Bogumili

  • 3 Odgovora
  • 8204 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

MarkoKg

  • *
  • 5,240
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Bogumili
« poslato: Avgust 26, 2009, 10:46:26 »
Bogumili


Pojava bogumila

Bogumilski pokret se prvobitno pojavljuje na Balkanu a korijene vuče sa istoka od starih manihejskih i gnostičkih učenja koje svoje porijeklo vuku još od Zaratustre. Riječ bogumil je slovenskog porekla, “bogu-mil”. Prvi bogumili se pojavljuju u Bugarskoj gdje pomažu otpor naroda protiv Vizantije. Iz Bugarske pokret širi preko Makedonije u Srbiju. U Srbiji je tadašnja vlast uz Vizantiju, što podrazumijeva i ispunjavanje vazalskih obaveza prema Vizantiji, kao što je slanje trupa u vizantijske ratove. Bogumili odbijaju da idu u vojsku i da nose oružje i zbog toga ih srednjevjekovne srpske vlasti surovo kažnjavaju, tjelesnim kaznama, odsjecanjem dijelova tela, spaljivanjem na lomači, progonom iz zemlje, oduzimanjem imovine itd.

Preživjeli bogumili odlaze mahom preko Drine, u Bosnu i Hum. U Bosni i Zahumlju (kasnije Hercegovina) pokret nailazi na plodno tle i kasnije postaje preovlađujuća religija koju usvajaju i bosanski vladari poznata pod nazivom Crkva bosanska. Uprkos žestokim progonima sa srpske i hrvatske strane (proganjala ih i katolička i pravoslavna crkva), pokret u Bosni opstaje i širi se Dalmacijom a odatle ka Italiji i Francuskoj gdje ih nazivaju katari. Katarski pokret služi kao osnov za kasniju evropsku reformaciju.

Obilježja pokreta Žive slobodni u planinama

Bogumili su bili veoma nezadovoljni društvenim odnosima svoga vremena i zato masovno napuštaju gradove i odlaze da žive slobodni u planinama. Odlaze da žive u najnepristupačnim planinama srednjevjekovne Bosne jer su tamo bili daleko od svake civilizacije, od svakog cara i njegovih slugu. Sklanjaju se od svih onih koji su željeli da ih učine robovima, da ih pokrste ili da ih natjeraju da rade za novac i da promijene svoj način života.

Organizovani su u zadruge

Žive u zadrugama za koje je hrišćanska zajednica prije svega ekonomska podloga sazdana na jednakosti prava i dužnosti. Zajedno obavljaju neophodne poslove i pomažu jedni drugima oko sjetve, žetve, branja, sakupljanja. Koriste zajedničke prostorije za okupljanja, savjetovanja, slavlja itd.

Koriste narodna imena

Na osnovu imena poznatih bogumilskih djedova i prvaka se može zaključiti da su oni nosili izvorna narodna imena, npr: Godin, Tišemir, Didodrag, Bratič, Budislav, Dragoš, Dragič, Ljubin, Tvrtko, Kulin, Dražeta, Rastudije, Radoje, Radovan, Dragost, Povržen, Radoslav, Miroslav, Boleslav, Ratko, Radomir, Miloje… Za razliku od katolika i pravoslavaca koji su preuzimali strana imena. Najčešće jevrejska pod uticajem hrišćanstva: Stefan, Stjepan, Luka, Marko, Mateja, Pavle, Pavel, Nikola, Jovan, Ivan, Petar ili grčka pod uticajem Vizantije: Konstantin, Aleksandar…

Čuvaju narodni jezik i pismo

Bogumili čuvaju narodni jezik i pismo i odbijaju grčki i latinski. Svi natpisi na stećcima i svi sačuvani spisi su napisani govornim narodnim jezikom i starim ćiriličnim pismom. Riječ bogumil je slovenskog porekla i razumemo je još dan danas. Istočno-hercegovački dijalekat koji je Vuk Karadžić izabrao kao najbolje očuvan narodni jezik i osnov za reformu srpskog jezika potiče upravo iz krajeva u koje su se bogumili iz srednjevjekovne Srbije masovno naseljavali.

Čuvaju narodna verovanja

Bogumili, kao slovenska plemena, čuvaju svoja prastara slovenska vjerovanja od crkvene i kulturne kolonizacije Vizantije i Rima. Njihovi obredi sadrže sintezu starih paganskih, slovenskih, indoevropskih, izvornih hrišćanskih i gnostičkih verovanja. Prisutno je pagansko obožavanje prirodnih elemenata a pogotovo vatre.

Ravnopravnost polova

Kod bogumila su muškarci i žene uživali popriličan stepen ravnopravnosti. I žene i muškarci sjede za istim stolom, borave u istim prostorijama, zajedno učestvuju na istim okupljanjima, zabavama, poselima. Zajedničke poslove obavljaju zajedno.

Seksualne slobode

Bogumili nisu osuđivali i zabranjivali predbračni seksualni život. Njihov stav je proizilazio iz paganske ljubavi prema tijelu i prirodi. Inkvizitori ih vjekovima optužuju zbog slobodnih stupanja u ljubavne odnose. U to vreme je uobičajeno bilo ugovoranje braka od strane roditelja i kupovina djevojaka od strane bogataša.

Prezir prema bespotrebnom redu i radu

Bogumilski prezir prema radu je proizilazio iz njihove filozofije prema kojom je materijalni svijet delo nečastivog. Pitanje koje se samo nametalo bilo je čemu raditi kad je rezultat rada ili materijalni proizvod ili saznanje koje će opet poslužiti proizvodnji materijalnog.

Odbacuju bogatstvo i materijalne vrijednosti

Hvale siromaštvo i oštro istupaju protiv bogatstva i bogatih. Osuđuju bavljenje trgovinom, preprodaju, zelenaštvo, novac. U svojim samodovoljnim zajednicama se bave razmjenom i ekonomijom poklona.

Veganska ishrana

Bogumilska ishrana je bazirana na voću, povrću i žitaricama. Ljudi unutar pokreta se dijele na "prave krstjane i krstjanice" i "mrsne ljude". Pravim hrišćanima nazivaju se oni koji ne jedu meso, jaja i mlečne proizvode. Mrsni ljudi su oni među njima koji su nastavili sa mesožderskom ili vegeterijanskom ishranom, uključujući jaja, sir i mlječne proizvode. Ishrana je bogumilima od presudne važnosti jer se na osnovu nje dijele na mrsne i na prave.

Pacifizam i nenasilje

Bogumili su bili prvi poznati prigovarači savjesti u Srbiji. Odbijaju su da služe vojsku i da nose oružje. Odbijaju da ubijaju, ne samo ljude već sve što diše vazduh i što se kreće. Zato ne jedu životinje ni njihove mlade. Bogumili su bili tolerantni prema drugima, ali nisu da oni zavladaju njima. Imali su poseban način odbrane od stalnih napadača sa svih strana. Narodne mase prividno prihvate strano učenje, najčešće rimsko ili vizantijsko hrišćanstvo, da bi ga se odmah odrekle, čim se okupatorska vojska povuče. Najbolji primer ove taktike je događaj sa Bilinog polja kod Zenice 1203. godine, kad je sav narod zajedno sa Kulinom banom prihvatio katoličko hrišćanstvo, a kad su Papski izaslanici otišli, u Bosni su običaji nastavljeni po starom. Ovaj događaj otkriva dobru i funkcionalnu organizaciju bogumilskih planinskih komuna. Sva domaćinstva, kuće, sela i zaseoci, imali su odličnu međusobnu komunikaciju što im je omogućavalo da simultano reaguju na svaki vladarev pokret.

Slobodarstvo

Smatraju sve crkvene i državne vlasti đavolskom pojavom. Podstiču ljude na nepokornost onima koji su na vlasti i pozivaju robove da ne rade za svoje gospodare, što je najraniji poznati primjer građanske neposlušnosti na ovim prostorima. Odbijaju plaćanje poreza i bilo kakvih dažbina.

Stećci

Najmasovniji materijalni ostaci bogumilske kulture su stećci. Postoji preko 66000 pobrojanih stećaka u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Područja najgušće zastupljena stećcima su u Hercegovini (Bileća, Stolac, Trebinje, Gacko, dolina Neretve...).Očigledno je da su bogumili ulagali dosta truda da bi njihova poruka stigla do nas. Bilo je uobičajeno da svaki bogumil tokom života radi na svom stećku da bi poslije smrti ostavio traga o sebi na ovome svijetu. “Ovi bosanski nadgrobni spomenici koji nam poganski prkosno govore o životnim radostima, o plesovima, o ljepotama lova, životinja i bilja, očit su dokaz jakog artističkog i moralnog nonkonformizma, koji je trajao stoljećima. (Krleža)” Neki natpisi sa stećaka: "Ovaj svjet je samo san Demona". "Iz dlana mi sija sunce. Imam srce za sve pametne i dobre ljude".

Vjersko učenje

Bogumili su posprdno nazivali Rimsku crkvu crkvom idola. Odbacivali su rimskog papu kao i carigradskog patrijarha. Sebe smatraju jedinim pravim sljedbenicima hrišćanskih apostola. Bogumili nisu gradili crkve pa su obrede vršili po kućama. Lokalnu zajednicu nazivaju "hiža" (kuća). Nisu podizali vjerske građevine, odbacuju crkve i hramove kao i kult svetih slika, ne priznaju molitve i poštovanje svetačkih relikvija a kao jedinu vrijednost zadržavaju Očenaš. Izvore svoga učenja nalaze u Novom zavjetu kao i u mnogim apokrifnim jevanđeljima koja su postojala u to vreme na našem jeziku. Odbacuju Stari zavjet kao đavolje delo zbog mnogih surovosti, nepravdi i krvoprolića koja su tamo opisana.

Političko učenje

Glavna politička tendencija bogomilstva je bila opozicija vizantijskoj državnoj i crkvenoj vlasti, što je pomoglo da se pokret raširi po Balkanu, jer je odgovaralo težnjama narodne politike. Tome pogoduje otpor slobodnih slovenskih plemena koja ne žele da izgube svoju samostalnost i padnu pod vlast nekog cara, kralja ili vlastelina kojem bi morali plaćati poreze. “Bogumili predstavljaju kod nas kontinuum onih primitivnih prasnaga koje nisu htjele da se podrede organiziranom nasilju feudalnih baruna, ni rimskih, ni bizantinskih biskupa. (Krleža)” Bogumili su izrazito protivudržavno nastrojeni. Svojim političkim stavovima najviše podsećaju na današnje anarhističke i antikapitalističke pokrete. Kozma prezbiter to slikovito opisuje: "bogumili uče da se ne valja suviše truditi za zemaljske stvari, te su stoga praznih ruku prolazili od kuće do kuće, da se ne treba pokoriti vlasteli, pak su hulili na bogataše, mrzili na cara, rugali se starješinama, psovali boljare, bogumrskima smatrali one koji caru rabotaju i robovima zapovijedaju, ne služiti svojim gospodarima". Žestoko napadaju crkveni sistem, posebno sveštenstvo, popove i biskupe, kojima poriču svaku vlast nad vernicima. Jednako oštar stav zauzimaju i protiv svjetovne vlasti, protiv tadašnjeg društvenog i državnog poretka. Napadaju starješine i trgovce učeći da su bogumrski oni koji rade za cara. Izbegavaju sve što bi moglo da liči na javna zvanja. Ne bave se politikom ni trgovinom, već isključivo zemljoradnjom, sakupljanjem plodova i ljekovitih trava, zanatima, umetnošću (posebno su bili poznati kao dobri skulptori) i radnjama koje nikoga ne ugrožavaju. Među ovim gorštacima puno je druida, guslara, vračeva i ljekara.

Pogrom bogumila u Srbiji

Narod u srednjevjekovnoj Srbiji masovno odbija da služi vojsku i da odlazi u vladareve ratne pohode. Stefan Nemanja zbog toga krivi bogumile i nakon učvršćenja vlasti kreće da se obračunava sa onima koji su se protivili njegovoj politici. Vlasti započinju ubijanje i progon bogumila koji se nisu branili. Progon bogumila je dobio obrise građanskog rata sa strahovitim, nečovečnim postupcima. Bogumili su spaljivani na lomači, stavljani na muke, kažnjavani najsurovijim kaznama, odsjecani su im delovi tela, protjerivani su iz države a kuće i imanja su im paljena i oduzimana. Pored imanja paljene su i bogumilske knjige, što je posebna šteta jer bi one danas predstavljale najstarije spomenike raške i makedonske škole. Najstariji tragovi srpske pismenosti su završili na lomačama Stefana Nemanje. Ovakav surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se danas o njima toliko malo zna i što sva znanja dolaze upravo iz knjiga njihovih neprijatelja. Iako je mnoštvo bogumila ubijeno i protjerano, veliki broj njih i dalje ostaje da živi u Raškoj, prvenstveno onih koji nisu imali gdje da odu. Za njih je godinama kasnije Dušanov zakonik predviđao žigosanje na licu i progon iz zemlje. Oni koji su ostali su bili primorani da se pritaje i skrivaju i tako će nadživjeti i naredne vladare i srednjevjekovnu srpsku državu.

Prelazak u Bosnu

Najveći dio bogumila je iz Raške prebjegao u Bosnu i u narednim godinama tamo će biti njihov centar, a bosanskog bana Kulina će zbog toga proganjati i papa i Ugarska. Ipak Kulin prema njima nije ispao krvolok poput ostalih vladara koji su ih proganjali, tako da u narodu ostaje zapamćena izreka “od Kulina bana i srećnijeh dana” zbog života provedenog u sreći i miru. I pored toga što će ih proganjati vladari i sa srpske i sa hrvatske strane, Bosna ipak za dugi niz godina ostaje slobodna oaza “kamo su se spašavali heretici zapadnog, latinskog svijeta, kao na jedino evropsko ostrvo, gdje se poštuje sloboda savjesti i uvjerenja. (Krleža)” U Bosnu se sklanjaju ne samo izbjeglice iz Srbije već i iz zapadnih zemalja gde je inkvizicija nemilosrdno spaljivala one koji su razmišljali drugačije od propisanih crkvenih normi. U Bosni bogumilski pokret opstaje još vjekovima nakon toga i vremenom prerasta u Crkvu bosansku, koja postaje zvanična religija na bosanskim prostorima. Na čelu reda se nalazi djed. Pokret se iz Bosne širi Dalmacijom a odatle ka Italiji i Francuskoj gdje ih nazivaju katari. Katarski pokret služi kao osnov za kasniju evropsku crkvenu reformaciju.

Nestanak bogumila

Nestanak bogumila započinje sa dolaskom Osmanlija na balkanske prostore i sa nestajanjem srednjevjekovnih južnoslovenskih država. Mnogi od njih prelaze na islam dok mnogi drugi ostaju da žive u nepristupačnim planinama gdje uspjevaju da sačuvaju svoju slobodu i svoja vjerovanja još vijekovima nakon toga. Tragovi posljednjih bogumila na ovim prostorima se bilježe čak u 18. vijeku.

[Reklama]


MarkoKg

  • *
  • 5,240
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Bogumili
« Odgovor #1 poslato: Avgust 26, 2009, 10:47:52 »
Ђорђе Ћапин - Мит о богумилима

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. “богумилима” или “патаренима” у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних ...

...елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива “научна” истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа “није школован историчар”, “узалуд је покушавао да докаже” и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XIX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања “босанске” нације). Мит о “богумилима” је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој “СР Босна и Херцеговина” (када је по истом рецепту измишљена и “муслиманска” нација).

Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите “ауторитета” из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.

“Богумиле” је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући “здраво за готово” крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас.

Сам термин “богумили” у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те “вјере”. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу “братства-јединства” и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.

Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о “богумилима”, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. “богумила” или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици “стећци” су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих “Хрвата” у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.

Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и “научну” основу, а ту је прошлост Босне са “богумилима” требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске “посебности”. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903). Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска “босанска” традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром “Шта мисле мухамеданци у Босни” (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. “богумила”. Штафету преузима режимски лист “Бошњак” који тезу даље разрађује и учи муслимане “босанској” традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији “босанске” нације и “босанског” језика. “Босански језик” добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Hormann), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на “научном” утемељењу “посебности” Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на “богумиле” и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том I, Загреб 1959, стр. 442. у одредници “босанчица” може прочитати да је то “босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо”, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао “хрватски”). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али “богумилска” теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног “братско-јединственог” симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.
« Poslednja izmena: Avgust 26, 2009, 10:50:25 od strane MarkoKg »

MarkoKg

  • *
  • 5,240
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Bogumili
« Odgovor #2 poslato: Avgust 26, 2009, 10:51:02 »
Nastavak:

Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца “Истина о богомилима” (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о “богумилима”.

На “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, одржаном у Бијељини у мају ове године, др Миодраг Петровић је одржао запажено предавање под насловом “О крстјанима у Босни”. Предавање је аргументована и беспоштедна критика важећих “богумилских” теза, а нарочито радова академика Симе Ћирковића, који је посљедњи убијеђени бранилац аустро-угарског погледа на Босну и проблем “богумилства”.

Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.

У Херцег-Новом, 07. 08. 1995.

Текст је објављен у часопису "Погледи" бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису "Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске" бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.

bogu-mio

  • *
  • 2
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
Odg: Bogumili
« Odgovor #3 poslato: Januar 27, 2012, 23:23:49 »
BOGUMILI...sama rijec govori sve....Bogu-mio....mili Bogu.

Bogumili i Bogumilice nisu nestali sa Balkana. Bio je krizarski rat protiv Bogumila (Katara). Posljednji zapadni Bogumil je u 12st. na lomaci rekao "za 700godina lovor ce ponovo zazelenuti". I istina je, lovor je ponovo zazelenio. Bogumilstvo se ponovo vraca u svijet. Nasi Bijeli Mudri Starci Bogumili cekaju na nebesima da ih mi proslavimo. Oni cekaju da se kroz nasa srca mogu spustati u svijet.

Moderator: Izbrisan deo poruke koji nema veze sa temom.
« Poslednja izmena: Januar 28, 2012, 16:59:48 od strane Ventus »