Prikaži poruke

Ovaj odeljak vam dozvoljava da vidite sve poruke ovog člana. Imajte na umu da možete da vidite samo poruke iz onih oblasti kojima imate pristup.


Teme - Tekila Gerila

Stranice: [1] 2
1


Димитрије Александрович Адвејев је психијатар, психотерапеут, клинички психолог, магистар медицинских наука, члан Савеза писаца Русије. Живи у Москви.

Рођен је 1964. У Русији. Медицински факултет Чувашког државног универзитета у Чебоксарију завршио је 1988. Године са највишим оценама. Класичну праксу и постдипломске студије завршио је на Казанском медицинском институту, а примарну специјализацију из психотерапије 1989.  на Психонеуролошком институту „В. М. Бахтерев“ у Санкт-Петербургу. На институту опште и судске психијатрије „В. П. Сербски“ 1992. одбранио  је магистарску дисертацију; исте године борави у Немачкој на стручној пракси из психотерапије.

Од 1992. до 2002. радио  је у неколико здравствених установа, био је доцент на катедри за психологију, затим ванредни консултатнт Медицинског центра Председника Руске Федерације, и психотерапеут у Центру за бригу о душевном здрављу „Св. Јован кронштатски“.

Од 2003. до 2004. учествовао је у организовању рехабилитационог центра Руског подворја Св. Стилијан на Кипру, у граду Лимасолу. Током следеће две године (2005-2006) ванредно је завршио постдипломске студије на Богословском факултету Универзитета „Лучијан Блага“ у граду Сибиу, у Румунији, са радом „Формирање хришћанског односа према психичким болестима“.

Од 2005. до данас директор је Института за проблеме формирања хришћанског односа према психичким болестима, где ради и као професор.

Д. А. Адвејев се од 1991. бави формирањем хришћанског односа према психичким болестима, и разрађивањем модела православне психотерапије. Држи предавања у Русији и у свету . Више пута је имао запажене реферате на црквеним конференцијама. Исто тако, са својим публикацијама и рефератима суделовао је на руским, европским и светским конгресима психијатара и психотерапеута, био је учесник светског форума „Дијалог цивилизација“ ( Бахреин, 2008), са радом о хришћанском приступу психичким болестима. Доктор Адвејев аутор је великог броја публикација, мултимедијалних пројеката, и, такође, 60 књига које су, осим на руском, објављене и на румунском, српском, бугарском, македонском, енглеском, шпанском и немачком језику. ( Укупан тираж објављених књига премашује милион и по примерака.) Награђиван је бројним наградама, почасним дипломама, његово име унето је у енциклопедију „Ко је ко? У Русији“ . Одлуком Савеза писаца Русије, 2010. године награђен је медаљом А. П. Чехова  „за допринос духовном усавршавању нације“.

Аутор је до сада објавио следеће књиге:

На руском језику

«У святынь Греции и Кипра» (соавтор Я.А.Беседина). Москва, 2011, 128с.; 2012, 192с.

«Как сохранить душевный мир». Москва, 2011, 144с.

«Когда болит душа». Москва, 2010, 2011, 228с.

«Формирование христианского отношения к психическим заболеваниям. Конспект лекций». Москва, 2009, 272с.

«Мысли о женской душе или очерки житейской психологии». (соавт.) Москва, 2009, 144с.; 2-е изд., 2010, 176с; 3-е изд., 2011; Симферополь, 2012, 224с.

«Нервность: ее духовные причины и проявления». Москва, 3-е изд., 2004, 256с.; 4-е изд., 2006, 272с.; 5-е изд., 2008, 272с.;  6-е изд., 2010, 320с. Скачать бесплатно.

«Православие и медицина. 205 вопросов православному врачу». Москва, 2009, 368с.

«100 вопросов православному психотерапевту». Москва, 2008, 128с.; 2-е изд., 176с., 2010; 3-е изд., дополненное, переработанное, 2012, 214с.

«Сердечный врач». (соавт.) Москва, 2009, 44с.

«Как сохранить душевное здоровье ребенка и подростка». Изд. 2-е, исправленное и дополненное. Москва, 2007, 252с.; Изд. 3-е, Москва, 2008, 256с.; 4-е изд., 2010, 176с; 5-е изд. дополненное и переработанное, 2012, 216с.

«Очерки православной психотерапии». Изд. 3-е, исправленное, дополненное и переработанное. Москва, 2007, 544с.; Изд. 4-е, Москва, 2011, 544с.; Изд. 5-е, 2012, 464с.

«Размышления православного врача». Москва, 2007, 208с.; Изд. 2-е, 2008, 272 с.

«Православие и медицина. О душевном здоровье». Аудиокнига в формате MP 3, Москва, 2006.

«Уныние и депрессия: сходства, различия, врачевание». Москва, 2006, 208с.; Изд. 2-е, 2008, 256 с; 3-е изд. 2011, 240с.

«Депрессия: как болезнь, как страсть». Москва, 2001, 64с., 2002, 126с., 2006, 126с.

«Наука о душевном здоровье. Основы православной психотерапии». Москва, 2001, 2005, 512 с. (соавт. В. К. Невярович).

«Как сохранить душевное здоровье ребенка». Москва, 2005, 224с.; 3-е изд., 2008, 256с.; 2012, 216с.

«Душевные болезни: православный взгляд». Москва, 2005, 280с.; 2-е изд., 2008, 288с.; 3-е изд., 2010, 200с.

«Православие и медицина. О Болезнях и пороках души». Москва, 2005, 352с.

«В плену греха» (со-т. Игум. Валерий (Ларичев), В.К.Невярович). Москва, 2003, 320с.

«Православная психотерапия». Миссионерский Листок № 142, Свято-Троицкая Православная Миссия, США, 2003. Скачать бесплатно.

«Врачевание души: истинное и ложное». Москва, 2001, 2002, 128с.

«Греховные недуги. Психология страсти». Москва, 2001, 128с., 2002, 320с.; 2-е изд., 2011, 144с.;3-е изд., Симферополь, 2013, 208с.

«В кабинете у врача. Москва», 2001, 160с., 2002, 252с.

«Причины психических заболеваний: православный взгляд». Москва, 2002, 256с.

«Истерия. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Страхи. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Нервный ребенок. Беседа с православным врачом». Москва, 2002, 64с.

«Православная энциклопедия «Домашний доктор». Москва, 2002, 320с. Скачать бесплатно.

«В помощь страждущей душе». Москва, 2000, 368с.; 2-е изд., 2001, 447с.

«Бессонница. Беседа с православным врачом». Москва, 2001, 64с.

«Нервность: ее духовные причины и проявления». (соавтор В.К. Невярович). Москва, 1999, 128с.; 2-е изд., 2000, 174с.

«Беседы с православным психиатром». Москва, 1998, 96 с., 2-е изд., 2000, 160с.

«Греховные недуги: пьянство, наркомания, курение». Москва, 1999, 64с.

«Из дневника православного психиатра». Москва, 1999, 235с.

«Духовная сущность психических расстройств». Москва, Киев,1998, 64с.

«Православная психиатрия». Москва, 1997, 125с.

«О духовной сущности невроза». Москва, 1996, 20с.

«Из дневника православного психиатра». Москва, 1995, 64с.

«Через страдания к свету Православия». Москва, 1994, 15с.

«Этюды о культуре здоровья». 1995, 44с.(соавт.).

«Программа "Гармония"». Чебоксары, 1994, 28с.(соавт.).

«На нервной почве…». Чебоксары, 1994, 53с. (соавт. Г.С. Петрушов).

«Позитивная психотерапия в психосоматике». Чебоксары, 1993, 116с. (соавт. Х. Пезешкиан).

«Психотерапия "здравым смыслом"». Чебоксары, 1992, 76с. (соавт. В.Д. Менделевич, С.В. Киселев).

«Барий и психика». Чебоксары, 1992, 94с. (соавт. Д.М. Менделевич).

«Мы и стресс: психотерапевт советует». Чебоксары, 1991, 82с.

«Невротический конфликт: причины и последствия». Чебоксары, 1989, 43с. (соавт. В.Д. Менделевич)

На српском језику

«100 питаньа православном психотерапеуту». Сербия, Белград, 2012, 200с.

«Леченье душе у Православноj Цркви». Сербия, Белград, 2010, 400с.

«Чамотиња и депресиjа. Сличности, разлике и лечење», 2010, 80с.

«Sveti Oci i savremena psihijatrija o neurozama - bolesti naseg vremena». Belgrad, 2007, 240p.

«Pravoslavije I Neuroza. (Duhovni Uzroci Neuroze I Pravoslavni Nacin Lecenja)». Monte Negro., 2001, 136p. Скачать бесплатно.

На македонском језику

«Униние и депресиjа. Сличности, разлики, лекување». 2009, 278с.

«Пастирска грижа за душата. Психиjатриски аспект». 2010., 262c.

На румунском језику

«Psihiatria pentru duhovnici». Romania, Bucuresti, 2011, 216p.

«Psihiatria ortodoxa in intrebari si raspunsuri». Bucuresti, 2011, 296p.

«Psihiatria ortodoxa in intrebari si raspunsuri. De vorba cu un psihiatru ortodox». «Sophia», Romania, 2011, 296p.

«Femeia si problemele ei». Bucuresti, 2010, 112p; 2011, 162р.

«Depresia: ca patima si ca boala». Bucuresti, 2005, 126p.; 2008, 2010, 216p.

«Nevrozitatea: la copii si adolescenti». Bucuresti, 2005, 120p.; 2008, 2010, 184p.

«Probleme actuale ale psihoterapiei ortodoxe». Romania, Bucuresti, 2007, 200p.

«De vorba cu un psihiatru ortodox». Bucuresti, 2006, 136p.

«Nervozitatea». Bucuresti, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2009, 2011, 256p.

«Cand sufletul este bolnav». Bucuresti, 2005, 264p.

На бугарском језику

«Православна психиатрия. Очерци за душевните заболявания и лечението им в светлината на светоотеческото учение». 2004 г., България, Славянобългарския манастир "Св.Вмчк Георги Зограф", Света Гора, Афон, 120с.

На енглеском језику

«Neuroses and psychotherapy: orthodox view». Moscow, 2012, 120р.

«Orthodox psychotherapy: foundation and practice». New-York, 2006, 128p. Скачать бесплатно.

«Forming of a Christian attitude towards mental disorders and methods of their treatment». Moscow, 2005, 88p.

На немачком језику

«Orthodoxe Psychotherapie. Der schmale pfad», № 8, 2004, (Germany), 43-112p. Скачать бесплатно.

На шпанском језику

«La Sicoterapia Cristiana Ortodoxa». Buenos Aires, 2004, 128p.

Извор: Русија.рс

2
Svet oko nas / Занимљиво са Русија.рс
« poslato: Septembar 28, 2012, 13:41:22 »
Кустурица за Известија: Холивуд ствара смеће а ви га копирате

 28 септембар 2012  Емир Кустурица



 





 

Русима је под ногама философски камен, вечно извориште стваралачког надахнућа


У Петербургу  је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља  Европе и Азије  који ће се такмичити у четири  номинације :“Најбољи филм“, „Најбољи режисер „, „Најбољи глумац“,„Најбоља глумица“. Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала  разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа „Известија“. Овај интервју преносимо  скоро у целини.

Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна  историјска сценографија.

Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова  истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма.

Холивуд  сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну.

Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу  црног хумора код словенских народа .

Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште  стваралачког надахнућа

- Како сте постали председник жирија?

- Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи  да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога   нешто мора постати   у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек  огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи  су стално под  ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места  на којима ће бити могуће видети  неки добар филм.

- Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите?

- Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто  радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету.

- Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места?

- Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе  који су стварали мој свет још од самог детињства .

- Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница?

- Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији  и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал.



- Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио ?

- Холивуд   све досад представља огромни проблем за филм.То  више није онај  прелепи Холивуд  из  1950-1960. година. Тада  је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење  коју су створили маркетолози  и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања  о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд  производи  филмове који су  поптуно ван контекста живота. Упрошћено  речено, Холивуд  ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће  на  известан начин трансформише  у једну целу идеологију и то веома опасну.

- Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам ?

- То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате  велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке  драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је  у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене  - под ногама  вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање...

Бранко Ракочевић

Извор: Русија.рс

3
Министарство одбране републике Србије расписало је јавни конкурс за пријем у професионалну војну службу у својству официра на недоређено време( за стално) свештеника. Конкурс се односи на свештенике или свештеничке кандидате.

 

За конкурисање је неопходан благослов више јерархије односно верске заједнице којој кандидат припада.

Пре пријема у професионалну службу кандидати који испуњавају услове конкурса биће упућени на процену психолошких капацитета и проверу физичке способности , наводи се у конкурсу министарства.

 

Конкурс :


5
Politika / Драгомир Анђелковић
« poslato: Septembar 04, 2012, 15:20:30 »
Драгомир Анђелковић: Новосадски гамбит

 01 септембар 2012  Драгомир Анђелковић



 




Новосадска политика суштински је далеко од локалног домена у који формално спада, већ се налази у епицентру великих игара са директним последицама на националном нивоу

 О ономе шта Чанак и њему слични „озбиљни“ сепаратистички настројени политичари на северу Србије заправо мисле док еуфемистички говоре о широкој аутономији Војводине, много јасније говоре њихове сецесионистичке „колеге“ из невладиног сектора и ванпарламентарних странака. Тако нас је ових дана НВО „Војвођански клуб“ саопштењем за јавност „подсетио“ да је од распада „велике Југославије“ до данас седам од осам република и покрајина бивше СФРЈ стекло независност док „је једино питање Војводине остало нерешено“. По поменутом „клубу“ оно би у што скорије време требало да буде решено доношењем новог Устава Србије којим би она била уређена као „федерална држава састављена од Републике Србије и Републике Војводине“.

ФАЗНИ СЕПАРАТИЗАМ

 

Јасно је да се чак и ту ради само о етапи на путу ка сепарацији Војводине. Ни предложено накарадно „решење“ то није, већ је увод у нове, још опсежније, антидржавне акције. Јер, тога смо вероватно сви свесни, они који причају о некаквим „грађанима Војводине“, аутономији по Уставу из 1974. и сличном, углавном маштају о црногорском сценарију. То значи о стварању вештачког националног идентитета, а не само нове државе на делу српског простора. А и оне нам само фале, па да до краја пропаднемо.
Војвођански сепаратисти неће одустати од својих опаких наума, а у кризно време, када многи ирационално пројектују своје објективне проблеме на „друге“ који им за њих нису криви, и те како могу Србији да створе бројне проблеме. Стога је важно сада ослабити и неутралисати антидржавне елементе на северу Србије. У нормалније време, иако ће ватра њихове државне деструктивности тињати, ипак неће претити да се отргне контроли. Но, сада има превелики запаљиви потенцијал којем је што пре, и колико год је могуће целовитије, потребно парирати.

Одлука Уставног суда о Војводини од пре неколико месеци – којом су одредбе Закона о утврђивању надлежности Војводине проглашене неуставним, те су престале да важе – има огроман значај за будућност наше државе, али далеко је од тога да је тиме „битка“ са војвођанским сепаратизмом добијена. Уставни суд, охрабрен променом власти, усвојио је исправну одлуку коју у околностима да је на челу државе и даље ДС не би смео да донесе. Но, сепаратистичка хидра се није, чак ни привремено, повукла, већ је одмах најавила заоштравање опонирања Београду, што између осталог подразумева и интернационализацију тзв. војвођанског питања. И не би требало се заваравати да ће од тога одустати.

НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ

Што год републичке институције радиле, какве год одлуке донеле, сепаратисти на северу Србије (инструментализовани од неких кругова из Загреба и дугих иностраних средишта моћи), њих ће одбацивати. Једино ефикасно решење је да им се избије тло под ногама. А одличан потез у прилог тога је преузимање власти над Новим Садом, административним средиштем Војводине, од стране коалиције која влада на републичком нивоу, а чији већи део чинилаца, уз све мане, ипак има државотворну позицију.

Без контроле над Новим Садом од стране јавних и прикривених војвођанских сепаратиста, нема могућности за иоле продуктивну сецесионистичку политику у вези са нашом северном покрајином. Отуда, што пре је важно реализовати план преузимања власти над „српском Атином“. Никакви лично-партијски рачуни или раније преузете обавезе неких фактора из појединих  владајућих партија на републичком нивоу не смеју да буду разлог за околишење. Вођство покрајинског одбора СПС-а, те њихове колеге са градског нивоа, имају право да воде неку своју политику, али не и да се макар и нехотично поигравају са судбином државе. Њихова београдска централа то не би смела мирно да гледа, односно неприхватљиво је да бежи од онога што је дужна да учини, и да не држи кормило владе.

У принципу исто важи и за опозициони СРС. Непримерени су протести новосадских радикала против тога да постојећи режим у Новом Саду буде смењен. Ради се о сувише озбиљној ствари да би партијске страсти смеле да обесмисле патриотску одговорност, која се од изразито национално усмерене странке као што је СРС неизоставно очекује. И да актуелна новосадска власт није у сваком погледу, вероватно, најгора коју је тај град у својој историји имао, из државних разлога било би важно да буде промењена. Камоли овако када је, изгледа, до крајности огрезла у корупцију и криминал. О свему томе би, без обзира на однос који генерално имају према напредњацима (и они према радикалима), врх СРС-а морао озбиљно да размисли, те обузда свој новосадски одбор који, у суштини, сада у том граду брани постојећи штеточински режим предвођен локалним ДС-ом.

АМЕРИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ

О томе колико је за неутралисање војвођанских сепаратистичких трендова битно преузимање Новог Сада, сликовито говори америчко искуство из времена пред грађански рат (1861-1865). Чињеница да се престоница САД-а, Вашингтон, у својству федералног дистрикта, иако на његовим ободима, налазила у робовласничком делу земље, допринела је опредељењу критичног дела елите у региону који гравитира главном граду, у том смислу да се неколико тамошњих држава определи за Унију, тј. да не крене сепаратистичким путем осталих робовласничких делова САД-а. Опет – гле необичне паралеле са нашом стварношћу – томе је по државно јединство на кобан начин могло да допринесе неодговорно понашање одлазеће администрације из редова америчке Демократске странке.                                                     

Велики део врха те партије чак и на северу – укључујући и Џејмса Бјукенена, председника САД-а у време када су се опасно љуљали темељи јединства Америке (1857-1861) – из личних и партијских побуда кокетирао је са јужњачким сецесионистима. Не само да су годинама некритички попуштали партијским колегама са југа (где је амерички ДС тада био посебно снажан), али и другим тамошњим елементима који су угрожавали државо јединство, већ су и у околностима када је дошло до цепања САД-а сецесионистичким крајевима омогућили да мирно конституишу своју Конфедерацију, па и да њихови органи власти преузму већину војних и других федералних објеката на својој територији.

Нова председничка администрација, тај пут већ републиканска администрација, предвођена Абрахамом Линколном, имала је много више мука него што би то био случај да су се њени демократски претходници уистину патриотски понашали. То је САД коштало више стотина хиљада живота и много материјалних средстава, а ожиљци грађанског рата оптерећивали су ту државу и њен народ деценијама. А да Вашингтон није био федерално острво у робовласничком окружењу, са свим последицама које је то у околностима кулминације кризе имало, и без попустљиве демократске власти која је претходила сецесији (а тим пре са њом), питање је шта би било са Сједињеним Државама.

За разлику од окружења Вашингтона средином 19. века, гро Срба у Војводини, али, у то сам такође сигуран, већина припадника мањинских заједница у тој нашој покрајини, није склона да подржи тамошње сепаратистичке снаге. Међутим, тим пре је тако било са православним становницима некадашње „српске Спарте“, тј. Црне Горе пре пет-шест деценија када је отпочело њихово однарођивање, а видимо куда су ствари отишле. Нови Сад – административни, културни и привредни центар Војводине – може да буде генератор сецесионистичке ерозије нашег севера, као што је реално да буде кохезивни чинилац државног јединства као пре 150 година Вашингтон у САД-у (и то у много неповољнијем окружењу за тако нешто од онога које ми, срећом, имамо на северу Србије). Само је питање ко влада „српском Атином“ и на који начин то чини.

ДРЖАВОТВОРНИ ФРОНТ

Када говоримо о формирању нове власти у Новом Саду, ту се из наведених разлога више не ради о локалној већ par excellence државној политици. Негде није добро да се копља велике политике ломе на општинском и градском нивоу, већ је важно да акценат буде стављен на проблеме које притискају тамошње житеље, те да се води рачуна о локалним партијским симпатијама, антипатијама и интересима. Опет, тамо где се брани државно јединство, не би  требало ни рећи, локални рачуни морају да буду у другом плану. Они су битни као дрво спрам читаве шуме.

У том погледу зрео је став новосадског ДСС-а, који не само да је подржао најављено прекомпоновање власти у том граду, већ је и указао да би та партија заједно са Српском напредном странком и Социјалистичком партијом Србије могла чинити успешан фронт против аутономаша. То је, у овом тренутку, срж новосадске политике. Све друго је мање битно. Зато је у потпуности оправдано и одговорно опредељење лидера СНС-а и министра одбране у власти Србије Александра Вучића, да је његова партија спремна да иде и на нове изборе ако СПС не прихвати да иступи из коалиције са ДС-ом у неколико случајева, а пре свега у Новом Саду, где је то раније договорено. Србија је уморна од избора, али и они су боља опција од игнорисања опасности од малигнитета какав је поменути новосадско-војвођански.

Што се тиче Чанкове странке, и то да поменем, она је до јуче подржавала жути режим у Новом Саду, у којем је партиципирала са користи коју то носи, а који је посредно ишао у прилог сепаратистичким идејама ЛСВ-а. Али, сада и она диже руке од Павличића и његових. Тако поступа јер види да петроварадински брод ДС-ове екипе тоне, па настоји да минимизира штету, односно избегне кривичну одговорност за поступке власти у урушавању. Чанак је као мачка са седам живота. Спасава се данас да би сутра на другачијим основама наставио по старом. На патриотским снагама је да створе контекст који му то неће омогућити, али због напрасних Чанкових напада не смемо ни на трен да наивно помислимо да је новосадски ДС ипак ОК.

ДАЧИЋ НА ПОТЕЗУ

Премијер Ивица Дачић недавно је изјаво да је задовољан радом Владе Србије у првих месец дана, јер Кабинет ради ефикасно као добар тим, односно у њој нема трзавица. Полазећи од тога Дачић сматра да ће она трајати цео мандат. Верујем да је тако, ипак владу могу да уруше и проблеми на нижем нивоу, као што је онај у Новом Саду. То не би било добро, јер је Србији потребна стабилна власт која би се коначно озбиљно ухватила укоштац са бројним проблемима који нас оптерећују. Но, ни влада не сме да буде изнад свега онога што је битно за јединство земље. Шта значи успех на пољу спољне или фискалне политике ако се упоредо са њим толерише нечије минирање државних темеља? Тада је, без обзира на неке квалитете постојеће владе, потребно усиљеним темпом кренути ка формирању владе која ће се томе супротставити. Ваљало би да у светлу тога Дачић размисли о деловању неких својих партијских колега у Војводини и са тим скопчаној судбини владе чији је председник.

Извор: Печат

6
Religija / Свештеник убио штићеника кампа
« poslato: Avgust 09, 2012, 02:14:37 »
Лозница -- Бранислав Перановић, бивши управник центра Црна Река, убио је ударцем шипком у главу штићеника Центра за одвикавање од дроге у Јадранској Лешници код Лознице.


 Перановић, који је управник тог центра, посумњао је да је штићеник центра унео дрогу, због чега га је ударио у главу и усмртио на месту, потврђено је за Б92.

 Убиство се догодило синоћ око 22 и 20 часова у дворишту центра, а Перановић (1958) је убрзо ухапшен и увиђај је у току. Како је за Б92 речено, убијен је Небојша Зарубац (1973).

 "У овом тренутку постоји сумња да између физичке силе, физичког кажњавања ком је штићеник био изложен и његове смрти постоји узрочна веза. Резултате обдукције ћемо добити данас", рекао је истражни судија Бобан Велисављевић за Б92.

 Сада рашчињени свештеник Бранислав Перановић јавности је постао познат 2009. године када су објављени снимци пребијања лопатом штићеника у Духовно-рехабилитационом центру Црна Река, чији је управник био тада протојереј Перановић. Он је због тога био и на суду, а пресуда се још чека.

 Он је у почетку негирао да је батине наредио, а онда је ТВ Б92 ексклузивно објавила снимак на коме се види како сам Перановић туче једног младића. Перановић је касније покушавао да оправда батине као терапеутске и неопходне за добробит штићеника.

 Штићеници овог центра и неких центара у околини Лознице које је такође водио Перановић говорили су и за нашу телевизију како не добијају никакве лекове ни када се разболе.

 Синод Српске православне цркве осудио је убрзо понашање свештеника, а владику Артемија позвао да распусти нелегални стационар у оквиру манастира Црна Река. Перановића је Артемије убрзо сменио, а Општинско тужилаштво у Тутину поднело је оптужницу против њега за кривично дело мучења и насиља.

 Суд је дан по подизању оптужнице одлучио да Перановићу није потребан притвор. Суђење је крајем прошле године завршено и чека се пресуда тутинског суда.

 У међувремену Перановић је самоиницијативно напустио манастир, а затим је 2010. године дошао у Јадранску Лешницу, где је постао управник центра за одвикавање од болести зависности “Сретење".

 "Никад нисам престао да се бавим спасавањем душа оних који су на свом животном путу посрнули. И после хајке која се водила против мене, кад сам оптуживан да сам батинаш и силеџија, нисам одустао од своје мисије", рекао је Перановић.

 Б92 је недавно објавио да је Перановић чак уврштен као предавач неакредитоване школе која себе назива Универзитетом природне медицине на предметима лечења зависности.

 Од почетка отварања "случаја Црна Река" Б92 је указивао на то да су институције, држава и црква заказале.

 Постављана су бројна питања, међу којима су и: колики су били приходи челника у Црној Реци, на основу чега су те приходе убирали, да ли је центар регистрован и за коју намену? На многа од њих нису добијени прави одговори.

б92

7



Ниш -- Који библијски градови се помињу у новом хиту Јелене Карлеуше, питање је које је постављено на тесту на пријемном испиту за Филозофски факултет у Нишу.Ниједан од четрдесетак студената који су полагали пријемни није тачно одговорио на то питање, а изгледа да ни управа нишког Филозофског факултета није знала која су све питања постављена будућим бруцошима јер је декан Горан Максимовић љутито најавио да ће због глупости која штети угледу факултета бити кажњени они који су тест правили.

 Који Библијски градови се помињу у, како је наведено у питању из теста за општу културу, новом хиту Јелене Карлеуше, требало је да одговоре они који намеравају да упишу филозофију у Нишу.

 Нико, међутим, није тачно одговорио, а ово питање постало је хит на друштвеним мрежама. У управи факултета за то су сазнали из медија.

 Поводом овог случаја, на блогу Б92 повела се полемику о томе чему служе тестови опште културе тј информисаности и какав би требало да буде приступ тестовима за полагање пријемних испита на Филозофском и другим друштвеним факлутетима.

 Аутор блога је др Владимир Хедрих који ради управо на Филозофском факултету у Нишу.

 "Наравно да је то за мене као декана непријатно изненађење, пре свега да постоје професор и асистент овог факултета који сматрају да би то требало да буде питање у тесту на факултету какав је Филозофски", каже декан проф. др Горан Максимовић.

 Декан каже да овако формулисано питање није ствар опште културе, већ је потребно да неко зна и прати ову врсту музике да би тачно одговорио, а то,
 каже, не би смео да буде критеријум за упис на факултет.

 "То је за мене знак да морамо да наставимо на изградњи академске свести највећег броја наставника и сарадника овог факултета, и да оно што смо радили претходне две године није довољно. Ја се надам да ће тај рад уз едукацију професора који још нису свести шта значи појам Филозофског факултета помоћи да се овакве појаве убудуће не дешавају", сматра декан Максимовић.

 Ни старијим студентима са других одељења Филозофксог факултета није драго да последњих дана читају коментаре и текстове о свом факултету.

 "Видела сам различите коментаре и да се мени пало такво питање - можда бих чак изашла са пријемног", каже једна студенткиња.

 Друга сматра да је Јелена Карлеуша наша реалност, али и да не би знала одговор на то питање јер не прати ту врсту музике, док трећа иситче да Карлеушу уопште не треба ни сврставати у било какву врсту културеи.

 Тест су писали професор и асистент са Одељења за филозофију, али је њима декан, како каже, забранио да дају изјаве јер сматра да су већ нанели
 штету факултету. Он каже да се овако нешто неће поновити, а већ се ранијих година дешавало да се у тесту опште културе и информисаности нађу питања која се на пример односе на неки ријалити шоу.

 

Извор: Б92

8


Сви сада нападоше сиротог министра Вука Јеремића због неке сиће од платице и станчића на Менхетну. Па неће ваљда председник Генералне скупштине УН да станује у Харлему или у Бронксу, у неком малом апартману? Где да прима амбасадоре и осталу дипломатску свиту, где да се направи пријем? А то је врло важно за имиџ Србије, за опстанак Косова као наше јужне покрајине. Зато ја свесрдно подржавам све трошкове нашег председниковања Генералном скупштином УН, имаћемо од тога велике користи, „бићемо у центру пажње целога света годину дана, сва врата планете биће нам отворена“. Неки би циник можда рекао да је то увреда за сиромашне? А не, то је политичка, а још више економска корист.

Истина, нешто се не сећам да смо од те функције председника Генералне скупштине УН 1976. године, када ју је обављао Лазар Мојсов, имали неке користи. Наиме, две године раније имали смо велику војну кризу око Трста када смо на границу с Италијом морали да пошаљемо три дивизије ЈНА и скоро целокупну Ратну морнарицу, а маршал Тито је отишао на истурено командно место у Виницу у Белој Крајини у Словенији. Годину дана после те кризе, у време које су нас Американци молили да војно не нападнемо Италију, са Римом смо потписали Осимски споразум чиме је разграничење између СФРЈ и Италије било трајно решено. Италијани су повукли своју 190. оклопну бригаду из Старе Горице, а ми смо нашу ратну флоту вратили из Тршћанског залива. УН се у тој кризи нису ни чуле, Савет безбедности УН се тим поводом није ни огласио, а већина амбасадора у Генералној скупштини УН мислим да није ни знала где је Трст и какве ми то проблеме тамо имамо с Италијом.

Но, како сада читам да ће уз кабинет председника Генералне скупштине УН у Њујорку у Београду бити и Канцеларија за праћење рада нашег председавања Генералној скупштини УН, па се још оснива и Високи савет председника Генералне скупштине УН у којем ће бити најугледнија имена светске дипломатије, све бивши министри спољних послова који ће, наравно, све то радити бесплатно из велике љубави према земљи Србији, мислим да то наше председниковање морамо и војно, а још више логистички ојачати. Наиме, предлажем да се у њујоршкој луци укотви командни брод наше Речне флотиле „Козара“ и два брза глисера. „Козара“ треба ускоро да изађе из ремонта у бродоградилишту у Апатину, ако већ није изашла, то је одличан брод за дипломатске пријеме и коктеле. „Козара“ са нашом заставом у њујоршкој луци могла би да одигра улогу некадашњег „Галеба“, а министар Јеремић улогу маршала Тита. Два брза глисера служила би, у случају избијања неке светске кризе, за експресно пребацивања дипломата са „Козаре“ до зграде УН на Ист Риверу. Јер, ратови у Ираку 2003, у Авганистану 2001. и НАТО агресија на Југославију 1999. године – све је започето и без дозволе УН. Више тако неће моћи, наш човек је сада председник Генералне скупштине УН. О томе ће морати да размишљају у Пентагону и у Стејт департменту. Мислим да су упутства о томе добили и у команди НАТО-а и у штабу америчке Шесте флоте.

Кад смо већ код Стејт департмента, из САД нам је прво стигао заменик помоћника државног секретара Филип Рикер, а ускоро стиже и сам помоћник државног секретара Филип Гордон. Два Филипа у Београду у само неколико дана? Како смо одједном важна земља? И, као, два Филипа уопште не интересује ко ће саставити нову Владу Србије? А састају се са челницима скоро свих странака. Да разговарају о летњим врућинама. Када је амерички амбасадор у Словенији уочи и после прошлих парламентарних избора у тој држави имао састанке са првацима неких странака и дао неколико изјава словеначки медији су га прозвали, министарство спољних послова Словеније упутило је протестну ноту Стејт департменту, а председник Словеније осудио је јавно потез америчког амбасадора.

Треба само анализирати призоре са најновије прославе америчког националног празника у резиденцији амбасадорке Мери Ворлик. То грљење, поверљиво шапутање, држање под руку оних који су такорећи до јуче једни о другима говорили све најгоре, то је слика политичког Београда и политичке Србије данас. Некадашњи комунисти и на Брионском пленуму имали су више политичког достојанства.

Да, доминација се спроводи утолико лакше што је они који су јој изложени нису свесни. Или можда јесу, али им то и није важно. Јер, колонизовани народи и њихови угњетачи знају да однос доминације није заснован искључиво на супремацији силе. Прошло је време стриктно територијалних освајања, дошао је тренутак контроле духова. Управо због тога, дугорочно гледано, свака империја која жели да потраје мора да успе да потчини душе.

У Зрењанину је наводно отета одборница ЛСВ-а да би се „насилним путем прекројила изборна воља грађана“. Дуго, топло лето у Србији...

Извор: Политика

9
Država bi do kraja godine za isplatu najstarijim sugrađanima trebalo da obezbedi 278 milijardi dinara, a minus u budžetu sve je veći. Nema vlade, a ekonomska situacija se pogoršava iz dana u dan, kaže Grgurević

BEOGRAD - Još malo pa nestalo.
Na jesen neće biti para za penzije, poručio je Mlađan Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije, a to smatraju i mnogi stručnjaci. Država bi do kraja godine za isplatu najstarijim sugrađanima trebalo da obezbedi 278 milijardi dinara, a minus u budžetu je sve veći i do kraja godine bi mogao da dostigne 200 milijardi.

Dinkić smatra da je politika javnih finansija koju je poslednji šest godina vodilo Ministarstvo finansija loša.

- Došli smo u situaciju da je veliko pitanje da li u budžetu ima dovoljno novca za isplatu penzija na jesen. Dakle, sigurno da tu nešto mora da se menja - naveo je on.

Stevan Vrebalov iz Unije poslodavaca Vojvodine kaže da je Fond nekad imao za šest-sedam penzija, a sada ima samo za pola, a ostalo se dotira iz državne kase.

- Može se desiti da nema para, moguće je jer su slabi budžetski prihodi. Vidite da privreda slabo radi, a leti opada naplata, i onda će novac morati da se negde traži - kaže Vrebalov.

On ističe da će, ako se nešto dugoročno ne uradi, posledice biti katastrofalne, Fond bi mogao da se dopuni samo štampanjem para, a to pravi inflaciju i vodi u kolaps.

Slavenko Grgurević, zamenik predsednika UO Fonda PIO, objašnjava za Kurir da u sadašnjim nemogućim okolnostima Fond ispunjava svoju ulogu.

- Polovinu novca daje budžet, nema vlade, ekonomska situacija se pogoršava iz dana u dan. Neće biti kolapsa do kraja godine, ali će biti teško održati postojeći nivo penzija - navodi on.

Grgurević podseća da je radna grupa napravila plan reforme i da se sad čeka vlada.

- Nije pitanje da li će vlada to prihvatiti, nemamo izbora. Fond mora da bude investicioni i garancijski, mora da ima kontrolu nad prihodima i rashodima, da ulaže višak kapitala - ističe on.
Dinkić: Veliko je pitanje da li u budžetu ima dovoljno novca za isplatu

Kako se puni Fond PIO

godina država doprinosi
2010. 220 261
2011. 236 267
2012. 278 275 (plan)

(u milijardama dinara)
Zdravković: Mogu se ponoviti devedesete

Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da jemanjak u budžetu u proseku iznosi desetak milijardi.

- Kada banke odluče da to više ne finansiraju, ministar finansija mora da odluči šta će smanjiti, a plate i penzije su najveći trošak. Mogu da se ponove devedesete, kada je bilo 10-11 penzija za godinu dana - upozorava on.

Kurir

10
Religija / Одежде у Цркви
« poslato: Jun 16, 2012, 08:24:22 »
Двадесет година стваралачке радости

Аутор: Југослав Кипријановић, Број 1043, Рубрика Јубилеј Поводом 20 година рада уметничко-занатске радионице „Традиција Ж.Р.“ , разговарали смо са оснивачем и дугогодишњим сарадником нашег часописа, госпођом Живком Ракетић. Редакција „Православља“ честита јубилеј!



- Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов. Једанпут, отац Јероним је донео подрасник из Грчке, а она је по моделу израдила шаблон да би и другима могла да сашије сличне. „Тада нисам ни размишљала да ћу се тиме бавити“, казује Живка.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког  укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу.  Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали,схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „ Традиција“.

Данас, обележавајући јубиларну 20. годину рада, у „Традицији“ се врши широк асортиман  услуга: шије се све што је потребно за свештенство и монаштво, од мантија, прслука, подрасника, пана, апостолника, преко богослужбених одежди по разним кројевима, до свега што се шије, а што се користи у цркви: покривки за часну трпезу, за налоње, барјаке, кивоте, за целивајуће иконе...

У Радионици сестра Живке у Новом Саду данас своје ухљебије налази 20 запослених, а поред радионице у Новом Саду, у Београду постоји и продајно-изложбени салон на Обилићевом венцу у центру града. Пре десетак година, отац Радован Биговић јој је великодушно понудио простор у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земуну, који су због нарастајућег посла напустили  и узели  простор на Обилићевом венцу.

„Заокружена је једна мини производња од идеје до финалног производа“, скромно али и поносно каже, а доласком дипломиране младе дизајнерке у тим и набавком нове машину за вез, убрзао се процес производње.

Данас није лако одржати посао. Иако је осетна криза ипак се опстаје, јер, како каже сестра Живка,  „ док је света и века  служиће се Литургија, па ће бити и одежди“. А одежде из „Традиције“ засигурно доприносе благољепију богослужења.

Живка се бави шивењем из љубави. Иза сваког Живкиног рада, стоји велика жртва и велика љубав. Како каже, после 20 година дошло се до неке зрелости у раду, са сопственим стваралачким печатом, једноставно „то сам ја“, каже Живка.“Испред и иза сваког мог рада стоји велика љубав и увек ће да буде љубав. То је суштинска ствар у мом стварању. Волим да урадим  да буде лепо и увек са љубављу! А то је процес који траје. Кад пронађем шта сам тражила, кажем „е сад је то - то!“ Волела бих да не радим за новац, него да се кроз трагање и стварање оствари, али данас кад од мог труда и искуства живи двадесетак породица, мора се радити по законима тржишта. Док је Живка жива, бавићу се овим послом!“

Радионица „Традиција“ упустила се и у нови креативни програм: израду кошуља и панталона са етно мотивима. Производе се српске мушке и женске кошуље, аплицирају мотиви са народних ношњи на женским кошуљама. „Уникатно је“, каже Живка, „може да се носи и на свечаној хаљини, али и на панталонама, а и даље је у традиционалном духу“. Да је реч о изузетним креацијама говори и  то  да  су Слободан Тркуља и његови сарадници из „Балканополиса“ носили Живкине моделе из новог програма на недавном наступу у Сингапуру. У току је и сарадња са Етнографском музејем у Београду...

За оне који шију код Живке она каже: „Имам дивне пријатеље, нећу да их спомињем као муштерије! Знате, данас где год да пођем, имам где да будем! Бавећи се овим послом стекла сам рођаке и пријатеље: имам рођаке у Требињу, у Чачку у Подгорици. Где год да мрднем имам неког ко и у моју кућу долази. Није све само посао, иако јесте преко посла. Десе се и ружне ствари, али то је живот. Оно што је важно је да се лепо осећам због стечених пријатељстава.“

За крај Живка каже: „Печат свега је радост стварања, а камен темељац је љубав. Увод је љубав, разрада је љубав и закључак је љубав!“ Нека тако и остане! На многаја љета!
izvor: pravoslavljehttp://pravoslavlje.spc.rs/slike/1043/dvadeset-godina-stvaralacke-radosti-1.jpg

11
Да ли ће Србија имати било какву корист од избора свог представника на чело Генералне скупштине УН, поготово ако он наглашава приврженост досадашњој политици регионалног помирења бившег председника Тадића.?

Српски и светски медији посветили су значајну пажњу Јеремићевом избору на место председавајућег ГС УН. Српски министар спољних послова, у оштрој конкуренцији са литванским амбасадором у УН, успео је да дође на ту функцију, што је први случај да неки представник Србије, од кад је она поново постала пуноправна држава, заузме тако високу функцију у глобалним размерама. Претходни пут је један наш политичар и дипломата имао част да у име своје независне земље (први пут у новијој историји) делује у угледном међународном телу – далеке 1907. године. Тада је Милован Миловановић изабран за члана Сталног изборног суда у Хагу.

ВИЦ О СРПСКОМ ЛИДЕРСТВУ

На том положају Миловановић се показао изванредно, те је – како подсећа историчар Радован Калабић у својој студији о том чувеном српском теоретичару и практичару међународне политике – „доживео лични тријумф, јер су његови ставови примани са највећом пажњом и уважавањем“. Додуше, Миловановићеве предлоге већина великих сила није подржала. У међународним форумима важи правило: „колико моћи – толико резултата“, а Србија је у нововековној историји увек имала прилично ограничене потенцијале за деловање у ширим размерама. Ипак, запамћено је да је – настојећи да стварањем повољнијег глобалног амбијента допринесе бољој заштити мале земље каква је Србија – у односе међу државама Миловановић бар пробао да унесе нову, за мирољубиву коегзистенцију повољнију, димензију, залажући се за арбитражу у међународним споровима.

Остаје нам да видимо шта ће пробати да учини, те колико ће у томе успети, Јеремић. Међутим, немамо разлога за оптимизам. И не ради се ту примарно о томе да је он, макар интимно и био патриотски настројен, из каријеризма прихватио да буде део квислиншке Владе која је од 2008. године до данас нашој земљи нанела велику штету. Да је Јеремић показао знаке кајања, могли би и да кажемо: шта је било, било је. Но, суштински је проблем у томе што он смата да је режим чији је (био и остао) део, исправно поступао. О томе ћемо касније, али прво да кажем коју реч о покушају да претенциозношћу засени крајње коолаборационистичку истину.

Одмах после победе у УН, Јеремић је изјавио да свој избор за председника види као „одавање признања српском народу“ те да ће радити на очувању међународног мира и безбедности. Како је рекао: „То неће бити лак задатак, мораћемо да радимо за све чланице. Ово није место с којег можете да спроводите своју државну политику, наравно то је место с којег можете да промовишете државну политику. Свет од Србије очекује лидерство, предводништво и умереност. И ја сам уверен да ћемо ми као земља бити у стању да одговоримо на изазове“.

Овакав први наступ нашег а глобалног функционера, не делује озбиљно и не указује да ће и покушати нешто реално да уради за свет и своју земљу. Смешно је да дојучерашњи шеф дипломатије слабе државе чији још актуелни режим багателише националне интересе, те на коју због лично-партијски мотивисане колаборације властодржаца пада мрачна сенка – прича о нашем глобалном лидерству. И да имамо патриотску власт и јачу државу, то би било за подсмех, а камоли овако када онај у кога се Јеремић и даље куне, не да истински ништа није чинио у корист очувања територијалног интегритета Србије, већ је и асистирао његовом подривању.

РЕГИОНАЛНО ПОНИЖЕЊЕ

Иако је почетком 20. века Србија била и мања него данас, тада је била цењена али и снажнија држава. Неки су нас волели, други су нас мрзели, али су сви са нама рачунали као са респектабилним фактором, те су нас схватали озбиљно. То смо и били без обзира на величину. А зар јесмо данас не озбиљан, већ и какав-такав глобални „играч“, док услед дефетистичког и квислиншког понашања властодржаца, своје багателишемо и дајемо а причамо претенциозне приче о регионалном па и глобалном лидерству? Процените сами.

Како је истакао Јеремић – а чини ми се да је то од кључног значаја када анализирамо могућу националну корист од његовог глобалног аванзовања – Србија је под руководством бившег председника Бориса Тадића, „својим суседима пружила руку пријатељства и помирења“. Уз то је – како је нагласио – искорачила и ка свим другим чланицама међународне заједнице, укључујући и оне са којима је „имала горка неслагања“. Е, у томе и јесте проблем! Власт је Србију довела до тога да пред свима клекне и претвара се у „барицу“, а то никада и нигде, ни једној нацији није донело ништа добро. Једно је настојати да се, на принципима међусобног поштовања и уважавања потреба, дође до мирољубивих решења, а друго је понижавати се и жртвовати своје интересе. Када се тако ради, а баш то је радио Тадић кога Јеремић и даље хвали, они чију смо кривицу узели на себе, још више нас злостављају. Људска природа је таква да жртву обично више мрзи онај који је зло учинио, него она њега.

То важи и за народе. Довољно је сетити се садистичког односа Хрвата према Србима и нашег сулудог мазохизма. А судећи по „позитивном“ истицању Тадићеве политике привлачења нових невоља Србији, што смо од Јеремића пре који дан чули, она ће и даље „красити Србију“ ако ДС успе да формира Владу. Нема везе што је чак и гласање у ГС УН пораз Тадићеве политике (а Јеремићева победа не треба да нас завара да није тако), он и његова екипа су већ предалеко отишли странпутицом, да би сада могли нешто суштински да мењају. Ма колико да их вређа омаловажавајући однос (према њима а не Србији), западних ментора и оних које су у региону задужили, немају више куд. Или им остаје да иду све даље и даље путем колаборације, или да се повуку са јавне сцене, што добро знамо да нису спремни да ураде.

ИМПЕРИЈАЛНИ ШАМАР КВИСЛИНЗИМА

Све водеће чланице ЕУ и НАТО-а којима се „жута“ Србија скрушено клања, као и гро земаља из нашег региона са којима нас је режим на нашу штету мирио – и не крију да су гласале против Јеремића. У свету се зна „ко коси а ко воду носи“. Када неко прихвати подређену улогу, од њега се очекује да се ње доследно држи, а не да храни свој его и покушава да превари јавност своје земље којештаријама о великој улози коју игра у свету. Испод кулиса многи српски политичари имају личну корист од квислиншког статуса, али ни њима се не допушта да дигну главу у функцији представника Србије. Без обзира колико са државних позиција радили против свог народа, те били спремни да то чине и као међународни „чиновници“ – простор им се ограничава. Када наступају у име државе третирају их као Србе, а то значи негативно. Тек да се и тако зна да је по НАТО стандардима место Србије у неком најгорем запећку.

Но, они „Срби“ који то прихватају (па и да их страни заштитници понекада јавно, са последицама које то има, сматрају „Србима“), те су показали и да су спремни да иду и много даље од Јеремића, праве се слепи и одмах су похитали да му честитају његов и дворски „успех“. Први је то урадио Б. Стефановић, шеф преговарачког тима Владе Србије у „дијалогу са Приштином“, односно, да ствари назовемо правим именом, Тадићев повереник за издају Косова. Он је оценио да Јеремићев избор „потврђује углед Србије“. С друге стране, Стефановић је ових дана оптужио новог председника Србије „да се игра са муком Срба са Косова“. А то он, по том Тадићевом пулену, ради тако што тражи да се „косовска политика“ убудуће не води народу иза леђа, те жели да му се отворено каже шта је официјелни Београд до сада поклонио Приштини, али срећом није успео да јој испоручи.

УГЛЕД И СРАМ

Нема сумње да Стефановића и компанију, боле потези срачунати на пуно разоткривање нашој, великим делом, хипнотисаној јавности, онога што су учинили Србији (односно обећавали Вашингтону и Бриселу да ће чинити). Тиме би постепено били доведени до потпуне пропасти ако се избори поново, а смањује им се шанса да образују Владу. Њихова политичка будућности умногоме зависи од тога да ли ће успети да, пацификујући Николића, ућуткају институционализовану критику и тако покажу оним који су их из иностранства ангажовали, да и даље могу да буду корисни.

То што САД, ЕУ и НАТО, не желе Јеремића или било ког нашег владајућег политичара на међународној функцији, далеко је од тога да су дигли руке од њихове унутрашње употребе. Свако ко је спреман да служи и способан да то чини, има своје место у систему евроатлантске доминације. Зато НВО, медијски и нескривено партијски јуришници ДС-а, интензивирају нападе на Николића а, с друге стране, без обзира на неке несугласице са „газдама“, истичу регионалну и генерално спољну политику Бориса Тадића, иако изворни принципи такве политике свакако нису допринели избору Јеремића на чело ГС УН.

Напротив, томе је погодовала чињеница да је због курса одбране КиМ-а, којим је наш национални брод енергично покренула Влада коју смо имали до избора 2008, и расположења јавног мнења које није допуштало да се радикално све то одбаци (што је Тадићев режим покушавао постепено да уради) – министар спољних послова Србије успео да победи кандидата Литваније. Официјелни Београд је, и пред својим народом и пред светом, морао да се прави да се опире насиљу над својом земљом и међународним правом, па су државе које се противе евроатлантском насиљу и хегемонији, гласале за мање зло.

Било им је ближи и представник Србије који глуми отпор „Империји“ него њен јавни литвански експонент. Поготово што Русија на спољнополитичком плану енергично подржава, формално исказану иако у пракси од стране режима у многоме обесмишљену, борбу државе Србије за Косово и Метохију. Отуда, Москва је заложила свој ауторитет код многих земаља које сумњају у искреност српске власти, да ипак не релативизују потпору Србији. То се одразило и на подршку дату Јеремићу.

ОПРОБАНИ РЕЦЕПТ

У међународним односима сви гледају интересе. Симпатије за симпатије али интереси су ту важнији од традиционалног пријатељства међу народима. Али, и на основу њих, Србија може да нађе партере. Али прво морамо да знамо шта хоћемо и да будемо спремни да у прилог тога радимо, а не да допуштамо да имамо власт која тргује националним интересима. Како је говорио мудри Милован Миловановић, „само народ који хоће да се брани наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје стране“. Народ који неће да се брани – да парафразирам тог нашег дипломату – не може да очекује да ће тај терет преузети него други.

Док српски режим ради против Србије, нико нашој земљи не може да помогне и да хоће (а на спољњем плану Русија је показала да је спремна да нам помогне док, нажалост, избегава да буде активнија у српској унутрашњој политици и тако допринесе бржим одговарајућим променама). Опет, када будемо имали национално посвећену власт, ма колико биле тешке околности, наћи ћемо продуктивне партнере и у региону (где сада изгледа да су сви против нас) а не само ширем окружењу. Речено је почетком 20. века добро знао Миловановић, човек који је прави творац Балканског савеза који је 1912-13. до ногу поразио Турке. Без обзира на све противречности, Србија је уз посредовање Русије – испољавањем флексибилности али и чврстине око онога што је сматрала виталним за нашу нацију – прво нашла заједнички језик са Бугарском, а онда су се „пакту“ Београда и Софије, прикључиле и друге православне земље Балкана.

После тога није прошло много времена пре него што се српска застава завијорила над Призреном, Приштином и Скопљем, што се десило захваљујући нашем оружју и вештој спољнополитичкој комбинаторици, а не било каквим међународним институцијама које су по правилу у функцији интереса великих сила. А која ће се застава дизати изнад Ниша, Београда и Новог Сада – ако наставимо да водимо досадашњу (не само спољну) политику? Пре или касније – не заваравајмо се – Атлантског пакта, који од 90-их наовамо спроводи оружану или тзв. меку агресију против Србије, са циљем да је до краја покори (и територијално прекроји).

МЕЂУНАРОДНО „ПРАЊЕ“ ИЗДАЈЕ КОСОВА

Сетимо се тога сада када славимо сто година од круне дипломатског и политичког рада М. Миловановића, а то је почетак коначног ослобођења српског народа од вековне турске окупације, те када је, као контраст томе, ових дана његов наследник на функцији шефа српске дипломатије у Влади која није радила за своју државу већ против ње, дошао на чело ГС УН. Јеремић је, од стране Тадићевих маркетиншких магова и НСПМ квазипатриотских аналитичара, прво пројектован као лидер измишљене националне фракције ДС-а, са циљем да колико-толико компензује петоколонашки карактер естаблишмента те странке. Данас, када је уз његову асистенцију „Империја“ направила велики помак у вези са признањем самозване косовске државе (коју је до сада неоспорно признало 89 држава док је спорно да ли су то учиниле још две земље), Тадићев двор је успешно лансирао Јеремића у УН на основу и даље немале међународне подршке начелном ставу државе Србије у вези са одбраном свог територијалног интегритета.

Тадић и његови добро знају да је, макар због умањивања казне „суда историје“, потребно политици симулирања одбране КиМ-а, коју је врх ДС водио од средине прошле декаде, дати додатни међународни легитимитет. Јеремић ће и даље, сада већ у функцији председавајућег ГС УН, причати празне патриотске приче, што ће – како се он и његов ментор надају – додатно прикрити политику фазне издаје Косова коју су, као надокнаду за тотално довођење на власт 2008. године, систематски спроводили (а вероватно и даље намеравају да реализују). Додуше, због нашег јавног мнења и Русије (а не патриотизма), то су радили спорије него што су Вашингтон и Брисел очекивали, што је њих револтирало, па су се повремено искрено љутили на своје коолаборационисте – калкуланте.

Толико о УН димензији рециклираног „Пројекта Јеремић“. Остаје ми још експлицитно да подсетим да спољнополитички препород сваке државе (разуме се на реалним а не претенциозним основама) почиње од унутрашње политике. Стога, ако желимо да Србија поново буде успешна и цењена у свету, наставимо борбу да превазиђемо свестрано национално штеточинску политику коју наша земља, тек са мањим паузама, води од краја 2000, са кулминацијом исте пре четири године.
vidovdan

12
Када се нешто деси ван оквира оног што многи очекују или барем ван оквира оног што «медији очекују», а очекивање може бити условљено различитим интересима и предрасудама, онда се говори о «изненађењу». Тако се београдска чаршија «изненадила» успехом Ивице Дачића на парламентарним и победом Томислава Николића на председничким изборима. А заправо ту и нема неког великог изненађења. Оно што повезује оба ова политичка успеха је приступ и стил у политици. Оба ова политичара су дошли из унутрашњости у престоницу и на неки начин су и даље остали представници «народа» (ма како год то тумачили). Њихове кампање су биле јасне, обичном човеку блиске и пријемчиве. Вероватно су Динкић, Јовановић, а да не говоримо о Тадићу у своје кампање уложили десетину пута више средстава у односу на њих, али са половичним резултатом јер нису говорили «српски».

Уверени смо и да су десетине, па и стотине хиљада гласова за пронатовске политичке снаге намакнуте не само трошењем великих пара у кампањи за билборде и тв термине, већ и директном куповином гласова на терену. Поред тога имали смо прилике да видимо и чујемо бројне примере нерегуларности и манипулација на изборима што указује да се десила и значајно «преусмеравање» гласова, или српски речено да се десила и крађа о чијим размерама можемо само да спекулишемо. Стога када би одбили овим странкама оно што су добили захваљујући присутности у медијима, и захваљујући скупим кампањама, онда би схватили колико су заправо добили они други који ни изблиза нису имали такве ресурсе.

Дачићева формула успеха

Но да се вратимо «изненађењима» избора. Готово цела Србија је била изненађена успехом СПС и коалиције на парламентарним и Ивице Дачића на председничким изборима. Што је занимљиво њихов резултат је изненадио и саме социјалисте иако су они очекивали добро «треће место». Око процене резултата СПС-а и Дачића су омануле и агенције и аналитичари. Иако је познато који аналитичари и агенције преферирају коју политичку опцију, а углавном је то ДС, ЛДП или УРС, па сходно томе «штелују» своје изјаве и процене, ипак су највише оманули око СПС и око председничких избора, то јест око шансе за победу Николића на председничким изборима.

Тако је поред првог места СНС и великог пада подршке ДС-у, али недовољне да она лако оде у опозицију успех Дачића и коалиције око СПС је најзначајнији резултат избора. По оцени аналитичара и коментатора «победник» првог круга ових избора је лидер социјалиста а другог круга лидер напредњака.

Многи се са правом питају како је дошло до тога да некада милошевићевска странка, која је после 2000 била у дубокој кризи и која је од борбе за цензус постала јака трећа «опција» без које, по многима нема формирања нове владе, без обзира да ли је буде са ДС-ом или СНС-ом.

Чини се да Дачић на таласу изборног успеха и имао основа да напомене да би могао бити премијер у новој влади. На страну чињеница да је премијерска фотеља заправо «врућа столица» коју би они који имају дугорочније политичке амбиције покушали да избегну, јер од јесени следи «халдни туш» у виду празне благајне у којој нема пара за пензије, без обзира где тада седео Кркобабић, те да нам следује велико повећање ПДВ-а, као инструкција међународног банкарског конзилијума за лечење српског пацијента која се налази у критичном стању. Дакле ко год размишља рационално и стратешки тежи јаким позицијама у држави, али настоји да избегава «мине» а то су у овом моменту место премијера и економска министарства. Тако да нам се чини да је Дачић тога свестан, али да је у почетку споменуо и реч «премијер» а да то заправо ни не жели, јер му је потребно као боља стартна позиција у преговорима са Тадићем и Николићем.

Чини се да су Напредњаци спремни да Дачићу понуде и више но што су им спремни понудити људи из ДС-а. Но у тој комбинаторици је потребан и трећи – а то је Војислав Коштуница са којим као преговарачем никада није лако јер је то човек «тврдоглавих принципа». Патриотски део јавности би се истински обрадовао «савезу» Николића и Коштунице, који је значајно допринео да буде Тадић поражен на председничким изборима иако је имао иза себе најјачу предизборну машинерију «у региону». Тај део српске јавности би јако желео коалицију Николић – Дачић – Коштуница.

Иако постоји већ сазрела свест да такву коалицију ни сада, а нарочито пре четри године није желео да види запад, пре свега Америка. Но то противљење, ипак није толико јако да се не би могло покушати у том правцу градити нова коалициона скупштинска већина, а са тим и нова влада која би заиста могла донети предуслове за нови преокрет. Све ово нам говори да би та «жељена» коалиција, имала велике препреке и искушења, али сматрамо да нема успеха без ризика. Но исто тако историјска мудрост каже да великим силама не треба гурати прст у око, барем не без тешке потребе. Између те две поуке се данас крећу коалиционе опције за нову владу.

Оно што је јасно у овој стратегији унутрашњих и спољњих надигравања је да демократе очајнички настоје да се одрже у седлу, гурајући Тадића на место Цветковића, то јест покушавајући и даље да се одрже на власти преко бившег председника. Они су се преиграли пред другим кругом, па нису договорили «коалицију» што их сада или нешто касније може коштати доброг дела власти. Наиме демократе су веровале у сигурну победу Тадића, вероватно и сами под утицајем «наручених» анкета, па нису Дачићу и коалицији понудили чврст договор. Сада ће то бити много теже и вероватно далеко скупље.

Предизборни и постизборни слалом

Но да се вратимо «случају Дачић» и тајни успеха социјалиста на овим изборима. Оно што је одмах уочљиво је да су их други потценили, да није било негативне кампање против њих те да су они фудбалски речено неометано прешли већи део терена и пуцали на мање више небрањен гол. Док су се ДС и СНС трошили у међусобицама које су негативно утицале на њихове рејтинге, Социјалисти су водили «позитивну и јасну кампању» и дошли до сигурног трећег места.

Но успех на изборима се не добија само као резултат ефикасне кампање и чињенице да неко није трпео штете од других политичких актера. Социјалисти су предвођени Дачићем искористили максимално његов положај министра полиције да се покажу као озбиљна политичка опција која је способна и да делује и да шаље јасне поруке.

Углавном је мана политичара да или немају довољно акције или пак немају довољно добре комуникације са својим присталицама. Дачић је очигледно показао да је се успех постиже кад имате и једно и друго. Он је као министар полиције побрао симпатије забог неких хапшења и због потеза попут отказивања геј параде где се представио јавности као «човек одлуке». Исто тако га као министра полиције добар део јавности не сматра одговорним за катастрофално лошу економску и социјалну ситуацију, па је тиме и добрим делом амнестиран иако је део владајуће коалиције.

Исто тако је у складу са овим имиџом и ефикасно конципирана кампања са кључним речима «одлучно» и «јасно» и «чврсто». Најзначајније у кампањама је да се код одређеног политичара не измишља «слика» већ да се истакну присутне црте које позитивно одјекују код присталица одређене политичке опције. Овде смо имали и једно и друго – четири године рада министра полиције са одређеним полицијским и политичким акцијама које су ефикасно пропраћене са јасним порукама на језику који сви разумеју.

Ту долазимо до још једне тајне успеха Ивице Дачића а то је да се о успео представити и наметнути јавности као «глас народа». У односу на неке безличне министре ДС-а или пак на политичаре који користе европејски новоговор Дачић негује «српски језик» у политици. Уместо апстрактних појмова и концепата попут «динамике евроинтеграција» лидер социјалиста говори на свима разумљивом језику, често погађајући и виталне проблеме грађана на прихватљив начин. Њега у томе следе и политичари СПС-а, али и коалициони партнери Марковић «Палма» и Кркобабић. Они су се заједно наметнули као коалиција која говори у име обичног човека, пензионера или социјално угроженог припадника армије транзицијских губитника.

Социјалисти су исто тако добро комуницирали са одређеним групама у друштву. Пример тога је улога ПУПС-а који се представио као последња заштита пензионера пред захтевима ММФ-а да се реално смање пензије. Тако је испало да ако нема ПУПС-а у влади, а то значи и СПС-а, малтене пензионери остају без пензија. Осим тога СПС традиционално добро сарађује са синдикатима, ратним ветеранима и неким сродним групама о којима нико не брине а од којих добијају «референдумску» подршку. У том погледу Социјалисти воде «америчку кампању» јер осим «опште приче» имају и конкретне договоре са одређеним циљним групама и удружењима.

Када се конкретно деловање министра полиције кроз четри године са прецизним и ефектним медијским поентирањем комбинује са «јасном» и «чврстом» причом која је на граници «политички некоректног» патриотизма па и национализма добија се одговор на питање откуда долазе нови гласови за социјалисте и њихове другове. Исто тако то је и одговор зашто су у другом кругу његови бирачи углавном подржали Николића што је уз Коштуницину подршку пресудило изборе. Ивица Дачић је добио и са имиџом «чврстог момка» који решава проблеме и који се не либи да говори и о разграничењу са Албанцима. А познато је да Срби имају слабост према полицији и према тренирању «строгоће»

Како до владе

Чини се да је победом Томислава Николића Дачић добио нови маневарски простор – сада слободније може да разматра и коалицију са победнико и са губитником на председничким изборима. Наиме са победом Тадића који представља и режим и цео стаблишмент Дачић не би имао избора и готово сигурно би ушао у владу ДС-а. Победом Николића њему се ствара шасна и да другачије одлучи, а са друге стране има и слаб алиби пред својим бирачима да оде опет у коалицију са бившим председником Србије

Понашање Дачићево у времену закулисних игара око формирања владе ће му помоћи или одноћи да остане у игри као озбиљан играч који зна да побеђује и губи. Но питање је да ли ће «одиграти паметно», то јест да ли ће успети да формира владу која је у скалду са аспирацијама његових гласача а и која би била «по мери Србије». Влада са ДС-ом би била наставак агоније земље под влашћу коалиције корупције и колаборације. Осим тога влада у којој не би било СНС а у ситуацији када је Томислав Николић председник илити «кохабитација» би било лоше решење за земљу и водило би нас у нове нестабилности које нам нису потребне у времену доласка нових искушења и новог таласа велике кризе.

Како би се реализовали национални интереси у случају ове или оне коалиције је прилично јасно. Ако би смо наставили «жуту причу» као до сада – агонија би се наставила. Ако би они наставили «својим путем» као да се ништа није десило на изборима то се сигурно не би добро завршило. Са друге стране у случају других коалиција ствари би ипак могле бити нешто другачије са потенцијалом истинског националног преокрета у будућности.

Да то илуструјемо на примеру спољне политике. Ако дефинишемо као стратешки циљ уравнотежену и избалансирану спољну политику којом би Србија успела да реализује минимум националних интереса онда је јасно ко нам ту користи а ко штети. Демократе су у једностраној прозападној политици пропустиле друге спољнополитичке опције, па су игнорисали потенцијал стратешке сарадње са Русијом, Кином и другим силама у успону. Додуше направљен је стратешки значајан енергетски споразум са Русијом, али је то био више заоставштина претходне Коштуницине владе но што је то активни допринос Тадића и његовог окружења. Гарант тог споразума је био СПС у влади Бориса Тадића. Но верујемо да у случају поновног формирања владе Тадић – Дачић овај други не би могао да буде и даље ефикасан гарант реализације стратешких споразума Београда и Москве због јачих западних притисака а и због могућег увођења у владу Чеде Јовановића и Млађана Динкића који су познати као активни лобисти против овог споразума. То би закомпликовало све стратешке послове у Србији осим вероватно пута ка чланству у НАТО.

Пре неки дан је нови председник Србије боравио у Москви где је од руског председника Владимира Путина добио поновне гаранције да «он може рачунати на подршку Русије у реализацији своје политике» Из овога се може схватити да би председник Николић имао подршку за реализацију своје политике из Москве (ма шта то значило) он је мора прво имати у Београду. То наравно не значи само партиципирање у власти СНС-а већ и подршка таквој политици и од других политички актера. За то је потребна подршка и СПС-а и других странака и политичких центара које имају моћ да неке идеје и пројекте «погурају» или «стопирају».

Стога није само реч о томе да доста зависи од Ивице Дачића ко ће формирати владу и ко ће бити премијер (иако он то вероватно не жели да буде) већ и зависи у којој мери ће се у влади Србије гарантовати реализација виталних националних интереса и стратешких пројеката попут реализације мегапројекта «Јужни ток». Оно што сада многима није јасно је да би у влади на чијем би челу био рециклирани Тадић тај и слични пројекти и национални интереси били истински угрожени једном изнутра ослабљеном влашћу која је изгубила већи део легитимитета. Ма шта говорили «наручени» прорежимски аналитичари влада «премијера Тадића» би била не само неморална и нелегитимна после пораза на изборима, као и покушај да се дође до неуставног трећег мандата, већ и веома штетна по земљу којој су неопходне стратешке алтернативе и нове развојне перспективе.
 
Извор: Фонд стратешке културем Москва

13
Glas Naroda / 1. мај - Бити или заборавити
« poslato: Maj 01, 2012, 16:15:42 »
Голгота Срба из Западне Славоније - Бити или заборавити
Датум: 01/05/2012 12:12











Изгледа да ће ускоро наш календар постати премали да би у њега стали сви датуми у којима треба држати парастосе, сећати се жртава и помињати невино пострадале, али нема много дана који су осим крвљу испуњени поукама и симболиком као што је то био тај 1. Мај несрећне 1995. године.
Наравно, желим да подсетим на страдања србског народа у Западној Славонији. Чињенице су одавно познате и здушно запостављене и заборављене па се нећу много бавити бројевима. За озбиљније историјске текстове и документовања ту су увек неуморни господин Штрбац из „Веритаса“ или спискови порушених храмова СПЦ. Можда само да истакнем чињеницу да је број наоружаних, обучених и плаћених „храбрих“ хрватских војника који су нападали, био неколико пута већи од укупног броја становника на целој територији Западне Славоније.
 
Тема овог текста је – Шта смо ми, као народ заправо научили тог преломног дана и да ли те поуке памтимо?
Као најочигледније, моја генерација је по први пут упознала како изгледа ЗБЕГ, толико честа појава у србској историји. Пред нашим очима и у нашој непосредној близини оживела су платна Паје Јовановића и приче бака. Искуство тужно и потресно, али веома важно.
Оно што је много важније и озбиљније, јесте да је акција Хрватске војске осим разарања и смрти, донела и почетак краја србских снова о животу у Хрватској; донела је директан почетак најновије епохе у србској историји – епохе пораза. До тада смо се још и борили, а од тада само губимо. Поражени смо на свим пољима живота (осим спорта) а то се најдраматичније и најочигледније  манифестовало у ономе што смо још дан раније сматрали за немогуће - војном поразу. Пораз је, од тада, постао устаљени и прихваћени модела који је унапред припремљен за свако наше национално стремљење. Седамнаест година колико је прошло, скоро је довољно за формирање једне младе личности! Од тог 1. Маја ми слушамо само о нашим националним поразима. Они са краћим памћењем, као и они са интересом да тако буде, формирали су нови дух у србском народу – дух поражених, прогнаних, осуђених, кривих...дух потпуно неприхватљив и стран нашем народу, као што је стран карцином на младом телу.
Требали су пуцњи, тог првомајског уранка да пробуде и заувек освесте оне који воде овај народ и одговорни су за његову судбину, да их отрезне од веровања у илузију да ће такозвана Међународна заједница икада игде бити чувар свих оних вредности за које се декларативно залаже, да ће бранити ишта осим свог сировог и суровог интереса. Напротив, та „заједница“ показала је да се неће задовољити само добијеним економским, дипломатским или медијским ратом, како нам се то још дан раније чинило. А и зашто би? Њени крвави зуби бљеснули су изненада а гладни поглед је осматрао и много удаљеније српске земље, док су хрватски војници били само директни и верни извршилац онога што заиста заслужује назив „Удружени злочиначки подухват“. Деценије, скоро читав век поноса што ми мали али храбри, имамо своје „савезнике“  (на Западу) велике али праведне, исмејани су, попљувани и потпуно обесмишљени у једном дану.
Ко је још тога дана показао своје право лице? Па, наш тадашњи председник. Са осмехом и лепим жељама честитао је Празник Рада своме народу. Вест о првом правом убилачком јуришу на тај исти народ, вест о првом великом поразу остатака његове војске, вест о првим модерним избегличким колонама (модерне су само због коришћеног превозног средства – трактор уместо запрега, а заправо су традиционалне), у тадашњем „историјском“ Дневнику главног државног медија, била је мање важна од председникове оптимистичне честитке. Није требало кварити празнично расположење.
Колико је  неразума, немисли, неплана, неодговорности требало имати па дозволити да се иста ствар понови пар месеци касније, само у већем обиму, и да се понавља редовно све до данас!           
Нажалост, показала се још једна застрашујућа чињеница: дуготрајно хипнотисан разним медијима, измучен кризама, а пре свега васпитан у комунизму, велики део нашег народа постао је равнодушан према страдањима своје браће. Окађени димом роштиља и причешћени гајбом пива, били смо прави негативан пример из оне старе  приче у којој се мештани једног села питају зашто треба ићи бранити друго удаљено село од разбојника – па зато што кад исти разбојници дођу до нашег села, неће бити никога  да нама помогне. Трубе за општу узбуну биле су малобројне и намерно пригушене.
Да ли је то све. Тешко ми је да закључим, али списак још није потпун. Најтежи злочин и најсрамније дело дошло је од на самих – заборавили смо! Верујте ми да косооки муслимани у Индонезији боље памте Сребреницу, него Срби Западну Славонију. Превеликом делу нашег народа досадиле су приче о страдалима, о спаљеним селима, порушеним гробљима  и заувек изгубљеним територијама. Жале се да уместо „гуслања“ о прошлости треба одбацити архаичне вредности и окренути се будућности и просперитету. Међутим, на том путу – странпутици, нема ни будућности, а још мање просперитета. Заборавити је исто што и не постојати, не бити.

Аутор: Марко Ковачевић
Извор: Поуке.орг

14
Društvena hronika, ekonomija, obrazovanje / Srpsko-ruska dešavanja
« poslato: April 24, 2012, 11:16:32 »
Репортажа са турнира “Од добрих најбољима”

21. април 2012, Нови Сад

У организацији РЕСУРС-а, омладинске секције Друштва српско-руског пријатељства и дијаспоре, одржан је добротворни турнир у малом фудбалу, 21. априла 2012. године у Новом Саду, на теренима фудбалског клуба „Hattrick“.

Поред Амбасаде Руске Федерације, и компанија са заједничким капиталом, на турниру “Од добрих најбољима” учествовале су српске компаније које успешно сарађују са партнерима из Русије. Турнир је протекао у најбољем такмичарском и фер спортском духу, као и у добром расположењу учесника. У финалу је екипа НИС Гаспром њефта победила екипу ЈП Србијагаса.

У просторијама Друштва српско-руског пријатељства и дијаспоре „Ресурс“ (који се налази у оквиру пословног центра НИС-а) је организована пригодна свечаност уручења пехара победницима, након чега је прикупљени новац од учесника турнира додељен најбољим студентима Новосадског, Београдског и Нишког универзитета. Награде и стипендије студентима уручили су представник Амбасаде Руске Федерације Сергеј Александрович Љепик, генерални директор ЈП „Србијагаса“ Душан Бајатовић и председница друштва Српско руског пријатељства и руске дијаспоре „Ресурс“ Радојка Ковач.

Поред тога, чланови удружења РЕСУРС и генерални директор Србијагаса Душан Бајатовиић поклонили су деци из дечијег села у Сремској Каменици вредне поклоне: телевизоре и друге уређаје за домаћинство. Душан Бајатавић је у пригодном говору истакао да је овај добротворни турнир од значаја за наше друштво зато што промовише знање и солидарност.

Биографије најбољих студената:

Драгана Грбић, Универзитет у Новом Саду,  Економског факултета Суботица, смер  мастер Финансије, банкарство и осигурање. Основне студије на Економском факултету завршене са просечном оценом 9,74 а мастер са просечном оценом 10,00.

Урош Милованчевић, Универзитет у Београду, Машински факултет, смер Термотехника. Завршио Основне академске студије на Машинском факултету са просечном оценом 9,97, а Дипломске академске студије са просечном оценом 10,00. Од 2010. је на докторским студијама на Машинском факултету Универзитета у Београду.

Војислав Николић, Универзитет у Нишу , Грађевинско-архитектонски факултет у Нишу, смер Пројектантски. Он је основне академске студије завршио 2009. године на Грађевинско-архитектонском факултету Ниш, одсек архитектура, са просечном оценом 9,68 а завршни рад одбранио са оценом десет. Дипломске академске студије (Мастер) завршио 2011. године на Грађевинско-архитектонском факултету Ниш, одсек архитектура смер пројектантски; просечном оценом 10,00; мастер рад одбранио са оценом десет. Докторске академске студије уписао 2011. године на Грађевинско – архитектонском факултету Универзитета у Нишу.

На турниру су учествовали тимови:

    Амбасада Руске Федерације
    МСК а.д. Кикинда (метанолско сирћетни комплекс)
    ХИП-АЗОТАРА д.о.о. Панчево
    Банатски двор, Нови Сад
    Согаз
    Информатика а.д. Београд
    ЈП Србијагас, Нови Сад
    НИС Гаспром њефт








http://resu.rs/dobrotvorni-turnir-od-dobrih-najboljima-3/

15
Politika / Српски политички рулет
« poslato: April 21, 2012, 17:13:23 »
Како се актуелни београдски режим односио према Републици Српској, па у складу са тиме, али и неоспорним жутим разарањем Србије, како би у реалполитичким, а не тек идеалистичким оквирима требало да се према њему постави Милорад Додик?

 Додик је пре неки дан изјавио за бањалучки дневни лист „Независне новине“: „Моја партија СНСД има споразум о сарадњи са Демократском странком и ми се тога држимо. Као што су они нас подржавали овде и ми ћемо подржавати њих“. После ових речи, логично се намеће питање чиме је то „наш“ актуелни режим заслужио подршку државног врха Републике Српске, односно зашто му је он поново у јеку предизборне кампање пружа, те каква је њена природа? Да ли се ради о стварној или формалној подршци?

БУТМИРСКА СРАМОТА

Није прошло много времена од када је ДС 2008. године, и тада уз извесну помоћ Додика, преузео доминантну улогу у владајућим структурама Србије, а РС се нашла под великим притиском евроатлантског дела тзв. „међународне заједнице“. Американци и њихови савезници покушали су крајем 2009. године, у НАТО бази у месту Бутмир (крај Сарајева),  да организују „Дејтон 2“. Циљ је био да се наметне извесна централизација БиХ, те отпочне процес измене механизама који омогућавају РС да спрече надгласавање. Укратко, радило се о свестраном покушају да западна српска држава буде суштински сведена на ниво пуке административне јединице БиХ. Наравно, све под изговором да је то услов за „важан искорак БиХ на путу ка пуноправном чланству у ЕУ“.

Како се у таквим околностима поставио официјелни Београд? Одговор је кратак: као пуки асистент Брисела и Вашингтона! Уместо да одлучно стане иза Дејтонског споразума и затражи учешће Србије (као његовог гаранта) у предстојећим преговорима, Тадић је у Бањалуку послао Вука Јеремића да убеђује Додика да буде „кооперативан“. У сличном духу београдски режим наставио је да ради и пошто је бутмирски процес отпочео. Између осталог, и наш чувени косовски „преговарач“ Борислав Стефановић је убеђивао вођство РС да је у њеном интересу оно зашта је свакоме нормалном јасно да је за Српску својеврсни уставни отров. Када то није дало резултате, добро обавештени изворе тврде, Тадићеви изасланици су почели да кукају руководиоцима РС да од њиховог (не)попуштања зависи укидање визног режима за Србију, као и даљи пут њених тзв. „ЕУ интеграција“.

Све у свему, за могуће мрвице са европског стола владајућа коалиција у Београду (ДС-СПС-УРС) била је спремна да прода РС, све са својим „пријатељем“ Милорадом! Само захваљујући чврстини њеног вођства, које је не само одлучно одбацило покушаје наметања новог уставног поретка, већ повело и енергичну офанзивну политику заштите државности РС, до тога није дошло. С друге стане, београдски режим је за своје служење туђинским интересима био награђен укидањем ЕУ виза за грађане Србије, што је био једини његов успех од када је преузео власт, а после тога је наша економско-социјална стварност убрзано кренула низбрдо (много више од онога зашта глобална криза даје оправдање).

ГЕНОЦИДНЕ ПОДМЕТАЧИНЕ

Неодговоран, па и антинационалан однос према РС, мотивисан пре свега лично-партијским квислиншким рачунима жутих београдских властодржаца, потврђен је и тзв. „Истамбулском декларацијом“ (пролеће 2010). Састанак председника Србије и Турске (Тадића и Гула), те екстремистички настројеног председника Председништва БиХ (Силајџића) прошао је у духу неоотоманског братсва и јединства. Без обзира на то што је Анкара један од најгорљивијих мирнодопских агресора на Србију (то су државе које гурају тзв. „косовску независност“), Тадић се клео у приврженост јединственој БиХ и није ни трепнуо због примедби из Бањалуке изазваних његовим промовисањем улоге Турске као балканског лидера. Уосталом, ДС и други владајући партнери те странке, као надокнаду за подршку коју су добили од Турске током избора 2008. године, већ су увелико водиле политику јачања улоге те, за нас вековима омражене окупационе силе, на простору дела Западне Србије (Рашка област). Отуда, није ни чудо што су били спремни да јој на тањиру понуде и РС. Багателисали су подршку њеног првака (која им је током избора много значила), а РС су третирали као монету за поткусуривање са моћницима, за које су мислили да су им у постизборном периоду важнији од Бањалуке. А српски интереси? Зар је ДС естаблишменту стало до њих? У складу са тим клишеом, велики удар из Београда на интересе РС већ се десио који месец пре „Истамбулског самита“.

(Не)Народна Скупштина Србије усвојила је 31. марта 2010. године „Декларацију о Сребреници“, којом је осудила „злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“. Да се подсетимо, он је у виду који иде линијом НАТО пропаганде донео политичку одлуку да су снаге РС у Сребреници извршиле геноцид. То за Запад, чији је МСП правни експонент, није био покољ хиљада Срба у Сарајеву од стране Алијиних бојовника, а наводно јесте ликвидација, под неразјашњеним околностима, неколико стотина бошњачких заробљеника у околини поменутог града на обали Дрине.

Нема сумње да је прича о Сребреници, на начин како је пласирана преко западних медија, а коју су дириговано усвојили Међународни суд правде и Европски парламент (и потом Скупштина Србије), прљава америчка пропаганда конструкција из деведесетих. Она је послужила као изговор за НАТО агресију на РС и за наметање целој БиХ статуса евроатлантске колоније. Упућени кругови на Западу то добро знају, а нема сумње да је сребреничке истине у потпуности свестан и Тадић, који је, упркос томе, био идејни творац Декларације, коју је, ни мање, ни више, први пут наговестио у јануару 2010. године, баш током прославе Дана РС.

ОД АНТИСРБИЈЕ ДО СРБИЈЕ

То симболички показује да је однос према РС представника актуелног београдског режима, суштински сличан ставу припадника тзв. „Анти-Србије“. А њега најбоље одражавају речи Теофила Панчића, за кога је РС: „гнусна државолика краста“, „морбидна измишљотина“, „гломазна цркотина“. Тадић и његови партијски и коалициони доглавници, те квазипатриотски аналитичари лобисти који гурају лажни национални пројекат „Тадић-Јеремић“ (а о њиховом „патриотизму“ лажу и Додика) о РС, вероватно, не мисле баш тако, али их њена судбина (као и Србије) не интересује. Битно им је да имају неки комад територије који непосредно или посредно могу да пљачкају, а да би добили страну подршку за тако нешто, спремни су да жртвују било који национални интерес. Отуда, постепено су ради да прихвате све што им се натури са Запада у вези РС (али и КиМ), па нема разлога да се Додик љути на Чедомира Јовановића ако и даље сам подржава Тадића, те верује његовим аналитичарским изасланицима.

Лидер ЛДП-а је почетком ове године рекао да је „Република Српска геноцидна творевина“. Наравно да није тако, тј. неоспорно је да Јовановић дрско прича којешта, али и владајућа коалиција је усвајањем „Декларације о Сребреници“, да све буде и горе, на институционални начин прихватила гнусну лаж коју Чеда заговара! Срећом, већински део српске јавности и значајан део политичких актера декларацију нису подржали. На овај или онај начин, против ње је био већи део српске опозиције (што се ЛДП-а тиче, пожељног коалиционог партнера ДС после мајских избора, он је желео и много гору антисрпску декларацију). У том контексту, време је да видимо, какав је однос странака у Србији са, више-мање, националним опредељењем према РС.

ДСС је озбиљним делима, а не тек речима, док је био на власти показао какав је његов став према РС. За Владе коју је предводио Војислав Коштуница уз подршку државе, „Телеком Србије“ купио је „Телеком Српске“ за 646 милиона евра (што је био износ једногодишњег буџета РС). Радило се о суми која је неоспорно превазилазила тржишну цену телекомуникационе компаније РС, а коју је тадашњи официјелни Београд намерно упумпао у западну српску државу. Тиме је знатно повећао њену економску виталност и на тај начин  способност званичне Бањалуке да се бори за интересе српског ентитета БиХ, што је поготово било важно у време када је пред њим стајала одсудна битка за опстанак на дејтонским принципима. Подразумева се, али се у ово време када нам се испирају мозгови ваља подсећати, у питању је био стратешки потез тадашње Владе, и то несумњиво од прворазредног свесрпског значаја!
СРС је начелно опредељена за безрезервну подршку РС. Што се СНС-а тиче, иако та странка настоји да створи колико год је могуће одмеренији имиџ, нема дилеме око њеног става у прилог државности РС по изворним дејтонским стандардима. О томе јасно говори и честитка Томислава Николића упућена Милораду Додику поводом 20 година од оснивања Републике Српске. У њој је речено следеће: „Република Српска је створена тешком муком и великом борбом српског народа, и зато посебно желим да честитам грађанима Републике Српске на истрајности и озбиљности у намери да Република Српска напредује и развија се као уређено и стабилно друштво. Надам се да ће и у будућности Српска успешно наставити да се развија у свим сегментима, као и да ћемо чувати и унапређивати политичке, економске, културне и духовне везе Србије и Републике Српске“.

ДОДИКОВЕ СТАРЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ                                                                                                     

Из свега реченог недвосмислено је да се ДС-СПС-УРС-ов режим није пријатељски односио према РС, док су се ДСС, СНС и СРС према њој понашали братски, као што и доликује странкама истог народа који је на нелегалан начин, насиљем глобалних моћника, против своје воље подељен у две државе. Без обзира на то Додик је у прошлости подржавао Тадића и, донекле, са таквом праксом наставља и данас, када је веома реално да на изборима падне његов режим који је доказано антисрпски (када се ради о обе стране Дрине).

Додик је свестан да је својим жилавим супротстављањем ерозији државности Српске (пошто је преузео власт над њом) револтирао многе евроатлантске центре моћи, односно угрозио своју пређашњу – у време док му је била потребна западна подршка за преузимање власти посвећено стварану и одржавану – репутацију умереног и кооперативног српског политичара. Зато настоји да штету изазвану деловањем на пољу које му је приоритет (одбрана РС) компензује спремношћу на сарадњу на другим местима, где су изражени интереси страних фактора који у много чему још имају елементе окупационе моћи у БиХ. Док развија енергетско, па и политичко стратешко партнерство са Москвом, чиме јача снагу РС, упоредо се труди да одржава што боље везе и са неким англосаксонским и израелским круговима (и да им посредно учини разне услуге, од политике до економске сфере, ако су заинтересовани за пословање у РС). Упоредо са демонстрирањем све већег националног набоја у БиХ, Додик је у Србији на прошлим изборима доследно пратио политику Вашингтона и Лондона, срачунату на инсталирање квислиншког режима у којем је ДС кључни чинилац.

Прагматични лидер СНСД-а је проценио да су РС и његова власт у њој довољно ојачали да сами и без подршке Србије, па чак и противно деловању режима у Београду, могу да бране своје позиције. Отуда је ради свог кредибилитета у очима дела глобалних моћника, како би у моменту када дође до велике офанзиве на Бањалуку избегао фронтални сукоб са њима, правио разне пактове који имају и своју српску димензију у вези са устоличењем садашње владајуће екипе. Знао је добро ко су и шта су они који је чине, али се уздао у своје снаге и примарно радио на њиховом јачању. Са становишта његових партијских интереса, па и када се ради о интересима РС, такав рачун се показао исправним. Бањалука се успешно одбранила и испливала из опасних вода које су могле да прогутају РС. Да је у Београду био национално опредељен режим који би снажно стао иза РС, Додик се прибојавао да би притисак на Бањалуку и њега лично био много већи. Окупаторима Балкана, иако би волели да га до краја уреде по својој вољи, и није превелики проблем постојање РС ако је држе под контролом (и ван свесрпског контекста), већ је то стварање јаког српског фактора (потенцијално повезаног са Русијом) чија кичма је неминовно Србија, а РС западни бастион. Стога се Милорад трудио да се дистанцира од свега што је Запад видео као деловање у том правцу, а подршка миљеницима Вашингтона и Лондона у Србији за њега и његову странку представљала је куповину улазнице у клуб њихових сарадника, којима се штошта толерише ако евроатлантистима не прави проблем тамо где су њихови приоритетни регионални или глобални интереси.

ИЗМЕЂУ НОВОГ РАЧУНА И ИНЕРЦИЈЕ

Мотиве за Додиково понашање у прошлости, али и садашњости у вези са нашим изборима требало би тражити у још нечему: личним односима. У ранијем периоду, од деведесетих до почетка нашег миленијума, у складу са тадашњим распоредом политичких ровова, изграђена су пријатељства и партнерства. То донекле утиче и на данашња лично-страначка опредељивања (али је њихов интензитет ипак интересне природе). Још је жива мрежа међупартијских односа изграђена у прошлости, која на неки начин обавезује у садашњости. Конкуренти Додика и његовог СНСД-а у РС имају партнерске споне са странкама у Србији које су опоненти ДС-у, па би их промена односа снага у Србији, можда, бар мало ојачала. А у политици, где мали интереси заслепљују и горе него у бизнису, потенцијално мало у прилог конкурента делује као нешто велико! На крају, још нешто, што не би требало занемарити: када у Србији има неуспешне, непатриотске и у великом делу народа омражене политичаре, као што су ови што данас столују у Београду, Милорад зна да што год урадио (у оквирима свог патриотског опредељења и способности) делује као див. У условима медијске и друге упућености РС на Србију, политички патуљци који њом владају пружају му потенцијал да лакше гради позитиван имиџ.

Зато је, између осталог, Додик поново подржао Тадића. Ипак, његова подршка је овај пут више формалне него стварне природе. У, на почетку текста наведеној, изјави изборне подршке ДС-у, истакнуто је да ће СНСД „поштовати резултат који год да буде“. Наглашено је да су Додик и његова странка, пре свега, „заинтересовани да Србија у мају добије демократске и легитимне изборе“. Глобалне и политичке прилике у Србији – не улазим сада у то да ли су и где су у питању позитивни, односно негативни трендови – довољно су се променили да је Додик свестан да смена власти ДС-а у Београду не би изазвала ерупцију непријатељства Запада, која би могла да отежа његов положај у РС. Отуда, овај пут његова подршка Тадићу, у пракси, мало значи, односно плод је пуке инерције.

Штавише, готово сигурно је и Додик свестан да би владајућа гарнитура, на основу математички и политички потенцијално могуће опозиционо-националне коалиционе комбинаторике, више одговарала Републици Српској (изузев када се ради о користи коју њему, за преусмеравање пажње јавности РС са тамошњих проблема, пружају неуспеси ДС-а). Србија тада сигурно не би имала маћехински однос према РС, какав данас има (што је макар психолошки штетно по тамошњи српски народ), а опет не би РС увукла ни у фазу великих турбуленција. Чвршћи став Београда поводом Косова и Метохије и у вези са другим националним интересима, сигурно не би изашао из оквира које би Запад протумачио као отворени изазов. Нажалост, Тадић је већ омогућио да косовска квазидржава заживи на многим подручјима наше јужне покрајине. Док се нешто драматичније не промени у свету, мало тога ту можемо да променимо. Но, и те како можемо да бранимо српске позиције на северу Косова и јужно од Ибра где још нису напуштене (и тако чекамо прилику за више у погодном моменту, односно настојимо да до тада на разне начине ојачамо државне капацитете).

Не само одустајање од њих, већ и изостанак много озбиљније њихове одбране (а садашњи режим њу само симулира док фазно напушта и делове КиМ где Срби имају контролу на терену) представљало би континуитет издаје. С друге стране, њихова жилава одбрана налик Додиковој борби за РС не би нагнала Запад да против нас поведе још снажнију офанзиву у оквиру његове мирнодопске агресије на Србе. Евроатлантски центри моћи сада имају сувише разних других проблема, да би били спремни да поново отварају ново поглавље велике балканске кризе. Док не пређемо неке линије које би за њих биле директно гурање прста у око, неће истински на нама искалити бес, а до тих (гео)политичких маргина имамо довољно простора да бранимо своје интересе и јачамо државу. У складу са реченим – ваља то упорно да понављамо незадовољним, али уплашеним грађанима Србије – рушење жутих са власти не представља никакв ризик за земљу (чак ни зато што би са Запада на нас почели да пуцају из свих „мирнодопских топова“), већ само доноси већу или мању корист. То важи и када се ради о РС, па и Додику (ефекти по његову опозицију не би били велики, а и брзо би нестали). Отуда, крајње је време да размисли о својој свесрпској, а не тек западносрпској улози! Прерастао је само ниво РС-а, па ће морати да стане и пред свесрпски суд историје. А његове одлуке ће бити трајне, док је моћ и најзначајнијих политичара пролазна!

СВЕСРПСКА ПОЛИТИКА

Додик је своју политичку каријеру у вишестраначком систему отпочео као реформиста. У почетку је био далеко од чврстих националних позиција, чак и када се искључиво радило о РС, а не о свесрпским димензијама. Но, у међувремену је на позитиван начин еволуирао. Са преузимањем власти и доласком у ситуацију да он буде тај који брани државност РС, пробудио се његов национални набој. Да ли је до тога дошло јер се идентификовао са РС којом је завладао, па је из хладног рачуна бранећи њу бранио и свој положај или је из нове перспективе сагледао много боље прилике и у складу са њима почео искрено да делује, није ни битно. Важно је да је дошао на јаке националне позиције у вези са интересима српског народа у РС, што је битно и са свесрпског становишта. Поготово што се ради о веома оперативном политичару чији ставови не остају тек у домену теорије.

Сада је време за још један корак напред. Додик је популаран у Србији сигурно знатно више него у РС (где су јаке партијске страсти у вези са њим). То обавезује. Зато би требало да све своје поступке мери и са свесрпског становишта, наравно на начин који је увек у складу са интересима РС понаособ. Из те перспективе ваљало би да размисли о подршци коју изражава актуелном режиму Србије, који је њу завио у црно, а, да то не заборавимо, покушао је и да своје дугове Западу плаћа на штету РС. Додик је показао да може да заштити Српску да не намирује жуте цехове, али не може Тадића и његове да спречи да праве страшну штету Србији. А то, чак ако се директно не манифестује преко Дрине, огромно зло је за српски народ у целини.

Уз то, никада се не зна како ће се слабљење Србије одразити на интересе РС, односно када ће јој затребати потпора источне српске државе. Стога, ако је већ на основу ранијег политичког наслеђа Додик на речима подржао ДС, нек остане на томе. Међутим, ако ће се више ангажовати током предстојећих избора у Србији, нек не заборави да је својевремено рекао да ће доћи и на митинге кључних конкурената ДС-а, ако га они позову. Како год било, искрено се надам да ће прагматични председник РС, чије националне позиције су све отвореније, на овај или онај начин паметно поступити у складу са интересима српског народа и чињеницом да је за њих штетно да Србијом и даље влада – страначки и преко свог лидера на месту председника државе – ДС, који ће ако за то буде у прилици, да ствари буду и горе, бити у постизборној коалицији са ЛДП-ом. Подршка Тадићу је подршка Јовановићу, односно његовим до крајности негативним ставовима о РС! А ако ЛДП сада уђе у Владу, на следећим изборима биће много јачи и моћи ће снажније да се залаже за њихову материјализацију. То не би смели да превиде у Бањалуци.

Извор: Печат

Stranice: [1] 2