Milan Rakić – saznanje životne istine i sudbinskih tokova

  • 0 Odgovora
  • 5635 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Milan Rakić – saznanje životne istine i sudbinskih tokova
« poslato: Avgust 06, 2010, 19:43:59 »
Milan Rakić – saznanje životne istine i sudbinskih tokova 

Milan Rakić (1876. - 1938. godina), je bio srpski pesnik i akademik. Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.
Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. godine. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.
Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić.
Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje
Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.
Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“. Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju.
Predmet ovog rada u nastavku biće poezija odnosno književno stvaralaštvo Milana Rakića. Rad ima za cilj da objasni i prikaže književni rada ovog pesnika sa aspekta saznanja životne istine i sudbinskih tokova.


O književnom radu Milana Rakića

Putem kojim je pošao Dučić krenuli su i drugi pesnici s početka ovoga veka. Prvi među njima bio je Milan Rakić. On potiče iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo ušao u diplomatsku službu. Kao pisac, Rakić nije poput Dučića imao doba početništva i šegrtovanja, nego se već u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograđanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, Iliću; njegovi uzori bili su od početka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slično Dučiću, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj samodisciplini. Započevši kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903., 1912.) a posle njih samo još nekoliko pesama.
Rakić je jedan od retkih pesnika koji se odupire izborima; mala knjiga njegovih stihova obično se uzima kao potpuna i završena celina i tako treba da bude. Rakić je otuda, prava retkost u našoj poeziji: on je imao osećanje, mere, pažljivo je gradio svoje stihove tako da se neujednačenosti u kvalitetu između pojedinih pesama mogu mirno zanemariti.
Rakić nema slabih pesama; tamo gde je njegova insipiracija bivala nešto slabija, on je još uvek ostajao na nivou koji je iznad prosečnog nivoa naše poezije.
Možda je ovoj ujednačenosti uzrok u tome što je bio strog prema samom sebi, što je malo pisao ili bar malo dozvoljavao da se otkriju njegovi pokušaji i stvaralački napori? To će se teško saznati i to i nije uostalom, od bitnije važnosti: ako jedan pesenik ima do te mere razvijeno osećanje samokritike, pa objavljuje samo one pesme koje su po njegovom mišljenju dostigle stupanj savršenstva, onda i nije naročito zanimljivo da li se do tih pesama dolazilo preko mučnog rada, popravljanja, pisanjem mnogih i mnogih stihova itd.
Za istoriju naše poezije je od presudne važnosti da mali Rakićev opus predstavlja veliki i značajan preokret u pesništvu ovog naroda. Valjda zato što nama je poezija pomalo estradna, brbljiva, poverljiva, zato što lako postaje intimna, kod Rakića imponuje sposobnost da i u najgorčim svojim pesmama zadrži distancu i meru; zato što se lako u pesmi zaljubimo i još brže zaboravimo da smo volelil, očarava nas Rakićeva uporna tvrdoglava zanetost ljubavlju; zato što ima tako mnog suza u našim stihovima i tako mnogo glasne kuknjave osećamo lepotu Rakićeve uzdržanosti.
I zbilja, Rakić je po svojim osnovnim raspoloženjima bitno drukčiji, bitno svoj i originalan, pa je to i njegova najveća vrednost. Poznaš ga ne po stihu, nego po odnosu prema svetu, motivu i temi; zavoliš ga zašto što ne liči ni na koga koji je u ovoj zemlji pevao. I to ne samo da ne liči na savremenike nego gotovo ničeg zajedničkog on nema ni sa docnijim razvojem poezije.
A sve je na prvi pogled, tako obično i skromno u svojoj lepoti: mnogi su pevali Rakićevom stopom, mnoge su iste teme uzbuđivale. Ali Rakić je bez obzira na ugledanja i svoje epigone, ostajo svoj, pomalo tajanstven, udaljen i neshvatljiv.
Pročitajte ono malo svedočanstava koja su o njemu kao čoveku i pesniku ostavili prijatelji – ljudi umni, kulturni – pa ćete osetiti nezadovoljstvo što je toliko rečeno, toliko površno i nevažno, da se Rakić jedva kao čovek nazire Ostaje, uglavnom njegova poezija i u njoj i treba tražiti ključ za rešenje njene lepote.

[Reklama]