Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !

  • 112 Odgovora
  • 21138 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #30 poslato: Mart 30, 2011, 09:01:48 »
Ovaj tekst nigde ne kopiram. Samo je na blogu. Postavljen je kao stranica...
 

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/p/autobiografija.html

[Reklama]


Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #31 poslato: April 03, 2011, 12:26:38 »
Svidja mi se način na koji pišeš ove tekstove. Vidim da imaš i kanal na yt, ali bi bilo lepo da se tu nadje neki noviji klip :)

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #32 poslato: April 04, 2011, 10:10:05 »
Svidja mi se način na koji pišeš ove tekstove. Vidim da imaš i kanal na yt, ali bi bilo lepo da se tu nadje neki noviji klip :)


problemi sa upload, a duduk sam...  cry3

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #33 poslato: April 04, 2011, 10:10:52 »
TUTA BUGARIN, ŠABAN ŠAULIĆ I KANTRI MUZIKA



Leto 2011.
Pita me jedan tip odakle sam.
Ja mu odgovorim, a on me onda pita da li znam srpski (na srpskom me to pita).
Rekoh da znam, malo... (he, he)
Pitao sam i ja njega odakle je. Iz Bugarske je bio.
Onda je ponovo on došao na red da nešto pita, pa reče: "Znaš li da odsviraš nešto onako dobro... recimo od Šabana Šaulića ili tako nešto?" (Poznato je da se u Bugarskoj veoma ceni novokompovana narodna muzika iz Srbije)
Ja mu odgovorih da ne sviram takve stvari.
Sledeće pitanje je bilo: "Šta je to što si sada svirao? Je l' to kantri?"
Rekoh mu da je to što sam bio svirao (a, on me prekinuo) bila muzika iz jednog filma!
"Iz kog filma?" - pita on...

"La vita e' bella" od Begnini-a, odgovaram ja ("Život je lep").
On napravi neku facu, u fazonu "koji ti je taj?"
Reče mi i da, kada prođe uveče, čuje da uvek sviram jedno isto.
Ja slegnem ramenima (kao, O.K.), i, pošto me je malo naljutilo to što je kazao, nastavim da sviram, ne gledajući više u njegovom pravcu, tako da je on otišao. U stvari, prijatelj ga je pozvao, jer je video da nemam nameru da mu i dalje posvećujem svoje vreme (koje je za mene = novac).

Posle sviram i nešto razmišljam...
"Pa, mogu da razumem da se mnogima čini da sviram stalno jedno te isto!"
Uvek isti zvuk gitare: ne menjam boju, ne koristim efekte, slajd ne koristim više (ranije jesam malo)...
Usnu harmoniku vrlo retko "dunem", ne pevam...
Tako da se, onima koji slušaju neku "levu" muziku, i ne prepoznajući stvari koje sviram, čini da stalno sviram jedno te isto...
A, što je to - ko bi znao... možda je neki kantri, a možda i nije.


Jednom davno pitao me je jedan Indijac (koji je imao tezgu u blizini mesta na kome sam u jednom periodu često svirao) da li ja to sviram nešto određeno ili... samo tako... proizvodim neke zvuke.
Uništio me...
Najjači "kompliment" u karijeri!
Al', kad malo razmislim...
Pa, i ja, kada čujem indijsku muziku... i meni se čini da oni, tako, samo prave nekakve zvuke i... manje - više, jedno te isto!

A, jednom mi je neki momak zatražio da mu odsviram "Hey Jude" i kada sam završio, upitao me:
"Pa, je l' to bilo?"
"Da, (kažem ja) zar nisi prepoznao?" (moja verzija je bila instrumentalna!)
"Aaaa... pa, ja pesme prepoznajem po tekstu" - reče on...
? ? ?


P.S.
Napisao sam u tekstu da je onaj čovek bio iz Bugarske samo da bih u naslovu pomenuo i legendarnog Tutu Bugarina.
Bez namere da ismevam komšije, naravno...

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #34 poslato: April 10, 2011, 04:59:27 »
MISTER DOLAR I GOS'N EURO



Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na i). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao (na jednoj gitari) stajajući (sada sedim, nisam više lud da stojim), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je i osvetljenje bilo slabo, pa se nije videlo najbolje, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja zavirim u kutiju. A, u njoj... 100 dolara!
Godine 1993. je to bila fina cifra. Srbijom je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…


Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "Nemam više…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.

Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.

20-ice se "dogode" 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.

Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?

A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Moram da ga obavestim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #35 poslato: April 15, 2011, 11:05:34 »
MUŠTERIJE




Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.


Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga tamo gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.

Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se novčići bacaju sa terase (da se ne bi otkotrljali pod neki auto, na primer). Znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada dogodi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!

Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...
Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!
Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.

Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.

Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...
Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".
Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči, a oni mi najčešće "otklimnu", uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...


Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.
Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.
Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina (preko "Action Aid"-a) šalje pomoć jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda i nije mnogo para za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).

P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".


p.s.2. Onu sliku sa parama možete da uveličate (treba kliknuti), pa da lepo izbrojite pare. Samo što nećete znati koje vreme je bilo potrebno... 
(ali, vidi se koliko od koje vrste ima)
[slika je na blogu : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/musterije.html ]
« Poslednja izmena: April 15, 2011, 11:06:13 od strane Ulični Muzičar »

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #36 poslato: Maj 02, 2011, 09:09:27 »
I SAMO SLUŠAM VREMENSKU PROGNOZU...



Ulični svirač ima razne "neprijatelje":
- Policija
- Galama
- Prevelika gužva
- Konkurencija
- Vlasnici prodavnica (ne svi)
- Preširoka ulica
- Vremenske (ne)prilike
- itd.

U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
(a, ni Duga)...

U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.

Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...


Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.

Kiša...
Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da molim Manitu-a da ne šalje kišne oblake. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto, rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).


Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako nije, a uz to duva još i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...

Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.

Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.



P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici te emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
"...i samo sluša vremensku prognozu".


Pogledajte video (traje samo dva i po minuta)... (na blogu je: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/i-samo-slusam-vremensku-prognozu.html)

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #37 poslato: Maj 03, 2011, 10:40:23 »
NEKOLIKO PRIČA JEDNOG MOG KOLEGE

Sledi nekoliko priča, koje je jedan moj kolega napisao na jednom internet forumu.
Imam, naravno, njegovo dopuštenje da ih objavim na svom blogu.
Čovek je sa gitarom proputovao celi svet i sada živi... ko zna gde i bavi se... ko zna čime...
Ja sam, u poređenju sa njim, mala maca. Nisam nikada izašao iz Evrope.

-------------------------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------------------------------------------------

He, he... E, baš sam se u ovome našao.
Naime, i ja sam bio Ulični Muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

Uglavnom - Ameterdam. Pomalo: Beč, Budimpešta, Pariz, Cannes, Rim, London, Zurich... Ali, u Amsterdamu sam znao svirat po mjesec dana. To je bilo u 80-im godinama prošlog stoljeća i uglavnom sam to radio ljeti kad nije bilo škole ili faksa, ili nisam imao neki posao doma.
Repertoar: Dylan, JIm Croce, Don McLean + standardi Beatlesa, Stonesa i sl.

Znao sam za mjesec dana zaradit bolje neg moj stari za 6 mjeseci u Zagrebu. A živjelo se uh kako dobro. Lova je odlazila na koncerte, cugu, hranu, djevojke,  a srećom droga mi je uvijek bila ne baš draga (probao jesam, ali me se nije primalo, ali mi joint nije bio stran).

Sjajna vremena. Svirao sam i u klubu u kojem je i sam Johnny Štulic kasnije svirao.
Ma fenomenalno!

-------------------------------------------------------------------------------------------------

Eh, to sam i ja puno koristio (govori o Inter Rail voznim kartama, prim. U.M.). Kako je to bilo dobro! Moj zivot "putnika" je počeo tim vlakovima po Europi. Praktično sam u dva ljeta obišao kompletnu Europu, izuzev onih zemalja koje se tako nisu mogle posjetiti.


Najbolju dnevnu zaradu sam inače zaradio u Cannes-u. Bilo je mnogo posjetitelja i turista, jer je bio neki sajam ili festival, tako nesto, a i ja sam taj dan bio u svojoj najboljoj i nevidjenoj formi. Urezalo mi se u pamćenje kad mi je jedna djevojka stavila u kofer od gitare 500 francuskih franaka, dok sam svirao Jim Croce-ovu "Time in a bottle". Tog dana sam nakupio preko 2500 francuskih franaka za samo tri sata plus nešto ostalih valuta. To bi danas bilo oko 400 Eura. Eh, koja je to lova onda bila (1986. godina!).

Ako si svirao po Zagrebu, sjećaš li se Milana koji je znao svirat na Cvjetnom i na Trgu? On je bio zakon medju svim uličnim sviračima tada. Pa, onda onaj blesavi tip iz Siska kojeg su zvali Banana, Robert iz Španskog... Oni su bili redovni ulični svirči tih dana. Milan me inače upoznao s Miladinom Šobićem...

Eh, kakva su to bila vremena...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Vidiš, ja sam bio onaj relativno tipičan tip svirača koji ujedno i pjeva. I često puta su mi prilazili s onom "ajd, pjevaj nam ovo, ajd pjevaj nam ono..." Uglavnom, kad traže tad su i najdarežljiviji, pa se nisam libio toga, naravno ako sam znao tu pjesmu koju traže...

Sjećam se jednog dana 1989. godine u Frankfurtu. Ljeto je bilo i ja nešto sviruckao. Nije me baš išlo, Švabe nisu jako darežljivi ljudi i koferčić se jako sporo punio. Moj uobičajeni repertoar je bio na Engleskom i skoro nikad vani nisam pjevao na našem jeziku. I taj put onako čujem prepoznatljiv jezik (ne baš neobicno za Frankfurt). I pozdravim ih i počnemo pomalo razgovarati.
I pitaju oni mene da li znam neke "narodnjake" - ne baš moj fah Ako sam znao 2-3 u vrh glave, i to one koje su svi znali. Pa ih pitam - hoće li šta od Miše Kovača, što takodjer ništa ne znam, ali nije to ni tako tesko, 2-3 akorda. Neće oni nego narodnjake. Ajd dobro, pomislim si ja... koferčić je zjapio skoro prazan, moda cca desetak maraka u njemu, a nisu me Švabe baš ni slušale taj dan. Pa rekoh, ajd bar da zaradim nešto od ovih "zemljaka".

I trkeljam ja tako te neke narodnjake, oni pjevaju bez obzira na moje harmonije. Deru se, viču, završimo jednu stvar - oni trae drugu, pa treću... i tako se razvuklo na pola sata! Ali. ni pfeninga ne stavljaju u kofer.
I dopizdilo meni i kažem ja njima dvojici da ću opet prebacit se na Engleski da bih pridobio nešto drugih slušalaca. Zahvale se oni meni, ja njima, i vidim jednog od njih kako ide prema mom koferu. A, ovaj drugi stoji uz mene. Dobro, mislim si ja, ovaj će me sad nečime nagraditi, ubaciti bar koju marku za mene... kad ono - pokupi on sve iz kofera, svu onu sirotinju koju sam taj dan nakupio... i pobježe. Pobježe i ovaj drugi... Ja ostadoh u šoku.
Svirao im, zabavljao ih, platio im...

Od tad - nikad više "narodnjaci".

-------------------------------------------------------------------------------------------------------



Bled, izlet sa školom. 13-godišnjaci, prve cigarete, pive i naravno "ljubavi". Dva dečka iz razreda su svirali Parni Valjak, "Sreo sam je prvi put u Stropoteci, dolje u Ljubljani kad trajao je Boom Festival..." I sve su ih klinke gladale s onim zaljubljenim blaženstvom u očima i tad sam si rekao: "i ti moraš naučit svirat tu gitaru, pa da i tebe ovako cure gledaju!"
Receno - učinjeno.
Gitara mi je donijela najmanje jedno desetak ljubavi, tj. bivših cura koje su mi postale cure prek gitare.  Gitare su tih godina bile najbolji "curo-mamci".

Nema više te romantike...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Ljubav na nulti pogled", iliti "Djevojka koju sam zvao Sara"...


Amsterdam, 1986. godine.
Tridesetak dana te godine Amsterdam je udomio ovog Zagrebackog Uličnog Svirača. Mlad, lud, naivan, optimist, u punoj snazi i sa solidnim repertoarom, svirao sam nedaleko terase jednog kafića gdje su se okupljali mladi ljudi, uglavnom umjetničke duše. Moj repertoar se sastojao od verzija Boba Dylana, Simon & Garfunkela, Jima Crocea, Don McLeana i sličnih trubadura. Krajičkom oka sam uhvatio plavooku duga pogleda, ili je ona uhvatila moj pogled, nevažno. Gitara me je slušala, ili je ona slušala nju, a pjesnik je u toj pjesmi govorio o baru zvanom Portugal i marketu Savanna-La-Mar. Plavooka je stajala i saslušala me, ubacivši srebrnkast novčić, osmjehnula se i otišla...
Dopala mi se, kao rijetko koja djevojka do tad. Zvao sam to "ljubav na nulti pogled"...

Nisam znao kako se zove pa sam je sam za sebe nazvao Sara. Po Dylanovoj pjesmi zbog koje je stala i saslušala ju do kraja. Nagađao sam da se možda stvarno tako zove i da je to vjerovatno bio razlog zašto je i stala, a ne samo prošla pored mene.

Dakle... Sara. Djevojka čiji sam pogled od tad redovno, skoro svaki dan hvatao. Saznao sam da mnogo crta i slika. Znao sam je uhvatiti onako s papirom i bojama kako lovi prizor nad kanalom ili ocrtava bore na nekom portretu. S nama je to bilo tako, ili sam ja prolazio kraj nje dok slika, ili ona kraj mene dok sviram...

Jedina razlika, ja njoj nikad nisam ubacio novčić u kofer,  jer ona nije ni imala kofer. Ali sam joj jednom poslao pivo (primjetio sam da to voli). Kad god bi prošla kraj mene dok sviram, znao sam koju stvar moram svirati slijedeću. I vec u prvim akordima znala je da su riječi koje slijede bile "I laid on a dune, I looked at the sky, when the children were babies and played on the beach..." - ostajala bi do kraja te pjesme, ubacila srebrni osmjeh u moj koferčić sjete i otišla put svojih boja...
Moja Sara.
Platonska...
Razgovarali smo samo jednom. Pred moj odlazak, poslije mojeg zadnjeg sviranja. Nije mi rekla kako se zove. Doduše, nisam je ni pitao. Ja sam jednostavno već znao njeno ime. Smijala se kao djevojčica, posebno mojem "Balkanskom" naglasku. Nasmijala me je kad je rekla da bih pjesmicu "Streets of London" trebao pjevati kao "Streets of Moscow" - zbog "istocnjackog naglaska".
Vraćala se u London koji dan kasnije. Podijelismo pivo, osmjehe, boje i pokoju pjesmicu. Ulični Svirač i Ulična Slikarica. I uvijek se sjetim nje kad čujem tu Dylanovu stvar.
E, moja Sara...

----------------------------------------------------------------------------------------------------------


Jednom sam sviruckao na ulici u jednom Japanskom gradiću. Taj mali gradić se zove Nagasaki i bio je jedan od onih gradića koji plijeni svojom jednostavnošću i toplinom. Ljudi su bili vrlo uljudni i darežljivi. Uglavnom su htjeli slušati Beatlese.
Sjetio sam se opet ovog, i naravno u vezi s ovim zlom koje se desilo prije par dana. Japan je doduse uvijek bio trusno područje, a i tsunamiji su im jako dobro poznati.
No, Nagasaki je, naravno, poznat po onom po čemu je poznata i Hiroshima. 1945-a i atomske bombe.

Ima tamo jedan park gdje su mnogi predsjednici posadili neko drvo. Park se zove "Park Mira", ako se dobro sjećam. Posjetio sam ga i nisam taj dan imao baš neke želje za svirkom. Sve je to pre-potresno.
Toliku koncentraciju zla počinjenog protiv čovječanstva vidio sam jedino u mjestima kao što su Dachau ili Jasenovac, samo što je ovo bilo učinjeno mnogo brže. Sve u jednom danu.

To popodne sam proveo svirackajući i skupljajući yene. Beatlese, kao što već rekoh. Meni, bijelom covjeku, i toj četvorici iz Liverpool-a, kao da je sve bilo oprošteno. Nisam osjetio ni malo mržnje od tih radišnih ljudi. Život ide dalje, čak i uz Park Mira, nova se djeca radjaju i nova djeca uče prve akorde na gitarama.

Samo naprijed!

---------------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Hvala ti, "Aureliano"...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #38 poslato: Maj 06, 2011, 08:21:19 »
MOJ OMILJENI KLIJENT




Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.


Dakle, februar 1998.
Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i  – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.

Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...

Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...

Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #39 poslato: Maj 11, 2011, 09:48:57 »
ULIČNI ČISTAČ - IL' SI BOS, IL' SI HADŽIJA




===============================================================================
Zahvaljujem Uličnom Čistaču, koji je na jednom Bosanskom forumu napisao parodiju na moj tekst "Kako mi je palo na pamet da sviram na ulici". Obrisali su mu temu (takođe i moju), pa nije bilo prilike da iskarikira još neki tekst. Šteta...
===============================================================================


KAKO MI JE PALO NA PAMET DA ČISTIM NA ULICI



Gledao sam neki program na TV-u.
Bilo je to 1987-e!
Marjan Mihajlović (voditelj) je u emisiju doveo prve ulične čistače iz Njemačke. Oni su pioniri u ovoj industriji. Oni su pričali o tome kako je to čistiti na ulici... Imaju iskustva u tome, jer su među prvim gastarbajterima otišli trbuhom za kruhom u daleku Njemačku, jos 60-ih godina.
Ja sam pažljivo gledao i... opasno mi se svidio taj izazov.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"

Naredne zime (1988.) bio sam sa drugovima na skijanju na Vlašiću.
Jednog dana sam šetao planinom i zašao sam u brezovu šumu. I video sam prekrasne mlade breze od kojih se mogu napraviti odlične metle za čišćenje.
Njišu se, njišu, mlade breze na laganom vjetriću. Skontao sam da se od njih mogu napraviti jako kvalitetne metle.


U to vreme sam malo čistio na nekim trgovima u manjim čaršijama (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove kako će to biti čistiti u velikom gradu kao što je Sarajevo, ili kako će biti ako karijeru nastavim negdje u inostranstvu.

Naredne godine mi je otac iz svoje firme donijeo jedno radno odijelo, kombinezon, narandžaste drečave boje... čini mi se da je bilo njemačke proizvodnje. To odijelo mi je dobro došlo jer sam konačno sa njim mogao otkriti svoje ambicije i ciljeve.


Radio sam 4 meseca i 8 dana u Sarajevu, i to mi je najbolji radni staž u životu (dobro, kao klinci smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo aslame, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme probao da čistim po Trstu, ali nije išlo jer su oni već tada imali mašine što čiste ulice.


I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Španiju, pa i ja pođem sa njima. Kontam, Španci su pomalo prljava nacija, bacaju dosta smeća, možda bude tamo dobrog posla za mene... da probam sreću.
Da pokušam da čistim, a, ako ne ide - onda ću i ja da bacam smeće po ulicama kao lud  i onda možemo da se vratimo zajedno kući.

Otac mi je bio sredio od opštine da, kad se vratim u Sarajevo, mogu da čistim odmah od 06:00 ujutro, čak i vikendom jer je prije bilo zabranjeno, kao uznemiravam ljude tako rano.


Znači, oni ostanu na plaži, a, ja obučem svoje odijelo i pravac na ulicu da cistim. Po onoj vrućini, nema boljeg zadovoljstva, neopisiv osjećaj. Pogotovo kad se na takvim temperaturama pokvari neka hrana, meso ili mliječni proizvodi, pa ono počne da smrdi, milina.
Kad završim posao, dodjem u apartman, skinem odijelo i okupam se.
Izadjem uveče... Setalište puno ljudi... Svi me pozdravljaju i dobajuju fore i fazone tipa: "ej, gdje si čistač, čistiš moj"...  Bio sam glavna fora u tom malenom španskom primorskom gradiću.

To veče sam bio u jednom malom restoranu i jednom starijem čovjeku je sa tanjira ispala pizza na pod. Htio sam da brzo reagujem i da to brzo počistim, no nisam znao kako će drugi reagovati. 

NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da očistim pizzu sa poda.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem da čistim po restoranu a cijeli restoran stao na noge: plješću i navijaju. Svi su oduševljeni mojim gestom. Velike ovacije su se čule čak i do ulice jer su ljudi vidjeli heroja u meni. Bio sam heroj ulice tog trena, al' ne k'o James Bond. :-))


Pa, eto... nek ljudi po Bosni i dalje pričaju da se u inostranstvu ne može čistiti po ulici, i da su sve mašine i slično. Čista glupost! Savjest mi je mirna. Nisam ja kriv što oni ne znaju da se i te kako može čistiti...

Dok sam čekao autobus, čistio sam malo i po autobuskoj stanici (malo opuštanja).


Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u Beograd. Tih dana su bili veliki mitinzi i protesti po Beogradu pa su ulice bile jako prljave i moje kolege iz Srbije nisu stizale da očiste ni ono osnovno. Pokazao sam humanost i zaputio sam se put Beograda da istrajem u svojoj misiji.

Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno smeća. Ne može se proći ulicom od smeća.
Nekoliko kolega (obučenih u plave uniforme) čisti... Zvižde oni, pjevuše i čiste.
Ja priđem jednom od njih da malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi je kako ide, kol'ko može da se očisti tokom dana i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam. Kažem mu da ja imam narandžasto odijelo i pitam hoće li biti problema jer su oni u plavim odijelima. Onda on kaže: "ako je tako, ti ćeš biti kapiten ekipe".

Nisam imao potrebe da se vraćam kući tih dana. Bilo je mnogo smeća i posla preko glave, a ja sam čistio i uživao.

Ovo je bio pravi potez.

===============================================================================
Hvala ti, kolega Ulični...
===============================================================================

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #40 poslato: Maj 19, 2011, 08:26:54 »
VIOLINISTA U METROU



Washington DC,
Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.

3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno 32 dolara.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.



Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj 3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta koštala 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post, kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.

Postavlja se pitanje:
"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?" Čemu umetnost?

pogledajte i video (na blogu je "zakačen")
 

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #41 poslato: Maj 27, 2011, 07:57:36 »
NIJE LAKO BITI ULIČNI MUZIČAR



Ko u minhenskoj pešačkoj zoni želi da svira mora najpre da dobije posebnu dozvolu. U otmenom delu grada sa skupim radnjama, u koje zalaze uglavnom platežni kupci, ulični muzičari moraju da prođu posebnu audiciju.
Na audiciji se proverava ne samo umeće, već i izgled, nastup i ponašanje umetnika. Konkurencija je velika, a onome ko prođe audiciju smeši se dobra zarada. Dozvolu izdaje Albert Ditrih. On vodi audiciju za ulične svirače.

- „Stvarno očekujete od mene da sviram na kiši?“, pita jedna kandidatkinja.

- „Ne, ne, tu unutra“, odgovara Albert Ditrih.

Ruskinja Olga mora da dâ sve od sebe.

„Gradonačelnik je bio jasan. On smatra da pešačka zona u Minhenu mora biti na određenom nivou. Tu su fine radnje i muzičari moraju biti na tom istom nivou", pojašnjava Albert.


Interesovanje muzičara je veliko, ali samo deset dnevno sme da nastupi pred publikom. Zanimljivo je da sam Albert Ditrih ne svira nikakav instrument; prilikom izbora kandidata na audiciji, oslanja se na sluh.

Olga je po svemu sudeći „prošla“.

„Zaista je bilo super. Primetio sam manju grešku, ali to nije ništa strašno. Na ulici je važno da svakih sat vremena menjaš lokaciju, mislim da tu neće biti nikakvih problema", kaže Albert.

I Angel prolazi audiciju.

Sledeći kandidat je Angel. On svira bugarsku etno-muziku. U minhenskoj pešačkoj zoni mogu da nastupaju samo iskusni muzičari.

- „Možete li odsvirati još nešto, neku drugu melodiju?"

Angel prelazi na klasičnu muziku. Albert je zadovoljan i daje mu prolaznu ocenu.


Nakon audicije sledi obilazak terena. Albert, gospodar licenci, proverava da li je sve u redu; pravila se moraju poštovati. „Ko predugo svira, ima pogrešan instrument, ili nema odgovarajuću dozvolu - taj odmah leti."

Kazne dostižu sume i do 1000 evra.

Za Olgu se sviranje u pešačkoj zoni isplatilo: „U redu je da neko o tome odlučuje, to je zanimanje kao i svako drugo, potrebni su kriterijumi, neka garancija kvaliteta - pravila, ko gde sme da svira."
U elitnom Minhenu ne može baš svako sve. Ali, za sada je, pod bavarskim nebom, svet još uvek u redu – pa čak i akustički.



Tekst preuzet sa www.dw-world.de .

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #42 poslato: Maj 31, 2011, 11:48:51 »
UPOZNAVANJE SA MUZIKOM


U narednim postovima ću se osvrnuti na svoje muzičke početke: prvi gramofon, prva gitara, prvi bend, prvi javni nastupi...
Koristiću prava imena (nekih) osoba, tako da će moji Leskovčani biti u prednosti u odnosu na ostatak čovečanstva... ;)
A, ko (od onih koje ću pomenuti) 'oće da me tuži što ga povlačim po internetu, samo neka izvoli! Vidimo se na sudu...





Elem...
Kada sam bio mali, nije me previše zanimala muzika. Nisam pevao, nisam svirao nijedan instrument, nisam igrao...

Zanimljiviji mi je bio fudbal i sport uopšte. Naročito sam voleo da vodim statistiku (pravio sam razne tabele u sveskama). Obožavao sam emisiju "Vreme sporta i razonode" i Radio prenose utakmica, tokom kojih sam upisivao promene rezultata. Posle svakog kola sam pravio tabele: "normalna" tabela, pa samo prolećnog dela prvenstva (u proleće, naravno), pa samo u gostima, pa samo kod kuće... U nedelju uveče sam čekao "Sportski Pregled", koji je svaki put išao iz drugog studija (čuveni Republički ključ), a kada on završi... to su mi bili najgori trenuci, jer... posle nedelje ide ponedeljak, škola...

Sećam se da su neki drugovi još pri kraju osnovne škole počeli da se interesuju i za muziku, ali ja sam malo kasnio, priznajem.


Negde u prvom srednje (prvi razred "usmerenog"), u našu kuću je stigao "Iskrafon" gramofon. Moja sestra (dve godine starija od mene) je, zanimljivo je, još dok ga nismo imali kupovala singlove omiljenih (festivalskih) pevača: Oliver Dragojević, Neda Ukraden, Tereza Kesovija... Tako da smo odmah imali šta da slušamo.
Međutim, taj prvi gramofon je 'riknuo' vrlo brzo (još je bio pod garancijom), pa smo (uz doplaćivanje) dobili novi i bolji. Ista marka, ali STEREO!
Ubrzo je sestra kupila i prvi LP. Bio je to treći album "Srebrnih Krila", "Sreo sam ljubav iz prve pjesme", iz 1980. Sećam se da sam se najviše 'palio' na pesmicu "Samo ti" ("Samo ti, samo ti, u, u, uuu..."). He, he... dobro, imao sam 14 godina.


Inače, ni gramofon, ni ti LP-ijevi i sinlglovi nisu bili baš najboljeg kvaliteta. Na mnogim mestima su te tzv. ploče 'preskakale', a mi smo to rešavali tako što smo odozgo (tamo gde je igla) stavljali neki novčić (50 banke [tj. 50 para] bi im obično doakala).
A, što se tako pločama skraćuje 'život'... pa, nismo o tome razmišljali, he, he...



Rok muziku je u naš komšiluk doneo pokojni Rape (ili Rap). To je onaj tip (da podsetim zaboravne Leskovčane) koji je imao dugu kosu i bradu, nosio je naočare...
On je išao u Gimnaziju i (srećom po naše naselje) družio se sa tadašnjim rokerima. Rano je počeo i da izlazi u grad, pa je bio u toku, što se muzike tiče. Na njegovom kasetofonu smo prvi put čuli "Smoke on the water", "Hotel California" i razne druge stvari. Saznali smo da postoje "Atomsko Sklonište", "Wishbone Ash", zavoleli "Galiju"...
Osim toga, nabavio je i neku akustičnu gitaru. On sam nikada nije otišao dalje od najosnovnijih hvatova, ali ta gitara svakako zauzima posebno (i počasno) mesto u mojoj, a i u životnim pričama još nekoliko ljudi.


Sećam se kako nam je Rap(e) [u našem "Đurinom naselju" poznat i kao Rade (od Radovan)] prepričavao jednu Zlopijevu priču, kada je na rukometnom igralištu ("Felatovo igralište"... ili "Felatov stadion", kako smo ga još zvali) pored osnovne škole "Svetozar Marković" sviralo "Bijelo Dugme" (moguće je ne pod tim imenom), pa je on (Zlopi) bio očaran ozvučenjem, tj. veličinom zvučnika. "Do pola gol"- njegove reči... (polovina od rukomenog gola, po visini).
Inače, ko ne zna Zlopija, mogu da se kladim da nikada nije letovao u Crnoj Gori.
Svira tamo čovek godinama (tj. decenijama).


Tako nas je Rap, polako, polako, zainteresovao za Rok muziku.



Počeo sam i ja da kupujem ploče, uglavnom 'dugosvirajuće'. Prva je bila "Doživjeti stotu", iz 1980. Mada sam je ja, čini mi se, pazario 1981. Moguće da je izašla pred kraj 1980-e.
Zatim sam nabavio i jedan dupli album Bitlsa. Uporno sam bio tražio neku njihovu stvar kojoj nisam znao naslov i... našao sam je iz 4-og, 5-og pokušaja, što je baš bilo od koristi, jer sam se u međuvremenu 'navuko' na Bitlse.

E, sad... ključni momenat je bio kada je, sredinom 1982-ge godine, Rape tu svoju gitaru ponudio na prodaju meni i Zvonku (moj komšija, vršnjak, prvi i najbolji drug iz detinjstva, držao kafiće "Šumatovac" i "Cezar" sredinom devedesetih). Ja je nisam kupio, ali Zvonko jeste (na sreću), pa smo tako nas dvojica počeli da, kao, učimo da sviramo na njoj. Ono, "Na kraj sela, žuta kuća" i to, he, he... Dobro, kasnije i malo "komplikovanije" stvari: "Kondorov let" (na jednoj žici), "Crni leptir", "Jedina moja", "Hey Joe"...


Još jedan drug iz komšiluka, Daci (Dragan), u to vreme je nabavio gitaru, koju sam ja stalno pozajmljivao od njega, sve dok nisam shvatio da tako više ne ide, pa sam krenuo u kampanju ubeđivanja roditelja da mi u "Robnoj Kući Beograd" kupe jednu finu (dođe reč...) rusku akustičnu gitaru. Morao sam da ih uveravam da to nije neki moj trenutni hir, već da zaista imam nameru da je sviram.
U to vreme je u mojoj porodici bio običaj da, kada matorci prime platu, meni i mojoj sestri isplate "naš deo", pa sam ja iskoristio tu okolnost i predložio da, ako mi kupe tu gitaru, 6 meseci posle toga ne moraju da mi daju redovni džeparac.



I tako sam, u subotu 26. februara 1983-će godine, dobio svoju prvu gitaru... iz čuvene "Robne Kuće Beograd", naravno. A, džeparac? Pa, držali smo se dogovora neko vreme, dok ja nisam rešio da ga jednostrano suspendujem, he, he...

Inače, ta moja prva gitara je svoju karijeru završila pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima.
Zapravo... tako je izgledalo do nedavno...


Mislio sam da ju je Zvonko, u Hendrixovom stilu, razbucao prilikom neke pijanke, ali mi je sada, pre desetak dana (kada sam bio u Leskovcu), on ispričao kako je u stvari bilo: Neki njegov drug je išao u vojsku (recimo 1987-me...), pa su čekali voz na stanici. Društvo je bilo veselo, ali neki drug milicajac se nije slagao sa tim da može da se galami na javnom mestu, pa se Zvonko iznervirao i razbio gitaru. U fazonu "Kad ne mogu ja na njoj da sviram, neće moći više niko" (njegove reči). Nisam mu bio zamerio to kršenje moje prve gitarice, jer sam tada već imao električnu "Clear Sound" gitaru, i ta drvena bi ionako samo skupljala prašinu...

Znači (da se vratim na priču), sviruckali smo mi tako, slušali muziku...
Ja sam voleo da skidam melodije, Zvonko je više voleo akorde (u početku)...

Prvi nastup?
Pa, na legendarnoj Leskovačkoj Gitarijadi, 9. maja 1983.
Imao sam gitaru dva i po meseca, he, he...



 
p.s. na blogu je i nekoliko fotofrafija iz starih dana...
 (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/upoznavanje-sa-muzikom.html )
« Poslednja izmena: Maj 31, 2011, 11:49:28 od strane Ulični Muzičar »

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #43 poslato: Jun 06, 2011, 11:27:15 »
PRVI JAVNI NASTUP


Moji drugovi iz naselja su 1982. išli da gledaju Gitarijadu. Mene je mrzelo da idem.
Tada još nisam bio krenuo sa sviranjem. Počeo sam u periodu leto - jesen '82.

Dakle, ćale mi je kupio gitaru krajem februara 1983. a posle dva i po meseca, došlo je vreme i za prvi nastup.

Na glavnoj ulici, ispred Doma Kulture u Leskovcu, stajao je reklamni pano sa najavom treće Leskovačke Gitarijade. Rešili smo da se i mi prijavimo i nastupimo.


Ali, za početak, trebalo je smisliti ime grupe. Mozgali smo, mozgali i... neko reče "LE" (čini mi se moja sestra). Imali smo u planu da sviramo "Kosovski božuri" od "YU grupe".
"YU Grupa" iz Jugoslavije, grupa "LE" iz Leskovca... pa, tako.

Kao što je i bio najčešći slučaj tih godina, bend je bio sastavljen od drugara iz komšiluka. Naš je bio u sledećem sastavu:

ZVONKO - solo gitara
DACI - ritam gitara i vokal
JA - bas gitara
STOŠKA - bubnjevi


Inače, Stoška (koji je takođe sviruckao gitaru) pokazao nam je jednom kako se svira "Smoke on the water" na gitari. Lele, kako smo bili oduševljeni... Iako je bilo samo na jednoj žici, a i malo netačno.
Dakle, ovako (na debeloj žici): 0-3-5, 0-3-5-5, 0-3-5, 3-0 (pragovi 6-e žice). Da je barem bilo (drugi deo) 0-3-6-5... No, nama je i ovako bilo dobro, nismo bunili.
Kasnije smo se ponovo oduševili kada smo isti rif naučili da sviramo na dve žice: tzv. "četvorke" (kvinte), a kasnije i "dvojke"(kvarte).


Od instrumenata smo posedovali samo tri akustične gitare (najnižeg kvaliteta) i... nekoliko primeraka ženskog časopisa "Bazar" (ne znam da li isti još uvek izlazi).
He, he...
Da, pa ti "Bazari" su nam služili kao doboš, činele i sve ostalo što čini set bubnjeva. Dacijeva sestra je, na sreću, čuvala stare brojeve tog časopisa, pa nam ih je (pošto joj nisu više bili potrebni) rado ustupila.
Palice smo, zamislite, imali!

Tako smo mi, pripremajući se za svoj prvi nastup, održali nekoliko proba u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu). Zvonko, Daci i ja smo lupali u gitare, Stoška je lupao u "Bazare", raspoređene po kauču...




Subota, 9. maj 1983.
Treća Leskovačka Gitarijada.
Sve grupe koje su se bile prijavile, mogle su da nastupe. Nije bilo nikakve selekcije. Ona je (verujem zahvaljujući delimično i našoj grupi "LE") uvedena već na sledećoj Gitarijadi.

Tokom nastupa ostalih grupa, bili smo pozadi, iza bine (u bekstejdžu, što bi se danas reklo...). Sećam se da sam se uplašio kada sam, kroz otškrinuta vrata, malo dzvirnuo (bacio pogled) ka publici. Bilo je prepuno. Usr'o sam se, priznajem, i da sam bio sam, zbrisao bih sigurno. Ali, nisam mogao da svoj bend ostavim bez "basiste"...


Došli smo i mi na red. Grupa "LE". Izlazimo. Daju nam gitare. Ševin (grupa "Divlja Ševa") basista mi okačuje gitaru oko vrata... Pita me da li je kaiš (dužina) o.k. ili da ga podesi. Ja, kao, odgovaram da je dobro... A, PRVI PUT sam u životu držao bas gitaru u rukama (nisam nikada ni "običnu" električnu gitaru).On podešava zvuk na pojačalu (njegovi su bili i bas, i to pojačalo). Opet me pita za mišljenje. Ja, kao,opet kažem da je o.k.
Zvonko, koji je svirao solo, mislim da je pre tog nastupa uzimao par puta električnu gitaru u ruke (jedan njegov drug je, čini mi se, imao svoju), ali nisam siguran (stalno zaboravljam da ga pitam).
Daci, koji je svirao ritam gitaru... mislim da nikada pre toga nije 'vatao električnu. A, nije ni pevao "u mikrofon".
Stoška je bio najopušteniji. On je bio zajebant po karakteru i nije se mnogo uzbuđivao što će svirati pred publikom, a treba prvi put u životu da sedne za bubanj. Dok su nama "gitaristima" nameštali gitare, on se je zabavljao lupajući po bubnjevima. Tokom tog svog zagrevanja, pokušao je i da izvede neki "prelaz", ali... malo je promašio doboš (udario je u ivicu) i... polomio palicu, he, he... Dobro, SAMO JEDNU!

Počeli smo mi da sviramo i... šta da vam pričam... Publika se smejala i zviždala. Jedan drug iz komšiluka (ali, ne tako blizak priatelj nama) se najviše zabavljao zviždući i smejući se (moja sestra, koja je sa ostalim društvom bila u publici, sutradan mi je to rekla), što mu nikada neću zaboraviti. Ali, ne bih da ga sad ovde prozivam, jer... objektivno, jeste bilo smešno to naše "muziciranje".


Zvonko je svirao solo u D-mol skali.
Daci je "vukao" akorde iz drugog tonaliteta (+ netačan raspored).
Ja sam na basu udarao tonove koji jesu bili u skladu sa ritam gitarom (tonalitet), ali ne i sa melodijom.
Stoška je lupao samo u doboš (ništa nogama, naravno).


Kako je to sve zajedno zvučalo, jbm li ga... Dao bi' pola godine života da mogu da vidim video snimak tog nastupa, koji naravno ne postoji. Godina 1983-ća je to bila.

Zvonko mi je ispričao (ja se toga ne sećam) da smo pesmu završili naglo, jer je Kriška (gitarista "Divlje Ševe") njemu rekao: "Ajde, bre, završavajte!"
On ga je poslušao i prestao da svira.

U nedelju ujutro, u jednoj muzičkoj emisiji na Radio Leskovcu (Studio M [Studio Mladih]), govoreći o Gitarijadi (prethodne večeri održanoj), pomenuli su i nas. Neko od drugova iz komšiluka je to čuo i... kada nam je rekao, istopili smo se od sreće.


Malo sam (još tada) zabrljao sa tim tačkicama,
ali se i dalje (na sreću) dobro vidi šta piše...
A, sledećeg petka je u lokalnom listu "Naša reč" izašao i poseban članak o Gitarijadi. O nama je bilo napisano sledeće:
„Grupa "LE" je izvela kompoziciju "Kosovski božuri". Da nije bilo lošeg vokala, ova kompozicija bi, sigurno je, zvučala mnogo bolje“ (videti sliku).
Naravno da smo mi kidali od zajebancije našeg "lošeg vokala". Kao, upropastio nas je... he, he...
Mada, realno, pevanje je bio poslednji razlog za ismevanje našeg benda. To pretpostavljam, jer ja i nisam čuo kako je on to otpevao (bio sam zaokupljen "voženjem" po basu, he, he...). Taj što je napisao taj članak, sigurno nije imao pojma o muzici... kada nas nije ljudski ispljuvao (moguće je da je u pitanju i neki Gimnazijalac sa novinarskog smera)!


SVIRKA U PRAZNO (Ovo je objašnjenje za sliku, koja je na blogu!)
Na nedavnoj održanoj Gitarijadi neafirmisanih leskovačkih bendova
mladih, nastupilo je petnaest grupa, među kojima su bili i oni
koji nisu znali da izvuku ni nekoliko akorda - a takvi su bili
"Peščana oluja", "Crni Đavoli","Horizont" i "Tarantula"... itd....
(Ovo je za one koji ne razumeju ćirilicu)


Međutim, vrhunsko zadovoljstvo nam je doneo dodatak članku, u kome je pisalo da je bilo i bendova koji nisu umeli da izvuku ni nekoliko akorda... I, navedena su imena 4 benda, a među njima NIJE BILO NAS !!!
Sad... ja ne znam kako su ostale grupe svirale, ali, mislim... mora da su se stvarno potrudili, kada su uspeli i nas da "nadmaše".

A, mi smo, brže-bolje napravili svoju računicu:
Bilo je 15 grupa, 4 su svirale gore od nas, znači... Zauzeli smo IZVANREDNO jedanaesto mesto! Odlično za prvi put... Sviraćemo ponovo, kad nismo najgori.

Vanredna Gitarijada je najavljena već za avgust mesec, iste te godine.
E, sad se stvarno više nije moglo bez grupe "LE"!

Ulični Muzičar

  • *
  • 94
  • +0/-0
  • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
    • http://www.facebook.com/ulicni.muzicar
    • Pogledaj profil
    • www.ulicni-muzicar.blogspot.com
Odg: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !
« Odgovor #44 poslato: Jun 15, 2011, 01:02:42 »
LUDI DANI, LUDI DANI...


I, dok smo mi tako uživali u slavi koja nas je zadesila u okviru našeg malog Đurinog Naselja (ima oko 400-500 stanovnika), objavljeno je da će se uskoro (avgusta 1983.) održati još jedna Gitarijada, samo 3 meseca posle prethodne.


Sakupili smo se (mi iz grupe "LE"), ali nam je falio Zvonko, koji je tih dana boravio na selu (negde kod Vranja), jer je trajao letnji raspust.
Tada, naravno, nije bilo mobilnih telefona (u našem naselju ni fiksnih, sve do 1986.), pa smo se mi poslužili telegramom. Ono, u fazonu: "Gitarijada, Stop. Dolazi brzo. Stop."
Zvonko je, normalno, "dojurio" prvim putničkim vozom iz Vranja.


Hteli samo da ovoga puta sviramo nešto svoje. Dobro, "svoje"...
Početni rif je bio isti kao kod "Paranoid"-a, ali smo to nesvesno ukrali. Evo, priznajem da sam ja bio "kompozitor" tog rifa.
Solo... e, to sam već SVESNO drpio od "Wishbone Ash" (pesma "Persephone").
Tekst (opet ja autor) je imao naslov "Ludi dani".
Moram da naglasim da je to bio prvi, ili možda tek drugi tekst koji sam napisao u životu, tako da... bez ruganja, moliću lepo!
Uostalom, imao sam tek 17 godina, a tada, u to vreme, mi nismo bili tako napredni kao ovi današnji klinci...





Našao sam, među nekim starim beleškama,
i ovu radnu verziju tog teksta... (***)



LUDI DANI


Danas svako misli samo na svoj ćef
Svako bi da baš on bude šef
Ljudi žure da ispune svaki plan
Da ostvari svaki čovek svaki san


Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi


Đaci nikad ne idu na časove
Radnici napuštaju sve poslove
Svako grabi lovu, a niko ne radi
I svi bi stari ljudi hteli da su mladi

Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi


He, he... uhvato sam se za ono "svaki" (u prvoj strofi)...



Inače, kao vrlo svestrani muzičari (ironija, ov korz), izmenjali smo instrumente izmedju sebe:
- Zvonko je sa solo gitare prešao na ritam
- Ja sam sa basa prešao na solo gitaru (+ vokal)
- Daci je sa ritam gitare (+ vokal) prešao na bubnjeve
- Stoška je sa bubnja prešao na bas gitaru


Nismo više probali u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu), već u njegovoj garaži.
Od "tehnike" smo imali i dalje samo tri akustične gitare. Jedino je bubnjar, umesto po "Bazarima", raspoređenih po trosedu, udarao u nekakve kante. Mislim da je imao i jednu "činelu". To je bio poklopac od jedne kante, koji smo vezali žicom, koja je bila zakačena za plafon.


Ne sećam se koliko smo proba održali. Možda 5 ili 6...
Ali, bilo je zanimljivo jer se tu, u toj garaži, okupljalo celo društvo iz komšiluka. I, kako to već ide, druženje i zezanje...


Hotel "Grozd", Vlasotince (***)
E, sad, da naš bubnjar Daci ne bi prvi put u životu seo za prave bubnjeve baš na Gitarijadi, smislili smo plan kako da to izbegnemo.
Njegov otac je radio u jednom hotelu u Vlasotincu ("Hotel Grozd"). Bio je tamo glavni kuvar. A, hotel je imao živu muziku. A, muzičari su posle svirke ostavljali deo svoje opreme u sali...
Tako mi (ceo "bend") sednemo u autobus i pravac Vlasotince (može i Šurdilovce, po Šurdi iz "Vrućeg vetra"). Odvede nas čika Pera (kuvar) u salu gde su bili bubnjevi, otkrije ih (bili su, zbog prašine, pokriveni belim čaršavom), i naš bubnjar (a, njegov sin) Daci se tu, kao, malo "srođivao" sa tim bubnjevima. Kovao je planove gde će da udara, kad budemo svirali na Gitarijadi.

Inače, moram da kažem da sam ja ispao neverovatno naivan što sam pristao da budem pevač. Tj. što sam pristao da POKUŠAM da pevam... Pa, nikada, bre, u životu nisam pevao (ni pre, ni posle toga). A, bio sam EKSTREMNO stidljiv, povučen, introvertan... kako god da se to zove (kasnije u životu sam se delimično oslobodio toga). U školi sam bio najmirniji od svih đaka, stvarno... uključujući i devojčice.
I, sad ja, kao, treba da pevam pred 500 ljudi...
Pa, ni na tim našim probama nisam pevao, nego smo mi samo svirali i zamišljali da tu sad, kao, ide vokal...


Dom Kulture ("Žika Ilić - Žuti"), Leskovac (***)
Pošto je prethodna Gitarijada bila čisti smehotres (i mi smo dali svoj doprinos da tako bude), ovoga puta su organizatori uveli nekakvu selekciju. Sat-dva pre početka 4. Leskovačke Gitarijade, pre ulaska publike u letnju baštu Doma Kulture "Žika Ilić - Žuti", sve grupe su morale da se popnu na binu i odsviraju deo svoje kompozicije. Pa, ko vredi - sviraće i pred publikom, a ko ne...
Naš red...
Izašli mi, namestili nam instrumente i mi krenuli da sviramo...
Ja sviram i mislim: "Lele, šta da radim kad dođe trenutak kad treba da počnem da pevam..." Taj momenat je sledio posle uvodnog rifa. Ali, na moje OGROMNO zadovoljstvo, oni iz žirija su nas prekinuli taman kada je trebalo da guknem. A, da nisu... ko zna kako bi to moje "pevanje" izgledalo. Pretpostavljam da bih nešto mumlao, šaputao (u najboljem slučaju)... ko zna...
I, eto, tako sam ja propustio jedinu priliku u životu da javno zapevam...
A, da... Neko od prisutnih kolega je viknuo "lopovi". I bio je u pravu, potpuno. Mislim, rif je bio čisti "Paranoid".

Kada su se svi bendovi izređali na bini, žiri je objavio imena onih grupa koje nisu zadovoljile (i koje neće moći da nastupe pred publikom te večeri). Bilo je 4 takvih: naša grupa "LE" i još tri druge.

Moram da kažem da sam ja bio presrećan što neću morati da pevam. Mislim, lako je bilo planirati, ali kada je došao trenutak... "prpa" brale!
Stoška (naš basista) je od žirija tražio da nam dozvole da ponovimo, da nas ponovo pogledaju, ali ipak nismo dobili tu drugu šansu, na moju sreću...
Ja sam se osećao k'o Dostojevski, kada su ga izveli na streljanje, pa onda u poslednji čas pročitali Carevo pomilovanje. Eto, baš tako. Veliko olakšanje.
I uživancija, posle velikog stresa.
Našao sam sebi fino mesto u trećem-četvrtom redu i čekao početak. Em ne moram da se blamiram sa pevanjem, em ne moram da plaćam ulaznicu za Gitarijadu, he, he... (tol'ko sam valjda zaslužio).


Ne sećam se kakva je bila ta četvrta Leskovačka Gitarijada. Samo se sećam da je jedan tip, Voška, svirao neki svoj instrumental ("Oaza", ako se ne varam) i bio proglašen za najboljeg instrumentalistu te Gitarijade. On je u tu svoju "Oazu" bio ubacio i Mocartov "Turski Marš". Meni se mnogo dopalo to njegovo muziciranje i mislim da sam možda baš tada, u tim trenucima, doneo odluku da nema više zajebavanja, već gitara mora ozbiljno da se prouči. Maštao sam da ću jednoga dana i ja tako izaći pred publiku (naravno, na Gitarijadi) i "razvezati" svirku, a svi će se oduševiti i diviti mi se...

Eto, tako se, na neslavan način, završila karijera mog prvog benda. Nikada više nismo svirali zajedno. U stvari, ja nikad više i nisam svirao u nekom bendu (što mi je pomalo i žao). Jedino sam (solo nastupi) i u "duetu" sa još jednim gitaristom (duo "The Bridge"), ali, otom-potom...
Da, bio je i jedan nastup sa nekakvim školskim bendom (svirali smo "Krivo je more") u jednoj kasarni u Leskovcu.

Znači, posle tih prvih nastupa, bacio sam se na vežbanje: sviranje skala, raznih vežbica itd.
Sviranje, vežbanje i... maštanje o slavi, makar i lokalnoj...




(***) fotografije na blogu ( http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/ludi-dani.html )