dobriša Cesaric 
Pjesme 3 - Federico Garcia Lorca 
Pjesme 4 - Vladimir Vidric 
Planine - Petar Zoranic 
Plesna haljina žutog maslacka - Suncana Škrinjaric 
Pod starim krovovima - Ksaver Šandor Gjalski 
Poezija 1 - Petar Preradovic 
Poezija 2 - Silvije Strahimir Kranjcevic 
Posljednji Stipancici - Vjenceslav Novak 
Povjestice - August Šenoa 
Povratak Filipa Latinovicza - Miroslav Krleža 
Pravda i druge pripovijetke - Vladan Desnica 
Preobražaj - Franz Kafka 
Price iz davnine - Ivana Brlic Mažuranic 
Prijan Lovro - August Šenoa 
Pripovijesti - Josip Kozarac 
Pripovijetke 1 - Ivan Goran Kovacic 
Pripovijetke 2 - Ivo Andric 
Proces - Franz Kafka 
Prokleta avlija - Ivo Andric 
Prosjak Luka - August Šenoa 
Pustolov pred vratima - Milan Begovic 
Put u središte zemlje - Jules Verne 
Putovanje Childa Haralda - George Gordon Byron

(R)
Razbojnici - Friedrich Schiller 
Regoc - Ivana Brlic Mažuranic 
Ribanje i ribarsko prigovaranje - Petar Hektorovic 
Robinja - Hanibal Lucic 
Robinson Crusoe - Daniel Defoe 
Romeo i Julia - William Shakespeare

(S)
Sadako hoce živjeti - Karl Bruckner 
Satir iliti divlji covik - Matija Antun Reljkovic 
Sebicni div - Oscar Wilde 
Sedam zvonara majke Marije - Ivan Goran Kovacic 
Seljacka buna - August Šenoa 
Skup - Marin Držic 
Slavonska šuma - Josip Kozarac 
Smogovci - Hrvoje Hitrec 
Smrt Smail-age Cengica - Ivan Mažuranic 
Smrt u cizmama - Ivan Goran Kovacic 
Sportski život leteceg Martina - Dubravko Jelacic Bužimski 
Srebrne svirale - Dragutin Tadijanovic 
Sretni kraljevic - Oscar Wilde 
Starac i more - Ernest Hemingway 
Stolice - Eugene Ionesco 
Strah u Ulici lipa - Milivoj Matošec 
Stranac - Albert Cami
Suton - Ivo Vojnovic 
Suze sina razmetnoga - Ivan Gundulic

(Š)
Škrtac 1 - Jean Baptiste Poquelin Moliere 
Škrtac 2 - Plaut 
Šuma Striborova - Ivana Brlic Mažuranic

(T)
Tajna dvorca strave - Robert Arthur 
Tajni dnevnik Adriana Molea - Sue Townsend 
Tartuffe - Jean Baptiste Poquelin Moliere
Tena - Josip Kozarac 
Therese Raquin - Emile Zola 
Tri domobrana - Miroslav Krleža 
Tri sestre - Anton Pavlovic Cehov 
Trojica u Trnju - Pavao Pavlicic

(U)
U glib - Vjenceslav Novak 
U ocekivanju Godota - Samuel Beckett 
U registraturi - Ante Kovacic 
Ujak Vanja - Anton Pavlovic Cehov 
Ulica predaka - Suncana Škrinjaric 
Umišljeni bolesnik - Jean Baptiste Poquelin Moliere 
Urota Zrinsko-Frankopanska - Eugen Kumicic

(V)
Veli Jože - Vladimir Nazor 
Vježbanje života - Nedjeljko Fabrio 
Vlak u snijegu - Mato Lovrak
Voda - Vladimir Nazor 
Vuci - Milutin Cihlar Nehajev

(Z)
Zabranjena vrata - Zlatko Krilic 
Zacudeni svatovi - Eugen Kumicic 
Zagonetno pismo - Zlatko Krilic 
Zagrebacka prica - Blanka Dovjak Matkovic 
Zaljubljen do ušiju - Miro Gavran 
Zapisi iz podzemlja - Fjodor Mihajlovic Dostojevski 
Zlatarevo zlato - August Šenoa 
Zlocin i kazna - Fjodor Mihajlovic Dostojevski 
Zov divljine - Jack London 
Zvižduk s Bukovca - Zvonimir Milcec

(Ž) 
Životinjska farma - George Orwell


Download:

http://www.samo-opusteno.info/download/Prepricane_lektire_samo-opusteno.info.zip

[Stefanpn]

Index svih tema u ovom forumu (Prepričane Lektire) 

Spojler: PrikažiSakrij

[tlistindex]0 - 9|A|B|C|D|E|F|G|H|I|J|K|L|M|N|O|P|Q|R|S|T|U|V|W|X|Y|Z|Š|Ž|C|C|Ð[/tlistindex]
[tlist=49]0|9[/tlist]
[tlist=49]A|[/tlist]
[tlist=49]B|[/tlist]
[tlist=49]C|[/tlist]
[tlist=49]D|[/tlist]
[tlist=49]E|[/tlist]
[tlist=49]F|[/tlist]
[tlist=49]G|[/tlist]
[tlist=49]H|[/tlist]
[tlist=49]I|[/tlist]
[tlist=49]J|[/tlist]
[tlist=49]K|[/tlist]
[tlist=49]L|[/tlist]
[tlist=49]M|[/tlist]
[tlist=49]N|[/tlist]
[tlist=49]O|[/tlist]
[tlist=49]P|[/tlist]
[tlist=49]Q|[/tlist]
[tlist=49]R|[/tlist]
[tlist=49]S|[/tlist]
[tlist=49]T|[/tlist]
[tlist=49]U|[/tlist]
[tlist=49]V|[/tlist]
[tlist=49]W|[/tlist]
[tlist=49]X|[/tlist]
[tlist=49]Y|[/tlist]
[tlist=49]Z|[/tlist]
[tlist=49]Š|[/tlist]
[tlist=49]Ž|[/tlist]
[tlist=49]C|[/tlist]
[tlist=49]C|[/tlist]
[tlist=49]Ð|[/tlist]

[radicam]

prepicana lektira alisa u zemlji cuda

[NiKooLaa]

Prvi post je obrisan jer nije sadrzao nishta...
Ukoliko vam je potrebna neka lektira, mozete zatraziti ovde:
http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/potra382nja/

[anek61]

Hvala za Ilijadu.

[NiKooLaa]

Prepričane lektire, knjige

Jama - Ivan Goran Kovacic (prepričano)


ANALIZA PESME

Pjesma je razvijena na principu kontrastiranja ili suprostavljanja različitih vrijednosti. Tako se na samom početku javlja stih : "Krv je moje svjetlo i moja tama". Već se iz ovog prvog stiha sluti da će u djelu biti dominantna tri elementa: krv, svjetlo i tama. Prva riječ je "krv" - ovdje simbol zvjerstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svjetla. Tama odnosi pobjedu nad svjetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame.

Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika kojom se završava prvo pjevanje. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sjećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svjetlost koja simboliše ljepotu života i zadivljujuće prizor svijeta. Nosioci te svjetlosti su ptica, drvo, rijeka, pa zato i :"Svijetla ptico! Svijetlo drvo! Rijeko!/ Mjeseče! Svijetlo ko majčino mlijeko!" Ali ostaje i vizuelni utisak u svijesti jedne druge sablasne, rušilačke svjetlosti. To je svjetlost u vidu odbljeska: " blijesak munjevita noža" i "bijela krvnikova koža" jer "do pojasa svi su bili goli/ I tako nagi oči su nam boli". U drugom pjevanju mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvrijedi i ljudsko biće poništi: onesvješćene mokraćom svjeste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati objesni smijeh, cerekanje, grohot i neumjesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas."


Treći dio jame produbjluje patnje žrtve: jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobjegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva, pošto je lišena čula vida, sluhom pokušava i uspijeva da odredi svoju poziciju u redu i u odnosu na sva dešavanja, i da rekonstruiše sva zbivanja oko sebe. I dok se mučenja smjenjuju i bolovi traju, u prirodi ravnodušnosz spram stradanja žrtava i udesa ljudskog: "negdje je cvrčsk pjevo". Četvrto pjevanje potencira bacanje žrtava u jamu: "Čuh meki udar, i mesnata vreća/ Padaše dugo..." Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu (peto pjevanje). Njegova funkcija je da posvedoči i o dešavanjima u jami i da tako pruži cjelovitu sliku o zločinu. Od šestog pjevanja počinje doživljaj subjekta u jami: polumrtvi ljudi, mrtva i već hladna tijela klize po krvi i sluzi "kao mrtve ribe studena tjelasa". Osnovno i dominantno osjećanje je sada jeza koja se naročito pojačava u trenutku kada subjekat- umjesto da začepi usta koja vrište- u očne duplje starice zabada svoje ruke. A u drugom pokušaju da se pokrene i "zaroni" ispod leševa i tako nađe spas od bombe, subjekat rukom nalazi "zakoljak grozan" i čuje kako "krkjla grkljan u krvavoj rani". Stara žena, koščatim rukama, hvata ga čvrsto, steže u samrtnički zagrljaj dok se brani, ali u sebi duboko jeca što ne može da je vrati u život dok "umirući stenje". Sedmo pjevanje je u znaku polivanja žrtava krečom. Jama je puna, ona je sada obilje umiranja i smrti. U osmom pjevanju stradalnik izranja iz gomile leševa dok mu "krv gusta/ kroz nosnice oštro briznu." Pritajen, on čeka veče da izađe iz pakla/ jame. Igazeći "prsa i trbuhe grubo", gonjen strašnom žeđi, izlazi iz jame (deveto pjevanje). Žeđ je u stvari strašna potreba za životom jer, ako toga nema, ko bi posvadočio o užasima što ih zločinac čini. Stradalnik, izašavši iz jame, četvoronoške ide po livadi, puni usta travom i, jedući posnu travu, toli žeđ. Svjastan trenutka i položaja u kome je, subjekat- umjesto tuge- osjeća mržnju, a sa njom ispunjava ga potreba za osvetom. Deseto pjevanje je u stvari evokacija onih momenata i životnih prizora i situacija iz kojih govori svijetlost života, a koja je sada samo prošlost i sjećanje. Naime, vjetar je donijeo miris paljevine, a sa njim je stiglo i saznanje da su dželati zapalili selo, da je u vatri izgorjalo sve: kuća, kućni prag; sve što je nekad oličavalo život, djetinjstvo, trajanje u njegovim najrazličitijim manifestacijama: svadbe, prela, berbe, kola, lastavičje gnijezdo pod strehom, koljevka, prozorsko okno kroz koje je- u vrijeme mira i spokoja- subjekat posmatrao parče neba. Sve je sagorjelo- nema ni pjesme, ni kletve, ni smijeha; umjesto toga- zgarišta i "na putu lešina od psa". Sama pomisao na te slike vodi u protest, u krik očajnika, i sve to u vidu retorskih pitanja kojima kao da nema kraja i koja, sva odreda, ostaju bez odgovora:

Zar ima mjesto bolesti i muka,
Gdje trpi, pati, strada čovjek živ?........................................Zar ima mjesto gdje još vrište djeca,
Gdj im otac kćerku, majku sin?
Zar ima mjesto gdje ti sestra jeca,
I brat joj stavjla mrtvoj na grud krin?...

A onda sledi susret sa oslobodiocima, saznanje da je osveta izvršena i nova svjetlost: " Široka svjetlost, kao božji znaci/ Okupala me". To je trenutak kada na rame pada ruka koja teši, greje, koja donosi nežnost i vraća vjeru u ljude. Javljaju se i suze kao izraz jedne nove sreće:Zajecao sam i još i sad plačem
Jedino grlom, jer očiju nemam,
Jedino srcem, jer su suze mačem
Krvničkim tekle zadnji put...

Kraj poeme je u znaku pesme, radovanja i svjetlosti. Sada je to ona unutrašnja svjetlost koja grije i vraća vjeru u smisao života; ona je zamjena za fizičku svjetlost , kosmičku, koja je bila na početku svega, na početku Jame i ustupila mjesto, prinudom i silom, tami. Ta svjetlost se ovdje, na kraju pjesme , oduhotvoruje, postaje duhovni zanos bića, koji dolazi sa slobodom.

[NiKooLaa]

Милорад Павић - Хазарски речник

Ко су Хазари

О Хазарима није могуће стећи целовиту представу у погледу њиховог порекла, историје, територије, вере и језика. О њима се могу наћи оскудне чињенице из различитих (али несигурних) извора. Име се у различтим изворима јавља у различитим облицима: Газари, Казари, Хазари, Кузари, Извори су растурени на широким просторима евроазије: запис калуђера Кристијана Друтмара из 864. године настао на тлу данашње Белгије; запис пронађен у Монголији из периода 745 - 840; арапски извор (ал Масуди) из времена Харуна ал Рашида (786 - 809); Житије Ћирилово спомиње хазарску полемику на каганском двору 860. године; Књига о Хазарима Јехуде Халевија из 1141. године; ал Бакријев запис из око 1094. године. На основу свих ових извора (неки нису пронађени, али се спомињу на другим местима) може да се скицира несигурна и проблематична историја Хазара. Власт хазарског каганата, чија је престоница био град Атил, у делти Волге, протезала се на запад до Кијева а на исток до степа преко Волге. На северу Хазари су господарили Бугарском на Волги и околним народима. На jугу се хазарска власт протезала до муслиманских утврђења на северном Кавказу. Хазарска држава је достигла врхунац свдје моћи у деветом и почетком десетог века: више трговачких путеда пролазило је кроз њу па се издржавала од такси на трговачку робу. Када су приходи почели да слабе, слабила је и хазарска држава. Слабљењу су допринеле и унутрашње борбе, карактеристичне за тадашња племена. Године 965. руска Кијевска држава освојила је Атил, а последњи хазарски каган Прешао је у ислам. Нешто Хазара је остало на Криму и у другим крајевима, али су се полакоутапали у друге наррде, преласком у хришћанство, јудејство и ислам. Тако су неетали са историјске позорнице. Павићево интересовање за Хазаре потиче из студентеких дана. Прику-пљајући грађу за семинарски рад 6, Константину Солунском (Ћирилу), сту-дент Равић се суерео са два проблема; Ћирилбвим изгубљеним беседама и несталим хазарским народом. То је био подстрек да помно трага за грађом, прииремајући научну студију (УХазарима. Али, после толико година, суочен са легендарном историјом Хазара, Павић је одлучио да одустане од научне студије% напише причу о несталом народу. Прича, међутим, није добила форму класичног романа него форму научног еписа - лексикои^Тако су историја, легенда и имагинација обезбедили грађу за обликован№, а ствара-лачка интенција (намера) одредила је форму.

Анализа

Лексиконска форма је етваралачки изазов који је Павић успешно привео крају. Остварена форма је произврд игре и експеримента, врло смеле игре са много сложених захтева... Техницизам је у бвом ррману дошао до пуног изражаја: Павић је применио начело конструкције и мајсторски је сложио свој роман. Иако је јасно да је техничкој страни посвећена изузетна пажња и успешно решени сви проблеми композиције, техћицизам није поти-снуо садржину и није угушио литерарност: садржина је богата, разбокорена, занимљива и врло пријемчива. Склад техничког (композиционог) експери-мента и наративне садржине највећи је квалитет Хазарског речника. О овом опредељењу Павић пите:
Јер, није, чини ми се, ствар у томе да променимо начин писаља, него ттин читања. Не треба од истине правити књиж^вност, не$о од књижевносши исшину. А да би се ироменио начин читања, мора се радикално променити и науин писања. И данас ми је у сећању после писања Хазарског речника остало самд једно: напор који сам упожио да се свака реченица, евака одредница у кгшзи склопе тако да им се може прићи са свих страна: да се сваки део књиге може читати пре и после било КОГ другог дела књиге. Баш као шШоје са скулптуром случај.
Поређење са скулптуром објашњава пишчеву стваралачку интенцију^да ствр-- ри нову и необичну, али једхшствену и непоновљиву форму. Лексиконска форма р.омана омогућава читаоцу да садржини приступа на свој начин и по свом избору. Као што гледалац, посматрајући скулптуру, има могућност да је разгледа са свих страна, да јој приђе са једне или Друге стране, да је разгледа од врха до подножја или од подножја до врха, да дуже задржи своју пажњу на неком детаљу - тако и читалац Хазарског речника сам одлучује које ће одреднице и којим редоследом читати, да ли ће читати прво Црвену па онда Зелену или Жушу књигу или обрнуто. На тај начин читалац саставља своју књигу: Хазарскиречник доживљава трансформацију и добија нове облике и нове распореде садржиЗе са сваким новим читањем и превођењем На стране језике: сваки нови превод доноси нови редослед одредница романа. Хазарски речник има.сложену структуру која проистиче.из примењеног документарног и кокпозиционог поступка. Састоји се из Претходних напо-мена, Течника, Апендикса I и Апендикса II, Завршне напомене и Пописа одред-ница. У свим ^аведеним деловима, осим Апендикса и Апендикса , осећа се пишчева рука и глас приређивача који је истовремено и водећи џаративни субјект. Са структурно-функционалног становишта, романескнр језгро чине Речници (Црвена књига, Зелена књига иЖута књига), док су остали елемеш;и у функцији ванлитерарног ^материјала који треба новим чћњеницама да подупре романескну причу или да уведе читаоца у предмет и технику романа. Претходне напомене- предочавају Хазарски речник као друго, рекон-струисано и допуњено издање ,,Хазарског речника" из 1691. године. Овај текст, како је то ред, тре&а да пружи читаоцу основне информације о књизи и њеном предмету, о историји Хззарског речника и његовом склопу, о ћачину коришћења књиге-речћика. Да би све то било подупрто егзактним чињени-цама, приложени су одломци из предговора првом, уништеном издању. Оваквом тексту, који је у функцији предговора реконсхруисаном лексико-нскрм делу, примерен је рационалан, документован и прецизац тип излагања. Он је у највећој мери и остварен. Међутим, рационалан тон је нарушен на више места пррбијањем наративно-поетског типа излагања, карактерис-тичног за главни, лексиконски део књиге:
Гоњен некаквом вреломтишином. Хазарске жене су после смрти мужева погинулих у рату добијале појастукза чување суза које ће пролити за ратницима. Тако су од Даубманусовог џздања речника до данас дошли само одломци као што од сна остаје само песак очију.
Читаоцу је поевећена изузетна пажња. Претходне шпомене нуде му све релевантне чињенице неопходне за разумевање текста који је пред њим: објашњавају предмет излагања (хазарско питање), историју и склоп књиге и начин читања. Овде је постављен идеал читаоца: то је онај ,,ко уме, правим редом да прочита делове једне књиге" те да тиме ,,наново створи свет"; Међутим, исказана је скепса да такав читалац (идеални читалац) уопште постоји, а о савременом читаоцу суд је негативан
Читалац који би-из редоследа одредница могао да ишчигиа скривени смисао књиге одавно је итчезао са земље, јер данашња читалачка публика сматра да је питање маште искључиво у* надлежности писца и даје се та ствар уопште не шиче. Погото&у кадаје реч о једном речнику. За таквог читаоца није потребна ни клепсидра у књизи која упозорава кад Шреба променити начин читања, јер данашњи читалац начин читања не мења никад.
Ни критичари и оцењивачи књига (као посебан сој читалаца којима је читање ^нат и хлеб) нелЈају виеоко место ни у очима писца предговора из 17. века, ни у очима писца Претходних напомена (из 20. века) јер ,,они су као преварени мужеви: увек последњи дознају новост..." И поред оваквог става према читаоцу, изражен је и самокритички суд о писцу који умногоме одре-ђује однос читаоца према делу и квалитет читања:Што се вас, списатеља тиче, мислите увек на следеће: читалац је пелцвански коњ, којег мораш навићи да.гапослесваког успешно оствареног задатка чека као награда комад шећера. Ако тај шећер изостане, од задатка нема ништа. У овом комаду тећера је испуњено очекивање, спознати смисао и доживљенр задовољство.- Није ли у овом исказу и одговор на питање зашто је читалац онакав какав је: њета је однеговао списатељ. Ако је читалац остајао без награде и разочаран, онда је понављање таквих ситуација изазвало апатију код читалаца и одбојан однос према литератури. Из овога се изводи закључак: какви писци, такви читаоци. Тек овде се схвата смисао пишчевог напора да читаоца уведе у предмет излагања, историју И склоп књиге и начин читања. Проблем читања схваћ^н је озбиљно и, посвећено му је посебно поглавље Претходне напомене - ,,Начин коришћења речника". Наоко сасвим овлашна и случајна замена двају појмова има суштинско значење: коришћење и читањ^ употребљавају се паралелно, као синоними. Међутим, ипак постоји извцсна разлика која, истовремено, у појам читања уноси два различита значења. Коришћење, означава начин приступа делу као тоталитету. Подра-зумева тражење, прелиставање, кретање напред и назад, избор текста или сегмента.за пажљиво читање (примање), стално враћање књизи. Читање има два значења: читање као средство општења са писаним текстом, могућност избора и опредељења; читање као процес општења са текстом, примање текста. Читање као процес не може бити исто код читаоца Хазарског речника и читаоца неког другог дела. Читање са уобичајеног аспекта и са аспекта Хазарског речника два еу различита процеса који производе различите ефекте и постижу различите резултате. Читање у уобичајеном смислу подразумева утабани и једноличан ход кроздело; читање Хазарског речника сасвим је ново - динамично2 отворено и истраживачко. Уособености тога читања спадају: књига се користи онако како сам читалац сматра да је најзгодније; чита се слева удесно, здесна улево или дијагонално; чита се по оДредницама или њиховим скупинама; може се читати само један део књиге; хронологија, распоред текста у К^БИЗИ (речнику), не обавезује; књига је отворена и може се дописивати (домишљати^. Читалац је слободан у избору, сам одлучује шта ће, како ће и колико читати.Тако он сам склапа своју књигу, а 6д прочитаног добија онолико колико је уложио: што се више тражи од књиге, више ее и добија.
Средишњи део Хазарског речника чине речници распоређени у три књиге - ово је истовремено и романескно језгро. Састављен је из одредница постављених у лексиконском поретку: Одреднице се раЗликују по структури^ природи и наративним својствима. Уједначеног су обима и по томе се могу сврстати у две скупине: одреднице средњег обима, од једног до неколико стубаца, и развијеније одреднице које се протежу на неколико десетина страница. Њихов обим условљава природу и наративна својства. Одреднице средњег обима садрже информације о предмету, догађају, појави или лич-ности. Информација је обично саопштена рационалним стилом, али има и допуна литерарног типа, Обимније одреднице сложеније су структуре и сложенијег начина излагања: после кратког текста лексиконског типа те ин-формације о изворима и литератури, следи повест о личности заснована на различитим изворима приче и обогаћена уметнутим повестима (причама). Тако, на пример, одредница ,,Бранковић, Аврам" (стр. 27-49) састоји се из следећих сегмената:
1. уводни паеус од петнаестак редова лексиконског типа;
2.инфбрмација о изворима;
3. казивање о Авраму Бранковићу из пера Теоктиста Никољског -
поверљив извештај бечком двору;
4. Повест о Петкутину и Калини;
5. казивање Никона Севаста;
6. белешка Аверкија Скиле, слуге Аврамовоги веттака за сабље, о
последњ&

[NiKooLaa]

Tihi Don - Mihail A.Šolohov

Gotovo sav svoj život proveo je Šolohov na Donu, živjeci sa kozacima. Stoga nije neobicno što je Don s kozacima glavna tema njegovog književnog stvaralaštva. Svojevrsna prethodnica Tihom Donu bile su Šolohovljeve "Donske pripovijesti". Vec u njima on se bavio kozackim pitanjem a one same obuhvataju razlicite vremenske periode: periode Šolohovu savremene i periode prelomne za istoriju Rusije i Podonja. Tihi Don je najvece djelo poslijeoktobarske ruske književnosti i zasigurno jedno od najvecih uopšte u XX vijeku. Ovaj roman u cetiri knjige nastajao je 15 godina: I i II dio štampani su 1928. i 1929., III-1933. a posljednji IV-1940. Radnja romana obuhvata razdoblje od maja 1912. do marta 1922. godine. To je ujedno i period velikih zbivanja kako u svjetskoj tako i u ruskoj istoriji:I svjetski rat, Februarska revolucija, Oktobarska revolucija, Gradanski rat. Ruše stare norme morala i života uopšte, nastupa novo doba koje je u duhu "oslobodenja radnog naroda od kapitalistickih ugnjetavaca", "pravilne raspodjele" (svakom prema potrebi, svakom prema radu, itd.). Novi junaci su Marks, Engels, Lenjin. Krst, novi, bolji ljudi (boljševici) MIJENJAJU zvijezdom, srpom i cekicem. Medutim, postoje i ljudi i etnicke skupine kojima novi poredak ne odgovara i oni se bune te je ljude Šolohov nastojao da prikaže i to mu je veoma zamjereno. Za ovo veliko djelo M.A.Šolohov je dobio Nobelovu nagradu u cijem obrazloženju stoji: "Za umjetnicku snagu i istinitost kojima je u svojoj donskoj epopeji opisao istorijsku epohu života ruskog naroda."

Fabula:
1.Porodica Melehovih.Grigorije i Aksinja
2.Koršunovi.Grigorije se ženi Natalijom

1.Trgovci Mohovi.
2.Radnici i Štokman-boljševicka skupina
3.Grigorije napušta kucu i bježi s Aksinjom
4.Natalija pokušava da se ubije.Natalija rada
5.Grigorije odlazi u vojsku

1.Natalija se vraca Melehovim
2. HAPŠENJE Štokmana. Rat
3.Natalija i Aksinja
4.Grigorije odlikovan
5.Aksinja i Listnicki.Grigorije se vraca kuci

1.Rat 1916.Nezadovoljstvo.Buncuk
2.Natalija rada blizance
3.Februarska revolucija

1.Rat 1917.Kozaci se vracaju.Oktobar
2.Grigorije sa boljševicima
3.Crveni i bijeli-sukob.Potjolkov i Cernjecov
4.Grigorije ranjen dolazi kuci
5.Ratne operacije
6.Grigorije sa bijelima
7.Potjolkov.Valet

1.Rat u aprilu 1918.Rascjep u kozaštvu
2.Listnicki se ženi,napušta Aksinju
3.Stepan se vraca iz zarobljeništva,Stepan i Aksinja
4.Grigorije komandant,dolazi kuci i vraca se
5.Miška Koševoj ubija Petra
6.Ustanici prelaze na lijevu obalu Dona
7.Aksinja i Grigorije
8.Miška Koševoj ubija Grišaku,pali kuce

1.Aksinja i Stepan.Aksinja,Stepan,Grigorije
2.Grigorije i general
3.Natalija umire
4.Raspad donske vojske.Grigorije se razboljeva
5.Darja se davi u Donu
6.Grigorije,Prohor i Aksinja odstupaju
7.Umire Pantelej

1.Grigorije stupa u Crvenu armiju
2.Koševoj i Dunjaška
3.Umire ILINIČNA
4.Grigorije demobilisan.Grigorije i Koševoj
5.Grigorije i Fominova banda
6.Bijeg Grigorija i Aksinje
7.Umire Aksinja
8.Grigorije se vraca kuci,sinu


Radnja romana "Tihi Don" se odvija u drugoj deceniji XX vijeke na jugu Rusije,odn. na teritoriji Donska Oblast.Kako je radnja romana obimna mjesto radnje nije jedno, naprotiv; ipak, linija zbivanja vezana je ponajviše za mjesto Tatara Jagodno-front. Okosnice radnje predstavljaju: -na prvom planu Grigorijeva ljubav s Aksinjom -Grigorijev odlazak u rat -pojava boljševika i komunisticka vlast -sukob crvenih i bijelih Kroz sudbinu Grigorija Melehova sagledana je kontrarevolucija oko Dona a to je osnovna tema ovog romana. Sam Melehov,u previranjima savremenim mu, postaje simbol ljudskosti, moralne cistote i viteštva. Kuca Melehovih je u središtu romaneskne price:predocavaju je prva i posljednja slika u romanu. Ova fabularna linija(Melehovi), razvija se u nekoliko posebnih, sporednih tokova:Petar, Darja, Pantelej, Natalija,ILINIČNA,Grigorije, Dunjaša. Šolohov nam takode istice i slijedece tokove radnje: Melehovi-Koršunovi, Melehovi-Astahovi i Melehovi-Koševoj. Kroz glavne likove ovog romana predstavljen nam je i život kozaka u ratu i miru. Medutim, bitno mjesto u ovom romanu zauzimaju i boljševici kao nosioci nove svijesti.Oni su predstavljeni kroz Štokmana, Koševoja, Potjolkova, Buncuka i kroz lik crvenoarmejaca utopista. Kroz cijeli roman pratimo preobražaje glavnog lika-Grigorija Melehova:u ratu vidi besmisao, a duša mu je "tamna kao prazan bunar". On je najprije crveni, zatim bijeli pa onda ustanik, da bi zatim ponovo postao crveni i na posljetku otpadnik u Fominovoj bandi. On je poražen u sticaju istorijskih dogadaja i okolnosti, ali je pobjednik stamenošcu i dosljednošcu svog moralnog lika.Vecina junaka u Tihom Donu tragicno skoncava, onako kako je i živjela. Grigorije se vraca kuci i živi sa sinom.Njegov daljnji put je nedorecen. Tema:kontrarevolucija oko Dona Ideja:besmisao rata(bratoubilackog) Likovi:Grigorije Melehov,Aksinja Astahov,Natalija Melehov,pantelej melehov,ilinična melehova,Darja Melehov,Petar Melehov,Miška Koševoj,MiĆka Koršunov,boljševici,kozaci.

Likovi:

Grigorije Pantelejevic Melehov:

Grigorije P. Melehov,mladi sin Panteleja Melehova,središnji je lik romana "Tihi Don".On je u središtu romaneskne price,a stice se i utisak da opisi ratovanja,revolucije i kontrarevolucije nisu knjizi zbog sebe samih(iako su bitni),vec da su i to samo sredstva za što uspješnije sagledavanje njegove licnosti.Grigorije Melehov je veoma kompleksna licnost;predstavljen je,može se reci,u više dimenzija:kao vojnik kozak,kao seljak,kao muž,kao ljubavnik. Za njega,takode,možemo reci da je nosilac najviših moralnih vrijednosti-on je covjek cija je krivica u tome što se našao u škripcu istorijskih zbivanja koja su zahtijevala samoopredjeljenje.Grigorije,medutim,nije ni za kakvu jednostranost i zbog toga ce doci u sukob gotovo sa svima. Njegov opis dat nam je na samom pocetku knjige:"...a mladi Grigorije,bio je sav na oca:gotovo za glavu viši od Petra,iako šest godina mladi,isto kao u oca povijen orlovski nos,u malko kosim prorezima plavkasti bademi vatrenih ociju,izbocene jagodice mrkorumenkaste kože.Isto kao otac,i Grigorije je bio malo povijen,cak i u osmehu bilo je kod obojice nešto zajednicko divljacno." Da bi se bolje razumio Grigorije,njegovi postupci i ponašanje,potrebno je razmotriti i porodicno stablo Melehovih,tj.njegove korijene.Prica Melehovih je slijedeca:Grigorijev djed Prokofije,pri povratku sa turskog ratišta,doveo je sebi za ženu Turkinju,koja ja odmah,skupa s Prokofijem,postala predmet ismijavanja cijelog sela.Seljaci su zbog nje, "Turkinje",veoma osudivali Prokofija.Tada je nastupio veliki pomor stoke i svi su okrivili Turkinju i osudili je na smrt.Umrla je mucenicki.Na samrti je rodila Panteleja." Da li se sudbina ponavlja? Sam Grigorije je veoma slican Prokofiju:on se ne obazire na druge nego sluša svoje srce,njegova ljubav je isto osudena od strane svih I svoju ljubav je isto tako izgubio tragicno. Za Grigorija možemo reci da je bio pravi kozak:ratnik I ratar.Bez Dona,stepe I njiva on nije mogao da živi:"Od zemlje se ja nigdje ne micem.Ovdje je stepa,ima se cim disati....Nikud iz sela necu ici!". On je bio uobicajen momak,medutim,nemir i buru strasti u njemu izazvala je Aksinja,komšinica,udata žena:"On je uporno oblijetao oko nje.....Grigorije ju je naglo zgrabio za ruke-tako vuk na svoja leda zabacuje zaklanu ovcu."I tako pocinje velika,bezgranicna ljubav od koje ce se Grigorije povremeno udaljavati,ali kojoj ce se uvijek iznova vracati. Kada je poceo Prvi svjetski rat,Grigorije je,kao i ostali kozaci,otišao na front.Tu se upoznao sa pravim zivotnim iskustvima i upoznao surovosti ljudi,te pokazao vitestvo.Mozda je to bilo njegovo prvo razocarenje u covjeka.Veoma je upecatljiva i scena prvog Grigorijevog ubijanja.Na pocetku je bio veoma osjetljiv,ali kasnije je postao suroviji i nijedan se juris nije mogao zamisliti bez Grigorija."Srce mu je otvrdlo kao slatina na susi.Ono nije imalo sazaljenja". Naravno,rat je iz dana u dan ostavljao tragove i na njegovoj dusi "Meni se brate dusa umorila."Sad se osjecam kao nedotucen".Rat se blizio kraju,osjecao se zamor i rasulo.Medjutim ,tad se razbuktao Gradjanski rat,pocela je Oktobarska revolucija.I Grigorije je igrom slucaja , dospio u crvene i borio se hrabro ,jer drugacije nije umio.Saglasan je sa dosta komunistickih ucenja-pravda jednakost svih ljudi.Medjutim istovremeno je razocaran postupanjem crvenih sa svim sto im protivno.Malo je trebalo,pa da Grigorije promjeni stranu-cuo je pricu kozackog oficira o autonomiji Donske oblasti,a kako se Revolucija vec bila nadvila nad Donom on napusta Crvenu armiju i odlazi u Tatarsko.Kao prvi kozak,tradicionalista,Grigorije se pridruzujeDonskoj armiji koja ne stedi nista sto je boljsevicko.Za dvije godine rata postaje nosilac najvisih odlikovanja i ranjen je cetrnaest puta.On postaje sinonim za ratnika,a ne progresa,vizije buduceg.Njegov stav prema revoluciji je dosta kolebljiv on stalno luta sa strane na stranu ,a kad pobuna bude pocela slabiti,on ponovo prelazi crvenoarmejcima, on je opet hrabar vojnik koji juriša u okršaje. Medutim svugdje nailazi na sumnju i nepovjerenje:bijeli mu zamijeraju što jednom bio u crvenima, a crveni što je bio sa bijelima. Ranjavan, umoran i bolestan, on se vraca u svoje Tatarsko, jer misli da je okajaoo grijehe i zaslužio mir i spokoj; nove vlasti, a narocito Miška K. Pocinju da sumnjaju na njega, htjeli su da ga zatvore. To ga je boljelo i on bježi. Skriva se sve dok ne naide na fominovu bandu. Postace njen clan sve dok ne shvati da je propao, da je postao progonjena zvijer. Tad se vraca u Tatarsko uzima Aksinju i polazi u neizvjesnost, ali nailazi na zasjedu i Aksinja biva ubijena. Nosi ju na rukama i sam sahranjuje. Shvatio je da je sve potonulo. Ostao je bez svega što mu je bilo drago. U meduvremenu pomrli su gotovo svi osim njegovog malog Mišatke. Djelo se završava slikom doma Melehovih:"stajao je kod kapije svog doma i držao sina u narucju. To je bilo sve što ga je povezivalo sa zemljom i sa cijelim tim ogromnim svijetom.Tako se na kraju sve smiruje ,sve pocinje da tece mirno i tiho kao Don.Grigorije je kompleksan lik u višestrukom sukobu sa okruženjem:razdire ga osjecanje pravde i prezira,licemjerja. Zato Miški i kaže:"ti kažeš da sve bude jednako. Uzmi crvene, prošli su ovuda. Vodnik u cizmama od najfinije kože, a obicni vojnik u valjenkama. Vidio sam komesara sav se zavukao u kožu a drugima nema kože ni za cipele." Grigorije nije covjek misli i ideja vec osjecanja. Zarobljenike i protivnike ne muci i druge isto tako sprecava u tome. Grigorije Melehov nije stvoren za komplikovana stanja. On je covjek vjecitih dilema. Kad malog Mišatku vrijedaju rijecima "otac ti je bandit", Aksinja ga tješi "nije on bandit, vec prosto nesrecan covjek". Po povratku s ratišta Koševoju kaže "ja sam svoje odslužio. Sve mi je dosadilo, neka ide sve do davola" a nešto kasnije kaže i "pobijedite me, hocu smrt". To su rijeci covjeka od 30 godina koji je i pored sve svoje snage, bio stvoren za starost, za život u miru, a ne za velike dogadaje i za velike prelome u istoriji.

Aksinja Astahova je postala Stepanova žena kad joj je bilo 17 godina. A godinu dana prije toga otac ju je silovao i osramotio. Stepan ju je tukao od prvog dana braka zato što je bila osramocena. U njenom životu nigdje nikad nije bilo ljubavi i nježnosti. Strast i sreca dolaze Aksinji sa Grigorijem. Njena ljubav je kao neka bunika pored puta.Kad Pantelej zahtijeva od nje da mu ne sramoti kucu ona kaze:"Hocu da se naljubim za cio svoj gorki život. Poslije me možete ubiti. Griška je moj!" Ona i Grigorije žive bestidno ne krijuci se. Stepan se vraca iz vojske i ponovo tuce Aksinju. Njena cerka sa Grigorijem umire i kad on ode na front ona postaje Jevgenijeva ljubavnica. Ljut Grigorije se vraca Aksinji a Stepan moli Aksinju da mu se vrati. Ovo udaljavanje nije bilo trajno poslije Natalijine smrti. Oni su ponovo zajedno. Aksinja se brine o njegovoj djeci kao da su njena. Ona ne može imati svoju djecu, što može biti dokaz njene neukorijenjenosti u životi, ali barem je umrla na nacin dostojan samo nje, na Grigorijevim rukama.

Natalija Mironovna je olicenje vrline i dobrote, cistoce, hrišcanske predanosti mužu i nacelu porodice uopšte. Ona je nosilac ideala kozacke patrijarhalne ženstvenosti. U kuci Melehovih svi je obožavaju osim muža. Griška joj se odmah svidio:"Drag mi je Griška; ni za kog drugog necu poci." A stvarnost je bila surova prema Nataliji. Otkad je muž napustio, ona je izložena uvredama. Pokušaj samoubistva, gubitak najbližih, neodreden položaj u braku, sve to donosi bol i stradanja ovoj ženi. Kada na kraju saznaje da se Grigorije ponovo srece sa Aksinjom ona tuguje i buni se ali se ne boji. U njoj sazrijeva odluka da ne rodi. I tako u vrijeme strmoglavog kraha ni Natalija nije mogla više ostati cestita. Pisac je za to kažnjava mucenickom smrcu.

U ovom djelu veoma su upecatljivo dati ženski likovi. Prije svega tu valja pomenuti, sem Aksinje i Natalije, Dariju, Dunjašku i Iljinicnu a isto tako i kolektivni lik žena. Kozakinje su brižne, vrijedne, dobre majke i domacice. Nosilac nacela materinstva je Iljinicna Melehova. Pisac ovu stamenu, kozacku, seljacku majku daruje atributima: mudra,hrabra i dostojanstvena. Sav smisao svog života vidi upravo u tome da bude majka. Darija Melehova, Petrova žena, nosilac je nacela drskosti, životne radosti. Kao soldatuša živi raspuštenim životima i krši sva nacela kozackog morala. Stari Pantelej je odlucio da zavede red u kuci tj. Da urazumi Dariju na bilo koji nacin, medutim Darija je mudrija od njega."Neceš!Ili možda ne možeš? Privukla je svekra na sebe i dodala: muža nemam evo godinu, a ja niti cu, necu valjda sa kerom." U takvim prilikama Darija je bila jedina razonoda, vjecito nasmejana. Medutim sve ima svoje posljedice, oboljela je od sifilisa. Darija nije htjela da skonca od sifilisa, stoga se utopila u Donu.Dunjaška, najmlade je dijete Panteleja i Iljinicne, simbol je mladalacke ljepote, nevinosti i zanosa. Ona je poslušna, vrijedna djevojka: u svemu se vinuje svojim roditeljima. Zbog svoje ljubavi prema Miški Koševoju dolazi u sukob s roditeljima. Njena žrtva je velika i njezin nesrecan, težak život.


Šolohov ne bi stvorio tako veliki i ssveobuhvatan roman da se zadrzao samo na liku Grigorija Melehova .Veoma vazno mjesto u romanu posveceno je boljševicima-nosiocima nove svijesti:Štokman,Buncuk, Koševoj. Štokman je tip boljševika i asketa,koji svoju u revoluciju potvrduje licnom žrtvom i smrcu.Metode Štokmana i onih slicnih njemu su dobrim dijelom i izazvale ustanak kozaka protiv svjetskw vlasti. Buncuk je boljševik po svemu znatno bliži Grigoriju.On je borac za rad i mir i za socijalnu jednakost.I sam je kozak,u krvi mu je narodni izraz i zato ga kozaci primaju znatno prisnije od Štokmana.Medutim,on je ipak covjek sa manje dostojanstva od Grigorija.Pa ipak,Buncuk nece moci da podnese sav teret svoje teške uloge u revoluciji.Bio je sudija i osudenik,ubica i žrtva,zaljubljenik i ljubljen. Miška Koševoj,mali i zao covjek prikazan je u romanu kao izraz pesimizma jer je sam u vlasti osvetnickih nagona i svojih duboko urodenih kompleksa.
Kozaci

Kao specifican društveni sloj,a poslije i vojnicki stalež,kozaštvo se pocelo formirati krajem 14 vijeka ,popsebno u 15 vijeku. Kozaci vode porijeklo od odbijeglih najsiromašnijih seljaka-kmetova,koji su se poceli naseljavati na stepe juga Rusije ,zvane divlje polje ,koje su opustošili Mongoli.U pocetku su oni bili nezavisni ,medutim ruski car Ivan lV Grozni,sredinom XVl-vijeka,angazovao kozake kao vojnike,cuvare svojih južnih granica.Kozaci su bili pod pokroviteljstvom imperije,priznate su im sloboda i autonomija.Njihova skupština se zvala Krug. Kozaštvo je ukinuto u SSSR-u.Sva istorija kozackog naroda sadržana je u jednoj njihovoj pjesmi:"Ponosan je naš dom,tihi Don,naš bacuška".Kozaštvo u romanu Tihi Don izraženo je u vidu mnogih protivrijecnosti koje posebno dolaze do izražaja u revoluciji.U ratu oni potvrduju svoju staru slavu :"stotine ihiljade njihv otišlo je u smrt.padale su glav ena sve cetri strane svijeta,lila se crvena kozacka krv.Takvi su kozaci u boju,a kod kuce oni su vrijedni kosioci,zemljoradniczaljubljeni u svoju slavu.Mkedutim unutrašnja komešanja u carskoj Rusiji i dužina ratovanja stvarali su medu vojnicima haos i dezertiranje.Kozaci,nemocni da shvate novo i revolucionarno,opredjeljuju se za staro kao dobro poznato i sigurno.Zato je revolucija i bila tragicna za kozake i kozaštvo.Kasnije umorni od zablude i sablje,prikljucivali su se crvenima,ili su se pretvarali u bande koje su remetile mir stepa sve do 1922.godine.Kao najizrazitijeg kozaka,iizdvajamo,naravno,Grigorija Melehova.

Don

Don je najveca rijeka u južnoj Rusiji,peta po velicini rijeka u Evropi,dug je 1970 m.U bijegu od kmetova ruskii seljaci su se naselili na stepe uz Don.Bila je to plodna zemlja.Na Don,kozaci nisu gledali kao na obicnu rijeku,voddenu površinu-Don je za njih bio nešto više; stoga mu se pjesmama obracaju:"Oj ti,naš bacuška,Tihi Done!" I sam Šolohov mu je dao znacajno mjesto u djelu.Don je mjesto ljubavi,mjesto lova,mjesto smrti,mjesto bola,mjesto srece-mjesto življenja.Don se pojavljuje u opisima slika od važnosti za junake:cin Grigorijevog i Natalijinog vjencanja.Medutim,ratovi i smjena vlasti dovodi Don skoro do samouništenja.Sve što je ostalo jeste zlo i smrt. "Okicen je naš Tihi Don mladim udovicama,procvjetao je bacuška Tihi Don sirocicima,valovi Tihog Dona prepuni su suza oceva i materi.


Simboliku romana sugeriše,prije svega, narušenost ravnoteže izmedu života i smrti i nadmoci stihije smrti. Šolohov vecinu sudbina svojih likova gradi na principu:"Ko se noža lati od noža ce i poginuti." Kako bismo se uvjerili u istinitost teze "Kako umiru junaci u Tihom donu, to je svjedocanstvo kako su živjeli, moramo najprije razmotriti svaku pojedinacnu smrt. Natalija: "Da li cu živjeti s Grigorijem, zasad ne znam, ali više necu da radam njegovu djecu. Blijeda kao smrt, pridržavajuci se za ogradu, Natalija se pela uz stepenice, gdje je gazila njena noga - ostajala je mrka krvava mrlja." Umrla je u podne. Natalija je za života bila olicenje vrlina hrišcanstva. Darja: "Nastradala sam... Moja slabost... Juce sam išla doktoru... Odjednom svemu je kraj. Zaglavila sam. Ubicu se. Eto šta cu." Darja je živjela nemoralno: kao udata žena se zabavljala, kad joj je muž bio u vojsci. Živjela je bez obaveza i posljedica. Medutim, posljedica je bila samo jedna - smrt, ona koja je varala muža stalno i bila razbludna umrla je od tada najstrašnije polne bolesti - sifilisa. Ne direktno, naravno, ali sifilis je bio uzrok njenog samoubistva. Kao što vidimo, tragicnost djela ne ogleda se samo u liku Grigorija i njegovog sukoba sa sredinom; ona se proteže kroz citavo djelo i mogli bismo reci, prati svaki lik od prve do posljednje stranice. U romanu "Tihi Don", agitatori umiru agitujuci, ubice bivaju ubijene, kradljivci bivaju pokradeni. Oni koji citav život nastoje da što više steknu, umiru u ostaji punoj namirnica i stvari, oni koji citav život pate i tuguju umiru neutješni. Medutim smrt dva lika je potrebno izdvojiti: Aksinjinu i Natalijinu. Kad je rijec o grešnoj ljubavi Šolohov je ipak dosta blaži: Aksinja umire bez muka, brzo, na rukama Grigorija, a Natalija koja je citav život patila, umire dugo, mucenicki. Ovakva smrt za Nataliju je bila iskupljenje.I tako, na kraju djela, ostaju pesimizam i gorcina. "Kozaku je na rodenoj stepi istocni vjetar.Doline zavejane snijegom. Nema ni puteva ni staza. Kud god se pogleda gola bijela ravan brisana vjetrom. Stepa kao da je mrtva." A Don tiho i polako tece...

[NiKooLaa]

UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA

O delu
Naslov romana upucuje na jedan od cvestranih problema covecanstva, a to je upotreba coveka , tj stavljanje coveka u funkciju, u sluzbu nekoga ili neke ideje;manipulisanje coveka zarad nekih ciljeva ili nekih pobuda.
Razvijajuci roman , Aleksandar Tisma pokazuje kao rat , uzrokovan raynim interesima ideologijama, zatim niske strasti I niz drugih nagonskih pobuna u miru mogu biti usmjereni na upotrebu covjeka .Da bi sto bolje to pokayao na umjetnicki nacin, Tisma je u sredistu svoga romana stavio tri porodice koje su razlicito struktuirane. Njih vezuje isto mjesto , isti vremenski i zivotni kontekst. One su odvojene –svaka od njihzivi u svojo ulici , ali se medjusobno dodiruju i preko pojedinih clanova i u odredjenim situacijama zbilizavaju , da bi na kraju doslo do njihovog potpunog rasejanja.

LIKOVI : DVE PORODICE

Porodica Kroner
Nju cine:
1. Stara jevrejka, gospodja Kroner
2. Robert Kroner, njen sin
3. Rezika Kroner , Robertova zena
4. Gerhard Kroner i Vera Kroner, njihova djeca
Od najistaknutijih licnosti u ovoj porodici je Vera Kroner koju pratimo skoro kroz cijeli roman. Ona spada medju glavne licnosti romana.
Vera , nasuprot svome bratu nosila izvesnu dozu netrpeljivosti prema mesanstvu u porodici jevrejsko-nemacko. Ona se kao licnosti nije mogla naci ni u jednoj o dove dve nacije..Verino stradanje zapocinje sa dolaskom rata i egzodusom jevreja. Dosavsi u logor , zene su izdvajane one koje ce umrijeti I one malo brojne , mlade I privlacnih tijela, koje ce biti odredjenje za zadovoljavanje vojnickih strasti. Vera svoju ispovijest o logoru govori u ich –formi , koja prepoznatljiva za moderan roman, u 19 poglavlju romana. Iz njene ispovijesti saznajemo o stradanjima nje same I svih jevreja. U Veri je sve bilo podredjeno jednom cilju to jest da prezivi.
NJena sudbina u romanu je tragicna tu saznajemo kako covjek biva upotrebljen na jedan surov nacin.
Na kraju knjige to est u poslednjem poglavlju Sredoje I Vera se srecu I po prvi put povjeravaju jedno drugom I otvaraju srcai pricaju o izmucenom zivotu, svoj hod kroz krugove paklakoje je stvorio rat. Pricaju o tome kako je u ratu vrsena upotreba covjeka I vrseno catiranje svega sto je ljudsko, cisto I svijetlo.


PORODICA LAZUKIC

Nju cine:
1.Nemanja Lazukic, glava porodice
2. Klara , njegova zena
3. Ratsko i Sredoje, njegova dva sina
Jedan od glavnih likova romana jeste Sredoje Lazukic. Sredoja ce jos kao gimlazijalac, gonjen strastima poceti da svraca u kucu razonode I druzenja.
Tamo se muskarci predaju strastima I za novac kupuju ljubav.
Tokom rata Sredoje ce zavrsiti u Beogradu.Bice primljen u sluzbu da bude upotrebljen na nacin koji drugi odredjuju I sam je poceo da upotrebljava druge –zene I njihova tijela.
Na kraju romana susret sa Verom ga donekle mijenja. Tako se oni lijece od dusevnih rana I brane od avetinje proslosti koja ih je upotrijebila I s anima se poigrala. Spaja ih dnevnik gospodjice Drestvenik.


PSIHOLOGIJA DELA
U Tišminoj viziji, krvnik ili žrtva, mučitelj ili mučenik, lovac ili onaj koga love, u trajnom su koštacu sa neizvesnim, gustim i nevidljivim mrežama postojanja. Kao nekakva tamna i žitka prapodloga u njegovim likovima se propinje i stišava, palucka i gasne životna tvar, podstičući u njima impulse prema hrani, prema produženju životnih funkcija, prema pravu na slobodu ili iluziju o slobodi. Ali i kad imaju pun osećaj ili iluziju autonomnoga kretanja, nezavisnosti, slobode - ljudi samo navlače na sebe nova opterećenja, misleći katkad da su došli do novih pobeda. Život se zapliće, mrsi, a granice između moći i nemoći čoveka postaju nevidljive. Gde je granica između slobode i nužnosti, između plemenitih zamisli i zlih činova, ako čovek nije u mogućnosti da upravlja ukupnim životnim procesom, ako dela mimo vlastitih zamisli i izaziva neželjene posledice vlastitim činovima? čovek, razume se, čini nešto u situaciji, a ne u mislima; on je ispoljavanje onoga što jeste, što ga čini takvim kakav je; on nije ni čisto ni nečisto, uzvišeno ni nisko, već manje ili više saobrazno, manje ili više protivrečno nekoj situaciji. Duh kojim je obeleženo čovekovo postojanje nije iz sfere sublimnih, čistih predstava o čoveku; u Tišminoj viziji ono je više sadržaj nečiste, tamne, nikad do kraja shvatljive životne reke. Protičući životom, misleći pogrešno da gospodari njim, čovek neosetno postaje njegovo sredstvo. Umesto da u životu kao vajar ima svoju glinu, materijal za vajanje vlastite veličine, čovek se obrete u njegovim mrežama kao zarobljenik, kao prevareno biće. Bezazlenost tako postaje nehotični poraz, vera se katkad završi u nasilju, a idealne zamisli se zgušnjavaju u dogme; sjaj vrline kojoj se stremilo postaje prepreka tuđim zamislima o boljem životu. Praosnovne vrednosti kao: pravda, sloboda, jednakost, sreća čovekova i kad se ne gube sasvim bivaju plen života, upotrebe čoveka.

Kao svi pisci jake intelektualnosti i Aleksandar Tišma vidi složena grananja problema sudbine čoveka i nije sklon da ih zatvori u nekoliko lagodnih dopadljivih formula. U tom smislu, može se reći sa izvesnim rizikom, da Tišma neguje neku vrstu egzistencijanog realizma bez metodske i filozofke zatvorenosti u toj sintagmi. Poštujući udeo onog što pripada horizontu kolektivnog, ali ne predajući zaboravu ono što pripada horizontu pojedinačnog, iracionalnog nesvesnog u čovekovoj prirodi, Tišmino delo nam otkriva složeni svet dijalektizacije, toka izmenljivosti ta dva horizonta, opšteg i ličnog.

Videći nemilosno oštro, kako đavolsko i čovekovo nije jasno odeljeno u socijalno-istorijskom procesu i kako proces čovekovog stvaranja tokom istorije ima nejednostavnu prirodu i pokrete, uočavajući i umetnički izražavajući kontradiktornost ljudskog u istorijskom procesu, Tišma nas još jednom više umetnički uverljivo upućuje da vidimo delovanje "nesvesnih snaga u čovekovom karakteru" i njihovu neiscrpnu zavisnost od spoljnih uticaja.

Srpska književnost duguje ovom našem značajnom piscu veliku zahvalnost što je uvideo i izrazio te složene odnose i izvore tragičnosti između čoveka i sveta.

[NiKooLaa]

William Shakespeare - Romeo i Julija



Kratak sadržaj

Uvod:Već u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji : Montecchi i Capuletti u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je Romeo zaljubljen u Rosalinu, djevojku iz roda Capulettija.

Početak: Glava obitelji Capuletti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema Rosalini navede ga da dođe na zabavu.

Zaplet: Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav, čista i iskrena, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih obitelji. Romeo tek tada shvaća pravi smisao života.Romeo i Julija se tajno vjenčaju

Vrhunac: U jednoj svađi, Tibaldo, Capulettijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo ubija Tibalda. Zatim mora pobjeći, jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjećaji prema Juliji priječe ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.

Rasplet: Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog plemića. Zbog vječne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea, ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeći spriječiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospijeva na vrijeme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capulettija i misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire. Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.

Kraj: Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obiju obitelji. Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvaćaju da je uzrok tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi i time donijela svima golemu nesreću.

Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova Romeo je mladić iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki način žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji Capuletti. Nerazumnu mržnju pobjeđuje njegova beskrajna ljubav i odanost Juliji.

"Zublja sama
Nek od nje uči sjati. Djeva ta
Na crnom plaštu mrkle noći sja
Ko alem kam na uhu crne žene –
I nije vrijedan svijet krasote njene.
Uz druge djeve kao snježna, čista
Golubica u jatu vrana blista.
Kad ples se svrši, ja ću je potražit
I uz nju blagu divlju ćud ću razblažit.
Sad vidim da je to mi prva ljubav
Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.", citat, str.74

Romeo shvaća da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve. Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo, a ne reći da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog zanosa. Nikad mu ne ponestaje motiva, sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i izaziva veliku tragediju.

"Dvije ponajljepše zvijezde na nebu
U nekom poslu sad odilaze
I mole oči njene neka sjaju
Na njinoj stazi dok se ne vrate.
Ej, da su njene oči tamo gore,
A zvijezde tu u glavi njezinoj,
Od sjaja njenih obraza bi zvijezde
Potamnjele ko svijeća od sunca,
A njezine bi oči na nebu
Obasjale sav svemir takvim sjajem
Te ptice bi ko obdan zapjevale.", citat, str. 83


Julija potječe iz ugledne obitelji Capuletti, a susret s Romeom označit će njen život. Shvaća kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti zapreka.

"Iz ljute mržnje niče ljubav medna!
Ah, prekasno te ja upoznah bijedna
I nemila je srca mog sudbina
Da mora ljubit mrskog dušmanina!", citat, str. 78

Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane s Romeom.

"Romeo, o Romeo! Zašto si
Romeo? O zataji oca svog,
Odbaci ime to – il ako ne ćeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Capuletti.
ROMEO(za se). Da slušam još il da odgovorim?
JULIJA.Tek tvoje ime moj je dušmanin
Jer ti si ti i bez tog imena.
"Montecchi" nije niti ruka niti nnga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi – ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sačuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije dio bića tvog,
I mjesto njega uzmi mene svu!", citat, str. 84


Tema
Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje mladih koja je kao da kroz cijelu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi. To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja istovremeno spaja i razdvaja.

Ideja
Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se nadvladaju ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeđuje mržnju.

Metaforičnost: Metaforičnost u ovom romanu uočava se u monolozima glavnih likova, a izražena je u prvim razgovorima između Romea i Julije.

"ROMEO.Tko nije nikad osjetio rana
I brazgotini taj se podsmijeva –
Al tiho! Kakva svjetlost prodire
Kroz onaj prozor tamo? To je istok,
A Julija je sunce. – Sunašce,
Izađi sada i udavi mjesec,
Što zavidan je, smućen već i blijed
Od bijesa što si ljepše ti od njega,
A služiš njemu. Zato nemoj njemu
Da služiš više kad je zavidan.
Livreja mu je vestalska zelena
I bijela, kakvu tek budale nose –
Odbaci je –", citat, str.82

2)"A bujna glazba tvog jezika
Nek objavi svu sreću naših duša
Što daje nam je ovaj susret mili.", citat, str.108

Najzanimljvije u romanu:
su dijelovi u romanu su prvi susret između Romea i Julije, te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju.
Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava bit ovog romana, ljubav. Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna, savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od smrti i od samog života, zato je ovaj dio značajan.
Borba između Tibalda i Mercuzija također je jedan zanimljivi dio. U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio označava početak ove čitave tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok tragedije prije svega mržnja između dviju obitelji, ali istovremeno razlog je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća ljubav koja se, prema priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugačijim okolnostima tijek ovih događaja krenuo prema sretnijem kraju.

"LORENZO. E, takva divlja naslada imade
I divlji kraj – u slavlju svome gine,
Baš ko barut, kad se s vatrom združi,
U isti tren se s njom i raspline.
I najslađi se med nam gadit stane
Kad okus mu je najugodniji
Jer jedući uništavamo tek –
Pa zato budi umjeren u milju,
Jer naglost ko i tromost kasni k cilju. – ", citat, str.107

"LORENZO. Ne – pasti može tko bez glave juri.", citat, str.95

Dojam o knjizi Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna. Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeća i u najsretnijim trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog djela. Ova će priča uvijek ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjećau ljubav. Ona će uvijek buditi mladost i uzbuđenje u čovjekovom srcu.
"Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit događaj ili nije, neće se valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tom živi još i danas te se u Veroni na jednom vrlo romantičnom mjestu strancima pokazuje neki stari sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capulettijeve. Ako Romeo i Julija možda nisu živjeli u Veroni, živjet će vječno u ovoj tragediji."

[NINKO]

samo-opusteno.info
Prepricane Lektire

Treba mi hitno Robinson Kruso!
 

[DaRkOoO]

Imash pod slovom R,pishe Robinsom Crusoe...Dole stoji link za download svega,ali morash da imash 5 postova da bi mogao da ga vidish ;)

[NiKooLaa]

Tema postaje sticky jer ima puno pregleda...
Za 3 razred srednjih skola pogledajte ovu temu sa kolekcijom prepricanih lektira:
http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/3-razred-srednje-skole-(kolekcija-lektira)/

[DaRkOoO]

Imash u Temi Preprichane lektire pod slovom o..Pogledaj malo pre postavljanja pitanja..

[loco]

aha ja kapiram!!! hvala