Travnička hronika - Ivo Andrić

  • 1 Odgovora
  • 9020 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,951
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Travnička hronika - Ivo Andrić
« poslato: Jun 07, 2009, 21:53:09 »
Travnička hronika - Ivo Andrić


BIOGRAFIJA



Takodje Biografiju mozete pronaci i u drugoj sekciji:
http://www.samo-opusteno.info/forum/knji382evnost/ivo-andri263/

Ivo Andric ( 1892-1975 ) se ubraja u najznacajnija imena srpske knjizevnosti - pesnik, pripovedac, romansijer i esejista. Od 1921. do 1941. godine radio u diplomatskoj sluzbi u Rimu, Briselu, Zenevi, Bukurestu, Gracu, Parizu, Madridu i Berlinu. Rat od 1941. do 1945. provodi u Beogradu, povucen, nista ne objavljuje. Cim je rat zavrsen objavio je tri romana. Dobitnik je Nobelove nagrade za knjizevnost 1961. godine.
Andric se pojavio u knjizevnosti poezijom 1914. godine u antologiji Hrvatska mlada lirika, ali je prvu pesmu objavio 1911. godine u Bosanskoj vili pod naslovom U sumrak. Prvi svetski rat je tesko doziveo – bio je u zatvorima gde mu je naceto zdravlje. Od teskih misli i zatvorske atmosfere branio se radom i citanjem. Iz tih dana poticu njegovi prozni poetski zapisi Ex Ponto i Nemiri. Prva objavljena pripovetka Put Alije Djerzeleza predstavila je zrelog pripovedaca fine inspiracije i bogatog jezika. Tri knjige pripovedaka potvrdice Andrica kao vrsnog pripovedaca i hronicara Bosne koji sa pasijom naucnika ulazi u sve detalje i finese zivota Bosne uzimajuci za junake Srbe, muslimane, Jevreje, Hrvate, strance. Andricev covek, ma koje vere bio, slozena je licnost sa snaznim unutrasnjim zivotom, sa uzavrelim strastima, mutnim nagonima, nepredvidljivim ponasanjima. On se lako ne rastaje od svojih junaka: posvecuje im vise pripovedaka gradeci tako cikluse o pojedincima – fra Petru, fra Marku Krleti, Vitomiru Tasovcu, Corkanu. Andric se naglo pojavio kao romansijer objavljivanjem tri romana 1945. godine: Na Drini cuprija, Travnicka hronika i Gospodjica. I ovde se pokazao kao zreo romansijer, koji je na najbolji nacin iskoristio svoje solidno pripovedacko iskustvo sticano dvadeset godina. Zato je Andricev narativni stil jedinstven – jednostavan, miran, topao. Jezik njegovog pripovedanja je socan, bogat, sugestivan, probran i cist, sa tragovim vremena koje je predmet literarne obrade i sa odsjajima licnosti njegovih junaka.
Ljudsko stvaranje, posebno stvaranje u umetnosti, izuzetno interesuje Andrica. Mostovi su za njega simbol veza medju ljudima, ali su pre svega simboli trajanja ljudskog dela. Mostovi su i lepota koja oplemenjuje i nadahnjuje – Most na Zepi je pohvala ljudskom stvaralastvu, ali i himna lepoti. Aska i vuk je pohvala umetnosti koja pobedjuje zlo i smiruje grubost i silu.
Otuda i Andricevo interesovanje za pisce i slikare kojima ce posvetiti brojne eseje – Njegosu, Vuku, Matavulju, Kocicu, Bijelicu, Dzumhuru, Goji – umetnik je o umetnicima pisao sa dobrim poznavanjem materije, umetnickim nervom i smislom za prave vrednosti.
Poezija: Ex Ponto (1918), Nemiri (1920)
Pripovetke: Put Alije Djerzeleza (1920), Pripovetke I – III (1924, 1931, 1936), Nove
pripovetke (1948), Prica o vezirovom slonu (1948), Lica (1960), Zena na
kamenu (1962), Kuca na osami (1976)
Romani: Na Drini cuprija (1945), Travnicka hronika (1945), Gospodjica (1945), Prokleta
avlija (1954), Omer-pasa Latas (1976)
Meditativna proza: Znakovi pored puta (1976), Sveske (1981)



TRAVNIČKA HRONIKA


Travnicka hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realistickog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasican roman vise od bilo kojeg drugog Andricevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trecem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Travnicka hronika je nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne gradje. Hronika o Travniku je beletristicki sedmogodisnji letopis koji obradjuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Pocinje dolaskom francuskog konzula, a zavrsava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Roman je okrenut istoriji. U procesu stvaranja Travnicke hronike Andric se sluzio bogatom dokumentarnom gradjom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autenticnim spisima o istorijskim licnostima koje su predstavljene u romanu.
Od svih Andricevih dela hronika o vezirskom gradu ima najvise likova. Kljucni lik dela je francuski konzul Zan Davil, Parizanin tanane prirode, pesnik po osecanju sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi covek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao sto su bili Travnicani, ni obicaje kao sto je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao sto je pljuvanje nedobrodoslog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil cita klasicnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andric je hteo da prikaze sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada nece pomiriti, a jaz izmedju njih nece biti prevazidjen ni pokusajima njihovih najdobrocudnijih predstavnika.
Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu pocetkom 19. veka. Skromni bivsi pogranicni oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bacen u medjuprostor dveju civilizacija, ne razumevajuci do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obelezen brakom sa zenom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove sluzbe u Travniku ni istocnjacki svet cutnje i tajnih radnji ciji su oni predstavnici. On takodje nije razumeo ni novi gradjanski svet francuske drzave ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je cesto dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i cudne zene.
Vezirov konak je trece srediste politickog zivota i mesto najcescih susreta trojice diplomata. Ocekivalo bi se da predstavnici prosvecene Evrope cine zajednicku prepreku azijatskom osvajacu. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „ Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajacke namere, javice se novi osvajac, ovog puta u Evropi, Napoleonova imperija.
U Travnickoj hronici sudarila su se cetiri sveta, razlicita po veri, kulturi, istoriji, obicajima. Emisari zapadnih i istocnih svetova nasli su se na prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokusaju da se priblize i razumeju. Najblizi saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota, turski cehaja, teftedar Baki, kao i travnicke kasablije, u neprestanim su medjusobnim sukobima i stalno iskazuju mracne ljudske nagone. Cak i ako neki od pripadnika tih toliko razlicitih kulturnih krugova pokusa da pomiri suprotnosti sa kojima se suocava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost unistenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafnicu.
Na nesrecu, jedino zajednicko svojstvo u razlicitosti tih civilizacija jeste nepostovanje coveka, sustinsko nepostovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedac ukazao kroz neizgovorenu recenicu Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Cutljivi travnicki trgovac zeleo je da se zahvali francuskom diplomati na paznji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doziveli: „ Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajuci nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

ESEJ


Citajuci `Travnicku hroniku` pocela sam da razmisljam o ovom nasem zivotu i o ljudskoj prirodi koja je po meni zastrasujuca. Sta svako od nas sebi uzima za pravo ne obracajuci paznju na druge i ne razmisljajuci kako nasi postupci uticu na okolinu i da li je mozda u krajnjem slucaju ugrozavaju. U XIX. vijeku, periodu kojeg Andric do najsitnijeg detalja opisuje, upoznajemo se sa onim skrivenim JA koji se nalazi duboko u svakom od nas i koji je u ovom `nasem` bosanskom ratu tako reci isplivao na povrsinu. To nase skriveno JA Andric u djelu opisuje kroz narav Turaka i uopste kroz narod bosanskih kasaba.
Prije rata izgledalo je kao da je istorija zaboravljena. Zaboravljena su nabijanja na kolac, vjesanja i razne tiranije. Sjecali smo ih se samo na casovima istorije i cudili se kako je moglo do toga doci i jedne druge ubjedjivali kako se to nama ne bi moglo dogoditi. Mi bismo drugacije reagovali. Odrastali smo bezbrizni ne nadajuci se nicemu losem a ponajmanje ovim sto je uslijedilo. Roditelji nas nisu ucili da preziremo i mrzimo one koji nisu nama slicni ili koji se krste i mole Bogu na drugi nacin. Svi naleti mrznje su se odbijali od nas i vracali kao bumerang u nepoznat pravac odakle su i stigli. Niko nije ni slutio sta nas ocekuje. Medjutim kako to vec u istoriji biva poznato uvjek se pojavljuju pojedinci kojima je u cilju da naruse mir i ravnotezu iz narodu nepoznatih razloga. Ne obracajuci paznju na posljedice oni kao da nas reprogramiraju u aktere koji sluze za obavljanje njihovih planova. Meni se to cini kao partija saha u kojoj su ljudi figurice od pijuna, preko topova do kraljeva i kraljica. Zastrasujuce je to sto se mi uopste ne zapitamo kakve se to promjene u nama desavaju i sto im se ne opiremo kako smo jednom davno obecali. One nam tijelo okupiraju i zauzimaju sve one vodece pozicije kojima je `zdravi` um dotada upravljao. Mrznja je sada ta koja vlada covjekom i obuzima nas potreba za osvetom ne birajuci ni sredstva ni nacin i ne razmisljajuci kako ce nam Bog te `prestupe naplatiti`. U takvim trenucima se ne razmislja o buducnosti i na zivot koji ce uslijediti nakon potoka prolivene krvi i nakon tuge za osobama koje su mozda davale smisao nasem postojanju i oko kojih su kruzile nase misli. Ogorcenje koje je prisutno otudjuje ljude jos vise jedne od drugih jer po prirodi uvijek trazimo prvo greske u drugima a nikada nismo toliko iskreni da priznamo gresku u nama samima i da prastamo. Ta ljudska osobina je presudna za nacin zivota kojim mi i dan danas zivimo i zbog koje se i udaljujemo jedni od drugih. Vidimo greske u svima i svemu oko nas ali kao da smo slijepi prema nasim greskama. Dajemo sebi za pravo da istovremeno drugima sudimo i nama oprastamo pri cemu sami sebe pravdamo.
Dugo ce vremena proci dok sve dodje na svoje mjesto. Dugo ce vremena proci dok uspijemo da zaboravimo i dok nadjemo lijek za sve dusevne bolove ako je tako nesto i moguce. U nama jos uvjek tece taj `otrov` koji nam onemogucuje da se koliko-toliko normalizujemo i vratimo nekom mirnijem i harmonicnijem zivotu. Dublje i intimnije veze medju pripadnicima razlicitih nacionalnosti nisu moguce. Takve osobe nailaze na razne prepreke koje ne omogucuju njihov zajednicki zivot i razvoj. Na takve se osobe gleda s prezirom jer su izdajice svojih bliznjih i onih u patnji. Okolina uzima sebi za pravo da nam kroji sudbinu onakvu kakva njoj odgovara i pri najmanjem prestupu nam daje crveni karton i iskljucuje nas iz igre, onoga sto se naziva zivot. Niko vise ne pokazuje razumjevanje i toleranciju. Umesto da napredujemo i da se razvijamo mi nazadujemo. Nikako da pustimo zivot da tece svojim tokom, bezbrizno, bez ustrucavanja.
Iskreno receno, ja ne vidim izlaz iz ovog sadasnjeg stanja ali mi preostaje samo nada, nada koja se nalazi u svakom od nas, nada koja ce aktivirati hrabrost da se odupre ovom `balkanskom sindromu` koji je kod nas zastupljen vec vijekovima.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

[Reklama]


kojkobr

  • *
  • 12
  • +0/-0
    • Pogledaj profil
Re: Travnička hronika - Ivo Andrić
« Odgovor #1 poslato: Jul 04, 2009, 12:52:06 »
Прстенаста композиција