Prikaži poruke

Ovaj odeljak vam dozvoljava da vidite sve poruke ovog člana. Imajte na umu da možete da vidite samo poruke iz onih oblasti kojima imate pristup.


Poruke - Tekila Gerila

Stranice: 1 [2] 3 4 ... 8
17



Ниш -- Који библијски градови се помињу у новом хиту Јелене Карлеуше, питање је које је постављено на тесту на пријемном испиту за Филозофски факултет у Нишу.Ниједан од четрдесетак студената који су полагали пријемни није тачно одговорио на то питање, а изгледа да ни управа нишког Филозофског факултета није знала која су све питања постављена будућим бруцошима јер је декан Горан Максимовић љутито најавио да ће због глупости која штети угледу факултета бити кажњени они који су тест правили.

 Који Библијски градови се помињу у, како је наведено у питању из теста за општу културу, новом хиту Јелене Карлеуше, требало је да одговоре они који намеравају да упишу филозофију у Нишу.

 Нико, међутим, није тачно одговорио, а ово питање постало је хит на друштвеним мрежама. У управи факултета за то су сазнали из медија.

 Поводом овог случаја, на блогу Б92 повела се полемику о томе чему служе тестови опште културе тј информисаности и какав би требало да буде приступ тестовима за полагање пријемних испита на Филозофском и другим друштвеним факлутетима.

 Аутор блога је др Владимир Хедрих који ради управо на Филозофском факултету у Нишу.

 "Наравно да је то за мене као декана непријатно изненађење, пре свега да постоје професор и асистент овог факултета који сматрају да би то требало да буде питање у тесту на факултету какав је Филозофски", каже декан проф. др Горан Максимовић.

 Декан каже да овако формулисано питање није ствар опште културе, већ је потребно да неко зна и прати ову врсту музике да би тачно одговорио, а то,
 каже, не би смео да буде критеријум за упис на факултет.

 "То је за мене знак да морамо да наставимо на изградњи академске свести највећег броја наставника и сарадника овог факултета, и да оно што смо радили претходне две године није довољно. Ја се надам да ће тај рад уз едукацију професора који још нису свести шта значи појам Филозофског факултета помоћи да се овакве појаве убудуће не дешавају", сматра декан Максимовић.

 Ни старијим студентима са других одељења Филозофксог факултета није драго да последњих дана читају коментаре и текстове о свом факултету.

 "Видела сам различите коментаре и да се мени пало такво питање - можда бих чак изашла са пријемног", каже једна студенткиња.

 Друга сматра да је Јелена Карлеуша наша реалност, али и да не би знала одговор на то питање јер не прати ту врсту музике, док трећа иситче да Карлеушу уопште не треба ни сврставати у било какву врсту културеи.

 Тест су писали професор и асистент са Одељења за филозофију, али је њима декан, како каже, забранио да дају изјаве јер сматра да су већ нанели
 штету факултету. Он каже да се овако нешто неће поновити, а већ се ранијих година дешавало да се у тесту опште културе и информисаности нађу питања која се на пример односе на неки ријалити шоу.

 

Извор: Б92

19
Religija / Odg: Nauka ili religija?
« poslato: Jul 07, 2012, 23:58:15 »
Nauka i religija mogu i nemoraju da se konfrontiraju.

Tamo gde religija počinje da se bavi naukom i naučnim pitanjima i teorijama tu je teokratija na delu.
Tamo gde nauka počinje da se bavi religijskim pitanjima tu je na delu sekta ili okultizam.

Gde su ljudi normalni nema sukoba, naučnici mogu i nemoraju biti religiozni, popovi mogu i nemoraju biti naučnici. Bilo je naučnika religionih ima ih i danas bilo je popova naučnika ima ih i danas.


20


Сви сада нападоше сиротог министра Вука Јеремића због неке сиће од платице и станчића на Менхетну. Па неће ваљда председник Генералне скупштине УН да станује у Харлему или у Бронксу, у неком малом апартману? Где да прима амбасадоре и осталу дипломатску свиту, где да се направи пријем? А то је врло важно за имиџ Србије, за опстанак Косова као наше јужне покрајине. Зато ја свесрдно подржавам све трошкове нашег председниковања Генералном скупштином УН, имаћемо од тога велике користи, „бићемо у центру пажње целога света годину дана, сва врата планете биће нам отворена“. Неки би циник можда рекао да је то увреда за сиромашне? А не, то је политичка, а још више економска корист.

Истина, нешто се не сећам да смо од те функције председника Генералне скупштине УН 1976. године, када ју је обављао Лазар Мојсов, имали неке користи. Наиме, две године раније имали смо велику војну кризу око Трста када смо на границу с Италијом морали да пошаљемо три дивизије ЈНА и скоро целокупну Ратну морнарицу, а маршал Тито је отишао на истурено командно место у Виницу у Белој Крајини у Словенији. Годину дана после те кризе, у време које су нас Американци молили да војно не нападнемо Италију, са Римом смо потписали Осимски споразум чиме је разграничење између СФРЈ и Италије било трајно решено. Италијани су повукли своју 190. оклопну бригаду из Старе Горице, а ми смо нашу ратну флоту вратили из Тршћанског залива. УН се у тој кризи нису ни чуле, Савет безбедности УН се тим поводом није ни огласио, а већина амбасадора у Генералној скупштини УН мислим да није ни знала где је Трст и какве ми то проблеме тамо имамо с Италијом.

Но, како сада читам да ће уз кабинет председника Генералне скупштине УН у Њујорку у Београду бити и Канцеларија за праћење рада нашег председавања Генералној скупштини УН, па се још оснива и Високи савет председника Генералне скупштине УН у којем ће бити најугледнија имена светске дипломатије, све бивши министри спољних послова који ће, наравно, све то радити бесплатно из велике љубави према земљи Србији, мислим да то наше председниковање морамо и војно, а још више логистички ојачати. Наиме, предлажем да се у њујоршкој луци укотви командни брод наше Речне флотиле „Козара“ и два брза глисера. „Козара“ треба ускоро да изађе из ремонта у бродоградилишту у Апатину, ако већ није изашла, то је одличан брод за дипломатске пријеме и коктеле. „Козара“ са нашом заставом у њујоршкој луци могла би да одигра улогу некадашњег „Галеба“, а министар Јеремић улогу маршала Тита. Два брза глисера служила би, у случају избијања неке светске кризе, за експресно пребацивања дипломата са „Козаре“ до зграде УН на Ист Риверу. Јер, ратови у Ираку 2003, у Авганистану 2001. и НАТО агресија на Југославију 1999. године – све је започето и без дозволе УН. Више тако неће моћи, наш човек је сада председник Генералне скупштине УН. О томе ће морати да размишљају у Пентагону и у Стејт департменту. Мислим да су упутства о томе добили и у команди НАТО-а и у штабу америчке Шесте флоте.

Кад смо већ код Стејт департмента, из САД нам је прво стигао заменик помоћника државног секретара Филип Рикер, а ускоро стиже и сам помоћник државног секретара Филип Гордон. Два Филипа у Београду у само неколико дана? Како смо одједном важна земља? И, као, два Филипа уопште не интересује ко ће саставити нову Владу Србије? А састају се са челницима скоро свих странака. Да разговарају о летњим врућинама. Када је амерички амбасадор у Словенији уочи и после прошлих парламентарних избора у тој држави имао састанке са првацима неких странака и дао неколико изјава словеначки медији су га прозвали, министарство спољних послова Словеније упутило је протестну ноту Стејт департменту, а председник Словеније осудио је јавно потез америчког амбасадора.

Треба само анализирати призоре са најновије прославе америчког националног празника у резиденцији амбасадорке Мери Ворлик. То грљење, поверљиво шапутање, држање под руку оних који су такорећи до јуче једни о другима говорили све најгоре, то је слика политичког Београда и политичке Србије данас. Некадашњи комунисти и на Брионском пленуму имали су више политичког достојанства.

Да, доминација се спроводи утолико лакше што је они који су јој изложени нису свесни. Или можда јесу, али им то и није важно. Јер, колонизовани народи и њихови угњетачи знају да однос доминације није заснован искључиво на супремацији силе. Прошло је време стриктно територијалних освајања, дошао је тренутак контроле духова. Управо због тога, дугорочно гледано, свака империја која жели да потраје мора да успе да потчини душе.

У Зрењанину је наводно отета одборница ЛСВ-а да би се „насилним путем прекројила изборна воља грађана“. Дуго, топло лето у Србији...

Извор: Политика

21
Država bi do kraja godine za isplatu najstarijim sugrađanima trebalo da obezbedi 278 milijardi dinara, a minus u budžetu sve je veći. Nema vlade, a ekonomska situacija se pogoršava iz dana u dan, kaže Grgurević

BEOGRAD - Još malo pa nestalo.
Na jesen neće biti para za penzije, poručio je Mlađan Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije, a to smatraju i mnogi stručnjaci. Država bi do kraja godine za isplatu najstarijim sugrađanima trebalo da obezbedi 278 milijardi dinara, a minus u budžetu je sve veći i do kraja godine bi mogao da dostigne 200 milijardi.

Dinkić smatra da je politika javnih finansija koju je poslednji šest godina vodilo Ministarstvo finansija loša.

- Došli smo u situaciju da je veliko pitanje da li u budžetu ima dovoljno novca za isplatu penzija na jesen. Dakle, sigurno da tu nešto mora da se menja - naveo je on.

Stevan Vrebalov iz Unije poslodavaca Vojvodine kaže da je Fond nekad imao za šest-sedam penzija, a sada ima samo za pola, a ostalo se dotira iz državne kase.

- Može se desiti da nema para, moguće je jer su slabi budžetski prihodi. Vidite da privreda slabo radi, a leti opada naplata, i onda će novac morati da se negde traži - kaže Vrebalov.

On ističe da će, ako se nešto dugoročno ne uradi, posledice biti katastrofalne, Fond bi mogao da se dopuni samo štampanjem para, a to pravi inflaciju i vodi u kolaps.

Slavenko Grgurević, zamenik predsednika UO Fonda PIO, objašnjava za Kurir da u sadašnjim nemogućim okolnostima Fond ispunjava svoju ulogu.

- Polovinu novca daje budžet, nema vlade, ekonomska situacija se pogoršava iz dana u dan. Neće biti kolapsa do kraja godine, ali će biti teško održati postojeći nivo penzija - navodi on.

Grgurević podseća da je radna grupa napravila plan reforme i da se sad čeka vlada.

- Nije pitanje da li će vlada to prihvatiti, nemamo izbora. Fond mora da bude investicioni i garancijski, mora da ima kontrolu nad prihodima i rashodima, da ulaže višak kapitala - ističe on.
Dinkić: Veliko je pitanje da li u budžetu ima dovoljno novca za isplatu

Kako se puni Fond PIO

godina država doprinosi
2010. 220 261
2011. 236 267
2012. 278 275 (plan)

(u milijardama dinara)
Zdravković: Mogu se ponoviti devedesete

Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da jemanjak u budžetu u proseku iznosi desetak milijardi.

- Kada banke odluče da to više ne finansiraju, ministar finansija mora da odluči šta će smanjiti, a plate i penzije su najveći trošak. Mogu da se ponove devedesete, kada je bilo 10-11 penzija za godinu dana - upozorava on.

Kurir

22
Religija / Odg: Одежде у Цркви
« poslato: Jun 21, 2012, 13:05:41 »


Ово се зове Џубе , капутић који носе свештеници. Мени личи на Матрикс одела...
Није нужно да их само попови носе, може било ко да поручи за себе.
Са овим копчама подсећа на некадашњи "џубретарац" који је ономад био популаран једино није жуто.

23
Religija / Odg: Одежде у Цркви
« poslato: Jun 20, 2012, 15:54:38 »


+ Атанасије Јевтић у одеждама традиције.рс

24
Religija / Odg: Одежде у Цркви
« poslato: Jun 19, 2012, 18:32:51 »
Интервју са Живком Ракетић: Сваки рад је стваралаштво Богом надахнуто
10 јун 2012     Живка Ракетић



„А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа.“
Из житија Св.Василија Великог

Данашњи човек је обично забављен крупним светским темама, или, са друге стране, преокупиран својим животом, проводећи га у борби да преживи у овим тешким временима. Обичне приче малих људи нису занимљиве медијима, а често не спадају ни у сферу интерeсовања већине обичног света. Но, најчешће се баш у њима налази спасоносна поука, која својим примером нуди модел како у овом турбулентном свету треба живети и стварита. Једну такву поуку свакако даје наша данашња саговорница Живка Ракетић.

Живка је власница СЗР. „Традиција“ која се бави шивењем православних одежди. Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу. Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали, схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „Традиција“.

Г. Живка се радо одазвала нашем часопису да одговори на питања о специфичности свог заната, о мотивима који су је инспирисали, како за рад тако и за црквени живот, о немогућности раздвајања заната и живота у цркви, али и многа друга питања из њеног, свакако ретко занимљивог радног искуства.


За почетак да Вас питамо ко су ваше муштерије?
Пошто смо специjализовани за израду целокупног текстилног програма за Богослужбени живот цркве, самим тим су нам муштерије сви, почевши од епископа до чтеца.

Колико има радионица овог типа у Србији?

Јединствени смо по програму који радимо. Постоје радионице које шију одежде, неки шију мантије, неки опет увозе готову робу па продају као своју...А у нашем салону се раде сви типови и мантија и буквално свих осталих ствари и за мушко и за женско монаштво и свештенство. А када се каже Традиција мање више сви знају шта то значи - лепеза производа и квалитет.

Има ли интересовања младих да крену у овом смеру?
Нисам сигурна да су млади заинтересовани, јер када виде да је потребна заиста велика љубав, труд, искуство и иницијатива брзо одустају. А моје лично мишљење je да je пре свега потребно да човек живи црквено, да све то носи негде дубоко у себи, да би ствaрајући све то у исто време имао радост и испуњене.

Ко вам је био највећа подршка када сте почињали?
Највећа ми је подршка моја породица, супруг и син, који су такође укључени у процес производње. Мада, искрено говорећи (без лажне скромности), ако могу тако рећи, моја највећа подршка и иницијатива су негде дубоко у мени, енергија која ме покреће и инспирише.

Да ли шијете мантије по наруџби?

Главна оријентација салона је шивење по наруџбини и личним мерама.

Да ли се код вас може поручити обична одећа са етно мотивима?
Сви мотиви настали у нашем салону су апсолутно оригинални и непоновљиви, јер су и идејно и дизајнерски, а и програмерски настали у нашем салону. Дуг је процес од идеје до готовог производа. Уз стварање дизајна црквених мотива спонтано су се наметнули и етно мотиви, који ту заправо некако прирoдно и спадају. Урађен је изврстан дизајн етно мотива за сценске наступе за познате личности из света музике, нпр. Слободан Тркуља...

Од чега понајвише зависи цена одежди?
Све цене зависе пре свега за који мотив се наручилац определи па онда који материјал - и још доста фактора које утврђујемо приликом прављења наруџбине

Каква је ситуација данас у Цркви по питању квалитета одежди?

Што се тиче самог квалитета одежде мислим да је шаренолико.... Онај ко се бави израдом свих црквених ствари између осталог и одежди требао би имати и стила и укуса, а нарочито знања да би могао урадити заиста квалитетну одежду.
Одежда је као и икона, као и живопис, као и појање, важан део црквеног живота. Све је у функцији благољепија. Ако кажемо да је црква тј. литургија предукус царства небескога биће нам јасно зашто и одежда треба да буде лепа. Како све у цркви има своје значење тако га и боје одежди имају. Например ако је празник мученика служи се у црвеним одеждама, ако је пребодобни у зеленим, Духовски празник такође у зеленим, и тако даље... Ако се служи ЦАРУ онда треба и да се служи у царској одежди.

А каква је ситуација по питању схватања црквене иконографије и естетике у богослужењу?

Нажалост видим да је многима израда одежди само посао, тј. један од начина да зараде новац, а не инспирација и мотив да себе обогате дивним осећајем уметничког стварања,јер то заиста и јесте. Чак и више од уметности, јер се одежда освештава и постаје део литургије. Одувек се посебна пажња поклањала свим сегментима црквене уметности, па између осталог и одеждама.

Кoји су материјали од којих се израђују квалитетне одежде?
Материјали од којих се израђују одежде су: свила, лан, вуна , брокат, полyестер.



Ваш атеље носи назив традиција, шта за вас значи традиција?

Традиција сви знамо шта је. За мене је традиција нешто што одолева времeну, а вредност му се не умањује, опстаје и расте.

Колико су могуће иновације у модном смислу у вашем послу и колико је ваш посао сличан иконописању а у чему је разлика?

Правила постоје која се не мењају. Али зато постоји могућност за уметнички израз. Свакако да постоји сличност са иконописом, само је питање шта ко види... Префињеност и елеганција израза треба свуда да буде присутна.
Разлике између иконе и одежде готово да и нема, ако се посматра у духу благољепија. Јер икона носи једну поруку а одежда другу, али суштински су повезане.

Да ли то значи да православно свештенство и монаштво почиње да прати модне трендове?

Не бих рекла да су модни трендови. Жеља и потреба да се принесе оно што је најбоље и најсветије подразумева тежњу да унутрашњу лепоту прати и спљашња лепота. А оно што никако не бисмо смели заборавити је да све то није само естетика већ пре свега тесна веза духовног и телесног, земаљског и небеског.

Да ли планирате да идете мало даље и да организујете модну ревију одежди?

Замисао да се представи наш дизајн одежди и индитија (Пресвлака за Часну Трпезу)...осим у црквеном миљеу, и широј јавности постоји већ одавно.Чак је и цела поставка осмишљена, али до реализације ће сигурно проћи још времена, јер да би се нешто урадило на нивоу, који одежди и припада, требају и финансијска средства да то све испрате.

Колико је итересовање за народне ношње, да ли вам се чини као да се полако враћа на мала врата српска народна ношња?

Што се тиче народне ношње мислим да млади за њу немају интересовања, јер нису национално опредељени, па им онда народна ношња и није занимљива, чак ни као експонат да имају. Можда је грубо ово што кажем, али мишљења сам да нисам погрешила.



Да ли сте присутни на тржиштима ван Србије и како странци гледају на то што радите ?
Наравно присутни смо и на страном тржишту. За сада у мањим количинама, али се надамо да ћемо добром и пре свега квалитетном сарадњом пронаћи своје место. Излагачи смо на црквеном сајму "ОРТОДОКСИЈА" који се одржава у Атини и Солуну, и морам рећи са радошћу, да сам била пријатно изненађена колико је било интересовања за све што смо излагали. Посебно је било велико интересовање за одежде, јер је разлика дизајна била велика. У основи нашег дизајна је ОРНАМЕНТ и то је нарочито привукло пажњу. Још једна потврда више да квалитет и оригиналност дизајна не могу проћи незапажено.

Одакле толика љубав према овом послу, посебно интересовање за шивење свештених одежди?

Љубав је постојала одувек. А свештене одежде су хвала Богу ту љубав заокружиле и употпуниле.

Живите црквено , да ли вас ваш живот у цркви инспирише за ваш посао, како и на који начин?

Дубоко верујем да је све по Божијем промишљању. У датом тренутку склопиле су се коцкице... Љубав за црквену уметност (кроз текстил) је откривена сада већ давне 1972.г., она траје још увек, и надам се неће се прекинути ни у вечности.
Већ сам рекла да је црквени живот темељ свега, па и стваралаштва. Све је тесно повезано, а понекад се и сама изненадим. Када човек једном почне да ослушкује тада му се све само открива. Црква је за мене рудник блага. Јер стојећи у цркви, посебно на литургији само се деси клик и ево идеје, или решења. Чак сам помишљала “па зар нисам дошла Богу да се молим а не да размишљам о послу.?!” Али идеја је долазила мимо мене.

Благодарим Господу за све и радујем се.
Разговарао: Жељко Ињац
Извор

25
Religija / Odg: Одежде у Цркви
« poslato: Jun 19, 2012, 18:26:35 »
Свештенички епитрахиљ без кога свештеник не може да чинодејствује, симболише браду Аронову као симбол свештенства дат од Бога у Старом Завету.



26
Filmovi / Odg: Avatar 2
« poslato: Jun 19, 2012, 18:23:52 »
nije nestooo ...

Од куд знаш да није нешто ?

27
Politika / Odg: Tadić i Nikolić spremni da prave sledeću Vladu
« poslato: Jun 19, 2012, 18:21:20 »
У Србији се неће ништа скоро десити. А што се тиче владе чини ми се да ће Динкић бити у влади.


28
Religija / Одежде у Цркви
« poslato: Jun 16, 2012, 08:24:22 »
Двадесет година стваралачке радости

Аутор: Југослав Кипријановић, Број 1043, Рубрика Јубилеј Поводом 20 година рада уметничко-занатске радионице „Традиција Ж.Р.“ , разговарали смо са оснивачем и дугогодишњим сарадником нашег часописа, госпођом Живком Ракетић. Редакција „Православља“ честита јубилеј!



- Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов. Једанпут, отац Јероним је донео подрасник из Грчке, а она је по моделу израдила шаблон да би и другима могла да сашије сличне. „Тада нисам ни размишљала да ћу се тиме бавити“, казује Живка.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког  укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу.  Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали,схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „ Традиција“.

Данас, обележавајући јубиларну 20. годину рада, у „Традицији“ се врши широк асортиман  услуга: шије се све што је потребно за свештенство и монаштво, од мантија, прслука, подрасника, пана, апостолника, преко богослужбених одежди по разним кројевима, до свега што се шије, а што се користи у цркви: покривки за часну трпезу, за налоње, барјаке, кивоте, за целивајуће иконе...

У Радионици сестра Живке у Новом Саду данас своје ухљебије налази 20 запослених, а поред радионице у Новом Саду, у Београду постоји и продајно-изложбени салон на Обилићевом венцу у центру града. Пре десетак година, отац Радован Биговић јој је великодушно понудио простор у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земуну, који су због нарастајућег посла напустили  и узели  простор на Обилићевом венцу.

„Заокружена је једна мини производња од идеје до финалног производа“, скромно али и поносно каже, а доласком дипломиране младе дизајнерке у тим и набавком нове машину за вез, убрзао се процес производње.

Данас није лако одржати посао. Иако је осетна криза ипак се опстаје, јер, како каже сестра Живка,  „ док је света и века  служиће се Литургија, па ће бити и одежди“. А одежде из „Традиције“ засигурно доприносе благољепију богослужења.

Живка се бави шивењем из љубави. Иза сваког Живкиног рада, стоји велика жртва и велика љубав. Како каже, после 20 година дошло се до неке зрелости у раду, са сопственим стваралачким печатом, једноставно „то сам ја“, каже Живка.“Испред и иза сваког мог рада стоји велика љубав и увек ће да буде љубав. То је суштинска ствар у мом стварању. Волим да урадим  да буде лепо и увек са љубављу! А то је процес који траје. Кад пронађем шта сам тражила, кажем „е сад је то - то!“ Волела бих да не радим за новац, него да се кроз трагање и стварање оствари, али данас кад од мог труда и искуства живи двадесетак породица, мора се радити по законима тржишта. Док је Живка жива, бавићу се овим послом!“

Радионица „Традиција“ упустила се и у нови креативни програм: израду кошуља и панталона са етно мотивима. Производе се српске мушке и женске кошуље, аплицирају мотиви са народних ношњи на женским кошуљама. „Уникатно је“, каже Живка, „може да се носи и на свечаној хаљини, али и на панталонама, а и даље је у традиционалном духу“. Да је реч о изузетним креацијама говори и  то  да  су Слободан Тркуља и његови сарадници из „Балканополиса“ носили Живкине моделе из новог програма на недавном наступу у Сингапуру. У току је и сарадња са Етнографском музејем у Београду...

За оне који шију код Живке она каже: „Имам дивне пријатеље, нећу да их спомињем као муштерије! Знате, данас где год да пођем, имам где да будем! Бавећи се овим послом стекла сам рођаке и пријатеље: имам рођаке у Требињу, у Чачку у Подгорици. Где год да мрднем имам неког ко и у моју кућу долази. Није све само посао, иако јесте преко посла. Десе се и ружне ствари, али то је живот. Оно што је важно је да се лепо осећам због стечених пријатељстава.“

За крај Живка каже: „Печат свега је радост стварања, а камен темељац је љубав. Увод је љубав, разрада је љубав и закључак је љубав!“ Нека тако и остане! На многаја љета!
izvor: pravoslavljehttp://pravoslavlje.spc.rs/slike/1043/dvadeset-godina-stvaralacke-radosti-1.jpg

29
Да ли ће Србија имати било какву корист од избора свог представника на чело Генералне скупштине УН, поготово ако он наглашава приврженост досадашњој политици регионалног помирења бившег председника Тадића.?

Српски и светски медији посветили су значајну пажњу Јеремићевом избору на место председавајућег ГС УН. Српски министар спољних послова, у оштрој конкуренцији са литванским амбасадором у УН, успео је да дође на ту функцију, што је први случај да неки представник Србије, од кад је она поново постала пуноправна држава, заузме тако високу функцију у глобалним размерама. Претходни пут је један наш политичар и дипломата имао част да у име своје независне земље (први пут у новијој историји) делује у угледном међународном телу – далеке 1907. године. Тада је Милован Миловановић изабран за члана Сталног изборног суда у Хагу.

ВИЦ О СРПСКОМ ЛИДЕРСТВУ

На том положају Миловановић се показао изванредно, те је – како подсећа историчар Радован Калабић у својој студији о том чувеном српском теоретичару и практичару међународне политике – „доживео лични тријумф, јер су његови ставови примани са највећом пажњом и уважавањем“. Додуше, Миловановићеве предлоге већина великих сила није подржала. У међународним форумима важи правило: „колико моћи – толико резултата“, а Србија је у нововековној историји увек имала прилично ограничене потенцијале за деловање у ширим размерама. Ипак, запамћено је да је – настојећи да стварањем повољнијег глобалног амбијента допринесе бољој заштити мале земље каква је Србија – у односе међу државама Миловановић бар пробао да унесе нову, за мирољубиву коегзистенцију повољнију, димензију, залажући се за арбитражу у међународним споровима.

Остаје нам да видимо шта ће пробати да учини, те колико ће у томе успети, Јеремић. Међутим, немамо разлога за оптимизам. И не ради се ту примарно о томе да је он, макар интимно и био патриотски настројен, из каријеризма прихватио да буде део квислиншке Владе која је од 2008. године до данас нашој земљи нанела велику штету. Да је Јеремић показао знаке кајања, могли би и да кажемо: шта је било, било је. Но, суштински је проблем у томе што он смата да је режим чији је (био и остао) део, исправно поступао. О томе ћемо касније, али прво да кажем коју реч о покушају да претенциозношћу засени крајње коолаборационистичку истину.

Одмах после победе у УН, Јеремић је изјавио да свој избор за председника види као „одавање признања српском народу“ те да ће радити на очувању међународног мира и безбедности. Како је рекао: „То неће бити лак задатак, мораћемо да радимо за све чланице. Ово није место с којег можете да спроводите своју државну политику, наравно то је место с којег можете да промовишете државну политику. Свет од Србије очекује лидерство, предводништво и умереност. И ја сам уверен да ћемо ми као земља бити у стању да одговоримо на изазове“.

Овакав први наступ нашег а глобалног функционера, не делује озбиљно и не указује да ће и покушати нешто реално да уради за свет и своју земљу. Смешно је да дојучерашњи шеф дипломатије слабе државе чији још актуелни режим багателише националне интересе, те на коју због лично-партијски мотивисане колаборације властодржаца пада мрачна сенка – прича о нашем глобалном лидерству. И да имамо патриотску власт и јачу државу, то би било за подсмех, а камоли овако када онај у кога се Јеремић и даље куне, не да истински ништа није чинио у корист очувања територијалног интегритета Србије, већ је и асистирао његовом подривању.

РЕГИОНАЛНО ПОНИЖЕЊЕ

Иако је почетком 20. века Србија била и мања него данас, тада је била цењена али и снажнија држава. Неки су нас волели, други су нас мрзели, али су сви са нама рачунали као са респектабилним фактором, те су нас схватали озбиљно. То смо и били без обзира на величину. А зар јесмо данас не озбиљан, већ и какав-такав глобални „играч“, док услед дефетистичког и квислиншког понашања властодржаца, своје багателишемо и дајемо а причамо претенциозне приче о регионалном па и глобалном лидерству? Процените сами.

Како је истакао Јеремић – а чини ми се да је то од кључног значаја када анализирамо могућу националну корист од његовог глобалног аванзовања – Србија је под руководством бившег председника Бориса Тадића, „својим суседима пружила руку пријатељства и помирења“. Уз то је – како је нагласио – искорачила и ка свим другим чланицама међународне заједнице, укључујући и оне са којима је „имала горка неслагања“. Е, у томе и јесте проблем! Власт је Србију довела до тога да пред свима клекне и претвара се у „барицу“, а то никада и нигде, ни једној нацији није донело ништа добро. Једно је настојати да се, на принципима међусобног поштовања и уважавања потреба, дође до мирољубивих решења, а друго је понижавати се и жртвовати своје интересе. Када се тако ради, а баш то је радио Тадић кога Јеремић и даље хвали, они чију смо кривицу узели на себе, још више нас злостављају. Људска природа је таква да жртву обично више мрзи онај који је зло учинио, него она њега.

То важи и за народе. Довољно је сетити се садистичког односа Хрвата према Србима и нашег сулудог мазохизма. А судећи по „позитивном“ истицању Тадићеве политике привлачења нових невоља Србији, што смо од Јеремића пре који дан чули, она ће и даље „красити Србију“ ако ДС успе да формира Владу. Нема везе што је чак и гласање у ГС УН пораз Тадићеве политике (а Јеремићева победа не треба да нас завара да није тако), он и његова екипа су већ предалеко отишли странпутицом, да би сада могли нешто суштински да мењају. Ма колико да их вређа омаловажавајући однос (према њима а не Србији), западних ментора и оних које су у региону задужили, немају више куд. Или им остаје да иду све даље и даље путем колаборације, или да се повуку са јавне сцене, што добро знамо да нису спремни да ураде.

ИМПЕРИЈАЛНИ ШАМАР КВИСЛИНЗИМА

Све водеће чланице ЕУ и НАТО-а којима се „жута“ Србија скрушено клања, као и гро земаља из нашег региона са којима нас је режим на нашу штету мирио – и не крију да су гласале против Јеремића. У свету се зна „ко коси а ко воду носи“. Када неко прихвати подређену улогу, од њега се очекује да се ње доследно држи, а не да храни свој его и покушава да превари јавност своје земље којештаријама о великој улози коју игра у свету. Испод кулиса многи српски политичари имају личну корист од квислиншког статуса, али ни њима се не допушта да дигну главу у функцији представника Србије. Без обзира колико са државних позиција радили против свог народа, те били спремни да то чине и као међународни „чиновници“ – простор им се ограничава. Када наступају у име државе третирају их као Србе, а то значи негативно. Тек да се и тако зна да је по НАТО стандардима место Србије у неком најгорем запећку.

Но, они „Срби“ који то прихватају (па и да их страни заштитници понекада јавно, са последицама које то има, сматрају „Србима“), те су показали и да су спремни да иду и много даље од Јеремића, праве се слепи и одмах су похитали да му честитају његов и дворски „успех“. Први је то урадио Б. Стефановић, шеф преговарачког тима Владе Србије у „дијалогу са Приштином“, односно, да ствари назовемо правим именом, Тадићев повереник за издају Косова. Он је оценио да Јеремићев избор „потврђује углед Србије“. С друге стране, Стефановић је ових дана оптужио новог председника Србије „да се игра са муком Срба са Косова“. А то он, по том Тадићевом пулену, ради тако што тражи да се „косовска политика“ убудуће не води народу иза леђа, те жели да му се отворено каже шта је официјелни Београд до сада поклонио Приштини, али срећом није успео да јој испоручи.

УГЛЕД И СРАМ

Нема сумње да Стефановића и компанију, боле потези срачунати на пуно разоткривање нашој, великим делом, хипнотисаној јавности, онога што су учинили Србији (односно обећавали Вашингтону и Бриселу да ће чинити). Тиме би постепено били доведени до потпуне пропасти ако се избори поново, а смањује им се шанса да образују Владу. Њихова политичка будућности умногоме зависи од тога да ли ће успети да, пацификујући Николића, ућуткају институционализовану критику и тако покажу оним који су их из иностранства ангажовали, да и даље могу да буду корисни.

То што САД, ЕУ и НАТО, не желе Јеремића или било ког нашег владајућег политичара на међународној функцији, далеко је од тога да су дигли руке од њихове унутрашње употребе. Свако ко је спреман да служи и способан да то чини, има своје место у систему евроатлантске доминације. Зато НВО, медијски и нескривено партијски јуришници ДС-а, интензивирају нападе на Николића а, с друге стране, без обзира на неке несугласице са „газдама“, истичу регионалну и генерално спољну политику Бориса Тадића, иако изворни принципи такве политике свакако нису допринели избору Јеремића на чело ГС УН.

Напротив, томе је погодовала чињеница да је због курса одбране КиМ-а, којим је наш национални брод енергично покренула Влада коју смо имали до избора 2008, и расположења јавног мнења које није допуштало да се радикално све то одбаци (што је Тадићев режим покушавао постепено да уради) – министар спољних послова Србије успео да победи кандидата Литваније. Официјелни Београд је, и пред својим народом и пред светом, морао да се прави да се опире насиљу над својом земљом и међународним правом, па су државе које се противе евроатлантском насиљу и хегемонији, гласале за мање зло.

Било им је ближи и представник Србије који глуми отпор „Империји“ него њен јавни литвански експонент. Поготово што Русија на спољнополитичком плану енергично подржава, формално исказану иако у пракси од стране режима у многоме обесмишљену, борбу државе Србије за Косово и Метохију. Отуда, Москва је заложила свој ауторитет код многих земаља које сумњају у искреност српске власти, да ипак не релативизују потпору Србији. То се одразило и на подршку дату Јеремићу.

ОПРОБАНИ РЕЦЕПТ

У међународним односима сви гледају интересе. Симпатије за симпатије али интереси су ту важнији од традиционалног пријатељства међу народима. Али, и на основу њих, Србија може да нађе партере. Али прво морамо да знамо шта хоћемо и да будемо спремни да у прилог тога радимо, а не да допуштамо да имамо власт која тргује националним интересима. Како је говорио мудри Милован Миловановић, „само народ који хоће да се брани наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје стране“. Народ који неће да се брани – да парафразирам тог нашег дипломату – не може да очекује да ће тај терет преузети него други.

Док српски режим ради против Србије, нико нашој земљи не може да помогне и да хоће (а на спољњем плану Русија је показала да је спремна да нам помогне док, нажалост, избегава да буде активнија у српској унутрашњој политици и тако допринесе бржим одговарајућим променама). Опет, када будемо имали национално посвећену власт, ма колико биле тешке околности, наћи ћемо продуктивне партнере и у региону (где сада изгледа да су сви против нас) а не само ширем окружењу. Речено је почетком 20. века добро знао Миловановић, човек који је прави творац Балканског савеза који је 1912-13. до ногу поразио Турке. Без обзира на све противречности, Србија је уз посредовање Русије – испољавањем флексибилности али и чврстине око онога што је сматрала виталним за нашу нацију – прво нашла заједнички језик са Бугарском, а онда су се „пакту“ Београда и Софије, прикључиле и друге православне земље Балкана.

После тога није прошло много времена пре него што се српска застава завијорила над Призреном, Приштином и Скопљем, што се десило захваљујући нашем оружју и вештој спољнополитичкој комбинаторици, а не било каквим међународним институцијама које су по правилу у функцији интереса великих сила. А која ће се застава дизати изнад Ниша, Београда и Новог Сада – ако наставимо да водимо досадашњу (не само спољну) политику? Пре или касније – не заваравајмо се – Атлантског пакта, који од 90-их наовамо спроводи оружану или тзв. меку агресију против Србије, са циљем да је до краја покори (и територијално прекроји).

МЕЂУНАРОДНО „ПРАЊЕ“ ИЗДАЈЕ КОСОВА

Сетимо се тога сада када славимо сто година од круне дипломатског и политичког рада М. Миловановића, а то је почетак коначног ослобођења српског народа од вековне турске окупације, те када је, као контраст томе, ових дана његов наследник на функцији шефа српске дипломатије у Влади која није радила за своју државу већ против ње, дошао на чело ГС УН. Јеремић је, од стране Тадићевих маркетиншких магова и НСПМ квазипатриотских аналитичара, прво пројектован као лидер измишљене националне фракције ДС-а, са циљем да колико-толико компензује петоколонашки карактер естаблишмента те странке. Данас, када је уз његову асистенцију „Империја“ направила велики помак у вези са признањем самозване косовске државе (коју је до сада неоспорно признало 89 држава док је спорно да ли су то учиниле још две земље), Тадићев двор је успешно лансирао Јеремића у УН на основу и даље немале међународне подршке начелном ставу државе Србије у вези са одбраном свог територијалног интегритета.

Тадић и његови добро знају да је, макар због умањивања казне „суда историје“, потребно политици симулирања одбране КиМ-а, коју је врх ДС водио од средине прошле декаде, дати додатни међународни легитимитет. Јеремић ће и даље, сада већ у функцији председавајућег ГС УН, причати празне патриотске приче, што ће – како се он и његов ментор надају – додатно прикрити политику фазне издаје Косова коју су, као надокнаду за тотално довођење на власт 2008. године, систематски спроводили (а вероватно и даље намеравају да реализују). Додуше, због нашег јавног мнења и Русије (а не патриотизма), то су радили спорије него што су Вашингтон и Брисел очекивали, што је њих револтирало, па су се повремено искрено љутили на своје коолаборационисте – калкуланте.

Толико о УН димензији рециклираног „Пројекта Јеремић“. Остаје ми још експлицитно да подсетим да спољнополитички препород сваке државе (разуме се на реалним а не претенциозним основама) почиње од унутрашње политике. Стога, ако желимо да Србија поново буде успешна и цењена у свету, наставимо борбу да превазиђемо свестрано национално штеточинску политику коју наша земља, тек са мањим паузама, води од краја 2000, са кулминацијом исте пре четири године.
vidovdan

30
Glas Naroda / Odg: Narodni pokret Dveri srpske
« poslato: Jun 02, 2012, 23:35:39 »
svaka vam čast šo ste se pojavili i učestvovali na izborima. taman ste uzeli toliko glasova da ni vi ni radikala ne uđete u skupštinu. najiskrenije hvala i sa srećom potrošite pare dobijene od države za izbore. zaslužili ste ih

Зашто то мислиш ?

Stranice: 1 [2] 3 4 ... 8