samo-opusteno

Društvene teme => Umetnost i književnost => Temu započeo: NiKooLaa Jun 27, 2009, 17:48:45

Naslov: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Jun 27, 2009, 17:48:45
Pisite neke vama drage citate iz dela, knjiga, pesama....


Момо Капор
"...Право је чудо како човек у туђини одједанпут почне да схвата вредност неких ствари и речи, на које код куће није ни обраћао пажњу. Први пут те давне године, схватих колико је тај трословни турцизам присутан у нашем свакодневном говору, колико вишеслојан, набијен свим могућим значењима и варијацијама... Чини ми се да не можемо ни да саставимо реченицу, а да се у њој не нађе макар једно бре, баш као у Босанаца, болан, или код Далматинаца оно чувено, непостојано ееее! — које има хиљаду значења и интонација.

Речено са дивљењем: Он је, бре, људина!
Потцењивачки: Ма, иди, бре!
Изазивачки: Шта је, бре?
Нежно: Их, бре!
Са љубављу: Дођи, бре...
Препотентно: Ти ћеш, бре, да ми кажеш?
Филозофски: Море, бре!
Запањено: Откуд сад то, бре?
Заповеднички: "Свири, бре! — заповеди Хајдук Станко Циганима".
Епски: "Бре, не лажи црни Арапине!"
"Бре, ћутао сам, бре, викао сам, бре, претио — бадава, све зло, те зло!"
Како, уопште, превести то мало, а тако значајно бре, на било који светски језик?

А, у њему има ината, има пркоса, нежности и лежерности, има нечег бунджијског и обесног, мангупског и кабадахијског... Оно служи да се изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбарење, соколење и за преклињање.

У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама — чини се, оно је наша суштина... И да се неким чудом изгубимо у свету, израсли бисмо сигурно, поново, из та три слова!"...



Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, fo-lirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi--suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beo¬grad tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i ci-trona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stva¬ri koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš ku¬da ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mi¬slima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, gen-teri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako,

same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i od¬vuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetro-vite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

Kapor -Beleske jedne Ane. : )
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Jun 28, 2009, 11:25:08
"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: kojkobr Jul 04, 2009, 02:09:07
Čovjek nije stvoren da bude pobijeđen. Čovjeka mogu uništiti, ali ga ne mogu poraziti.
Hemingvej-Starac i more :ok
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Jul 05, 2009, 11:17:59
Kapor - Lep dan za umiranje
(upravo procitao ovaj deo, pa reko' da napishem.. )

...Beograd je postao pospan grad. Poput dzinovske burgije, sirene, kao svrdla, buše dna stomaka iz kojih se budi adrenalin. Mnogi provode noći u skloništima, a oni koji ostaju po kućama spavaju uglavnom odeveni, skinuvši samo cipele. I jedni i drugi spavaju na jedno oko osluškujući kroz polusan grmljavinu bombi i stektanje protivavionske artiljerije po rubovima grada. Ujutru, posle monotone sirene, koja označava prestanak vazdušne opasnosti, grad se budi mamuran posle noćašnje najezde smrti. Ulice su puste, neuobičajeno tihe...
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Angelic_Disgrace Jul 05, 2009, 18:34:31
*ko zivi,misli,taj u dushi ne moze da ne prezre ljude,ko oseca,tog vechno gushi bol koji proshli dani bude.

*cilj obrazovanja:da chovek od svega ume sebi stvoriti uzivanje.

*ljubite i one koji vas mrze,da,ali ljubiti one koje vi mrzite,nije mogucno.

*vama se moze svidjati ili ne svidjati moj nachin zivota,ali meni je to potpuno svejedno;vi me morate poshtovati,ako hocete da me poznajete.

itd... :)
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Dzejn Jul 16, 2009, 13:08:14
Djordje Balashevitj - Jedan od onih zhivota wub wub wub

*Do pepela se i stizhe jedino preko vatre...
Nema tih rechi koje mogu nadomestiti shibanje godina u lice, ni od najbolje priche ne mozhe se
isplesti mrezha za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona tje negde zastati pod
zamuckujutjim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obutje...
I onda tje znati...
Dah uspomene pazhljivo tje oduvati prashinu sa smeshne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnutje, predosetjam?
Chestice sjaja rastopitje joj se nachas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Bitje sama, nadam se?
Jer, tad tje se u ritmu njenog pulsa mozhda pojaviti ona uznemirena i kljuchna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud oslushkivao u odjecima nashih tishina...
Da...
I onda tje znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Shtedetji se...
Uchetji se kako tju najbolje voleti nju... Kada je konachno nadjem...*

*Na ovom okruglo postavljenom svetu ponekad zaista nije jednostavno odvojiti istok od zapada ili levo od desnog...*

*U prevrnutom Svetu, odakle se kisha penje (shto odavde deluje kao da pada !) sve je potpuno obrnuto (shto tamo deluje kao potpuno normalno !) taj Svet zapochinje krajem, u njemu tishina urla, tamo je najbrzhe ono shto stoji u mestu, ali...*

*S tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno morash praviti da je ne primetjujesh pa tje se kad-tad okrenuti i otjitji, iako ti se u prvi mah chini da tje zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Poklonish li joj samo mrvicu pazhnje, netje se smiriti dok ti ne uvali chitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mushterija...
I nikad te vishe netje zaobitji...*

*Da li se hrabri zaista ne boje, ili samo imaju trik kako da ne pokazhu strah ?!*

*Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam ? Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i neke kao dzhinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniche sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice morash penjati, a sa planine silaziti do njih ?*

*ODEM DA FOTOGRAFISHEM... ZNASH VETJ ? ALI, KAKAV GOD FILM DA UBACIM U APARAT, NE POMAZHE... ISPADAJU SAMO CRNO-BELE SLIKE, MOJ PRIJATELJU... A CHESTO I CRNO-CRNE...*

*A istinu nemoj suvishe ozbiljno da shvatash. To bolje zaboravi... NEMA ISTINE SA VELIKIM `I`, VERUJ MI... Svako ima neku svokju unikatnu istinicu, kao otiske prstiju... I sumnjam da ih ima dve na svetu da se totalno podudaraju...*

*VARLJIVO BRDO JE ZHIVOT, NEMA SHTA... i VERUTJI SE UZ, I SILAZETJI NIZ, PATIMO ZA PREDELIMA S ONE STRANE VRHA, A VRH JE SENKA, TREN, SENKA TRENA, VRH JE NAJVETJA PREVARA U CHITAVOJ PRICHI...*

*Chim ga dotaknemo, on potone tamo, kao lubenica na vodi, vetj sledetjeg trena izroni nam za ledjima, obeshrabrujutje uzvodno, plutajutji kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obelezhava to razvodje Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinji pred Crkvom Beskonachnog...*

*Danas josh uveliko ishchekujesh, a vetj sutra ti ostaje samo da se setjash, i tek na kraju ukapirash da su Prave Stvari uvek s one strane brda.*

*NIJE NIMALO LAKO BITI STRM, A OSTATI NEPRIMETJEN U OVAKO RAVNOM KOMSHILUKU !*

*Vreme je prolazilo mehanichki, prosto, bez ikakvog respekta (kao da prolazi Tamo Nekim Obichnim Neznalicama, a ne Prefinjenim Intelektualcima Koji Imaju Toliko Toga Da Kazhu ?* (mislim da je i dalje tako.  :gun)

*Ne, ne mogu retji da je to bila ljubav na prvi pogled. ALI MOGU RETJI DA JE TO BILA LJUBAV NA TAJ POGLED, PA KOJI JE DA JE...* xD :wub

*I vishe nego dovoljno godina kasnije, mozhda nechija, mozhda proseda, mozhda bez ikoga, ti tjesh ugledati belog leptira na jorgovanu, i shirom otvoriti prozore mametji ga da ti sobu oprashi polenom i proletjem. A ulivom tje upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videtjesh samo drozdovo pero na sheshiru kako promiche za shimshirom, i zachutjesh Neku Staru Dobru Nepoznatu Pjesmu, koju prvi put slushash, a godinama je znash...
I zaplakatjesh istog chasa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...*

*O da, lagala je, josh kako...
Jednom, kad je zadremala, preturajutji joj po rechima, kao po tashni, sluchajno sam nabasao na neke male, nepotrebne lazhi, i te notji je tamna senka slutnje nadletela nad moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek!
Lazh je teshka droga, sa te igle se josh niko nije skinuo...
Kako do sada nisi nauchila da sam ja momak koga svako mozhe lagati, ali ga niko ne mozhe slagati ?
I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poshtujem jedino zbog toga shto sam ih ja lichno odredio...*


Djordje Balashevitj - Dodir Svile

*Oni Koji Nisu Zvezde, naime, uvek najbolje znaju shta bi radili da su Zvezde, ali Prave Zvezde ne misle o tome da li su zvezde ili nisu, pa i ne rade ono shto od Zvezda ochekuju Oni Koji Nisu Zvezde. Znachi, ispada da Zvezde koje rade ono shto bi i Oni Koji Nisu Zvezde radili da su Zvezde, nisu Prave Zvezde.*


Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Januar 22, 2010, 14:59:46
Enciklopedija Mrtvih od Kiša
(Nikola me zainteresovao kad je napisao da je čita, a ja je davno pročitah, i zapisah neke citate...)

'Gde svi lažu, niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž.'

'U tom pogledu je sažet čitav život i sav užas saznanja smrti - sve što živ čovek o smrti može znati.'

'...jer mu se ledeno telo sećalo toplote, jer mu se krv sećala svetlosti, jer mu se oko sećalo plavetnila nebeskog, jer mu se sluh sećao pesme i svirala.'
Naslov: Re: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: DaRkOoO Januar 31, 2010, 00:45:45
''Izgubljeni simbol'' - Braun

''Živeti u svetu, a ne biti svestan njeovog značenja, isto je što i hodati po ogromnoj biblioteci, a ne pipnuti ni jednu jedinu knjigu.''
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Oasis April 30, 2010, 21:29:21
Herman Hese - ''Sidarta''

''Mišljenja nemaju značaja,ona mogu da budu lijepa ili ružna,mudra ili budalasta,svako može da ih prihvati ili odbaci''

''Suprotnost svake istine je takođe istina''

''Vjerujem da postoji suština svega,nešto što ne možemo nazvati učenjem.To je,prijatelju moj,samo znanje-i ono se nalazi svuda.''

''Kažem ti prijatelju,da putujući nije moguće upoznati,vidjeti ili dostići drugi kraj svijeta,gdje nema rođenja,starosti,umiranja,nestajanja i ponovnog rođenja.Ali u isto vrijeme,ne tvrdim da je moguće dokrajčiti patnju a da se ne dosegne kraj svijeta,nego ukazujem na to da je upravo u ovom tijelu,čiji je uzrast ograničen,sa njegovom moći opažanja i razuma,sadržan svijet,nastanak svijeta,okončanje svijeta i put koji vodi do okončanja svijeta.''

Heman Hesse
Umetnost dokolice

Jedna neobicna,ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha,uci nas da i najmanji cin altruizma,svaka ljubaznost i davanje
obogacuju,a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moc,slabi i osiromasuje.
To su znali i o tome nas cili Indijci,grcki filozofi i Hrist,i posle njih hiljade mudraca i pesnika cija su dela prezivljavala epohe
u kojima su ziveli,dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni.
Mozete da se slozite sa Hristom ili sa Platonom,sa Silerom ili Spinozom:Svuda vrhovna moc uci nas da nisu ni moc ni
bogatstvo ono sto nas cini srecnim,vec samo ljubav.
Svaki altruizam,svako odricanje u ime ljubavi,svako saosecanje,svako davanje sebe, izgleda kao gubljenje vremena,
kao lisavanje,ali nije:to je obogacivanje i uzdizanje, i jedini put koji vodi napred.
                                                                                                           


Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: milicapajic Maj 17, 2010, 21:56:44
Red je zadovoljstvo razuma, ali nered je naslada maste. ( Pol Klodel )
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Jul 15, 2010, 18:19:05
Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna
...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: lunja Jul 20, 2010, 14:22:54
Citat
    Ta je misao lutala tamo-amo polumracnim odajama njegovog uma da bi, zadobivši konacan i nepromenljiv oblik, izronila.
    Bila je takve siline da nije mogao, i da je hteo, da je obuzda; od onih što uzimaju od jednih mnogo, od drugih malo, dok trece pod svoje okrilje stavljaju. Bila je to misao ogromne razorne snage i stvaralacke moci, dostojna Boga; jednostavna i svakom prijemciva, a pokatkad nelogicna i nestvarna.
    Još uvek nesvestan njenog postojanja, izgovarajuci reci molitve, izrekao ju je.
    Jednom izgovorena, preobražavala je sve; ostavši nepredvidiva i sveprisutna, retkima dostupna.

Nenad Krga
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Srlenzio Decembar 13, 2010, 20:03:52
Budale su s očima slijepe,
koje vide, a zaludu vide

...

Lijepo li ova sablja cita,
divno li nas danas razgovori!
Amanati, dje nauci tako?
Jesu li te u Mletke siljali?
Kada svoje tako osijecas,
ada sto bi s tudjijem cinio?

Oba iz Gorskog Vijenac - Njegos
Naslov: Citati
Poruka od: DaRkOoO Februar 14, 2011, 14:37:33
Ovde ostavljajte citate iz raznih dela koji su na vas ostavili poseban utisak.

Da počnemo..

''Zašto ljudi uvek traže ono čega nema, a nikada ne vide ono što im je ispred nosa..?'' - Meri Saliven
Naslov: Odg: Citati
Poruka od: Jow4n@ Februar 14, 2011, 17:20:04
"Za coveka koji ima samo cekic u svojoj torbi za alat,svaki problem izgleda poput eksera..."-Abraham Maslou
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Februar 14, 2011, 21:48:55
Spojene teme, pošto već postoji tema za citate.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Dzejn Februar 15, 2011, 12:37:38
Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Chrisiris Februar 16, 2011, 02:16:52
Nikad ne reci gde te najviše boli, nikad ne reci kog ti srce voli.
Ljudi su zli – dirnut će te gde te boli, uzeće to onog kog ti srce voli!!!!


Pišem pesmu, posvećujem je tebi, slušam
pritom glas u sebi, srce govori reči same
od sebe, ja nikog neću voleti više od tebe!!!

Ne tuguj za onim što je bilo.
 Ne teži za onim što će biti.
 Ne boj se onog što će jednom doći,
ma koliko teško bilo znaj da će proći!!!

U tihoj noći dok vetar bude svirao posljednju
 simfoniju svojih nota, seti se da nisi samo slučajni
 prolaznik mog života!!
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Mart 07, 2011, 20:23:55
Citat
Osetio sam se kao čovek koji pada niz strmu liticu, pokušavajući da dohvati žbunje i granje da bi zaustavio pad, ali ne uspeva.
Lovac na zmajeve - Haled Hoseini
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Sh[o]ne Mart 10, 2011, 21:36:46
"Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...
Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje."

Fjodor M.Dostojevski - Zlocin i Kazna
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Decembar 23, 2011, 11:21:41
"gradi na pesku
gradi na deponiji
gradi na sengrupima
gradi na grobljima
gradi čak i na vodi,
ali ne gradi na ljudima."
Bukovski.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Oasis Januar 20, 2012, 13:20:35
Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će prije nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvijek u istoj ravni. Da je nerazumijevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumjeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Borislav Pekić
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Januar 28, 2012, 21:49:42
Ako kazemo
rekli smo sto nismo hteli reci.
Ako cutimo nismo nista rekli
ali smo mnogo precutali.

Svaka rec znaci ono
sto znaci njeno cutanje.

Branko Miljković
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Februar 01, 2012, 18:35:40
Pravo je čudo koliko Srbi poštuju skraćenice, naročito one sastavljene isključivo od suglasnika. Mi smo inače narod koji od svih jezika na svetu jedini ima tri suglasnika u rečci kojom rasteruje svet oko sebe: "Mrš". Za razliku od ostalih naroda, koji u sličnim situacijama upotrebljavaju marš, ovo sažeto, przničavo "mrš" mnogo je sadržajnije i opasnije i u sebi ima mnogo više prezira i pretnje od ostalih marševa.
Momo Kapor ("Eldorado")
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: NiKooLaa Maj 04, 2012, 00:24:19
"Jučer sam bio pametan. Stoga sam želio mijenjati svijet. Danas sam mudar. Stoga mijenjam sebe.

(Sri Chinmoy)"

"Dobar brak bio bi između slijepe žene i gluhog muškarca.
(Honore de Balzac)"

"Čovjek bez mašte je čovjek bez krila.
Muhammad Ali)"
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Jul 18, 2012, 12:02:06
 „Knjiga je poklon koji iznova i iznova možete otvarati.“ Garrison Keillor
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: toobnbb Avgust 23, 2012, 00:00:34
"(...) ne mogu da objasnim šta osećam. Reči me ponekad iznevere (...) Ovog časa mi je potrebna reč koja opisuje osećanje koje ti se javi - ono ledeno, nezdravo osećanje duboko iznutra - kad znaš da se i protiv tvoje volje događa nešto što će te promeniti, a nema načina da to sprečiš. I kad po prvi put znaš, prvi prvcijati put, da će odsad postojati pre i posle, ono što je nekad bilo i što će biti. I da više nikad nećeš biti ona ista osoba od pre (...) Postoji li reč za to osećanje? Za mešavinu spoznaje, straha i gubitka? Proplašenost? Strahosaznabitak? Gubljeznašenost?"


"Svetlost severa", Dženifer Doneli
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: cosmo_girl_13 Mart 27, 2013, 20:21:48
Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek. -
Ivo Andric, o prici i pricanju
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: hip-hop girl April 10, 2015, 06:59:51
"Kada dosegneš samu srž života, videćeš da nisi ništa viši od prestupnika, niti niži od proroka."
- Kahlil Gibran
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Maj 07, 2017, 16:26:50
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.

Kapor



PAKLENA POMORANDŽA

Ponovo sam na početku, ponovo niko i ništa; savršeno nepoznat u bujici automobila i tela što kuljaju Leksington avenijom. Mogu da promenim zanimanje, izgled, prezime, budućnost; mogu da stanem na prvi ugao i da zapevam - neko će mi već baciti četvrt dolara u kapu; mogu da urlam - niko se neće začuditi, mogu sve što mi padne na pamet! A mogu jednostavno da legnem na prvu slobodnu rešetku iz koje izbija toplota podzemne železnice, da se uključim u armiju nesrećnika koji su digli ruke i već odavno odustali od takmičenja i prestiža, da prespavam ostatak života; baš me briga za modele novih automobila, za kredite, za sve! Mogu i da budem ubijen - nikada niko neće saznati ko sam...

Kakvo olakšanje za nas što dolazimo iz starih evropskih gradova, gde neprestano živimo pred očima svoje ulice i suseda, rođaka i prijatelja, odmeravajući jedni druge, mešajući se u tuđe živote.

Pešačim trideset blokova, kupujem pomorandžu za deset centi, sedam na trotoar i ljuštim je. U Beogradu bi mislili da sam poludeo. Ovde su svi pomalo ludi. Ovde je svako sam. Samo čovek i ništa više.

(Skitam i pričam)
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Maj 07, 2017, 16:31:20
Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.



Godina je sve više - prijatelja sve manje.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna - koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u "Mažestiku", u podne - dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put - drugi.

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.



U mom životu postoje samo dve stvari koje sam radio svaki dan: crtao sam i pušio. Sve dok bih crtao, bio bih spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružem za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam kažiprstom po zamagljenim prozorima vagona treće klase na sporednim prugama, kao i po zamrznutim staklima iznajmljenih soba. Šarao sam po zidovima prstom dok bih nekoga čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima ili tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena. 🍀 💖

(Sentimentalna ispovest )

Momo Kapor
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Decembar 17, 2017, 19:49:05
Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao sto je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: "Čiko, da vidite šta imamo u rerni!" Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće: "Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!" Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.
"Čiko", vuče me onaj mali za rukav, "da vidite šta ima u rerni!"
"Šta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaže:
"Omacila se naša maca."

(Momo Kapor)
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Decembar 17, 2017, 19:51:53
I ponovo, Momo Kapor

O MAMAMA I DOMAĆICAMA

U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: ”Čime se Vi bavite, gospođo?”, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pri tom reći društvu da se ne bavite ničim.

Zato drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Decembar 17, 2017, 20:06:54
Momo Kapor

IMATI I NEMATI

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Septembar 11, 2018, 10:25:36
“Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”
― Momo Kapor, Una
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Septembar 11, 2018, 10:28:29
I još jednom, Kapor..


“Слободанееее! Слооообооооодаааанееее! Сместа излази из мора! Ни секунд више! Погледај, како си помодрео! Зуби ти цвокоћу! Сместа напоље, је л’ ме чујеш?
Кажи му и ти да изађе напоље! Ти си му отац! Погледај, сав је плав!
Па ти ниси нормалан! Тебе беш брига! То је човек да излуди!
То дете би поред тебе могло и да се удави, а ти ни да мрднеш ни малим прстом! Као што ниси мрнуо ни онда када када ме је онај саобраћајац извређао на мртво име. Шта си ти радио? Заценио си се од смеха, уместо да ме заштитиш као човек!
Ја прва почела? Само сам ти казала да си, заиста, возио пребрзо и да увек возиш тако пребрзо и да мислиш да си најпаметнији и да си претицао ону цистерну и да ћу, ако тако наставиш, изаћи са дететом на сред магистрале, а он ти је онда, вратио возачку дозволу и рекао да неће да те кажњава (је л’ тако било?) јер си већ кажњен што имаш жену као што сам ја! Јесте, то је рекао! А, ти ниси мрднуо ни малим прстом! Шта? Шта је требало да радиш? Не, није требало да се тучеш са њим, али могао си бар да му одговориш, а не да се смејеш као какав дебил!
Е, то је стварно… Питам се само због чега си се уопште и женио! Па, теби би, у ствари најбоље било да си сам!Ти, уоште, и ниси за брак. Хајде, лепо склони те новине и признај: је л’ да да би ти било много лепше да си сам, без нас двоје, а? Хајде, буди макар једном човек и признај!
Господе, коме ја говорим?
Шта он ради по читав боговетни дан? Или спава или чита новине или пије пиво… И то ми се зове лтовање!
Пет пута бих се боље првела да сам лепо остала у Београду. Змрачила бих собе, направила промају и бар бих се поштено испавала.
Овако, шта? Годину дана чекам ове бедне две недеље на мору, а на плажу долазимо у подне, кад нормалан свет већ одлази на ручак.
Ти си ми то омогућио? Шта ти имаш коме да омогућаваш? и шта си ми то омогућио, молим те?
Да станујем у неком димњаку, шесто самдесет степеница изнад магистрале? Јесте, тачно што осамдесет! Јуче сам бројала…
Да се купам на овој смрдњивој јавној плажи која базди на кокосово уље?
Да се правим како не видим да непрестано буљиш у ове курве без горњег дела костима? Мислиш да нисам приметила како их посметраш? – Зашто и ја не скинем горњи део? Зато што сам била будала, што сам дојила дете и упропастила груди, а не као ове које само на себе мисле! Ето, зашто га не скидам, ако хоћеш да знаш!
Други људи воде своје жене на све те хамлете, бетовене и шопене, а ти нас изводиш на роштиљ! Као да нисам могла да једем ћевапчиће и у Београду, где су много бољи и не смрде на маслиново уље?
Шта си ми још омогућио? Да шипчим до пијаце и натраг и правим нам сендвиче за плажу, да тамо случајно не бисмо трошили! А, израчунај само колико сваки дан потрошиш на цигарете и пива? Само израчунај!
Шта сам ја Богу згрешила! Погледај само друге мужеве и друге жене! Шетају лепо људи увече по обали, држе се за руке, разговарају… Имају шта да кажу једни другима. Не буље у новине и у чашу!
Господе! Па, он је запао! Е, ово је стварно…
Слобоооодааанееее! Слободанееее! Да си сместа изашао из воде!”
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Septembar 11, 2018, 10:29:50

“Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan", kaže stara poslovica iz Gruzije, "onda se dobro napij! Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali, ako hoćeš da budeš srećan celog života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima!"
- Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
― Momo Kapor, Magija Beograda
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Septembar 11, 2018, 10:31:27
“Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se događalo.”
― Momo Kapor, Una
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: TanjicA Septembar 11, 2018, 11:22:30
Mali princ - citati

,I uvek će te voleti?”. ,,Ne”, reče ruža ,,jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive”. ,,Baš čudno”, reče Mali Princ ,, da si ti moja ruža , ja bih te voleo i tada”

„Od svakog treba tražiti samo ono što on može dati.”

„Tajanstvena je zemlja suza.”

„Moram podnijeti dve, tri gusenice ako želim upoznati leptira.”

„Deca moraju mnogo toga praštati odraslima.”

„Uobraženi ljudi uvek čuju samo pohvale.”

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.”

„Ako dozvoliš da te pripitome, može se dogoditi i da zaplačeš.”

„Samo deca znaju šta traže.”

„Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde skriva bunar…”

„Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvijezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!”

„To je kao sa cvijetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.”

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvijek prijatelj. Poželetćeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji bit će iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umjesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“

„..oči su slepe. Treba tražiti srcem.”

„Čoveku nikad nije po volji, ma gde bio.”

„Govor je izvor svih nesporazuma.”

„Mnogo je teže suditi sebi samome nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac.”

„Čovek je usamljen i među ljudima.”
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Sh[o]ne Septembar 11, 2018, 12:39:13
Piši mi odmah da li je novac stigao. Ako se izgubio, poslaću drugi, pa ako se i taj izgubi, poslaću opet drugi, i tako dalje, dok više ne budemo imali ništa i onda će sve biti u potpunom redu.

— Franc Kafka, „Pisma Mileni”


To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


Horhe Luis Borhes-Pretnja
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: Sh[o]ne Septembar 11, 2018, 12:47:29
"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život", rekao je Baba. "Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Lovac na zmajeve - Haled Hoseini
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Septembar 11, 2018, 14:09:04
Kapor - Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Septembar 11, 2018, 14:11:22
M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Septembar 11, 2018, 14:14:43
"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Novembar 06, 2018, 09:30:48
Kapor - Pantalone

U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale "pumparice" - za zimu. "Pumparice" su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine? Ni kratke pantalone nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a onda - zbog kolena! Imao sam, naime, par neverovatno izubijanih, kvrgavih i pomalo rahitičnih kolena. Kako ću sa takvim kolenima na doček?

Hiljadu devetsto pedesete godine u modi su bile pantalone zvane "frulice". Bile su to veoma uzane pantalone: širina šesnaest, a manžetne visoke osam santimetara. Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko želeo da uloži pare u moje duge, elegantne pantalone. Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji. Važno je da su čisti i da im nije hladno. Važno je da su obuveni, a što su im cipele za dva broja veće - to uopšte nije važno!

Tako nisam otišao na svečani doček nove 1951. godine u školu okićenu lancima obojenog "krep-papira". Odlučio sam tog popodneva uoči Nove godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one pantalone koje nisam imao. Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor. (Detektor je, u stvari, obična kartonska kutija od cipela u kojoj se nalazi mali kondenzator i kristalna kućica. Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.)

U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu letnju i jednu zimsku.

Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost - detektor u kutiji od cipela, i produžujući stalno žicu od antene sa krova sišao u prizemlje da čekam novu 1951. godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu. Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom za petama, kad sam pokucao na Jelenina vrata.

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: "Izvoli, uđite..."

Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlju. U kujni se nalazio sto pokriven mušemom na cvetiće, škripavi kauč i impozantni kredenac svetloplave boje. Postavio sam svoj detektor nasred stola i počeo da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima začuo veoma udaljenog Harija Džejmsa, koji je svirao kompoziciju "Ciganin trubač". Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Harija Džejmsa.

Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču. Ona je u julu kupila pet kila višanja i stavila ih u staklenu teglu. Onda je u tu teglu nasula pet kila šećera, pa je čitavu stvar povezala pergamentom i crvenom gumicom. Onda je tu teglu stavila u prozor. Višnje su dugo stajale na suncu. Sazrevale su u toku celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na čubursko dvorište, nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Tačno u osam sati Jelenina baka je otvorila teglu sa višnjama i višnjevačom i pitala nas hoćemo li višnjevaču ili višnje. Ja sam kazao da želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike "Nikola Tesla" u Katanićevoj ulici i hteo sam da otkrivam nove radio aparate sa jedanaest cevi. Zato sam samo jeo višnje. Koštice sam ležerno pljuckao u pepeo. Sada se u slušalicama čulo "Wonderful" Džordža Geršvina. Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja. Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950, još nije bilo guma za žvakanje, pa sam zato žvakao one višnje iz tegle. Pojeo sam tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena! I sada najviše cenim takve žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio prvi put u životu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave. Zaspali smo oko pola jedanaest, tako da nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došunjala do Čubure. A toliko smo je čekali!

Čudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se samo jednog dvorišta sa česmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam se dveju mladih senki u tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini igraju priljubljene jedna uz drugu, pored usnule bake sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u Sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Novembar 06, 2018, 12:09:23
I još jednom Kapor..

Čujem da su me Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu, zajedno sa mojom spisateljskom sabraćom, uvrstila u bosansko-hercegovačku književnost, a jezik kojim smo pisali i pišemo još uvek, nazvali bosanski. Na tom spisku su, dakle, svi koji su imali nesreću da se rode u toj kolevci bratstva i jedinstva. Među njima i Ivo Andrić za koga je izvesni ideolog bosanskog jezika Tunjo Filipović (blistav um, kao što mu i samo ime kaže), napisao u svoje vreme da su knjige nanele više zla Bosni nego svi osvajači koji su prošli kroz nju. Naći se sa Ivom Andrićem na istom spisku, čini me ponosnim - takvoj počasti se nisam nadao; malo je reći da sam duboko zahvalan, ali da ne mogu prihvatiti takvu čast.

I Andrić i Meša Selimović ostavili su više pismenih dokaza da pišu srpskim jezikom i da pripadaju srpskoj književnosti, pa je red da i ja, ovakav nikakav, isto to učinim, ali i da usput pokažem kroz šta sam sve morao da prođem u životu zbog jezika.

Najpre da kažem da sam rođen u gradu Sarajevu u Kraljevini Jugoslaviji i da sam progovorio na srpskom jeziku. Nije zapamćeno šta su mi bile prve reči, ali valjda će neko zapisati šta će mi biti poslednje, takođe na srpskom. I majka i otac, govorili su, naravno, istim jezikom, kome su me i naučili. Usput, zašto se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam očevi bili gluvonemi? Budući da sam se rodio u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu, govorio sam srpski, ijekavskom varijantom.

Govorio sam, dakle, tako sve do jeseni 1946, kada sam se preselio iz Sarajeva u Beograd i bio upisan u prvi razred Treće muške gimnazije kod Cvetnog trga, gde počeše velike nevolje. I dečaci sa Neimara gde sam tada živeo, znali su da budu veoma svirepi, tukli su me onako slabašnog, klempavog i rahitičnog zbog toga što se razlikujem i što govorim drukčije, sarajevski. Bio je i to svakako deo pritajene mržnje prema oslobodiocima koji su takođe uglavnom govorili ijekavski, pa su me ni krivog ni dužnog strpali u Šestu ličku i Petu krajišku. Borio sam se koliko sam mogao, sve dok nisam prešao na savršeni ekavski.

Ali, pošto su me u šestom razredu gimnazije izbacili iz svih škola u zemlji, ne iz političkih razloga, kao što bi trebalo da slažem, već zbog neopravdanih časova (čitav moj život je samo jedna velika zbirka neopravdanih časova), preselih se prisilno ponovo u Sarajevo gde su nastavili da me biju i da mi udaraju "klempe", sada zbog toga što sam govorio ekavski, a oni svi ijekavski.

U to vreme, ne zna se kako, srpski se pretvorio u srpsko-hrvatski, SH, tu su se, takođe, susreli moj život i život Ive Andrića, jer smo učili gimnaziju u istoj staroj austrougarskoj zgradi gde su nas profesori iz dana u dan ubeđivali da nismo nizašta i da nismo dostojni velikog Ive Andrića koji je sedeo baš u našem razredu, i to baš u istoj izrezbarenoj klupi u kojoj sam ja sedeo. Ivo Andrić mi je kasnije priznao da je ponavljao sedmi razred zbog matematike, baš kao i ja koji sam ga sledio u svoje vreme i ne znajući za to.

Radi mimikrije naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer reč nježnost zvuči mnogo nježnije od nežnosti, a svjetlost, svijetli mnogo jače od svetlosti.

I kada sam se posle tri godine provedene u toj spravi za mučenje koja se zvala gimnazija, u tom prisilnom izgnanstvu u rodnom gradu, vratio u Beograd i upisao na Likovnu akademiju, otpočeše ponovo neprilike i tuče oko jezika; sada sam govorio savršeno ijekavski, a oni svi ekavski.

Čini mi se da niko nije toliko prepatio i nastradao zbog jezika, kao ja. Ipak, dešavaju mi se mala čuda: čim pređem Karakaj i udahnem miris planina i borovine i začujem huk divljih reka, istog časa počinjem da govorim ijekavski, to je jače od mene. Moje prve ljubavi govorile su ijekavski, moje poslednje — ekavski. Još su mi u ušima, kao već starom čoveku, njihovi melodični glasovi puni nježnosti i nežnosti.

Onda sam, 1967, potpisao jedan važan dokument, već odavno zaboravljen, Predlog za razmišljanje, u kome smo se zauvek otresli u jeziku slova H. Bio je to odgovor na Deklaraciju o položaju i imenu hrvatskog jezika, čije je potpisnike u Zagrebu predvodio Miroslav Krleža.

Nastala je velika frka oko toga, progoni i zabrane, pa sam da ne bih morao da povučem potpis, pobegao u Veneciju, odakle sam slao razglednice u kojima sam pisao "Sedim kod 'Florijana' i odmaram se od domovine!"

Onda je jednog dana eksplodirao bosanski lonac, raznevši najpre kuhinju, zatim čitav stan i na kraju kuću, ulicu i gradove, pa sam se našao na ratištu, kao ratni reporter. Pogodite s koje strane? Gledao sam kroz dvogled sa prve linije na Trebeviću kuću u kojoj sam se rodio. Borci su me sklanjali da me zbog bele kose kao laku metu, ne zvizne neki snajperski metak. To je čudno osećanje; gledati rodni grad, ulicu i kuću pokraj Katedrale, u koju više nikada nećete smeti da uđete.

Onda je jednog dana tvorac Republike Srpske Radovan Karadžić proglasio za zvanični jezik nove države ekavski, a pismo ćirilicu. To je izazvalo prilično komentara i smeha, ali što se mene tiče, najzad sam bio na pravoj strani; svi su tamo gde sam se rodio morali da govore ekavski i više niko nije smeo da me bije, kako jedanput reče nesrećni Slobodan. Ali, Radovana optužiše uskoro za ratne zločine, pa se na ovu odluku brzo zaboravi, a na bosansku scenu, ponovo, posle više od sto godina, stupi ukleti duh Benjamina Kalaja, koji je u ime Austrougarske više od dvadeset godina vladao Bosnom, baš kao danas gospodin Lajčak. On je, naime, prvi izmislio reč bošnjak. Kao da ga vidim: plesnjive, iskežene lobanje pod natrulim cilindrom, odeven u poluraspadnuti frak prekriven odlikovanjima i rozetama, ova avet ponovo uvodi bosanski jezik i proždire svakog pisca rođenog na tlu kojim vlada.

Kao da je zaboravljena stara pesma "Ubistvo nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu", gde Gavrilo Princip, koga danas neke nevladine organizacije proglašavaju teroristom, skače na papučicu nadvojvodinog otvorenog automobila i kaže:

"Pošao si Bosnu pohoditi,
Srpski ne znaš dobro govoriti...
Evo tebe srpska gramatika,
Iz mojega avutomatika!"

Tako me duh Benjamina Kalaja uvuče, ni krivog ni dužnog, u tu virtuelnu biblioteku, u kojoj su, inače, strogo zabranjene moje knjige. U mom rodnom gradu, naime, nikada nije štampana nijedna moja knjiga, niti izložena i jedna jedina slika, čak ni crtež. A sad sam, pod starost, postao bosanski pisac. Bosanski su inače dosad govorili jedino Mujo i Haso, niko pristojan.

Međutim, ono što me brine je to što su nekuda nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo velikim slovom. Nestali bez traga, tako da sam zabrinut za neke od svojih dobrih prijatelja. Džamije su ih, naime, u vreme molitve još uvek pune, ali njih nema, jer su ih zamenili Kalajevi bošnjaci. Plašim se da im se nije šta desilo?

Nadam se da je ova moja poslednja nevolja sa jezikom, koja me prati još od prvog gimnazije. Molim zbog toga pronalazača bosanskog jezika da me izbrišu iz svojih registara, baš kao što su me izbacili i iz mog rodnog grada Sarajeva.

Unapred, zahvalan!
Naslov: Odg: Citati iz dela, pesama...
Poruka od: MarkoKg Novembar 06, 2018, 12:14:34
Oglas - Kapor

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

Šta radiš? - pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta...

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži...

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži - taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.