Pesnički portret Alekse Šantića

  • 0 Odgovora
  • 4446 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Pesnički portret Alekse Šantića
« poslato: Avgust 06, 2010, 19:43:14 »
Pesnički portret Alekse Šantića * ПЈЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Алекса Шантић један од најпознатијих пјесника новије српске лирике. Рођен је 27. маја 1868 године у Мостару, граду у срцу Херцеговине, где је провео највећи део свог живота.Његов отац је рано умро па је старање над њим прузео стриц.Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар. У његовом пјесничком стасовању највише удјела су имали српски пјесници: Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне, кога је преводио. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су настале његове најлепше пјесме. Био је један од оснивача културног листа "Зора" као и председник српског пјевачког друштва "Гусле". Ту је упознао и дружио се са познатим пјесницима тог доба: Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Осман Дикића.
Познати пјесник је умро 2.фебруара 1924.године у родном Мостару, од тада неизлечиве болести, туберколозе.
Шантићево место у развоју наше поезије

Шантић је прави пјесник, јаке инспирације.Несумњив таленат, уноси уморну малокрвност наших плачних сладуњавих дана хладан дах младачке крепчине и мужевног заноса. Дивље снаге и питоме доброте, он је сасвим здрав и тако искрен да његови стихови као ниједни морају сачињавати једно идеално задовољство критичког проповједника искрености. Основни утисак његова дела јесте осјећање нечега топлог, нечега што хоће да живи у пуноћи, да се креће у слободи, да се бори. Смисао његове патриотске поезије је проповедање срдачности, неустрашивости: не плаћамо, боримо се - то је читаво њено опште значење изражено у сувој краткоћа једне фразе.Шантићев пјеснички опис је веома обиман и у исти мах неуједначен. Према сведочанству Владимира Ћоровић, он је писао брзо и лако и како се, са изузетком неколико сасвим неуспешних приповједачких покушаја у духу закашњеле романтике, изражавали, искључиво у стиху, број његових пјесама пење се на стотине. Упутивши се у књижевност веома млад, без озбиљног образовања, без развијеног критичког чула и литерарног укуса, Шантић је споро развијао његово пјевање све тамо до првих година нашег века, осим у ретким изузецима, остало је без значајних поетских домета, у знаку лутања разноврсних утицаја . Пресудан подстицај усмјерење мостарског пјесника у правцу значајнијег и дубљег стваралачког подухвата збива се 1901. године, када Богдан Поповић, у "Српском књижевном гласнику", даје критичку анализу и оцену Шантићеве треће збирке "песама". Поповић је наводио бројне примере Шантићевих огрјешења стилског и логичког карактера која су, по њему, била карактеристична и за Шантићеву Пјесничку збирку, а, добрим делом, и за српску поезију тога доба уопште. Ова Поповићева критика, испуњена претежно набрајањем негативних примјера, није, међутим, остала дужна ни у назнаци природе Шантићевог пјесничког талента и његовог израза "у облику лијепих и звучних стихова какве лепе слике", у "њежно пробраним живописним појединостима", у "тихој емоције ", у" музици стиха и слика "појединих пјесама, као и у две најбоље пјесме те збирке у целини: Остајте овде и Моја комшиница. Оштра у оцјени Шантићевог дотадашњег пјевања, критика Богдана Поповића, и поред извјесних крутост па и неких промашених уопштавања, у многоме је "отворила очи" пјесника и подстакла га да још преданије тражи свој пут, у складу са природом и могућностима својих пјесничких предиспозиција. Она га је, истина, болно погодила и зачудила, али нагнала да преиспита самокритичније оно што је дотад писао и да, поносан, покуша у поезији досегнути дубље и више. Велики број пјесама што их је и касније писао носиће, истина, и даље знаке непродубљеног стиховања, али ће, углавном између 1904. и 1912. Године, Шантић у читавом низу пјесама изразити особеност свог талента и њима достићи једно од најистакнутијих мјеста у српској поезији тог доба. Године 1908. Јован Скерлић прогласиће га за једног од обновитеља Родољубиве српске лирике, а Богдан Поповић у своју "Антологију новије српске лирике" (1911. Године) уврстиће једанаест, односно, у друго издање (1912. Године) дванаест Шантићевих пјесама. После тога времена, међутим, линија Шантићевог поетског замаха, осим у ретким пропламсајима, показује већ видне знакове опадања. Опака болест узима све више маха (боловао је од табеса - болести нервног система), а страдања у рату његово опште стање убрзано погоршавају. О томе да се Шантић у почетном периоду свога пјевања јако много угледао на поезију других: Бранка Радичевић, понеђе Јакшића, а нарочито на Змаја и Војислава Илића, сагласни су сви они који су се на те почетке освртали. Исто тако су сагласни да је на његово љубавне пјесме утицала и епска поезија, а донекле и Крањчевић Родољубива лирика. В. Ђурић је тачно приметио да је Шантић у својим пјесмама "звао у бој, на жртве, у поход против зла - звао, соколио и преклињао тако упорно, страшно и лепо као народни певач у епској песми и Његош у Горски вијенца" и да је знао да "воскресење не бива без смрти", како је некад говорио Његош, али није подвукао колико је опште осјећање живота и поезије, изражено у делу црногорског владике, као врхунски израз поимања и етике нашег патријархалног живота, улазио у основе Шантићевог животног погледа и природу његове поезије. Шта се, пак, страних поетских узора тиче, ту на првом месту долази, свакако, Хајне, чију поезију је Шантић преводио готово у читавом свом стваралачко веку. "Осетио га је", како каже П. Слијепчевић.

[Reklama]