Радун: Ивица Дачић на стратешкој ивици

  • 1 Odgovora
  • 1198 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Tekila Gerila

  • *
  • 112
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
Када се нешто деси ван оквира оног што многи очекују или барем ван оквира оног што «медији очекују», а очекивање може бити условљено различитим интересима и предрасудама, онда се говори о «изненађењу». Тако се београдска чаршија «изненадила» успехом Ивице Дачића на парламентарним и победом Томислава Николића на председничким изборима. А заправо ту и нема неког великог изненађења. Оно што повезује оба ова политичка успеха је приступ и стил у политици. Оба ова политичара су дошли из унутрашњости у престоницу и на неки начин су и даље остали представници «народа» (ма како год то тумачили). Њихове кампање су биле јасне, обичном човеку блиске и пријемчиве. Вероватно су Динкић, Јовановић, а да не говоримо о Тадићу у своје кампање уложили десетину пута више средстава у односу на њих, али са половичним резултатом јер нису говорили «српски».

Уверени смо и да су десетине, па и стотине хиљада гласова за пронатовске политичке снаге намакнуте не само трошењем великих пара у кампањи за билборде и тв термине, већ и директном куповином гласова на терену. Поред тога имали смо прилике да видимо и чујемо бројне примере нерегуларности и манипулација на изборима што указује да се десила и значајно «преусмеравање» гласова, или српски речено да се десила и крађа о чијим размерама можемо само да спекулишемо. Стога када би одбили овим странкама оно што су добили захваљујући присутности у медијима, и захваљујући скупим кампањама, онда би схватили колико су заправо добили они други који ни изблиза нису имали такве ресурсе.

Дачићева формула успеха

Но да се вратимо «изненађењима» избора. Готово цела Србија је била изненађена успехом СПС и коалиције на парламентарним и Ивице Дачића на председничким изборима. Што је занимљиво њихов резултат је изненадио и саме социјалисте иако су они очекивали добро «треће место». Око процене резултата СПС-а и Дачића су омануле и агенције и аналитичари. Иако је познато који аналитичари и агенције преферирају коју политичку опцију, а углавном је то ДС, ЛДП или УРС, па сходно томе «штелују» своје изјаве и процене, ипак су највише оманули око СПС и око председничких избора, то јест око шансе за победу Николића на председничким изборима.

Тако је поред првог места СНС и великог пада подршке ДС-у, али недовољне да она лако оде у опозицију успех Дачића и коалиције око СПС је најзначајнији резултат избора. По оцени аналитичара и коментатора «победник» првог круга ових избора је лидер социјалиста а другог круга лидер напредњака.

Многи се са правом питају како је дошло до тога да некада милошевићевска странка, која је после 2000 била у дубокој кризи и која је од борбе за цензус постала јака трећа «опција» без које, по многима нема формирања нове владе, без обзира да ли је буде са ДС-ом или СНС-ом.

Чини се да Дачић на таласу изборног успеха и имао основа да напомене да би могао бити премијер у новој влади. На страну чињеница да је премијерска фотеља заправо «врућа столица» коју би они који имају дугорочније политичке амбиције покушали да избегну, јер од јесени следи «халдни туш» у виду празне благајне у којој нема пара за пензије, без обзира где тада седео Кркобабић, те да нам следује велико повећање ПДВ-а, као инструкција међународног банкарског конзилијума за лечење српског пацијента која се налази у критичном стању. Дакле ко год размишља рационално и стратешки тежи јаким позицијама у држави, али настоји да избегава «мине» а то су у овом моменту место премијера и економска министарства. Тако да нам се чини да је Дачић тога свестан, али да је у почетку споменуо и реч «премијер» а да то заправо ни не жели, јер му је потребно као боља стартна позиција у преговорима са Тадићем и Николићем.

Чини се да су Напредњаци спремни да Дачићу понуде и више но што су им спремни понудити људи из ДС-а. Но у тој комбинаторици је потребан и трећи – а то је Војислав Коштуница са којим као преговарачем никада није лако јер је то човек «тврдоглавих принципа». Патриотски део јавности би се истински обрадовао «савезу» Николића и Коштунице, који је значајно допринео да буде Тадић поражен на председничким изборима иако је имао иза себе најјачу предизборну машинерију «у региону». Тај део српске јавности би јако желео коалицију Николић – Дачић – Коштуница.

Иако постоји већ сазрела свест да такву коалицију ни сада, а нарочито пре четри године није желео да види запад, пре свега Америка. Но то противљење, ипак није толико јако да се не би могло покушати у том правцу градити нова коалициона скупштинска већина, а са тим и нова влада која би заиста могла донети предуслове за нови преокрет. Све ово нам говори да би та «жељена» коалиција, имала велике препреке и искушења, али сматрамо да нема успеха без ризика. Но исто тако историјска мудрост каже да великим силама не треба гурати прст у око, барем не без тешке потребе. Између те две поуке се данас крећу коалиционе опције за нову владу.

Оно што је јасно у овој стратегији унутрашњих и спољњих надигравања је да демократе очајнички настоје да се одрже у седлу, гурајући Тадића на место Цветковића, то јест покушавајући и даље да се одрже на власти преко бившег председника. Они су се преиграли пред другим кругом, па нису договорили «коалицију» што их сада или нешто касније може коштати доброг дела власти. Наиме демократе су веровале у сигурну победу Тадића, вероватно и сами под утицајем «наручених» анкета, па нису Дачићу и коалицији понудили чврст договор. Сада ће то бити много теже и вероватно далеко скупље.

Предизборни и постизборни слалом

Но да се вратимо «случају Дачић» и тајни успеха социјалиста на овим изборима. Оно што је одмах уочљиво је да су их други потценили, да није било негативне кампање против њих те да су они фудбалски речено неометано прешли већи део терена и пуцали на мање више небрањен гол. Док су се ДС и СНС трошили у међусобицама које су негативно утицале на њихове рејтинге, Социјалисти су водили «позитивну и јасну кампању» и дошли до сигурног трећег места.

Но успех на изборима се не добија само као резултат ефикасне кампање и чињенице да неко није трпео штете од других политичких актера. Социјалисти су предвођени Дачићем искористили максимално његов положај министра полиције да се покажу као озбиљна политичка опција која је способна и да делује и да шаље јасне поруке.

Углавном је мана политичара да или немају довољно акције или пак немају довољно добре комуникације са својим присталицама. Дачић је очигледно показао да је се успех постиже кад имате и једно и друго. Он је као министар полиције побрао симпатије забог неких хапшења и због потеза попут отказивања геј параде где се представио јавности као «човек одлуке». Исто тако га као министра полиције добар део јавности не сматра одговорним за катастрофално лошу економску и социјалну ситуацију, па је тиме и добрим делом амнестиран иако је део владајуће коалиције.

Исто тако је у складу са овим имиџом и ефикасно конципирана кампања са кључним речима «одлучно» и «јасно» и «чврсто». Најзначајније у кампањама је да се код одређеног политичара не измишља «слика» већ да се истакну присутне црте које позитивно одјекују код присталица одређене политичке опције. Овде смо имали и једно и друго – четири године рада министра полиције са одређеним полицијским и политичким акцијама које су ефикасно пропраћене са јасним порукама на језику који сви разумеју.

Ту долазимо до још једне тајне успеха Ивице Дачића а то је да се о успео представити и наметнути јавности као «глас народа». У односу на неке безличне министре ДС-а или пак на политичаре који користе европејски новоговор Дачић негује «српски језик» у политици. Уместо апстрактних појмова и концепата попут «динамике евроинтеграција» лидер социјалиста говори на свима разумљивом језику, често погађајући и виталне проблеме грађана на прихватљив начин. Њега у томе следе и политичари СПС-а, али и коалициони партнери Марковић «Палма» и Кркобабић. Они су се заједно наметнули као коалиција која говори у име обичног човека, пензионера или социјално угроженог припадника армије транзицијских губитника.

Социјалисти су исто тако добро комуницирали са одређеним групама у друштву. Пример тога је улога ПУПС-а који се представио као последња заштита пензионера пред захтевима ММФ-а да се реално смање пензије. Тако је испало да ако нема ПУПС-а у влади, а то значи и СПС-а, малтене пензионери остају без пензија. Осим тога СПС традиционално добро сарађује са синдикатима, ратним ветеранима и неким сродним групама о којима нико не брине а од којих добијају «референдумску» подршку. У том погледу Социјалисти воде «америчку кампању» јер осим «опште приче» имају и конкретне договоре са одређеним циљним групама и удружењима.

Када се конкретно деловање министра полиције кроз четри године са прецизним и ефектним медијским поентирањем комбинује са «јасном» и «чврстом» причом која је на граници «политички некоректног» патриотизма па и национализма добија се одговор на питање откуда долазе нови гласови за социјалисте и њихове другове. Исто тако то је и одговор зашто су у другом кругу његови бирачи углавном подржали Николића што је уз Коштуницину подршку пресудило изборе. Ивица Дачић је добио и са имиџом «чврстог момка» који решава проблеме и који се не либи да говори и о разграничењу са Албанцима. А познато је да Срби имају слабост према полицији и према тренирању «строгоће»

Како до владе

Чини се да је победом Томислава Николића Дачић добио нови маневарски простор – сада слободније може да разматра и коалицију са победнико и са губитником на председничким изборима. Наиме са победом Тадића који представља и режим и цео стаблишмент Дачић не би имао избора и готово сигурно би ушао у владу ДС-а. Победом Николића њему се ствара шасна и да другачије одлучи, а са друге стране има и слаб алиби пред својим бирачима да оде опет у коалицију са бившим председником Србије

Понашање Дачићево у времену закулисних игара око формирања владе ће му помоћи или одноћи да остане у игри као озбиљан играч који зна да побеђује и губи. Но питање је да ли ће «одиграти паметно», то јест да ли ће успети да формира владу која је у скалду са аспирацијама његових гласача а и која би била «по мери Србије». Влада са ДС-ом би била наставак агоније земље под влашћу коалиције корупције и колаборације. Осим тога влада у којој не би било СНС а у ситуацији када је Томислав Николић председник илити «кохабитација» би било лоше решење за земљу и водило би нас у нове нестабилности које нам нису потребне у времену доласка нових искушења и новог таласа велике кризе.

Како би се реализовали национални интереси у случају ове или оне коалиције је прилично јасно. Ако би смо наставили «жуту причу» као до сада – агонија би се наставила. Ако би они наставили «својим путем» као да се ништа није десило на изборима то се сигурно не би добро завршило. Са друге стране у случају других коалиција ствари би ипак могле бити нешто другачије са потенцијалом истинског националног преокрета у будућности.

Да то илуструјемо на примеру спољне политике. Ако дефинишемо као стратешки циљ уравнотежену и избалансирану спољну политику којом би Србија успела да реализује минимум националних интереса онда је јасно ко нам ту користи а ко штети. Демократе су у једностраној прозападној политици пропустиле друге спољнополитичке опције, па су игнорисали потенцијал стратешке сарадње са Русијом, Кином и другим силама у успону. Додуше направљен је стратешки значајан енергетски споразум са Русијом, али је то био више заоставштина претходне Коштуницине владе но што је то активни допринос Тадића и његовог окружења. Гарант тог споразума је био СПС у влади Бориса Тадића. Но верујемо да у случају поновног формирања владе Тадић – Дачић овај други не би могао да буде и даље ефикасан гарант реализације стратешких споразума Београда и Москве због јачих западних притисака а и због могућег увођења у владу Чеде Јовановића и Млађана Динкића који су познати као активни лобисти против овог споразума. То би закомпликовало све стратешке послове у Србији осим вероватно пута ка чланству у НАТО.

Пре неки дан је нови председник Србије боравио у Москви где је од руског председника Владимира Путина добио поновне гаранције да «он може рачунати на подршку Русије у реализацији своје политике» Из овога се може схватити да би председник Николић имао подршку за реализацију своје политике из Москве (ма шта то значило) он је мора прво имати у Београду. То наравно не значи само партиципирање у власти СНС-а већ и подршка таквој политици и од других политички актера. За то је потребна подршка и СПС-а и других странака и политичких центара које имају моћ да неке идеје и пројекте «погурају» или «стопирају».

Стога није само реч о томе да доста зависи од Ивице Дачића ко ће формирати владу и ко ће бити премијер (иако он то вероватно не жели да буде) већ и зависи у којој мери ће се у влади Србије гарантовати реализација виталних националних интереса и стратешких пројеката попут реализације мегапројекта «Јужни ток». Оно што сада многима није јасно је да би у влади на чијем би челу био рециклирани Тадић тај и слични пројекти и национални интереси били истински угрожени једном изнутра ослабљеном влашћу која је изгубила већи део легитимитета. Ма шта говорили «наручени» прорежимски аналитичари влада «премијера Тадића» би била не само неморална и нелегитимна после пораза на изборима, као и покушај да се дође до неуставног трећег мандата, већ и веома штетна по земљу којој су неопходне стратешке алтернативе и нове развојне перспективе.
 
Извор: Фонд стратешке културем Москва

[Reklama]


Van mreže VenerinSan

  • **
  • 142
  • +3/-2
  • Pol: Žena
    • forumvenerinsan
    • Pogledaj profil
    • Venerin san-forum
Odg: Радун: Ивица Дачић на стратешкој ивици
« Odgovor #1 poslato: Jun 05, 2012, 14:23:42 »
Samo da ne sklizne.  :smesno