Jednom kada sam bio tinejdžer, moj otac i ja stajali smo u redu za ulaznice u cirkus. Konačno je, nakon dugoga čekanja, ispred nas ostala samo jedna porodica koja mi se vrlo svidela.
Bilo je osmero dece, verovatno su sva bila mlađa od dvanaest godina. Bilo je očigledno da nisu baš bogati. Njihova odeća nije bila skupocena, ali je bila čista. Deca su bila lepo vaspitana; stajala su u parovima iza roditelja, držeći se za ruke. Uzbuđeno su brbljali o kovnovima, slonovima i drugim učesnicima cirkusa koje će to veče videti. Iz njihovog ponašanja jasno se dalo naslutiti da nikada ranije nisu bili u cirkusu. Ovo je trebao biti vrhunac njihovih mladih života.
Otac i majka ponosno su stajali ispred njih. Mama je držala oca za ruku gledajući ga kao da govori: Ti si moj vitez na belom konju. On se smeškao i ponosno šepurio, gledajući je kao da odgovara: Pa, naravno da jesam.
Prodavačica je upitala oca koliko ulaznica treba. Ponosno je odgovorio: Dajte mi, molim vas, osam dečjih i dve ulaznice za odrasle tako da mogu odvesti moju porodicu u cirkus.
Prodavačica je kazala cenu. Čovek nije imao dovoljno novca. Kako bi se sada mogao okrenuti i reći svojoj deci da nema dovoljno novca za ulaznice u cirkus?
Primetivši šta se događa, moj je otac zavukao ruku u džep, izvukao novčanicu od dvadeset dolara i bacio je na pod. Mi nismo uošte bili bogati. Zatim se sagnuo, pokupio novčanicu, lupnuo muškarca po ramenu i rekao: Oprostite gospodine, ovo vam je ispalo iz džepa.
Čovek je znao šta se događa. On nije tražio milostinju, ali je svakako cenio pomoć u očajnoj, srcu bolnoj i neprijatnoj situaciji. Pogledao je moga oca u oči, uhvatio ga za ruke čvrsto stežući novčanicu od dvadeset dolara. Dok mu se suza kotrljala niz obraz, drhtavim je usnama odgovorio:
- Hvala vam, hvala vam, gospodine. Ovo zaista mnogo znači i meni i mojoj porodici.
Moj otac i ja smo se vratili do auta i odvezli kući. Te večeri nismo otišli u cirkus, ali tamo nismo bili uzalud.
