Citati iz dela, pesama...

  • 43 Odgovora
  • 29483 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #30 poslato: Maj 07, 2017, 16:31:20 »
Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.



Godina je sve više - prijatelja sve manje.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna - koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u "Mažestiku", u podne - dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put - drugi.

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.



U mom životu postoje samo dve stvari koje sam radio svaki dan: crtao sam i pušio. Sve dok bih crtao, bio bih spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružem za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam kažiprstom po zamagljenim prozorima vagona treće klase na sporednim prugama, kao i po zamrznutim staklima iznajmljenih soba. Šarao sam po zidovima prstom dok bih nekoga čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima ili tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena. 🍀 💖

(Sentimentalna ispovest )

Momo Kapor
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

[Reklama]


TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #31 poslato: Decembar 17, 2017, 19:49:05 »
Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao sto je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: "Čiko, da vidite šta imamo u rerni!" Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće: "Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!" Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.
"Čiko", vuče me onaj mali za rukav, "da vidite šta ima u rerni!"
"Šta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaže:
"Omacila se naša maca."

(Momo Kapor)
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #32 poslato: Decembar 17, 2017, 19:51:53 »
I ponovo, Momo Kapor

O MAMAMA I DOMAĆICAMA

U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: ”Čime se Vi bavite, gospođo?”, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pri tom reći društvu da se ne bavite ničim.

Zato drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #33 poslato: Decembar 17, 2017, 20:06:54 »
Momo Kapor

IMATI I NEMATI

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #34 poslato: Septembar 11, 2018, 10:25:36 »
“Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
― Momo Kapor, Una
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #35 poslato: Septembar 11, 2018, 10:28:29 »
I još jednom, Kapor..


“Слободанееее! Слооообооооодаааанееее! Сместа излази из мора! Ни секунд више! Погледај, како си помодрео! Зуби ти цвокоћу! Сместа напоље, је л’ ме чујеш?
Кажи му и ти да изађе напоље! Ти си му отац! Погледај, сав је плав!
Па ти ниси нормалан! Тебе беш брига! То је човек да излуди!
То дете би поред тебе могло и да се удави, а ти ни да мрднеш ни малим прстом! Као што ниси мрнуо ни онда када када ме је онај саобраћајац извређао на мртво име. Шта си ти радио? Заценио си се од смеха, уместо да ме заштитиш као човек!
Ја прва почела? Само сам ти казала да си, заиста, возио пребрзо и да увек возиш тако пребрзо и да мислиш да си најпаметнији и да си претицао ону цистерну и да ћу, ако тако наставиш, изаћи са дететом на сред магистрале, а он ти је онда, вратио возачку дозволу и рекао да неће да те кажњава (је л’ тако било?) јер си већ кажњен што имаш жену као што сам ја! Јесте, то је рекао! А, ти ниси мрднуо ни малим прстом! Шта? Шта је требало да радиш? Не, није требало да се тучеш са њим, али могао си бар да му одговориш, а не да се смејеш као какав дебил!
Е, то је стварно… Питам се само због чега си се уопште и женио! Па, теби би, у ствари најбоље било да си сам!Ти, уоште, и ниси за брак. Хајде, лепо склони те новине и признај: је л’ да да би ти било много лепше да си сам, без нас двоје, а? Хајде, буди макар једном човек и признај!
Господе, коме ја говорим?
Шта он ради по читав боговетни дан? Или спава или чита новине или пије пиво… И то ми се зове лтовање!
Пет пута бих се боље првела да сам лепо остала у Београду. Змрачила бих собе, направила промају и бар бих се поштено испавала.
Овако, шта? Годину дана чекам ове бедне две недеље на мору, а на плажу долазимо у подне, кад нормалан свет већ одлази на ручак.
Ти си ми то омогућио? Шта ти имаш коме да омогућаваш? и шта си ми то омогућио, молим те?
Да станујем у неком димњаку, шесто самдесет степеница изнад магистрале? Јесте, тачно што осамдесет! Јуче сам бројала…
Да се купам на овој смрдњивој јавној плажи која базди на кокосово уље?
Да се правим како не видим да непрестано буљиш у ове курве без горњег дела костима? Мислиш да нисам приметила како их посметраш? – Зашто и ја не скинем горњи део? Зато што сам била будала, што сам дојила дете и упропастила груди, а не као ове које само на себе мисле! Ето, зашто га не скидам, ако хоћеш да знаш!
Други људи воде своје жене на све те хамлете, бетовене и шопене, а ти нас изводиш на роштиљ! Као да нисам могла да једем ћевапчиће и у Београду, где су много бољи и не смрде на маслиново уље?
Шта си ми још омогућио? Да шипчим до пијаце и натраг и правим нам сендвиче за плажу, да тамо случајно не бисмо трошили! А, израчунај само колико сваки дан потрошиш на цигарете и пива? Само израчунај!
Шта сам ја Богу згрешила! Погледај само друге мужеве и друге жене! Шетају лепо људи увече по обали, држе се за руке, разговарају… Имају шта да кажу једни другима. Не буље у новине и у чашу!
Господе! Па, он је запао! Е, ово је стварно…
Слобоооодааанееее! Слободанееее! Да си сместа изашао из воде!”
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #36 poslato: Septembar 11, 2018, 10:29:50 »

“Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan", kaže stara poslovica iz Gruzije, "onda se dobro napij! Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali, ako hoćeš da budeš srećan celog života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima!"
- Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
― Momo Kapor, Magija Beograda
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #37 poslato: Septembar 11, 2018, 10:31:27 »
“Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se događalo.”
― Momo Kapor, Una
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,944
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #38 poslato: Septembar 11, 2018, 11:22:30 »
Mali princ - citati

,I uvek će te voleti?”. ,,Ne”, reče ruža ,,jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive”. ,,Baš čudno”, reče Mali Princ ,, da si ti moja ruža , ja bih te voleo i tada”

„Od svakog treba tražiti samo ono što on može dati.”

„Tajanstvena je zemlja suza.”

„Moram podnijeti dve, tri gusenice ako želim upoznati leptira.”

„Deca moraju mnogo toga praštati odraslima.”

„Uobraženi ljudi uvek čuju samo pohvale.”

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.”

„Ako dozvoliš da te pripitome, može se dogoditi i da zaplačeš.”

„Samo deca znaju šta traže.”

„Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde skriva bunar…”

„Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvijezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!”

„To je kao sa cvijetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.”

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvijek prijatelj. Poželetćeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji bit će iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umjesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“

„..oči su slepe. Treba tražiti srcem.”

„Čoveku nikad nije po volji, ma gde bio.”

„Govor je izvor svih nesporazuma.”

„Mnogo je teže suditi sebi samome nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac.”

„Čovek je usamljen i među ljudima.”
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

Sh[o]ne

  • **
  • 224
  • +1/-0
  • Pol: Muškarac
    • lastfm
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #39 poslato: Septembar 11, 2018, 12:39:13 »
Piši mi odmah da li je novac stigao. Ako se izgubio, poslaću drugi, pa ako se i taj izgubi, poslaću opet drugi, i tako dalje, dok više ne budemo imali ništa i onda će sve biti u potpunom redu.

— Franc Kafka, „Pisma Mileni”


To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


Horhe Luis Borhes-Pretnja

Sh[o]ne

  • **
  • 224
  • +1/-0
  • Pol: Muškarac
    • lastfm
    • Pogledaj profil
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #40 poslato: Septembar 11, 2018, 12:47:29 »
"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život", rekao je Baba. "Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Lovac na zmajeve - Haled Hoseini

MarkoKg

  • *
  • 5,132
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #41 poslato: Septembar 11, 2018, 14:09:04 »
Kapor - Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.

MarkoKg

  • *
  • 5,132
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #42 poslato: Septembar 11, 2018, 14:11:22 »
M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.

MarkoKg

  • *
  • 5,132
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Odg: Citati iz dela, pesama...
« Odgovor #43 poslato: Septembar 11, 2018, 14:14:43 »
"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)