Lik Magbeta (Šekspir)

  • 0 Odgovora
  • 4905 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

MarkoKg

  • *
  • 5,142
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Lik Magbeta (Šekspir)
« poslato: Mart 04, 2013, 18:57:03 »
 Lik Magbeta

 
Ako sitnim duhovima padne na pamet koja dobra misao, oni je se više ne mogu osloboditi. Ta ih misao drži čvrsto poput magneta; ona je naime, veća od njih.
Friedrich Hebbel

  Istorija Magbeta i Šekspirovi izvori 
http://www.artelista.com/ypimages/Small/04/mwm03274.jpg
Lik Magbeta (Šekspir)
Pre no što se upustimo u podrobnije tumačenje Šekspirove drame “Magbet”, odnosno tumačenje njenog istoimenog lika, pokušaćemo da sagledamo Magbetov put od istorijske ličnosti do vrha Šekspirovog pera.
 
 Istorijski, Magbet se pobunio protiv škotskog kralja Dankana i prognao ga oko 1040. godine, nakon čega je sebe proglasio za kralja. Škotskom je vladao do 1057. godine, kada je poginuo u bici kod Malkoma, vođenoj kod Lamfanana.
 
 Šekspir svoju priču o Magbetu stvara kombinujući dve  epizode iz Holinšedove Hronike. Prva epizoda govori o Magbetovoj vladavini, dok druga predstavlja priču o izvesnom Donvaldu, koji, po nagovoru svoje žene, ubija kralja Dafa dok boravi pod njegovim krovom.
 
 
 Kao što smo navikli, Šekspir unosi određene izmene u svoje prototekstove: dramski trenuci koji se najviše urezuju u pamćenje, proističu upravo iz tih izmena. Naime, kod Holinšeda nećemo pronaći prizivanje zlih sila kojima ledi Magbet iz sebe proteruje sve što je ljudsko, niti njeno hodanje u snu. Takođe, njena smrt se ni ne pominje u Hronici, kao ni kucanje na kapiju Magbetovog zamka.
 
 Najveća izmena u odnosu na Hroniku ogleda se u  Šekspirovom postupku degradacije Holinšedovog Magbeta. Stavljajući po strani Banka i ostale škotske lordove, Šekspir izdvaja Magbeta i ledi Magbet kao jedine krivce u zaveri protiv Dankana. Osim toga, Magbetov zločin, kod Šekspira, postaje veći samim predstavljanjem Dankana kao starog i poštovanog vladara koga krase vrline zahvalnosti i velikodušnosti.
 
 U Hronici, ubijeni kralj predstavljen je kao nepravičan i nesposoban vladar koji Magbeta lišava zakonitog prava na presto, te možemo smatrati da Holinšedov Magbet ima razumljiv motiv za ubistvo.
 
  Početak Magbetovog pada  Na samom početku drame dobijamo izveštaj o Magbetu kao uglednom i časnom velikašu, odlučnom vojskovođi koji brani svoju zemlju i njenog vladara. Reči koje nam skiciraju lik Magbeta izgovara vojnik, u dijalogu sa škotskim kraljem Dankanom:
 
 
..Magbet junačni
–Taj naziv  on valjano zaslužuje –
Prkoseć sreći, mačem vitlaše,
Od krvna posla što se pušio –
Baš kao pravi ljubimac hrabrosti
Prokrči sebi put..

 Takvog Magbeta, “punog mleka ljudske dobrote”, prvi put susrećemo u trećoj pojavi prvog čina. Magbet, u pratnji svog prijatelja Banka, nailazi na tri veštice koje mu se obraćaju:
 
 
Prva veštica: Zdravo, Magbete, glamski tane, zdravo.
Druga veštica: Zdravo, Magbete, kodorski tane, zdravo.
Treća veštica: Zdravo, Magbete, potonji kralju, zdravo.

 One se obratiše i Banku, rekavši mu da će biti “manji od Magbeta i veći, ne tako srećan, al’ mnogo srećniji, rađaće kraljeve, al’ sam kralj biti neće”, nakon čega nestaše.
 
 Veštice, svojim govorom i pojavom, stvaraju veliku enigmu Magbetu i Banku, ali i čitaocima. Naime, veštice nisu ni priviđenje ni realnost, ni natprirodna bića ni obične starice, te su dvosmislenost njihovog porekla i zagonetnost njihovih moći deo piščeve zamisli. U scenskim uputstvima, o njima se govori kao o “vešticima” (witches), dok one sebe nazivaju “suđajama” (the Weird Sisters), što bi značilo da su one glasnice sudbine, te se, praćene svojom vladarkom Hekatom, ne bave se bacanjem čini, već prevashodno predviđanjem.
 
 Sa druge strane, veštice možemo shvatiti kao projekcije Magbetovih želja, fantazija ili halucinacija: one proriču upravo ono što Magbet priželjkuje da se obistini. Nakon pojave veštica, pred Magbeta i Banka stupaju Ros i Angus, škotski tanovi, donoseći vest o Magbetovoj nagradi kojom on postaje kordski tan. Potvrda prethodno izrečenog proročanstva u Magbetu probudi ogromnu sreću i zadovoljstvo, navodeći ga da izgovori:
 
Glamis, i kordski tan!
Najveće još me čeka.
  na šta mu Banko odgovara:
 
Ako im poveruješ, može te to
Zapaliti željom za krunom,
Sem kodorskog tanstva. Al’ je čudno
I često nam, na našu nesreću,
Oruđa tame kažu istinu.

 Kao i većina tragičnih likova, Magbet postaje žrtva onog dela svoje prirode koji ne razume i prema kome oseća otpor, dela koji ga nagoni na kršenje svojih najsvetlijih principa; onog dela koji ga navodi da pomisli na ubistvo kralja radi  ambicije rođene iz proročanstva, čemu svedoče stihovi koje izgovara nakon nestanka veštica:
 
 
Što podležem kušanju tom
Čij strašni lik mi kosu podiže
Da čvrsto srce u rebra mi lupa
Protivno prirodnom redu? Manji je
Istinski strah od grozne zamisli.
Moj duh u kom je ubistvo samo mašta
Ljudsko mi biće tako potresa
Da sva mi moć u slutnji pogibe.
I ništa nije, doli to što nije.

 Neka od ključnih pitanja drame tiču se uticaja proročanstava na Magbetovu sudbinu: da li junaka koji se vodi predskazanjima možemo donekle razrešiti odgovornosti za učinjeno? Da li ga možemo pravdati pretpostavkom da je bio žrtva demonskih sila? Ono što zasigurno možemo reći je da Magbet, u susretu sa vešticama, budi nečasnu ambiciju koja je već postojala od pre. Ženski uticaj, predočen u vidu suđaja i ledi Magbet (u nastavku), nije u stanju da stvori ambiciju tamo gde je nema, ali može da je probudi i podstsakne na delovanje.
 
 Zanimljivo je primetiti da nas je Šekspir uskratio poznanstva sa “neustrašivim velikašem”, jer onog trenutka kada mi, zaista, upoznajemo Magbeta, on već biva uvučen u mehanizam proročanstva, te pred nas izlazi osvojen ledenim žarom za krunom. Sve što izgovara, pre saznanja da postoji mogućnost da će postati kralj, koje ga potpuno obuzima i transfomiše, jeste: “Ne videh dan ovako gadan i lep”(I, 3).
 Upravo ovaj stih, metaforički govori o sukobu ambicije i moralnog zakona, koji će, u nastavku teksta, biti dominanta Magbetovog lika. On neće moći da se odupre ambiciji da postigne više od onoga što mu pripada, što ga, prema rečima Vladislave Gordić Petković, svrstava u grupu marloovskih tragičkih junaka,“ambicioznih ljudi” (aspiring men).
 
 U prethodne tri pojave, mogli smo uvideti Šekspirovu pripremu i realizaciju postupka kojim otpočinje Magbetov pad: sa sjajne visine, čije nam konture ocrtava vojnik na samom početku, u moralnu pustoš, duševni pakao i zločin, koje ćemo videti u nastavku. Važno je napomenuti da  Magbetov pad ne počinje ubistvom, već samom pomisli na njega.
 
  Veliki mehanizam ili košmar, stanje ili proces? 
 Dosadašnji tok tumačenja navodi nas na kratku digresiju, razmatranje pitanja “Velikog Mehanizma” iz drame Ričard III, čiji se zupčanici možda kriju i između redova  ove drame. Jan Kot, u svom tekstu Magbet ili zaraženi smrću, razmatra ovo pitanje, govoreći nam da na Magbeta deluje ogoljeniji “mehanizam” nego što je to slučaj sa, već pomenutom, istorijskom dramom.
 
 Ugušenje pobune dovodi Magbeta bliže prestolu, on može da postane kralj, što znači da mora da postane kralj. Ubija zakonitog vladaoca, mora pobiti sve svedoke zločina i one koji sumnjaju u njega. Posle toga, mora ubijati sve, jer su svi protiv njega, te na kraju sam biva ubijen, prešavši ceo put po velikim stepenicama istorije. Upravo tu istoriju Jan Kot u drami Magbet, ne sagledava kao “Veliki Mehanizam”, već kao košmar koji iznenađuje i plaši; košmar u koji, pre ili kasnije, svi bivaju uvučeni.  U Magbetu, istorija je  prikazana kroz lično iskustvo, sam zločin je prikazan kao lično iskustvo, te je sam Magbet odluka i izbor, a ta odluka mora biti izvršena njegovim rukama. Setimo se samo da Ričard, u drami Ričard III, lično ne ubija ni jednu od svojih žrtava.
 
 Sa druge strane, Veselin Kostić, u svom tekstu o Magbetu, povlači paralele između samih likova Magbeta i Ričarda III. Obojica su glavni junaci i najsnažnije ličnosti u svojoj okolini. Njihov put obeležen je okrutnošću i ubistvima, a taj put se za obojicu završava borbom na bojnom polju. Ipak, lik Ričarda gledaoci upoznaju već kao zločinca, rešenog da to i dokaže, bez ikakvih nedoumica u pogledu svojih postupaka. Zločini u njemu ne izazivaju nikakvu grižu savesti, a njegovi monolozi nisu tu da bi osvetlili “mračne dubine njegove savesti”, nego da bi samozadovoljno obavestio gledaoce o svojim namerama ili već izvršenim zločinima. Veselin Kostić vidi Ričarda III kao oličenje stanja, a Magbeta kao proces, odnosno Ričarda kao “dramskog junaka koji je zločinac”, a Magbeta kao “dramskog junaka koji postaje zločinac”, s čime se možemo, apsolutno, složiti.
 
  Magbet zbog sna ubija san 
 U četvrtoj pojavi prvog čina, prisustvujemo prvom susretu kralja škotske Dankana i Magbeta. Kralj je Magbetu i Banku izjavio veliko poštovanje zbog svega što su učinili za njega i državu, na šta mu je Magbet ponizno odgovorio:
 
Dužnosti naše su vašem prestolu i carstvu
Ko deca i sluge koje rade samo
Ono što treba, vršeć svaku stvar
Isključivo za vašu ljubav i čast.

 Već u sledećim redovima, kralj izjavljuje želju da svog sina prvenca, Malkoma, postavi za prestolonaslednika, princa od Kamberlanda.  U tom trenutku Magbet, u stranu i za sebe, izgovara reči potpuno suprotne onome što je malo pre izgovorio:
 
Od Kamberlanda princ!
To je prepreka da se o nju moram
Da spotaknem, il’ da je preskočim.
Na putu mi je! ― Zvezde, sakrijte svoj zrak
Da svetlost ne vidi ponornih želja mu mrak,
Nit oko ruku. Nek se zbude to
Što oko se zgrozi da vidi svršeno.

 Upravo ovde vidimo strašnu borbu između ambicije i moralnog zakona.  Za razliku od pređašnjeg slučaja, kada smo Magbeta videli u prvoj pomisli na ubistvo kralja, ovde već možemo primetiti da želja za krunom odnosi pobedu nad onim delom Magbetove ličnosti koji, sad već čini  se, vodi uzaludnu bitku već od treće pojave ovde drame ― jedan deo te ličnosti nestaje zajedno sa vešticama, dok drugi polako iščezava svakom novom pojavom.
 
 U toku dosadašnjeg teksta, nismo imali prilike da vidimo Magbeta koji govori sam za sebe.  Ta “ponorna želja” je ono što počinje da ga otuđuje od ostalih, čak i od najboljeg prijatelja Banka. Ta želja izaziva strah od otkrivanja, ali i strah od samog sebe. Magbet, osvojen tim strahom, vidi samo jedan put na koji, ipak, još uvek nije spreman da zakorači. Taj dodatni impuls, taj presudni korak, taj vetar koji će vatricu pretvoriti u šumski požar, predstavljen je u vidu lika Magbetove žene, ledi Magbet.
 
 Nastavak teksta vodi nas na Magbetov dvor, na kome se nalaze škotski tanovi, na čelu sa kraljem Dankanom. Vidimo i ledi Magbet, koja putem pisma saznaje za proročanstvo i, na samu pomisao o mogućnosti ostvarenja, već počinje da planira način izvršenja, govoreći, u dijalogu sa Magbetom, kako kralj “nikada, nikada to sutra neće sunce videti”, savetujući ga da izgleda kao nevin cvet, a bude guja pod njim. Ipak, Magbet se nalazi u “nedoumici”:
 
 
Da ne idemo dalje s ovim poslom sad.
Tu skoro me obaso častima.
U sviju vrsta sveta steko sam
Mišljenje zlatno: pa  bi valjalo
Poneti ga u novom sjaju tom,
A ne ovako brzo baciti.

 Razlog zbog koga sam nedoumicu stavio pod znake navode, jeste utisak da se pod rečima koje Magbet upućuje svojoj supruzi ne krije sumnja u ispravnost postupka koji nameravaju da učine ( Magbet je, u svakom trenutku, svestan da ubistvo, iz bilo kojih razloga, nikako ne može biti ispravno), već potreba za potvrdom, pokušaj da kroz ledi Magbet u sebi potuče i ono malo prepreka što je mu je ostalo na putu ka zločinu. Stoga, lik Ledi Magbet možemo tumačiti kao izvesnu nadogradnju onoga što za Magbeta predstavljaju veštice ― ona postaje ono što mu je potrebno da izrši ubistvo, ono što omogućava ambiciji u njemu da preraste u stvarnost i zločin.
 
 Na kraju prvog čina, Magbet postaje već potpuno siguran da će izvršiti ubistvo:
 
Ja sam odlučen.
Napregnuću sve žive sile mi
Za ovo strašno delo. Hajd’mo sad
Prividom lepim da varamo svet,
Sad lažno lice mora sakriti
Što će u lažnom srcu biti.

 Ipak, taj zločin mora počiniti sam i, upravo u trenucima neposredno pre ubistva, on ostaje potpuno sam. Iako je Magbet, već u prethodnoj sceni, izjavio da je potpuno odlučen na ubistvo kralja, nastavak teksta nam donosi nove, ovoga puta istinske, nedoumice koje se odigravaju unutar Magbetovog lika, u jednom od najboljih i najefektnijih monologa ove drame:
 
Je l’ ovo nož što vidim pred sobom
Sa okrenutom drškom ruci mi?
Ha, stani da te ščepam. Nema te,
Al’ ipak te jednako vidim. Nisi li,
Ti, priviđenje kobno setno
I pipanju ko vidu? Ili si
Tek nož od misli, delo obmane
Iz vatrom mučenog mozga rođeno?

 Nedoumice prerastaju u halucinacije ― Magbet vidi krvavi nož koji ga predvodi, krvavi posao pričinjava se pred njegovim očima, a njegov užas postaje strašniji nego ikada. Zločin je, u ovoj sceni, predstavljen kao nešto potpuno subjektivno, duboko skriveno unutar svesti individue. Halucinacije su te koje nam osvetljavaju skrivenu dubinu Magbetove svesti, upoznajući i nas, ali i samog Magbeta sa njenim najmračnijim delovima.
 
 Magbet je ubio da bi se izjednačio sa svetom, u kome ubistvo postoji i ubistvo je moguće. Magbet nije ubio samo da bi postao kralj, već i da bi potvrdio samog sebe. Izabrao je između Magbeta koji se plaši da ubije i Magbeta koji je ubio.  Njegovo ubistvo, u izvesnom smislu, možemo tumačiti i kao najhrabrije delo koje je čini ― posle njega nestaju mučne nedoumice, a počinju strah i svest o tome da više nikada neće biti pomiren sa samim sobom. Od samog ubistva, gora je misao o ubistvu koja tišti, koje treba počiniti, od koga nema načina da se pobegne. Šekspir nas, ovim sjajnim monologom, podseća da nije reč o drami “Velikog Mehanizma”, već o drami košmara ― Magbet je taj koji ubija san, Magbet je taj koji zbog svog sna, smrtnosne ambicije probuđene sa dna duševnog mulja, više ne može da zaspi:
 
 
Ne spavaj više. Galamis je zaklao san,
Kodoru za to više nema sna,
Magbetu više nigde nema sna!

 U celoj Škotskoj više niko ne može da zaspi. Nema više sna, postoje samo košmari, osim za one koji već “spavaju”:
 
 
Šta je to sa mnom kad me svaki šum
Prestravi? Može li Okrean celi velikog Neptuna
S ruke mi sprati ovu krv?
Dankana mi probudi kucanjem tim:
To kad bi mogo.

  Strah od samoće: košmar savesti  U nastavku drame, Magbet će srljati u dalja ubistva ili zato što je gonjen strahom, ili zato što ono što je u njemu ljudsko brzo odumire. Mnogo smo govorili o sukobu ambicije i morala u okviru Magbetovog lika. Čini se da je, u svakom trenutku ove drame, pred nama i u nama ostajalo barem malo od onog dela Magbetovog lika čije smo konture dobili na početku drame u izveštaju vojnika. Ubistvo, poput gumice, briše skicu s početnih redova Magbeta, ali uklanja i šrafuru stvorenu od ambicije koja je Magbeta vodila do konačnog izvršenja, za sobom ostavljajući samo košmar ― hartiju umrljanu strahom, sa par, skorno nevidljivih, obrisa Magbetovog lika iz prošlosti. Svoju sledeću odluku, da ubije svog prijatelja Banka i njegovog sina, on donosi sam, bez spoljašnjih podstreka i bez unutrašnje borbe, vođen strahom koji je okupirao njegovo čitavo biće:
 
Moj strah od Banka je
Duboko u meni. U njegovom biću
Kraljevskom vlada to što uliva strah.
On mnogo sme. Jalov mi skiptar dadoše u šake
Da ga uljeska ruka istrgne,
Ne sin iz mog potomstva. Ako je to,
Za Bankov porod ja ogreših dušu,
Dankana dobrog sam za njih ubio!
U čašu svog mira mržnju nasuo
Sve za njih samo.

 Ovo ubistvo Magbet neće počiniti sopstvenim rukama, već unajmljuje ubice koje će to uraditi za njega, što nas, nesumljivo, vraća na priču o “Velikom Mehanizmu” i drami Ričard III. Veliko ubistvo kojim počinje istorija jeste ubistvo kralja. Tek onda treba ubijati. Magbet poznaje snagu proročanstva, proročanstva koje je, kroz Magbetovo ubistvo, pustilo ogromni valjak istorije u pokret da mrvi sve pred sobom. Magbet odlučuje da se reši poslednje prepreke u nizu, predstavljene u vidu nekadašnjeg prijatelja Banka i njegovog sina.
 
 Zanimljivo je, baš na ovom mestu, vratiti se odnosu Magbeta i ledi Magbet. Nakon prvog ubistva, koje su počinili zajedno, Magbet se povlači u sebe ― o planovima za drugo ubistvo ne želi ništa da kaže svojoj ženi. Njihovi snovi, da će nakon ubistva Dankana živeti u sreći i zajedništvu, počinjenim zločinom postaju košmar, koji ih postepeno, ali nezaustavljivo razdvaja. Nakon što saznaje da su ubice polovično izvršile zadati postao, ubivši samo Banka, a ne i njegovog sina Flinsa, Magbet ponovo postaje žrtva sopstvene savesti, koja se ovaj put, u vidu halucinacije, pojavljuje u obliku Bankovog duha:
 
Magbet: Što čovek sme, ja smem. Pristupi mi
Ko čupavi ruski medved, il’ nosorog
U oklopu, il’ tigar hirkanski!
Uzmi ma koje drugo obličje;
I snažni moji mišići neće nikad
Zadrhtati.

 Jedan hrabri ratnik, nakon što je svu svoju hrabrost uložio u ostvarenje zločinačkog nauma, može izdržati svako iskušenje izuzev suočenja sa sopstvenom svešću. Pojava Bankovog duha primer je Magbetove nesposobnosti da se suoči sa psihološkim posledicama zločina. Spreman je da hladnokrvno planira ubistva svojih protivnika, ali ne i da ih pred sobom opravda. On ubija nedužne ne bi li povratio zauvek izgubljeni duševni mir, ali uklanjajući ljude ne uklanja opominjući glas savesti koji ga čvrsto drži unutar sveta zločina, iz kojeg on ne može pobeći.
 
 Nakon pojave Bankovog duha, Magbeta i ledi Magbet više uopšte ne vidimo zajedno, te svako od njih odvojeno produžava svoje dugo putovanje u nespokojstvo, očajanje i duhovnu samoću. Ako je Bankovo ubistvo, donekle, moguće opravdati strahom od opasnih političkih neprijatelja, onda nam ubistvo Magdafove porodice, koje se odigrava pred kraj drame, samo donosi svedočanstvo o čudovišnosti i neljudskosti koja je potpuno obuzela Magbetovu svest i pretvorila je u noćnu moru (IV, 2). Slično je i sa situacijom u kojoj Magbet saznaje da mu je žena umrla:
 
Trebala je docnije umreti.
Bilo bi došlo vreme za tak’u reč. ―
Sve sutra, i sutra, i sutra! Mili to
Iz dana u dan sitnim korakom
Do zadnjeg slova u knjizi vremena.

 Ipak, ove dve scene govore još po nešto. Magbet dugo, kroz čitava četiri čina, nije hteo da primi stvarnost i neopozivost košmara, nije mogao da se pomiri sa sopstvenom ulogom, koju je osećao kao tuđu.  Svojim poslednjim postupcima, on dokazuje da sada to zna. Zna da smrt ništa ne menja, da ne može ništa promeniti, da je jednako apsurdna kao i život. Zna da iz košmara koji je stvorio nema bekstva, da najzad može da se pomiri sa sobom, jer je razumeo da je svaki izbor apsurdan, te, zaboraviviši ukus straha, govori:
 
Gasi se, gasi, kratko kandilo!
Život je samo lutajuća sen:
Kukavan glumac što se boči i koči ja daskama svoj čas, a onda se
Više i ne čuje; to je pripovest
Idiota jednog, puna buke i besa,
A ne znači ništa.

 Šekspir, svojom dramom Magbet, prikazuje kako bitka za vlast uvlači u vrtlog nemira i ratova celu zemlju, kako se sudbina istaknutog pojedinca odražava i na sudbinu države. Ova tragedija ne govori samo o uspinjanju na presto rukama umrljanim krvlju, već duboko svedoči o patologiji zločina: prvo ubistvo nikada nije poslednje, nasilje rađa novo nasilje. Tragika Magbetovog lika u sebi sadrži činjenicu da je ubistvo počinio onaj ko se toga grozi, tragika koju definiše postepeno oduzimanja ljudskosti u čoveku koji je podstaknut spoljašnjim znamenjima u proročanstvu prepoznao svoje skrivene želje.
 
 Ipak, pored svega protumačenog, lik Magbeta nam ostavlja veliko pitanje, pitanje na koje će čovečanstvo dobiti odgovor tek onda kada ogromni valjak istorije bude smrvio apsolutno sve pod njim, pitanje koje savremeno društo krije duboko ispod šarenila modernog vremena ― pitanje ljudskih granica:
 
 
Ja smem učiniti sve što čoveku liči.
Ko sme još više, nije čovek.

  Literatura  1. Gordić Petković, Vladislava, Šekspirov Magbet: Iskušenja vlastoljubivosti, predgovor Šekspirovom Magbetu, , Zavod za nastavna sredstva, Beograd 2003.
 2. Kostić, Veselin, "Magbet", Stvaralaštvo Viljema Šekspira, SKZ, Beograd 1994.
 3. Kot, Jan, "Magbet ili zaraženi smrću", Šekspir naš savremenik, Svjetlost, Sarajevo 1990

[Reklama]