Secate li se svog detinjstva i rane mladosti?
Da li mislite da je to neko, samo nase vreme, imalo prednosti nad danasnjim nacinom zivljenja...
Podelite vasa iskustva sa mladjom generacijom, a mladji neka daju svoje vidjenje vremena u kojem su njihovi roditelji bili mladi...[COLOR="Red"]
***
Prvo, preživeli smo i rođeni normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Čuvati daleko od domašaja dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i piškili u krevet.
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rošulama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte a ne iz flašica kupljenih u supermarketu. Delili smo flašicu Kokte sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte koje su i tada bile pune šećera ali nismo bili debeli zato što smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU.
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca, zaloga i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli.
Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naućili smo kako da rešimo problem.
Mi nismo imali virtuelne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača, pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali alkohol, cigarete niti drogu ispred škole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (već samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO IŠLI NAPOLJE
DA SE DRUŽIMO S NJIMA!
Padali smo sa drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preživeli bez posledica!
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često strožiji nego sam zakon!
Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kuću i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva.
Naše generacije su proizvele najbolje izumitelje i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo da živimo s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
