Narodne umotvorine

  • 71 Odgovora
  • 27331 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #60 poslato: Novembar 07, 2009, 10:50:09 »
Nepoznati
(XVIII vek)

Finiks drevo previsoko

Finiks drevo previsoko
na kom pojet divni soko
Vernu svoju pominjući
i u dneve i u noći,
Jer ne možet pregoreti
ljubvi serca odoleti.
Koja fajda ovog sveta
i života skorbna leta?
Vizantije plemenita,
u Evropi znamenita,
Pošlji meni medecine,
da mi serce ne izgine!
Rubintovo slavno lice
ljubne moje gorličice -
Sladost togo možet sada
utoleti gorest jada.
Oči čarne, dragi kamen,
da utole ljuti plamen.
Vizantije, tebe molju,
ispolni mi moju volju.
Nevernosti ovog sveta,
gde je miris krasna cveta?
Slavna cveta finiksova
želi duša sokolova.
Istočniče slatčajši,
svega sveta krasnjejši,
Gde useknu sladost tvoja,
da ne imam ja pokoja?
Ah, žalosna sokol ptice,
nek ne skorbi tvoje serce!
Bog će biti u pomoći,
da ću verna tebe doći!

[Reklama]


MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #61 poslato: Novembar 07, 2009, 10:50:23 »
Viša je gora od gore

Viša je gora od gore,
Najviša Lovćen planina;
U njoj je trnje i grablje,
U njoj su sn'jezi i mrazi
U svako doba godišta;
Vilenski u njoj stanovi,
Sveđ' vile tance izvode;
Junak mi konja jezdaše,
Predragu sreću iskaše;
Vile mi njega viđeše,
Junaka staše dozivat':
"Ovamo svraćaj, junače!
"Tvoja se sreća rodila,
"Sunčevom ždrakom povila,
"Mjesecom sjajnim gojila,
Zv'jezdama sjajnim rosila."
(Narodna pesma)

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #62 poslato: Novembar 07, 2009, 10:50:41 »
Biserna brada

Biserna brada,
Srebrna čaša,
Biser se roni,
U čašu pada,
Svako ga zrno
po dukat valja,
A s'jeda brada
Tri b'jela grada.
(Narodna pesma)

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #63 poslato: Novembar 07, 2009, 10:51:03 »
Zaharija Orfelin
Sjetovanje

Mladije ljeta skoro prehode,
u meni bjednom žalosti plode
što bezpolezno
žizn svoju slezno
prekraćavam,
prekraćavam.

Nikakvu službu, eto, ja nejmam
i srdcem padam k žalostnim bjedam,
ako učih se
ali liših se
sve nadežde
sve nadežde.

Jerbo je sada nauka pala,
a na mjesto nje bogatstva stala,
propalo zlato,
zgaženo v blato,
ljudej umnih,
ljudej umnih.

No ja bogatstva ne hoću znati
baš da bez mjesta budem zgibati,
zdjelal bi tako
a ne inako
kak ću javit,
kak ću javit.

Oženil bi se, da ženat budem,
no mislim: zašto da lanac uzmem
na moju glavu?
Jer hoće s' nravu
njenu svagdar,
njenu svagdar.

Bio b' monahom, otrekši s' svjeta,
ali bojim se čto mlada ljeta
lažlive sirene,
ljepotne žene,
prevariće,
prevariće.

Prazno u svjetu živit ovako,
svak skažet ludo za mene tako:
eto, učil se,
k čemu godil se
s naukom on
s naukom on.

Eto nauka: bogatim biti,
svak mudar takov, i mož javiti
da novcov plodi
dajut s prirodi
nauku svim,
nauku svim.

Javil bi s'dvoru, no ima zamku,
koja čest lovit a ne nauku
bogata dobrim
kažet i umnim
bez Paladi,
bez Paladi.

Pošel bi k prostim, no i tam bjeda,
ne znajuć okotov, zgibnu bez sljeda,
Paladi mjesto
jest tamo pusto
do konca
do konca

Ja samo žalost budu imati,
jer nejmam svjeta polak gledati,
bez službi domu
gdjegod mojemu
s naukom ja
s naukom ja.

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #64 poslato: Novembar 07, 2009, 10:51:23 »
Nepoznati
(kraj XVIII veka)

Monaška pesma

Bledi mesec mi ne sjaje,
Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.

Nestala mi jest uteha,
Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.

Černa rizo, pokri tužno,
Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.

V mračno mesto stupa noga,
Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.

Neće rizu luča proći
Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.

Sva mi radost jest u tebi,
Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.

Kad poslednji dan mi suda
Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #65 poslato: Novembar 07, 2009, 10:51:36 »
Лако је познати кнеза Лазара

Изникла је наранчица
Врхом зелена,
Под њом шједи ђевојчица
Б'јела, румена,
"Божја помоћ, ђевојчице
Б'јела, румена,
Јеси ли ми ђе виђела Кнеза Лазара?" -
"И да сам га ђе виђела,
Не познајем га!" -
"лако ти је упознати
Кнеза Лазара:
На њега је дуг' долама,
Дуга до земље,
На глави му свилен клобук,
Свиле бијеле,
За клобуком паун-перо
Паха до земље!"
(Народна песма)

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #66 poslato: Novembar 07, 2009, 10:51:55 »
Hasanaginica

Sto se b'jeli u gori zelenoj?
Al' su sn'jezi, al' su labudovi?
Da su sn'jezi vec bi okopnuli,
Labudovi vec bi poletjeli.
Nit' su sn'jezi, nit' su labudovi,
Nego sator age Hasan~age.
On boluje u ranama ljutim.
Oblazi ga mater i sestrica,
A ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,
Ter poruca vjernoj ljubi svojoj:
"Ne cekaj me u dvoru b'jelomu,
Ni u dvoru, ni u rodu momu!"
Kad kanduna r'jeci razumjela,
Jos je, jadna, u toj misli stala,
Jeka stade konja oko dvora:
I pobjeze Hasanaginica
Da vrat lomi kule niz pendzere,
Za njom trcu dv'je cere djevojke:
"Vrati nam se, mila majko nasa!
Nije ovo babo Hasan~aga,
Vec daidza Pintorovic~beze"
I vrati se Hasanaginica
Ter se vjesa bratu oko vrata:
"Da, moj brate, velike sramote,
Gdi me salje od petero dice!"
Beze muci, ne govori nista
Vec se masa u dzepe svione
I vadi njoj knjigu oproscenja,
Da uzimlje potpuno vjencanje,
Da gre s njime majci uzatrage.
Kad kaduna knjigu proucila,
Dva je sina u celo ljubila,
Adv'je cere u rumena lica,
A s malahnim u besici sinkom
Od'jeliti nikako ne mogla,
Vec je bratac za ruke uzeo,
I jedva je s' sinkom rastavio,
Ter je mece sebi na konjica,
S njomegrede dvoru bijelomu.

U rodu je malo vr'jeme stala,
Malo vr'jeme, ni nedjelju dana,
Dobra kada, i od roda dobra,
Dobru kadu prose sa svih strana,
A najvece imoski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj tako te ne zelila, braco!
Nemoj mene davat za nikoga,
Da ne puca jadno srce moje
Gledajuci sirotice svoje."
Ali beze ne hajase nista,
Vec nju daje imoskom kadiji.
Jos kaduna bratu se moljase
Da joj pise listak b'jele knjige,
Da je salje imoskom kadiji:
"Djevojka te l'jepo pozdravljase,
A u knjizi l'jepo te moljase,
kad pokupis gospodu svatove,
Dug pol'duvak nosi na djevojku:
Kada bude agi mimo dvora,
Nek ne vidi sirotice svoje."

Kad kadiji b'jela knjiga dodje,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati dosli do djevojke
I zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora,
Dv'je je cerce s pendzere gledahu,
A dva sina prid nju ishodjahu,
Tere svojoj majci govorahu:
"Vrati nam se, mila majko nasa,
Da mi tebi uzinati damo!"

Kad to cula Hasanaginica,
Starisini svatov govorila:
"Bogom brate, svatov starisina,
Ustavi mi konje uza dvora,
Da darujem sirotice moje."
Ustavise konje uza dvora.
Svoju dicu l'jepo darovala,
Svakom sinku nazve pozlacene,
Svakoj ceri cohu do poljane;
A malomu u besici sinku,
Njemu salje u bosci haljine.

A to gleda junak Hasan~aga,
Ter dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje,
Kad se nece smilovati na vas,
Majka vasa srca hrdjavskoga!"
Kad to cula Hasanaginica,
B'jelim licem u zemlju ud'rila,
Uput se je dusom rastavila
Od zalosti gledajuc sirota.

Narodna epskolirska pesma

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #67 poslato: Novembar 07, 2009, 10:52:21 »
Аждаја и царев син

Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец, него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ниједан, забрине се сав двор. Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев Син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: "Кад се вратим, наћи ћу ја тебе." По том ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове Бога: "Помози Бог, бако!" А баба му прихвати: "Бог ти помогао, синко!" Онда је запита царев син: "Где је, бако, мој зец?" А она му одговори: "Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми." Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: "Шта ћемо сад? ту су ваља да и моја два брата пропала." Баба му одговори: "Јесу богме али није фајде, него синко иди кући, док ниси и ти за њима." Онда јој он рече: "Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти." А баба му се утече у реч: "О мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд." Онда он настави: "Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем." После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: "Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш." А аждаја јој одговори: "Е моја бако, далеко ја идем." Онда јој се баба стане умиљавати: "А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила." На то се аждаја насмеје, па јој рече: "Онде је моја снага у оном огњишту." Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех да јој рече: "Луда жено! није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом." Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: "Прођи се луда жено, није ту моја снага." Онда баба запита: "Да где је?" А аждаја стане казивати: "Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага." Баба кад то чује, рече аждаји: "То је богме далеко, то ја не могу љубити." Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: "Хоћеш ли чувати овце?" А он одговори: "Хоћу, светла круно!" Онда га цар прими и стане га световати и учити: "Има овде једно језеро, и докрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг за то, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће него држи куда ти хоћеш." Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: "О аждајо, о аждајо! та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси." Аждаја се одзове: "Сад ћу, царeв сине, сад." Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: "Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола мете на раме а хрте уза се и гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајући гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера. Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче: "О аждајо, о аждајо! изиђи ми ка мејдан да се још огледамо, ако жена ниси." Аждаја му се одзове: "Сад ћу, царев сине, сад." Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: "Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син: крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је, "него" вели "сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело." Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: "Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем." Тада је отац узме слободити и храбрити: "Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди. Ја се уздам у Бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори." Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: "Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој." Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: "Не плачи злато, не бој се ништа." Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: "О аждајо, о аждајо! изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси." Аждаја се одзове: "Сад ћу, царев сине, сад." Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: "Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе: "Држи! не дај!" а пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: "Држи! не дај!" а хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: "Сад да ми кажеш где су моја браћа." А врабац му одговори: "Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену;одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа." Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину од куда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана. По том се царев син каже ко је он и од куд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут. Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет Божиј. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето та и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #68 poslato: Novembar 07, 2009, 10:52:44 »
Два новца

Био некакав сиромах човек, који се свакојако прометао, па најпосле набере врећу маховине и метнувши одозго мало вуне понесе на вашар да прода све место вуне с врећом заједно. Идући тако на вашар састане се с једним човеком, који је исто тако понео на вашар врећу шешарица да прода место ораха, којима је одозго с врха шешарице био мало покрио. Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу. Онај што је имао маховину доказујући да је скупља вуна од ораха заиште прида, али кад види да онај што је имао шешарице не да прида ништа, него хоће онако да пазаре једно за друго, он помисли да су бољи и ораси него маховина. И тако после дугога ценкања погоде се да онај што је имао шешарице да ономе другом два новца прида, али не имајући ни њих код себе остане му их дужан, и као за бољу тврђу да ће му их за цело вратити побрате се. Променивши сад вреће побегне један на једну а други на другу страну мислећи сваки да је другога преварио, а кад дођу сваки својој кући и изруче хеспап из врећа, онда виде да ни један управо није преварен. После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: "Ти, побратиме, превари мене." А он му одговори: ,Вала, побратиме, и ти си мене." По том онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством потврђено. И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, "него" вели "у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази, и по свој прилици биће у њој новаца или каких других скупоцених ствари; него хајде довече спусти ти мене у јаму, па кад је опленимо, онда ћемо добит поделити, и ја ћу ти платити два новца." Овај на то пристане. Кад буде у вече, попов најамник нађе врећу и уже, па отишавши с побратимом над јаму, уђе у врећу, и побратим га свеже преко среде, па спусти у јаму. Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туц амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: "Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?" Па онда опет уђе у врећу, и добро се свеже ужем, па повиче побратиму: "Побратиме, вуци врећу, пуна је свашта!" Вукући побратим врећу, помисли у себи: "Шта да ја ово делим с побратимом? Боље је да ја ово носим сам, а он нека гледа како ће изићи из јаме." Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда побратим из вреће повиче: "Дижи, побратиме, уједоше ме пси!" Кад овај то чује, а он баци врећу на земљу. Онда онај из вреће рекне: "Тако ти, побратиме, шћаше мене да превариш?" А онај му одговори: "Вала и ти си мене преварио." И онде после дугога разговора обрече онај што је дужан два новца да ће их јамачно платити кад му побратим други пут дође, па се растану. После много времена овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио у право к његовој кући, па повиче жени: "Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг." Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати. У том побратим пред кућу, и назвавши јој "Помози Бог!" запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: "Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав." Онда побратим рекне: "Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ." Жена му рекне да ће му бити дуго чекати докле га стану сахрањивати, већ нека иде. Али он одговори: "Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране." Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи. Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га насред цркве, да онде по обичају преноћи, пак ће га сутрадан опојати и сахранити. Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати. И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: "Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит." Кад побратим види где људи с оружјем улазе у цркву, он се сакрије у један угао; а хајдуци ушавши унутра поседају и благо поделе све калпацима, а рухо и оружје како се могло. Око свега се погоде и намире, само остане једна сабља, за коју су гдекоји од њих мислили да вреди много новаца. Онда један узевши је у руке, скочи на ноге говорећи: "Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра." Па онда пође к носилима, али се назови мртвац у један пут исправи и седне вичући: "Мртви! камо те се?" А побратим из угла: "Ево нас, сви смо готови." Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без обзира. Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: "О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и дворове, и ни ода шта се не поплашисмо до ноћас од мртвих људи! Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?" Један вели: "Ја не ћу," други вели: "Ја не смем," трећи вели: "Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог," док се најпосле један не нађе те рече да ће он ићи. И он вративши се натраг привуче; се полагано под црквени прозор еда би што чуо, а у цркви побратими поделили све хајдучко благо и рухо и оружје, пак се најпосле око два новца свадили и готово почупали. Хајдук испод прозора ништа друго није могао чути до вику: "Камо мени два новца? Дај моја два новца!" У томе онај што је био дужан опази хајдука под прозором, па брже боље руком кроз прозор те му зграби капу с главе, па је пружи побратиму: "Аратос ти два новца! Ево ти за два новца." Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: "Браћо хвала Богу кад живи побегосмо! Ми благо делисмо калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца."

MarkoKg

  • *
  • 5,137
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Narodne umotvorine
« Odgovor #69 poslato: Novembar 07, 2009, 10:53:07 »
А шта ти је?

Један чоек којега је бољео зуб, срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече: "Е ја мишљах, тебе зуб боли!"

badza68

  • *
  • 1
  • +0/-0
    • Pogledaj profil
Odg: Narodne umotvorine
« Odgovor #70 poslato: Januar 23, 2011, 16:27:17 »
super ste, ima sto god pozelis,ali fali mi nesto. trazim anegdote, ima njihova definicija ali nema ni jedan primer, neka anegdota da deca vide na primeru


MajaMakica

  • *
  • 5
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
Odg: Narodne umotvorine
« Odgovor #71 poslato: Jun 05, 2011, 14:53:08 »
:: Šta