Prikaži poruke

Ovaj odeljak vam dozvoljava da vidite sve poruke ovog člana. Imajte na umu da možete da vidite samo poruke iz onih oblasti kojima imate pristup.


Poruke - Tekila Gerila

Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 8
31
Glas Naroda / Odg: Nacionalnost!
« poslato: Jun 02, 2012, 23:32:21 »
Буди оно што јеси , али Буди !

:)

32
Glas Naroda / Odg: Vlast nameće nekulturu i primitivizam
« poslato: Jun 02, 2012, 23:31:11 »
И мени се чини да је пре тема "како медији утичу на културу" , култура је ипак сложенија појава од онога што је мејнстрим медијког наметања псеудокултуре.


33
Када се нешто деси ван оквира оног што многи очекују или барем ван оквира оног што «медији очекују», а очекивање може бити условљено различитим интересима и предрасудама, онда се говори о «изненађењу». Тако се београдска чаршија «изненадила» успехом Ивице Дачића на парламентарним и победом Томислава Николића на председничким изборима. А заправо ту и нема неког великог изненађења. Оно што повезује оба ова политичка успеха је приступ и стил у политици. Оба ова политичара су дошли из унутрашњости у престоницу и на неки начин су и даље остали представници «народа» (ма како год то тумачили). Њихове кампање су биле јасне, обичном човеку блиске и пријемчиве. Вероватно су Динкић, Јовановић, а да не говоримо о Тадићу у своје кампање уложили десетину пута више средстава у односу на њих, али са половичним резултатом јер нису говорили «српски».

Уверени смо и да су десетине, па и стотине хиљада гласова за пронатовске политичке снаге намакнуте не само трошењем великих пара у кампањи за билборде и тв термине, већ и директном куповином гласова на терену. Поред тога имали смо прилике да видимо и чујемо бројне примере нерегуларности и манипулација на изборима што указује да се десила и значајно «преусмеравање» гласова, или српски речено да се десила и крађа о чијим размерама можемо само да спекулишемо. Стога када би одбили овим странкама оно што су добили захваљујући присутности у медијима, и захваљујући скупим кампањама, онда би схватили колико су заправо добили они други који ни изблиза нису имали такве ресурсе.

Дачићева формула успеха

Но да се вратимо «изненађењима» избора. Готово цела Србија је била изненађена успехом СПС и коалиције на парламентарним и Ивице Дачића на председничким изборима. Што је занимљиво њихов резултат је изненадио и саме социјалисте иако су они очекивали добро «треће место». Око процене резултата СПС-а и Дачића су омануле и агенције и аналитичари. Иако је познато који аналитичари и агенције преферирају коју политичку опцију, а углавном је то ДС, ЛДП или УРС, па сходно томе «штелују» своје изјаве и процене, ипак су највише оманули око СПС и око председничких избора, то јест око шансе за победу Николића на председничким изборима.

Тако је поред првог места СНС и великог пада подршке ДС-у, али недовољне да она лако оде у опозицију успех Дачића и коалиције око СПС је најзначајнији резултат избора. По оцени аналитичара и коментатора «победник» првог круга ових избора је лидер социјалиста а другог круга лидер напредњака.

Многи се са правом питају како је дошло до тога да некада милошевићевска странка, која је после 2000 била у дубокој кризи и која је од борбе за цензус постала јака трећа «опција» без које, по многима нема формирања нове владе, без обзира да ли је буде са ДС-ом или СНС-ом.

Чини се да Дачић на таласу изборног успеха и имао основа да напомене да би могао бити премијер у новој влади. На страну чињеница да је премијерска фотеља заправо «врућа столица» коју би они који имају дугорочније политичке амбиције покушали да избегну, јер од јесени следи «халдни туш» у виду празне благајне у којој нема пара за пензије, без обзира где тада седео Кркобабић, те да нам следује велико повећање ПДВ-а, као инструкција међународног банкарског конзилијума за лечење српског пацијента која се налази у критичном стању. Дакле ко год размишља рационално и стратешки тежи јаким позицијама у држави, али настоји да избегава «мине» а то су у овом моменту место премијера и економска министарства. Тако да нам се чини да је Дачић тога свестан, али да је у почетку споменуо и реч «премијер» а да то заправо ни не жели, јер му је потребно као боља стартна позиција у преговорима са Тадићем и Николићем.

Чини се да су Напредњаци спремни да Дачићу понуде и више но што су им спремни понудити људи из ДС-а. Но у тој комбинаторици је потребан и трећи – а то је Војислав Коштуница са којим као преговарачем никада није лако јер је то човек «тврдоглавих принципа». Патриотски део јавности би се истински обрадовао «савезу» Николића и Коштунице, који је значајно допринео да буде Тадић поражен на председничким изборима иако је имао иза себе најјачу предизборну машинерију «у региону». Тај део српске јавности би јако желео коалицију Николић – Дачић – Коштуница.

Иако постоји већ сазрела свест да такву коалицију ни сада, а нарочито пре четри године није желео да види запад, пре свега Америка. Но то противљење, ипак није толико јако да се не би могло покушати у том правцу градити нова коалициона скупштинска већина, а са тим и нова влада која би заиста могла донети предуслове за нови преокрет. Све ово нам говори да би та «жељена» коалиција, имала велике препреке и искушења, али сматрамо да нема успеха без ризика. Но исто тако историјска мудрост каже да великим силама не треба гурати прст у око, барем не без тешке потребе. Између те две поуке се данас крећу коалиционе опције за нову владу.

Оно што је јасно у овој стратегији унутрашњих и спољњих надигравања је да демократе очајнички настоје да се одрже у седлу, гурајући Тадића на место Цветковића, то јест покушавајући и даље да се одрже на власти преко бившег председника. Они су се преиграли пред другим кругом, па нису договорили «коалицију» што их сада или нешто касније може коштати доброг дела власти. Наиме демократе су веровале у сигурну победу Тадића, вероватно и сами под утицајем «наручених» анкета, па нису Дачићу и коалицији понудили чврст договор. Сада ће то бити много теже и вероватно далеко скупље.

Предизборни и постизборни слалом

Но да се вратимо «случају Дачић» и тајни успеха социјалиста на овим изборима. Оно што је одмах уочљиво је да су их други потценили, да није било негативне кампање против њих те да су они фудбалски речено неометано прешли већи део терена и пуцали на мање више небрањен гол. Док су се ДС и СНС трошили у међусобицама које су негативно утицале на њихове рејтинге, Социјалисти су водили «позитивну и јасну кампању» и дошли до сигурног трећег места.

Но успех на изборима се не добија само као резултат ефикасне кампање и чињенице да неко није трпео штете од других политичких актера. Социјалисти су предвођени Дачићем искористили максимално његов положај министра полиције да се покажу као озбиљна политичка опција која је способна и да делује и да шаље јасне поруке.

Углавном је мана политичара да или немају довољно акције или пак немају довољно добре комуникације са својим присталицама. Дачић је очигледно показао да је се успех постиже кад имате и једно и друго. Он је као министар полиције побрао симпатије забог неких хапшења и због потеза попут отказивања геј параде где се представио јавности као «човек одлуке». Исто тако га као министра полиције добар део јавности не сматра одговорним за катастрофално лошу економску и социјалну ситуацију, па је тиме и добрим делом амнестиран иако је део владајуће коалиције.

Исто тако је у складу са овим имиџом и ефикасно конципирана кампања са кључним речима «одлучно» и «јасно» и «чврсто». Најзначајније у кампањама је да се код одређеног политичара не измишља «слика» већ да се истакну присутне црте које позитивно одјекују код присталица одређене политичке опције. Овде смо имали и једно и друго – четири године рада министра полиције са одређеним полицијским и политичким акцијама које су ефикасно пропраћене са јасним порукама на језику који сви разумеју.

Ту долазимо до још једне тајне успеха Ивице Дачића а то је да се о успео представити и наметнути јавности као «глас народа». У односу на неке безличне министре ДС-а или пак на политичаре који користе европејски новоговор Дачић негује «српски језик» у политици. Уместо апстрактних појмова и концепата попут «динамике евроинтеграција» лидер социјалиста говори на свима разумљивом језику, често погађајући и виталне проблеме грађана на прихватљив начин. Њега у томе следе и политичари СПС-а, али и коалициони партнери Марковић «Палма» и Кркобабић. Они су се заједно наметнули као коалиција која говори у име обичног човека, пензионера или социјално угроженог припадника армије транзицијских губитника.

Социјалисти су исто тако добро комуницирали са одређеним групама у друштву. Пример тога је улога ПУПС-а који се представио као последња заштита пензионера пред захтевима ММФ-а да се реално смање пензије. Тако је испало да ако нема ПУПС-а у влади, а то значи и СПС-а, малтене пензионери остају без пензија. Осим тога СПС традиционално добро сарађује са синдикатима, ратним ветеранима и неким сродним групама о којима нико не брине а од којих добијају «референдумску» подршку. У том погледу Социјалисти воде «америчку кампању» јер осим «опште приче» имају и конкретне договоре са одређеним циљним групама и удружењима.

Када се конкретно деловање министра полиције кроз четри године са прецизним и ефектним медијским поентирањем комбинује са «јасном» и «чврстом» причом која је на граници «политички некоректног» патриотизма па и национализма добија се одговор на питање откуда долазе нови гласови за социјалисте и њихове другове. Исто тако то је и одговор зашто су у другом кругу његови бирачи углавном подржали Николића што је уз Коштуницину подршку пресудило изборе. Ивица Дачић је добио и са имиџом «чврстог момка» који решава проблеме и који се не либи да говори и о разграничењу са Албанцима. А познато је да Срби имају слабост према полицији и према тренирању «строгоће»

Како до владе

Чини се да је победом Томислава Николића Дачић добио нови маневарски простор – сада слободније може да разматра и коалицију са победнико и са губитником на председничким изборима. Наиме са победом Тадића који представља и режим и цео стаблишмент Дачић не би имао избора и готово сигурно би ушао у владу ДС-а. Победом Николића њему се ствара шасна и да другачије одлучи, а са друге стране има и слаб алиби пред својим бирачима да оде опет у коалицију са бившим председником Србије

Понашање Дачићево у времену закулисних игара око формирања владе ће му помоћи или одноћи да остане у игри као озбиљан играч који зна да побеђује и губи. Но питање је да ли ће «одиграти паметно», то јест да ли ће успети да формира владу која је у скалду са аспирацијама његових гласача а и која би била «по мери Србије». Влада са ДС-ом би била наставак агоније земље под влашћу коалиције корупције и колаборације. Осим тога влада у којој не би било СНС а у ситуацији када је Томислав Николић председник илити «кохабитација» би било лоше решење за земљу и водило би нас у нове нестабилности које нам нису потребне у времену доласка нових искушења и новог таласа велике кризе.

Како би се реализовали национални интереси у случају ове или оне коалиције је прилично јасно. Ако би смо наставили «жуту причу» као до сада – агонија би се наставила. Ако би они наставили «својим путем» као да се ништа није десило на изборима то се сигурно не би добро завршило. Са друге стране у случају других коалиција ствари би ипак могле бити нешто другачије са потенцијалом истинског националног преокрета у будућности.

Да то илуструјемо на примеру спољне политике. Ако дефинишемо као стратешки циљ уравнотежену и избалансирану спољну политику којом би Србија успела да реализује минимум националних интереса онда је јасно ко нам ту користи а ко штети. Демократе су у једностраној прозападној политици пропустиле друге спољнополитичке опције, па су игнорисали потенцијал стратешке сарадње са Русијом, Кином и другим силама у успону. Додуше направљен је стратешки значајан енергетски споразум са Русијом, али је то био више заоставштина претходне Коштуницине владе но што је то активни допринос Тадића и његовог окружења. Гарант тог споразума је био СПС у влади Бориса Тадића. Но верујемо да у случају поновног формирања владе Тадић – Дачић овај други не би могао да буде и даље ефикасан гарант реализације стратешких споразума Београда и Москве због јачих западних притисака а и због могућег увођења у владу Чеде Јовановића и Млађана Динкића који су познати као активни лобисти против овог споразума. То би закомпликовало све стратешке послове у Србији осим вероватно пута ка чланству у НАТО.

Пре неки дан је нови председник Србије боравио у Москви где је од руског председника Владимира Путина добио поновне гаранције да «он може рачунати на подршку Русије у реализацији своје политике» Из овога се може схватити да би председник Николић имао подршку за реализацију своје политике из Москве (ма шта то значило) он је мора прво имати у Београду. То наравно не значи само партиципирање у власти СНС-а већ и подршка таквој политици и од других политички актера. За то је потребна подршка и СПС-а и других странака и политичких центара које имају моћ да неке идеје и пројекте «погурају» или «стопирају».

Стога није само реч о томе да доста зависи од Ивице Дачића ко ће формирати владу и ко ће бити премијер (иако он то вероватно не жели да буде) већ и зависи у којој мери ће се у влади Србије гарантовати реализација виталних националних интереса и стратешких пројеката попут реализације мегапројекта «Јужни ток». Оно што сада многима није јасно је да би у влади на чијем би челу био рециклирани Тадић тај и слични пројекти и национални интереси били истински угрожени једном изнутра ослабљеном влашћу која је изгубила већи део легитимитета. Ма шта говорили «наручени» прорежимски аналитичари влада «премијера Тадића» би била не само неморална и нелегитимна после пораза на изборима, као и покушај да се дође до неуставног трећег мандата, већ и веома штетна по земљу којој су неопходне стратешке алтернативе и нове развојне перспективе.
 
Извор: Фонд стратешке културем Москва

34
Glas Naroda / Odg: Sta misle Srbi o Srbima?
« poslato: Maj 17, 2012, 16:12:07 »
Isto sam radio u srbiji za nekih 300 e,sada sam u CH radim za nesto vise ali nisam sretan kao sto sam bio dole.Ljudi shvatite tezek je to zivot

znam

35
Kultura / Odg: Noć Muzeja 2012
« poslato: Maj 08, 2012, 15:04:43 »
U Rusiji je noć muzeja žešći spektakl

36
Glas Naroda / 1. мај - Бити или заборавити
« poslato: Maj 01, 2012, 16:15:42 »
Голгота Срба из Западне Славоније - Бити или заборавити
Датум: 01/05/2012 12:12











Изгледа да ће ускоро наш календар постати премали да би у њега стали сви датуми у којима треба држати парастосе, сећати се жртава и помињати невино пострадале, али нема много дана који су осим крвљу испуњени поукама и симболиком као што је то био тај 1. Мај несрећне 1995. године.
Наравно, желим да подсетим на страдања србског народа у Западној Славонији. Чињенице су одавно познате и здушно запостављене и заборављене па се нећу много бавити бројевима. За озбиљније историјске текстове и документовања ту су увек неуморни господин Штрбац из „Веритаса“ или спискови порушених храмова СПЦ. Можда само да истакнем чињеницу да је број наоружаних, обучених и плаћених „храбрих“ хрватских војника који су нападали, био неколико пута већи од укупног броја становника на целој територији Западне Славоније.
 
Тема овог текста је – Шта смо ми, као народ заправо научили тог преломног дана и да ли те поуке памтимо?
Као најочигледније, моја генерација је по први пут упознала како изгледа ЗБЕГ, толико честа појава у србској историји. Пред нашим очима и у нашој непосредној близини оживела су платна Паје Јовановића и приче бака. Искуство тужно и потресно, али веома важно.
Оно што је много важније и озбиљније, јесте да је акција Хрватске војске осим разарања и смрти, донела и почетак краја србских снова о животу у Хрватској; донела је директан почетак најновије епохе у србској историји – епохе пораза. До тада смо се још и борили, а од тада само губимо. Поражени смо на свим пољима живота (осим спорта) а то се најдраматичније и најочигледније  манифестовало у ономе што смо још дан раније сматрали за немогуће - војном поразу. Пораз је, од тада, постао устаљени и прихваћени модела који је унапред припремљен за свако наше национално стремљење. Седамнаест година колико је прошло, скоро је довољно за формирање једне младе личности! Од тог 1. Маја ми слушамо само о нашим националним поразима. Они са краћим памћењем, као и они са интересом да тако буде, формирали су нови дух у србском народу – дух поражених, прогнаних, осуђених, кривих...дух потпуно неприхватљив и стран нашем народу, као што је стран карцином на младом телу.
Требали су пуцњи, тог првомајског уранка да пробуде и заувек освесте оне који воде овај народ и одговорни су за његову судбину, да их отрезне од веровања у илузију да ће такозвана Међународна заједница икада игде бити чувар свих оних вредности за које се декларативно залаже, да ће бранити ишта осим свог сировог и суровог интереса. Напротив, та „заједница“ показала је да се неће задовољити само добијеним економским, дипломатским или медијским ратом, како нам се то још дан раније чинило. А и зашто би? Њени крвави зуби бљеснули су изненада а гладни поглед је осматрао и много удаљеније српске земље, док су хрватски војници били само директни и верни извршилац онога што заиста заслужује назив „Удружени злочиначки подухват“. Деценије, скоро читав век поноса што ми мали али храбри, имамо своје „савезнике“  (на Западу) велике али праведне, исмејани су, попљувани и потпуно обесмишљени у једном дану.
Ко је још тога дана показао своје право лице? Па, наш тадашњи председник. Са осмехом и лепим жељама честитао је Празник Рада своме народу. Вест о првом правом убилачком јуришу на тај исти народ, вест о првом великом поразу остатака његове војске, вест о првим модерним избегличким колонама (модерне су само због коришћеног превозног средства – трактор уместо запрега, а заправо су традиционалне), у тадашњем „историјском“ Дневнику главног државног медија, била је мање важна од председникове оптимистичне честитке. Није требало кварити празнично расположење.
Колико је  неразума, немисли, неплана, неодговорности требало имати па дозволити да се иста ствар понови пар месеци касније, само у већем обиму, и да се понавља редовно све до данас!           
Нажалост, показала се још једна застрашујућа чињеница: дуготрајно хипнотисан разним медијима, измучен кризама, а пре свега васпитан у комунизму, велики део нашег народа постао је равнодушан према страдањима своје браће. Окађени димом роштиља и причешћени гајбом пива, били смо прави негативан пример из оне старе  приче у којој се мештани једног села питају зашто треба ићи бранити друго удаљено село од разбојника – па зато што кад исти разбојници дођу до нашег села, неће бити никога  да нама помогне. Трубе за општу узбуну биле су малобројне и намерно пригушене.
Да ли је то све. Тешко ми је да закључим, али списак још није потпун. Најтежи злочин и најсрамније дело дошло је од на самих – заборавили смо! Верујте ми да косооки муслимани у Индонезији боље памте Сребреницу, него Срби Западну Славонију. Превеликом делу нашег народа досадиле су приче о страдалима, о спаљеним селима, порушеним гробљима  и заувек изгубљеним територијама. Жале се да уместо „гуслања“ о прошлости треба одбацити архаичне вредности и окренути се будућности и просперитету. Међутим, на том путу – странпутици, нема ни будућности, а још мање просперитета. Заборавити је исто што и не постојати, не бити.

Аутор: Марко Ковачевић
Извор: Поуке.орг

37
Društvena hronika, ekonomija, obrazovanje / Srpsko-ruska dešavanja
« poslato: April 24, 2012, 11:16:32 »
Репортажа са турнира “Од добрих најбољима”

21. април 2012, Нови Сад

У организацији РЕСУРС-а, омладинске секције Друштва српско-руског пријатељства и дијаспоре, одржан је добротворни турнир у малом фудбалу, 21. априла 2012. године у Новом Саду, на теренима фудбалског клуба „Hattrick“.

Поред Амбасаде Руске Федерације, и компанија са заједничким капиталом, на турниру “Од добрих најбољима” учествовале су српске компаније које успешно сарађују са партнерима из Русије. Турнир је протекао у најбољем такмичарском и фер спортском духу, као и у добром расположењу учесника. У финалу је екипа НИС Гаспром њефта победила екипу ЈП Србијагаса.

У просторијама Друштва српско-руског пријатељства и дијаспоре „Ресурс“ (који се налази у оквиру пословног центра НИС-а) је организована пригодна свечаност уручења пехара победницима, након чега је прикупљени новац од учесника турнира додељен најбољим студентима Новосадског, Београдског и Нишког универзитета. Награде и стипендије студентима уручили су представник Амбасаде Руске Федерације Сергеј Александрович Љепик, генерални директор ЈП „Србијагаса“ Душан Бајатовић и председница друштва Српско руског пријатељства и руске дијаспоре „Ресурс“ Радојка Ковач.

Поред тога, чланови удружења РЕСУРС и генерални директор Србијагаса Душан Бајатовиић поклонили су деци из дечијег села у Сремској Каменици вредне поклоне: телевизоре и друге уређаје за домаћинство. Душан Бајатавић је у пригодном говору истакао да је овај добротворни турнир од значаја за наше друштво зато што промовише знање и солидарност.

Биографије најбољих студената:

Драгана Грбић, Универзитет у Новом Саду,  Економског факултета Суботица, смер  мастер Финансије, банкарство и осигурање. Основне студије на Економском факултету завршене са просечном оценом 9,74 а мастер са просечном оценом 10,00.

Урош Милованчевић, Универзитет у Београду, Машински факултет, смер Термотехника. Завршио Основне академске студије на Машинском факултету са просечном оценом 9,97, а Дипломске академске студије са просечном оценом 10,00. Од 2010. је на докторским студијама на Машинском факултету Универзитета у Београду.

Војислав Николић, Универзитет у Нишу , Грађевинско-архитектонски факултет у Нишу, смер Пројектантски. Он је основне академске студије завршио 2009. године на Грађевинско-архитектонском факултету Ниш, одсек архитектура, са просечном оценом 9,68 а завршни рад одбранио са оценом десет. Дипломске академске студије (Мастер) завршио 2011. године на Грађевинско-архитектонском факултету Ниш, одсек архитектура смер пројектантски; просечном оценом 10,00; мастер рад одбранио са оценом десет. Докторске академске студије уписао 2011. године на Грађевинско – архитектонском факултету Универзитета у Нишу.

На турниру су учествовали тимови:

    Амбасада Руске Федерације
    МСК а.д. Кикинда (метанолско сирћетни комплекс)
    ХИП-АЗОТАРА д.о.о. Панчево
    Банатски двор, Нови Сад
    Согаз
    Информатика а.д. Београд
    ЈП Србијагас, Нови Сад
    НИС Гаспром њефт








http://resu.rs/dobrotvorni-turnir-od-dobrih-najboljima-3/

38
Politika / Српски политички рулет
« poslato: April 21, 2012, 17:13:23 »
Како се актуелни београдски режим односио према Републици Српској, па у складу са тиме, али и неоспорним жутим разарањем Србије, како би у реалполитичким, а не тек идеалистичким оквирима требало да се према њему постави Милорад Додик?

 Додик је пре неки дан изјавио за бањалучки дневни лист „Независне новине“: „Моја партија СНСД има споразум о сарадњи са Демократском странком и ми се тога држимо. Као што су они нас подржавали овде и ми ћемо подржавати њих“. После ових речи, логично се намеће питање чиме је то „наш“ актуелни режим заслужио подршку државног врха Републике Српске, односно зашто му је он поново у јеку предизборне кампање пружа, те каква је њена природа? Да ли се ради о стварној или формалној подршци?

БУТМИРСКА СРАМОТА

Није прошло много времена од када је ДС 2008. године, и тада уз извесну помоћ Додика, преузео доминантну улогу у владајућим структурама Србије, а РС се нашла под великим притиском евроатлантског дела тзв. „међународне заједнице“. Американци и њихови савезници покушали су крајем 2009. године, у НАТО бази у месту Бутмир (крај Сарајева),  да организују „Дејтон 2“. Циљ је био да се наметне извесна централизација БиХ, те отпочне процес измене механизама који омогућавају РС да спрече надгласавање. Укратко, радило се о свестраном покушају да западна српска држава буде суштински сведена на ниво пуке административне јединице БиХ. Наравно, све под изговором да је то услов за „важан искорак БиХ на путу ка пуноправном чланству у ЕУ“.

Како се у таквим околностима поставио официјелни Београд? Одговор је кратак: као пуки асистент Брисела и Вашингтона! Уместо да одлучно стане иза Дејтонског споразума и затражи учешће Србије (као његовог гаранта) у предстојећим преговорима, Тадић је у Бањалуку послао Вука Јеремића да убеђује Додика да буде „кооперативан“. У сличном духу београдски режим наставио је да ради и пошто је бутмирски процес отпочео. Између осталог, и наш чувени косовски „преговарач“ Борислав Стефановић је убеђивао вођство РС да је у њеном интересу оно зашта је свакоме нормалном јасно да је за Српску својеврсни уставни отров. Када то није дало резултате, добро обавештени изворе тврде, Тадићеви изасланици су почели да кукају руководиоцима РС да од њиховог (не)попуштања зависи укидање визног режима за Србију, као и даљи пут њених тзв. „ЕУ интеграција“.

Све у свему, за могуће мрвице са европског стола владајућа коалиција у Београду (ДС-СПС-УРС) била је спремна да прода РС, све са својим „пријатељем“ Милорадом! Само захваљујући чврстини њеног вођства, које је не само одлучно одбацило покушаје наметања новог уставног поретка, већ повело и енергичну офанзивну политику заштите државности РС, до тога није дошло. С друге стане, београдски режим је за своје служење туђинским интересима био награђен укидањем ЕУ виза за грађане Србије, што је био једини његов успех од када је преузео власт, а после тога је наша економско-социјална стварност убрзано кренула низбрдо (много више од онога зашта глобална криза даје оправдање).

ГЕНОЦИДНЕ ПОДМЕТАЧИНЕ

Неодговоран, па и антинационалан однос према РС, мотивисан пре свега лично-партијским квислиншким рачунима жутих београдских властодржаца, потврђен је и тзв. „Истамбулском декларацијом“ (пролеће 2010). Састанак председника Србије и Турске (Тадића и Гула), те екстремистички настројеног председника Председништва БиХ (Силајџића) прошао је у духу неоотоманског братсва и јединства. Без обзира на то што је Анкара један од најгорљивијих мирнодопских агресора на Србију (то су државе које гурају тзв. „косовску независност“), Тадић се клео у приврженост јединственој БиХ и није ни трепнуо због примедби из Бањалуке изазваних његовим промовисањем улоге Турске као балканског лидера. Уосталом, ДС и други владајући партнери те странке, као надокнаду за подршку коју су добили од Турске током избора 2008. године, већ су увелико водиле политику јачања улоге те, за нас вековима омражене окупационе силе, на простору дела Западне Србије (Рашка област). Отуда, није ни чудо што су били спремни да јој на тањиру понуде и РС. Багателисали су подршку њеног првака (која им је током избора много значила), а РС су третирали као монету за поткусуривање са моћницима, за које су мислили да су им у постизборном периоду важнији од Бањалуке. А српски интереси? Зар је ДС естаблишменту стало до њих? У складу са тим клишеом, велики удар из Београда на интересе РС већ се десио који месец пре „Истамбулског самита“.

(Не)Народна Скупштина Србије усвојила је 31. марта 2010. године „Декларацију о Сребреници“, којом је осудила „злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“. Да се подсетимо, он је у виду који иде линијом НАТО пропаганде донео политичку одлуку да су снаге РС у Сребреници извршиле геноцид. То за Запад, чији је МСП правни експонент, није био покољ хиљада Срба у Сарајеву од стране Алијиних бојовника, а наводно јесте ликвидација, под неразјашњеним околностима, неколико стотина бошњачких заробљеника у околини поменутог града на обали Дрине.

Нема сумње да је прича о Сребреници, на начин како је пласирана преко западних медија, а коју су дириговано усвојили Међународни суд правде и Европски парламент (и потом Скупштина Србије), прљава америчка пропаганда конструкција из деведесетих. Она је послужила као изговор за НАТО агресију на РС и за наметање целој БиХ статуса евроатлантске колоније. Упућени кругови на Западу то добро знају, а нема сумње да је сребреничке истине у потпуности свестан и Тадић, који је, упркос томе, био идејни творац Декларације, коју је, ни мање, ни више, први пут наговестио у јануару 2010. године, баш током прославе Дана РС.

ОД АНТИСРБИЈЕ ДО СРБИЈЕ

То симболички показује да је однос према РС представника актуелног београдског режима, суштински сличан ставу припадника тзв. „Анти-Србије“. А њега најбоље одражавају речи Теофила Панчића, за кога је РС: „гнусна државолика краста“, „морбидна измишљотина“, „гломазна цркотина“. Тадић и његови партијски и коалициони доглавници, те квазипатриотски аналитичари лобисти који гурају лажни национални пројекат „Тадић-Јеремић“ (а о њиховом „патриотизму“ лажу и Додика) о РС, вероватно, не мисле баш тако, али их њена судбина (као и Србије) не интересује. Битно им је да имају неки комад територије који непосредно или посредно могу да пљачкају, а да би добили страну подршку за тако нешто, спремни су да жртвују било који национални интерес. Отуда, постепено су ради да прихвате све што им се натури са Запада у вези РС (али и КиМ), па нема разлога да се Додик љути на Чедомира Јовановића ако и даље сам подржава Тадића, те верује његовим аналитичарским изасланицима.

Лидер ЛДП-а је почетком ове године рекао да је „Република Српска геноцидна творевина“. Наравно да није тако, тј. неоспорно је да Јовановић дрско прича којешта, али и владајућа коалиција је усвајањем „Декларације о Сребреници“, да све буде и горе, на институционални начин прихватила гнусну лаж коју Чеда заговара! Срећом, већински део српске јавности и значајан део политичких актера декларацију нису подржали. На овај или онај начин, против ње је био већи део српске опозиције (што се ЛДП-а тиче, пожељног коалиционог партнера ДС после мајских избора, он је желео и много гору антисрпску декларацију). У том контексту, време је да видимо, какав је однос странака у Србији са, више-мање, националним опредељењем према РС.

ДСС је озбиљним делима, а не тек речима, док је био на власти показао какав је његов став према РС. За Владе коју је предводио Војислав Коштуница уз подршку државе, „Телеком Србије“ купио је „Телеком Српске“ за 646 милиона евра (што је био износ једногодишњег буџета РС). Радило се о суми која је неоспорно превазилазила тржишну цену телекомуникационе компаније РС, а коју је тадашњи официјелни Београд намерно упумпао у западну српску државу. Тиме је знатно повећао њену економску виталност и на тај начин  способност званичне Бањалуке да се бори за интересе српског ентитета БиХ, што је поготово било важно у време када је пред њим стајала одсудна битка за опстанак на дејтонским принципима. Подразумева се, али се у ово време када нам се испирају мозгови ваља подсећати, у питању је био стратешки потез тадашње Владе, и то несумњиво од прворазредног свесрпског значаја!
СРС је начелно опредељена за безрезервну подршку РС. Што се СНС-а тиче, иако та странка настоји да створи колико год је могуће одмеренији имиџ, нема дилеме око њеног става у прилог државности РС по изворним дејтонским стандардима. О томе јасно говори и честитка Томислава Николића упућена Милораду Додику поводом 20 година од оснивања Републике Српске. У њој је речено следеће: „Република Српска је створена тешком муком и великом борбом српског народа, и зато посебно желим да честитам грађанима Републике Српске на истрајности и озбиљности у намери да Република Српска напредује и развија се као уређено и стабилно друштво. Надам се да ће и у будућности Српска успешно наставити да се развија у свим сегментима, као и да ћемо чувати и унапређивати политичке, економске, културне и духовне везе Србије и Републике Српске“.

ДОДИКОВЕ СТАРЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ                                                                                                     

Из свега реченог недвосмислено је да се ДС-СПС-УРС-ов режим није пријатељски односио према РС, док су се ДСС, СНС и СРС према њој понашали братски, као што и доликује странкама истог народа који је на нелегалан начин, насиљем глобалних моћника, против своје воље подељен у две државе. Без обзира на то Додик је у прошлости подржавао Тадића и, донекле, са таквом праксом наставља и данас, када је веома реално да на изборима падне његов режим који је доказано антисрпски (када се ради о обе стране Дрине).

Додик је свестан да је својим жилавим супротстављањем ерозији државности Српске (пошто је преузео власт над њом) револтирао многе евроатлантске центре моћи, односно угрозио своју пређашњу – у време док му је била потребна западна подршка за преузимање власти посвећено стварану и одржавану – репутацију умереног и кооперативног српског политичара. Зато настоји да штету изазвану деловањем на пољу које му је приоритет (одбрана РС) компензује спремношћу на сарадњу на другим местима, где су изражени интереси страних фактора који у много чему још имају елементе окупационе моћи у БиХ. Док развија енергетско, па и политичко стратешко партнерство са Москвом, чиме јача снагу РС, упоредо се труди да одржава што боље везе и са неким англосаксонским и израелским круговима (и да им посредно учини разне услуге, од политике до економске сфере, ако су заинтересовани за пословање у РС). Упоредо са демонстрирањем све већег националног набоја у БиХ, Додик је у Србији на прошлим изборима доследно пратио политику Вашингтона и Лондона, срачунату на инсталирање квислиншког режима у којем је ДС кључни чинилац.

Прагматични лидер СНСД-а је проценио да су РС и његова власт у њој довољно ојачали да сами и без подршке Србије, па чак и противно деловању режима у Београду, могу да бране своје позиције. Отуда је ради свог кредибилитета у очима дела глобалних моћника, како би у моменту када дође до велике офанзиве на Бањалуку избегао фронтални сукоб са њима, правио разне пактове који имају и своју српску димензију у вези са устоличењем садашње владајуће екипе. Знао је добро ко су и шта су они који је чине, али се уздао у своје снаге и примарно радио на њиховом јачању. Са становишта његових партијских интереса, па и када се ради о интересима РС, такав рачун се показао исправним. Бањалука се успешно одбранила и испливала из опасних вода које су могле да прогутају РС. Да је у Београду био национално опредељен режим који би снажно стао иза РС, Додик се прибојавао да би притисак на Бањалуку и њега лично био много већи. Окупаторима Балкана, иако би волели да га до краја уреде по својој вољи, и није превелики проблем постојање РС ако је држе под контролом (и ван свесрпског контекста), већ је то стварање јаког српског фактора (потенцијално повезаног са Русијом) чија кичма је неминовно Србија, а РС западни бастион. Стога се Милорад трудио да се дистанцира од свега што је Запад видео као деловање у том правцу, а подршка миљеницима Вашингтона и Лондона у Србији за њега и његову странку представљала је куповину улазнице у клуб њихових сарадника, којима се штошта толерише ако евроатлантистима не прави проблем тамо где су њихови приоритетни регионални или глобални интереси.

ИЗМЕЂУ НОВОГ РАЧУНА И ИНЕРЦИЈЕ

Мотиве за Додиково понашање у прошлости, али и садашњости у вези са нашим изборима требало би тражити у још нечему: личним односима. У ранијем периоду, од деведесетих до почетка нашег миленијума, у складу са тадашњим распоредом политичких ровова, изграђена су пријатељства и партнерства. То донекле утиче и на данашња лично-страначка опредељивања (али је њихов интензитет ипак интересне природе). Још је жива мрежа међупартијских односа изграђена у прошлости, која на неки начин обавезује у садашњости. Конкуренти Додика и његовог СНСД-а у РС имају партнерске споне са странкама у Србији које су опоненти ДС-у, па би их промена односа снага у Србији, можда, бар мало ојачала. А у политици, где мали интереси заслепљују и горе него у бизнису, потенцијално мало у прилог конкурента делује као нешто велико! На крају, још нешто, што не би требало занемарити: када у Србији има неуспешне, непатриотске и у великом делу народа омражене политичаре, као што су ови што данас столују у Београду, Милорад зна да што год урадио (у оквирима свог патриотског опредељења и способности) делује као див. У условима медијске и друге упућености РС на Србију, политички патуљци који њом владају пружају му потенцијал да лакше гради позитиван имиџ.

Зато је, између осталог, Додик поново подржао Тадића. Ипак, његова подршка је овај пут више формалне него стварне природе. У, на почетку текста наведеној, изјави изборне подршке ДС-у, истакнуто је да ће СНСД „поштовати резултат који год да буде“. Наглашено је да су Додик и његова странка, пре свега, „заинтересовани да Србија у мају добије демократске и легитимне изборе“. Глобалне и политичке прилике у Србији – не улазим сада у то да ли су и где су у питању позитивни, односно негативни трендови – довољно су се променили да је Додик свестан да смена власти ДС-а у Београду не би изазвала ерупцију непријатељства Запада, која би могла да отежа његов положај у РС. Отуда, овај пут његова подршка Тадићу, у пракси, мало значи, односно плод је пуке инерције.

Штавише, готово сигурно је и Додик свестан да би владајућа гарнитура, на основу математички и политички потенцијално могуће опозиционо-националне коалиционе комбинаторике, више одговарала Републици Српској (изузев када се ради о користи коју њему, за преусмеравање пажње јавности РС са тамошњих проблема, пружају неуспеси ДС-а). Србија тада сигурно не би имала маћехински однос према РС, какав данас има (што је макар психолошки штетно по тамошњи српски народ), а опет не би РС увукла ни у фазу великих турбуленција. Чвршћи став Београда поводом Косова и Метохије и у вези са другим националним интересима, сигурно не би изашао из оквира које би Запад протумачио као отворени изазов. Нажалост, Тадић је већ омогућио да косовска квазидржава заживи на многим подручјима наше јужне покрајине. Док се нешто драматичније не промени у свету, мало тога ту можемо да променимо. Но, и те како можемо да бранимо српске позиције на северу Косова и јужно од Ибра где још нису напуштене (и тако чекамо прилику за више у погодном моменту, односно настојимо да до тада на разне начине ојачамо државне капацитете).

Не само одустајање од њих, већ и изостанак много озбиљније њихове одбране (а садашњи режим њу само симулира док фазно напушта и делове КиМ где Срби имају контролу на терену) представљало би континуитет издаје. С друге стране, њихова жилава одбрана налик Додиковој борби за РС не би нагнала Запад да против нас поведе још снажнију офанзиву у оквиру његове мирнодопске агресије на Србе. Евроатлантски центри моћи сада имају сувише разних других проблема, да би били спремни да поново отварају ново поглавље велике балканске кризе. Док не пређемо неке линије које би за њих биле директно гурање прста у око, неће истински на нама искалити бес, а до тих (гео)политичких маргина имамо довољно простора да бранимо своје интересе и јачамо државу. У складу са реченим – ваља то упорно да понављамо незадовољним, али уплашеним грађанима Србије – рушење жутих са власти не представља никакв ризик за земљу (чак ни зато што би са Запада на нас почели да пуцају из свих „мирнодопских топова“), већ само доноси већу или мању корист. То важи и када се ради о РС, па и Додику (ефекти по његову опозицију не би били велики, а и брзо би нестали). Отуда, крајње је време да размисли о својој свесрпској, а не тек западносрпској улози! Прерастао је само ниво РС-а, па ће морати да стане и пред свесрпски суд историје. А његове одлуке ће бити трајне, док је моћ и најзначајнијих политичара пролазна!

СВЕСРПСКА ПОЛИТИКА

Додик је своју политичку каријеру у вишестраначком систему отпочео као реформиста. У почетку је био далеко од чврстих националних позиција, чак и када се искључиво радило о РС, а не о свесрпским димензијама. Но, у међувремену је на позитиван начин еволуирао. Са преузимањем власти и доласком у ситуацију да он буде тај који брани државност РС, пробудио се његов национални набој. Да ли је до тога дошло јер се идентификовао са РС којом је завладао, па је из хладног рачуна бранећи њу бранио и свој положај или је из нове перспективе сагледао много боље прилике и у складу са њима почео искрено да делује, није ни битно. Важно је да је дошао на јаке националне позиције у вези са интересима српског народа у РС, што је битно и са свесрпског становишта. Поготово што се ради о веома оперативном политичару чији ставови не остају тек у домену теорије.

Сада је време за још један корак напред. Додик је популаран у Србији сигурно знатно више него у РС (где су јаке партијске страсти у вези са њим). То обавезује. Зато би требало да све своје поступке мери и са свесрпског становишта, наравно на начин који је увек у складу са интересима РС понаособ. Из те перспективе ваљало би да размисли о подршци коју изражава актуелном режиму Србије, који је њу завио у црно, а, да то не заборавимо, покушао је и да своје дугове Западу плаћа на штету РС. Додик је показао да може да заштити Српску да не намирује жуте цехове, али не може Тадића и његове да спречи да праве страшну штету Србији. А то, чак ако се директно не манифестује преко Дрине, огромно зло је за српски народ у целини.

Уз то, никада се не зна како ће се слабљење Србије одразити на интересе РС, односно када ће јој затребати потпора источне српске државе. Стога, ако је већ на основу ранијег политичког наслеђа Додик на речима подржао ДС, нек остане на томе. Међутим, ако ће се више ангажовати током предстојећих избора у Србији, нек не заборави да је својевремено рекао да ће доћи и на митинге кључних конкурената ДС-а, ако га они позову. Како год било, искрено се надам да ће прагматични председник РС, чије националне позиције су све отвореније, на овај или онај начин паметно поступити у складу са интересима српског народа и чињеницом да је за њих штетно да Србијом и даље влада – страначки и преко свог лидера на месту председника државе – ДС, који ће ако за то буде у прилици, да ствари буду и горе, бити у постизборној коалицији са ЛДП-ом. Подршка Тадићу је подршка Јовановићу, односно његовим до крајности негативним ставовима о РС! А ако ЛДП сада уђе у Владу, на следећим изборима биће много јачи и моћи ће снажније да се залаже за њихову материјализацију. То не би смели да превиде у Бањалуци.

Извор: Печат

39
Religija / Odg: Re: Sudbina ?
« poslato: April 14, 2012, 11:44:03 »
Ne verujem u sudbinu,jer je to glupost najvetja.
Sami sebi krojimo sudbinu,nishta nije odredjeno.. =)

Teško.

Kada bi imao apsolutnu slobodu da sam sebi sve skrojiš u tom slučaju bi izabrao gde ćeš se roditi , kojeg pola ćeš biti u kojoj naciji , na kom meridijanu, u koliko bogatoj porodici.

To ti je početak.

Kasnije kada si već rođen , nemožeš skrojiti kakvi će ti biti roditelji, kakvo okruženje( možeš biti dete na Kosovu, ili u Palestini, ali i na Menhetnu) .

Dakle ti možeš samo u okviru datih mogućnosti nešto da činiš, kao mrav na livadi ili mrav u močvari ili mrav na asfaltu, nije svakome ista mogućnost.

U okviru datih mogućnosti ( neko će reći da ih je dala igra slučaja , neko će reći da je tako Bog odredio) od tebe zavisi koliko ćeš da se potrudiš, ili ćeš da budeš lenčuga pa će ti onda komšija biti kriv što imaš malo, a država zato što si nesposoban.

Međutim država često i ume da bude kriva za siromaštvo narodno.
I tu počinje preplitanje naše sa društvom.
Nešto zavisi od nas , nešto od drugih.

Mađutim u srpskoj tradiciji , odgovornim će se smatrati samo onaj koji je imao mogućnosti , samo onaj od koga je nešto lično zavisilo a nije ništa uradio( tad narod kaže - ima dve leve) .

Ukoliko ne zavisi od tebe a imao si dobru volju ,tad važi ona zvanična izjava za štampu Kraljevića Marka - "ja bi hteo i moj konj bi mogo al Bog ne dade".


Istina je da sami sebi krojimo život, ali je i istina da su nam neke stvari date, i to po prilično date tako da malo mi tu šta krojimo.



40
Religija / Blagodatni oganj
« poslato: April 14, 2012, 11:31:07 »



Свети Огањ


Аутор: Ђакон Борис Фајфрић, Број 1032, Рубрика Ризница


Већ вековима сваког Васкрса на Велику Суботу, јерусалимски православни патријарх са неупаљеним свећама улази у Христов Гроб у Јерусалиму и моли Спаситеља да пошаље Свети Огањ. Након дужег времена, Огањ се појављује у облику светлости и пали патријарху свеће, као и нека од кандила у цркви. Суштина свега јесте што нико не зна како и одакле долази Благодатни Огањ. Дакле, свеће и кандила се сами запале, без употреба запаљивих средстава. Исто тако, Свети Огањ се појављује само православном патријарху.

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Многи постављају питање: „Шта је то Свети Огањ?“.

На то питање може да одговори само Бог, заједно са светим Оцима који су се овим бавили. Свети Григорије Палама за Свети Огањ каже да он није материјални, осећајни и једноставни обични призор или машта, него да је Свети Огањ нематеријална, умна и разумна светлост која постоји. Свети апостол Јован Богослов за Благодатни Огањ једноставно каже: „То је светлост“. Управо због тога и певамо у цркви: „Светлост је Отац, Светлост је Реч, Светлост је и Свети Дух“. Дакле, Свети Огањ је благодат Свете Тројице. Можда најбољу дефиницију даје свети апостол Петар, који каже да је Свети Огањ светлост, и као такав, дар Светог Духа.


Свети Огањ се почео појављивати пророцима у Старом завету и апостолима у Новом завету, а онда и светитељима наше Цркве. Пророк Мојсије је на планини Хорив видео пламен ватре упаљеног грма који није сагоревао. Пророк Језекиљ је видео призор Бога са ватром која варничи, тј. Свети Огањ. Тројица ученика Христових (Петар, Јаков и Јован) су на гори Тавор видели необјашњиву светлост за време преображења Исуса Христа: „И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост“ (Мт 17,2). Та светлост о којој причају пророци, апостоли и светитељи, и данас се јавља народу на Велику Суботу у Јерусалиму, у цркви Светог Гроба.

ПРИЗИВ ПРАВОСЛАВНИХ

Свети Огањ се појављује само код православних хришћана. Због велике зависти, припадници других цркава су пар пута покушали да призову Свети Огањ, али безуспешно. Историја спомиње два таква покушаја. Један је везан за римокатолике, а други за Јермене.

Покушај римокатолика се догодио 1101. године, када су Латини (крсташи) владали Јерусалимом. Да би доказали да су они истинска црква, преузели су од православних празновање Светог Огња. На дан светковања, римокатолици су заузели прва места за призивање Светог Огња и почели се молити. Међутим, Огањ се није појављивао, али их то није спречило да одустану од молитве. Латини су наставили да се моле до јутра следећег дана Велике Недеље на Васкрс. Али, ни тада им молитва није била услишена и, онако разочарани, напустили су храм. После одласка крсташа, православни су наставили светковину Светог Огња. Од тада Благодатни Огањ се опет појављивао.

Други случај, везан за Јерменску цркву, догодио се у 16. веку. Да би доказали своју непогрешивост, Јермени су подмитили турског начелника да православног патријарха не пусти у храм, јер они желе да призову Свети Огањ. На Велику Суботу, патријарх је са извесним бројем хришћана остао пред вратима Цркве Светог Гроба, и ту се молио Богу да на њега и вернике пошаље Свету Светлост. И његовом молитвом се чудо догодило: појавио се Свети Огањ на небу и кроз један од стубова на вратима храма спустио се на свеће које је држао патријарх. Том приликом се стуб распукао, што се и данас може видети. У истом тренутку десило се још једно чудо: неки турски емир је са џамије посматрао шта се догађа код цркве Светог Гроба. И када је видео појаву Светог Огња, повикао је: „Велика је вера хришћана! Један је Истински Бог, Бог хришћана!“. И после повика, емир се баци са високог минарета у амбис дворишта храма. Сви су од присутних очекивали да је мртав, али није било тако. Вера у Христа га је спасла. Након тога је прешао у Православље. За његов прелазак у Хришћанство су чули неки муслимани, па су га убили. Његове мошти се данас чувају у манастиру Велике Пресвете Богородице Јерусалимске.

ПРИПРЕМЕ

За долазак Светог Огња се врше одговарајуће припреме: провере Светог Гроба, запечаћивање Христовог Гроба и светковина Светог Огња.

Проверавање Светог Гроба се врши тако што се цела Едикула (Христов Гроб) добро провери да се не би у њој нашло какво запаљиво средство. Провера почиње у 10 и траје до 11 часова ујутру на Велику Суботу. За проверавање су овлашћени Јермени са четворицом православних. Јермени су нарочито заинтересовани будући да, по утврђеном правилу, онога момента када се православном патријарху не прикаже Свети Огањ, они су ти који преузимају светковање Благодатног Огња. Силазак Огња на молитве православног патријарха значи да је Божја благодат једино на православној Цркви. У супротном, односно, ако се Свети Огањ не појави, то би се тумачило као да православна Црква више нема ту благодат.

Проверавање се врши три пута. После првог, када је Свети Гроб у потпуном мраку, услеђује друго и треће проверавање. Када се утврди да у Едикули нема ни човека, нити каквог запаљивог средства, извршиоци излазе и Гроб се запечаћује. То се дешава негде око 11 часова.

Врата од Едикуле се облепљују чистим истопљеним воском који се прави у цркви. После тога се врата запечате званичним печатом патријарха Јерусалима и преко њих се залепе две велике беле траке, које прекривају цео улаз у облику слова Х. Тада је све спремно за светковину Светог Огња.

На Велику Суботу у подне, тачно у 12 часова, почиње светковина. Она се састоји из три дела: молитве, уласка патријарха у Христов Гроб и молитве у Светом гробу да би се Огањ појавио. На тај дан велики број ходочасника се налази унутар цркве, нестрпљиво чекајући да се појави јерусалимски патријарх, који долази из Јерусалимске патријаршије и уз звоњење звона, праћен од стране епископа и свештенства, улази у цркву Светог Гроба. Када уђе кроз спољашња врата храма Апостола Јакова, седа на патријаршијски престо где му прилазе представници Јермена, Сиријаца и Копта. Док му прилазе, целивају му руку да би могли добити од њега лично Свети Огањ. По закону, онај ко му не целива десницу, нема права да из његових руку добије Благодатни Огањ.

Након овога почиње света молитва. Патријарх силази са Светог постоља и, уз пратњу лепо одевених епископа, свештеника и рипидоносаца, упућује се ка Светом Гробу. Када прође молитва, Гроб се отпечати, а патријарх се проверава да нема какво запаљиво средство. Његова Светост скида са себе одежде и на њему остаје само стихар, епитрахиљ, појас и наруквице. За контролу је задужен градоначелник Јерусалима и начелник полиције.

После прегледања, патријарх улази у Христов Гроб са једним јерменским представником који га стално посматра, чак и за време молитве. Унутар Светог Гроба су сва кандила погашена и не постоји могућност да се упали било каква светлост. Патријарх у Гроб улази само са четири свежња угашених свећа. У сваком свежњу има 33 свећа, онолико колико је овоземних година проживео Христос. Из тих свећа ће се касније поделити Свети Огањ.

ПОЈАВА СВЕТОГ ОГЊА

Када патријарх уђе у Свети Гроб, тада у храму влада тишина и сви су обузети нестрпљивим ишчекивањем. Многим ходочасницима је поглед уперен увис и питају се да ли су се удостојили да виде Свети Огањ и да ли ће Он доћи. После дуге тишине, настају узвици народа: „Огањ! Живео Огањ!“.

И заиста, Огањ се види. Као муња иде горе-доле, лево-десно, у свим правцима и обилази сваки простор. Осветљава иконе, пали кандила и погађа искрама ватре свеће хришћана. Јавља се у различитим облицима. Неки Га виде као муњу, звездицу, облак, крст и слично.

Након појаве Светог Огња, патријарх излази из Христовог Гроба са упаљеним свећама. Први свежањ свећа предаје представнику Јерменске цркве, а после тога предаје арапском свештенику Огањ, који он дели народу у цркви. Са друге стране, патријарх предаје други свежањ свећа Јерменину који га преноси у Јерменију где ће Огањ предати јерменском патријарху. После тога, у Едикулу улазе представници Копта и узимају Свети Огањ од патријарха.

Када патријарх раздели Огањ поменутим црквама, он са два преостала свежња излази кроз капију Едикуле и предаје Свети Огањ онима који га нису добили. Док дели народу Свету Светлост, дотле звоне звона и певају се химне. Они који су добили Свети Огањ преносе га из Јерусалима у своје родно место и тамо га раздају вернима. Интересантно је то што, у првих неколико минута, пламен Благодатног Огња не може ником да науди. Виђени су неки људи у цркви који упаљене свеће принашају на своја лица и очи, и не добијају никакве опекотине.

Сваки православни хришћанин би (наравно, ако за то постоји могућност) требало да посети Свету Земљу и поклони се светим местима. Нажалост, данас смо упознати са веома тешком материјалном ситуацијом у нашој земљи, тако да велики број хришћана из Србије није у могућности да посети Палестину. Међутим, због тога никад не треба очајавати, јер свако место где се молимо Богу јесте Света Земља.


Аутор: Ђакон Борис Фајфрић, Број 1032, Рубрика Ризница

41
Religija / Odg: Ikone placu, misterija koja traje...
« poslato: April 14, 2012, 11:28:02 »
Kako objasniti blagodatni oganj?

Dok nauka ne da neko zvanično objašnjenje ni ja nemam naučno objašnjenje.

Što se tiče vere, znam da mnogi ljudi čine neuobičajene stvari verom( nebitno koja je religija u pitanju) .
Dakle to je stvar vere( ne verovanja u nešto , nego sile vere).

42
Glas Naroda / Odg: Nacionalnost!
« poslato: Mart 28, 2012, 12:22:15 »
:(

Postovi spojeni: [time]Mart 23, 2011, 14:58:24[/time]
Vidite ovako moja mama je bila sa kriminalcem.Ali on nije bio samo to! Rodjen sam u Srbiji odrastavo tu! Samo sam bio 99 -te u Belgiji gde mi je otac ubio majku :( Sada zivim sa ujakom i ujnom Pa me zanima, da li sam ja oceve nacionalnosti,iako mi pise u krstenici da sam Srbin i sve to.Hitno mi odgovorite. :(


Питање је конфузно, не види се из њега ни шта су ти отац ни мајка по националности, криминалац није националност.
Нити се види које си вере и да ли си уопште неке вере.
Овде на Балкану људи се идентификују са вером, тако ако си православац а причаш српски онда си Србин, ако си Католик а причаш српски онда си Хрват и томе слично.
Иначе човек се у остатку света рађа у одређеној нацији овде код нас можеш да изабереш које ћеш нације бити, тако је мој комшија иначе рођени Маџар одлучио да буде Србин, крстио се у СПЦ и почео да слави славу.
Наравно ове шеме нису уобичајене у остатку света, код нас је то ко добар дан.

43
Glas Naroda / Odg: Uticaj roditelja na nas zivotni put ?
« poslato: Mart 28, 2012, 12:18:27 »
Овде се прича своди на утицај у ставовима и размишљању.
Утицај породице, родитеља и одгајивача деце је велик.
Када би децу оставили у шуми 10 година , видело би се колико је значајан овај утицај.
Није то просто само на ставове и размишљање већ се кроз утицај преноси и култура и поглед на свет и начин размишљања и осећања, начин савладавања животних тешкоћа, другачије ће дете као одрастао човек реаговати на животне недаће ако му је отац био флегматик а другачије ако је био колерик.

Читава једна културна матрица се преноси на потомство већим делом несвесно, само малим изузетно малим делом потпуно свесно.
Човек није само оно што човек говори.
Ја имам куче, и говорим ја њему, али он слабо шта разуме, међутим гледа шта ја радим па и он то покушава да учини, нешто може нешто не може, али има он и емпатију, тачно осећа шта хоћу од њега и да му ништа не кажем.
Човек/дете је куд и камо способнија врста , и много више прима од рецимо кучета, дакле родитељи и васпитачи не предају васпитање само речима, већ пре целим својим бићем, без изузетка.

44
Religija / Odg: Re: Vase opredeljenje..?
« poslato: Mart 28, 2012, 12:10:17 »
Cini mi se ili ti textovi koje si postavio propovedaju veru bez pomisli na razumno razmisljanje i moguce nedoumice....
Bas sam danas gledao jos jednu emisiju na Diskaveriju o religiji u svetu uopshte...
Prognozira se postepeno nestajanje hriscanstva, a porast ateizma, ako se nastavi ovim tempom...
u svetu je sve vise nevernika, a manje hriscana... takodje veliko interesovanje za delima poput "Da Vincijevog Koda" potvrdjuju zelju ljudi da se negde pronadju i sebi daju neke odgovore...

Заправо ово је ван свих статистичких података, обичан спин, све је више хришћана , број хришћана расте , нарочито у Африци . У Европи је све већи број агностика и ту хришћанство полако губи, али не за рачун атеизма него за рачун ислама.

Атеизам је исто у порасту , просто све је у порасту јер је и популација у свету у порасту.
:)

45
Religija / Odg: Sveto pismo ili Darvin, ili...?
« poslato: Mart 28, 2012, 12:06:38 »
Дилема Дарвин или Бог је смешна.

Верници ће одабрати Бога без обзира шта Дарвин прича .
Атеисти ће изабрати дарвина, без обзира што он није био атеиста.

:)

Ово је једна западњачка дилема, није источњачка, већина источњачких религија има у својој космогонији нешто слично еволуцији, дакле еволуција им је прихватљива.
Такође еволуција не искључује постојање Бога то је опет једна западњачка дилема и пре свега идеолошка настала као сукоб западних интелектуалаца и научника са римокатоличком црквом.

Лично нисам нешто убеђен ни у дарвинизам а ни у креационизам.
Ако у Светом Писму пише да је Бог створио врсте , не каже се како их је створио, можда баш еволуцијом.
Ако пише да је све зготовио за 7 дана не значи да је то било баш ових наших 7 х 24 сата.
ИТД.

Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 8