Artur Rembo - Ofelija

  • 0 Odgovora
  • 501 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,964
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Artur Rembo - Ofelija
« poslato: Jul 22, 2019, 10:10:52 »
Artur Rembo - Ofelija
Prepričano, pesma, lektira, analiza

Tema pesme - Iz naslova pesme je apsolutno jasno šta je tema pesme. Ali ko je bila Ofelija koju je Artur Rembo opevao u svojoj najpoznatijoj pesmi?

Pesma "Ofelija" ima za motiv junakinju dela Vilijama Šekspira "Hamlet". A analiza će vam pojasniti kako se to Artur Rembo poslužio ovim delom velikog Šekspira da bi stvorio stihove pesme "Ofelija".

Analiza pesme - Dakle, kao što smo već naveli, Artur Rembo je za osnovni motiv pesme "Ofelija" uzeo junakinju iz dela Vilijema Šekspira, tragedije "Hamlet". Tako sudbina Ofelije koju je Šekspir opisao postaje osnov Remboove pesme.
 
Ofelija je, inače u tragediji "Hamlet" opisana kao devojka koja pati jer mora da bira između ljubavi prema ocu i ljubavi prema kraljeviću Hamletu. I upravo zbog te i tolike patnje, ona oduzima sebi život u trenutku duševnog rastrojstva, kada sazna da je Hamlet ubio njenog oca. U tragediji "Hamlet" Ofelija je opisana kao nevina, čista i nadasve bezgrešna mlada žena koja, koja čak i u trenutku kada oduzima sebi život ne prestaje da peva.


Sada kada znate koji je osnovni motiv i sama analiza dela "Ofelija", Artura Remboa bi trebalo da vam bude lakša. A ukoliko je ova lektira i tema koju imate za sastav sigurno će vam biti mnogo lakše da odlučite kako i šta da pišete kada imate osnov.


Dalja analiza dela pokazuje da je pesma "Ofelija" sastavljena iz tri dela. Po četiri strofe čine prvi i drugi deo, a svaka strofa je sačinjena od po četiri stiha. Treći deo čini jedna strofa, koju opet čine četiri stiha.


U prvom delu, pesma "Ofelija" opisuje trenutak kada Ofelija oduzima sebi život. Artur Rembo do tančina opisuje šta se događa sa prirodom oko nje, a Ofeliju poredi sa velikim krinom, koji je simbol nežnosti i čistote, pa kaže:

Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...


A reku koja je odnosi, a koja se može sagledati i kao reka života uopšte, Artur Rembo vidi kao crnu:

Već vekovima tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.

 

U trenutku kada Ofelija oduzima sebi život:

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;

U drugom delu, lektira " Ofelija " nudi sliku Ofelijinog oslobođenja:

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.



Iako na početku drugog dela pesme "Ofelija", Artur Rembo slobodu vidi kao oporu, na kraju tog istog dela pokazuje da je Ofelija najzad oslobođena.


I u trećem delu Ofelija je opisana kao neprolazna, vanvremenska, te postaje svojevrstan simbol večne lepote i nevinosti. Ofelija se vraća na zemlju u potrazi za cvećem koje je nekada brala, to jest za svim onim lepotama koje je nekada iskusila:
 
A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;



A u poslednjem stihu, pesnik opet Ofeliju poredi sa krinom, te još jednom potvrđuje i naglašava koliko je ona čista i nevina duša:

Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Iako mnogi đaci pokušavaju da "pomognu" sebi pokušavajući da pronađu prepričano delo "Ofelija", mislim da je apsolutno jasno da je to nemoguće izvesti. Na prvom mestu zato što je reč o pesmi koja uopšte nije dugačka, a i za čije čitanje će vam biti potrebno najviše deset minuta. A na drugom mestu, zato što ukoliko ne pročitate ove divne stihove nećete moći da razumete delo, a bojim se da vam ni analiza neće baš biti mnogo od koristi.

Svi znamo da svako doživljava jedno književno delo na poseban način, a to se naročito odnosi na lirska dela.

Zato predlažem da pročitate ovu pesmu, jer će vam to puno značiti, a posebno ukoliko imate za domaći zadatak da napišete sastav vezan za pesmu "Ofelija".

Takođe, imajte na umu da ni analiza dela, bez obzira koliko do tančina bila urađena, ne može da vam bude od neke naročite koristi, ukoliko već niste pročitali delo.

A u želji da vam barem malo olakšamo, kako se ne biste "mučili" da pretražujete internet u potrazi za stihovima ove prelepe pesme, možete ih pročitati u nastavku našeg teksta. Nadam se da ćete uživati i da će vam lektira "Ofelija" možda otvoriti neke nove vidike.

__________________________________

Artur Rembo - Ofelija

Šekspirova tragedija Hamlet poslužila je Rembou kao predtekst za ovu pesmu: njega je posebno dirnula tragična sudbina lepe Ofelije. Ona kao da je predodređena da bude žrtva i stradalnik: ostala je rano bez majke, rasla je uz strogog oca kome se ukazala sjajna karijera na dvoru, bila je sputana porodičnom stegom, odvojena od sveta i života, bez iskustva, potčinjena i pasivna, nesposobna za samostalnu inicijativu. U njenom karakteru su bezazlenost i neiskvarenost, čistota duše i misli. Našla se između oca i Hamleta, koji su u sukobu. Ona je zaljubljena u Hamleta, a otac hoće da je iskoristi protiv njega. Hamlet navlači masku ludila da bi otkrio istinu o očevoj smrti; otuđuje se od Ofelije, ubija njenog oca. Ofeliju obuzima dvostruka patnja - zbog očeve smrti i Hamletovog "ludila". Unutrašnja rastrzanja i prevelik bol odvode je u ludilo - samo peva, plete vence od cveća i stavlja ih na glavu. U beloj haljini, sa vencem od cveća na glavi, i drugim u ruci, ona se penje na vrbu iznad reke da okači venac. Grančica puca i Ofelija pada u reku. Dok je voda nosi, ona peva svoju pesmu i nestaje u reci.

Priča o lepoj Ofeliji inspirisala je mladog Remboa, ali se njegovo pesničko oko zadržava samo na poslednjoj slici, na poslednjem trenutku kada "Bela Ofelija poput velikog krina / leluja velovima koji uranjaju..." - trenutak nestajanja lepe Ofelije sa ovoga sveta. Njegova namera nije bila da na lirski način i kroz lirski oblik ponovi priču o Ofelijinoj smrti, nego da progovori o lepoti, ljubavi, bolu i smrti i posle smrti, uveren da Ofelija još živi i plovi u srcima ljudi.

Pesma je oblikovana iz tri odelite celine različitog obima. Prva i druga celina sastoje se od po četiri katrena, a treća ima samo jedan katren. Prva celina je složenija jer se o Ofeliji govori sa dve tačke gledišta: Ofeliji koja nestaje u vodi (prva tri stiha prve strofe) i mrtvoj Ofeliji (tri preostale strofe ovog dela pesme). Četvrti stih prve strofe je razvođe između sveta života i sveta smrti. Lirsko kazivanje u prvoj celini ima neutralan ton trećeg lica. Druga celina sa svoje četiri strofe ima formu apostrofe - lirski subjekt se obraća mrtvoj Ofeliji. Treća celina ima samo jednu strofu u obliku apostrofe, sinteza je svega pevanja i nosilac poruke.


Prvi deo


Prva strofa - slika poslednji trenutak života lepe Ofelije kada njeni velovi počinju da uranjaju u vodu. Kontrast je osnovni princip raspoređivanja motiva u ovoj strofi: mirni crni val i na njemu Bela Ofelija poput velikog krina. Sadržina stiha uslovljava dinamiku slike i dinamičnu promenljivu intonaciju. Prvi stih čine leksičke jedinice u čijem značenju su mir, san, tišina, smirena intonacija. Drugi stih poseduje značajnu energiju koju mu daju sintagme Bela Ofelija (snažan kontrast beline naspram pređašnjeg crnila) i veliki krin (intenzitet je u pridevu "veliki" i imenici "krin" - belina, lepota, svežina). Treći stih opet spušta intonaciju: leksičke jedinice LELUJA, VELOVI, URANjA sugerišu mirnoću, lakoću, sporost. Treći stih ("leluja velovima koji uranjaju...") završava sliku poslednjeg trenutka Ofelijinog, ali je ostavlja otvorenom i nezavršenom (tri tačke) ostavljajući mogućnost nastavljanja. Tri tačke su prag između života i smrti, ovostranog i onostranog. Ovde se završava priča o životu lepe Ofelije, kao da kaže pesnik, ali priča o Ofeliji nije završena jer je ona uvek sa nama. Posle ove tri tačke dolazi četvrti stih pesme čija sadržina ne korespondira sa prethodnom: "Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina" - prethodna tri stiha opisuju poslednji trenutak Ofelijina života, ovaj uvodi motiv hajke, koji je potpuno slobodan jer ne korespondira ni sa prethodnom ni sa potonjom sadržinom. Ovaj stih snažno deluje kao iznenađenje i time čini prelom u sadržini i tonu pesme. U kontrastnom je odnosu prema sva tri prethodna stiha svojom sadržinom (koja nije u vezi sa prethodnom), intonacijom i intenzitetom rečenice (ODJEK, HAJKA). On dakle ima tehničku funkciju - da razdvoji dve lirske priče i omogući lirskom subjektu dva nova vida kazivanja o novoj temi - mrtvoj Ofeliji.

Druga strofa - Uvodi novi motiv - Tužne Ofelije (mrtve Ofelije);


Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.


Ovaj motiv razvija se u dve slike: prva je slika mrtve Ofelije koja plovi rekom, druga je slika njena pesma (romansa) koja se gubi u lahoru i večeri. Anaforom "već vekovima" sugeriše se dugo prisustvo njene smrti i njene pesme u svesti čovečanstva. Lirsko kazivanje je živo, upečatljivo, zvučno i slikovito. To se postiže zgusnutošću različitih poetsko-stilskih sredstava; KONTRASTA (sablast bela - crna teče), PARADOKSA/OKSIMORONA (krotka ludost), ONOMATOPEJE (romori, lahor), anafore.

Treća strofa - dalje razvija motiv mrtve Ofelije novim pojedinostima: vetar vije velove, voda ih ljuljuška, drhte i plaču rese iva, trske. Slika mrtve devojke je potpuna i definitivna. Eufonija je izražena preplitanjem ASONANCE i ALITERACIJE (VE, VE, V), dopunjuju je žive PERSONIFIKACIJE (drhte, plaču). Ovde su se sreli mrtvo ljudsko biće i žive biljke koje ga okružuju.

Taj živi svet je u prvom planu pevanja u četvrtoj strofi: on je personificiran (uzdišu, zaspaloj, budi, drhtaj), pun glasova i zvukova — asonanca (A, A, A) i aliteracija (R, R, R). Iznad svih tih glasova i zvukova je tajanstvena pesma koja "sa zlatnih pada zvezda" poput suza. Ovom hiperbolom vasionskih razmera bol za nestalom mladošću i lepotom dobija univerzalno i svevremeno značenje.
 

Drugi deo

Druga celina je u obliku apostrofe: to je obraćanje lirskog subjekta mrtvoj Ofeliji. To sada nije ni Bela Ofelija, ni Tužna Ofelija, nego Bleda Ofelija. Vokativni oblik ("Bleda Ofelijo!") treba da skrene pažnju predmeta lirskog opevanja na ono što će lirski subjekt, kao svoj stav, doživljaj i viđenje izložiti. Odmah iza vokativa sledi konstatacija "lepa poput snegova!" koja je sigurna i izrazito naglašena (uzvičnik). Iz drugog stiha ("Da, Ti umre, dete, odnele su te vode") zrači nežnost, toplina, ljubav. Ceo stih je sinteza onoga što je rečeno i dočarano u prvoj celini. Delovi stiha, svaki pojedinačno, zrače posebnom emocijom i smislom. DA je izgovoreno sa uzdahom; ono ne nosi potvrdno značenje, nije ni konstatacija; ono je uzdah. TI, sa velikim "t", izražava duboko poštovanje i uvažavanje; to uvažavanje iskazuje lirski subjekt u ime onih koji vekovima prate umiranje Ofelijino i njeno vraćanje u život čitalaca i gledalaca. DETE je reč sva meka od nežnosti, topla od ljubavi. "Odnele su te vode" je kopča sa početnom slikom iz prve strofe pesme, skidanje toga motiva i udaljavanje od vizure lirskog subjekta i čitaoca. Uvodi se opet motiv vetra. On dobija različita obličja: RUŠI, ŠAPUĆE, DAH, PEV PRIRODE, UZDAH NOĆI, TUŽALjKA GRANjA, GLAS LUDIH MORA, GRCAJ, SLOMI. U svim ovim obličjima preovlada- vaju tamne boje, sumorna raspoloženja, uzdah i grcanje, tužaljka.

Treća strofa dovršava sliku mnogolikog vetra i uvodi novu sliku: u aprilsko jutro se pojavljuje: "bledi vitez", ,jadni ludak" koji seda pored mrtve Ofelije. Motiv "viteza" može se shvatiti u svetlu književne tradicije: vitez svojoj dragoj govori o ljubavi svoga srca, o lepotama života, budućnosti. Da ovaj motiv u pesmi funkcioniše na navedeni način, pokazuje četvr- ta strofa ove celine:

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.


Eksklamativni ton, podignuta intonacija i emotivna tenzija kazuju o snazi otpora i negacije svih lepih reči, obećanja i nadanja. "Kakva snivanja!" uzvikuje lirski subjekt nežno oslovljavajući sa "Ludo". Sve se topi i nestaje, čovek oseća stravu od saznanja da nema ni ideala, ni budućnosti.

Treći deo

U poslednjem delu pesme i poslednjoj strofi tenzija se smiruje:

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.


Oblik i ton apostrofe nastavlja se iz druge celine pesme, ali je poetsko kazivanje ovde mirno, skoro neutralno, sa narativnim primesama ("A pesnik kaže"). Uvođenje pesnika u svet pesme nije slučajno: on je svedok njenog dolaska "preko zvezdane pruge", on je ovekovečio njenu lepotu, ljubav i smrt. Tri motiva - cveće, velovi, krin - uspostavljaju asocijativnu vezu sa izvorom lirske priče, Šekspirovim Hamletom. Cveće, velovi, krin simbolizuju nevinost, mladost i lepotu koji su neuništivi jer traju u zvezdanom prostranstvu kroz vekove. Vraćanje Ofelijino po cveće koje je nekada brala je vraćanje u potrazi za ljubavlju u koju je, na trenutak, posumnjala, ali je se nije odrekla.

Kao da je u grobu čula Hamletove reči:

Voleo sam Ofeliju.
Braće četrdeset hiljada
sa svom množinom svoje ljubavi
dostigli ne bi moju.


Pesnik će još jednom primeniti svoj omiljeni postupak: naglo menja formu kazivanja i vizuru, sa prvog lica koje je forma kazivanja u prva tri stiha, prelazi na treće lice u četvrtom stihu; sa slike Ofelijinih noćnih dolazaka po cveće, prelazi se na sasvim novu sliku: "Ofelija plovi, veliki krin vrh vala" - slika sa početka pesme, iz prve strofe. Tako je ova poslednja strofa sinteza svega pevanja i nosilac smisla - Ofelija traje, ljubav traje, lepota traje, stradanje traje.
 
Pesmom Ofelija Rembo oživljava davnašnju priču o lepoj i nesrećnoj Ofeliji, zapravo nastavlja je onde gde je Šekspir stao. Šekspir je završio priču o Ofeliji njenim spuštanjem u grob, a Rembo veruje u njen onostrani život pa zato nastavlja priču. Ali ova Remboova lirska priča nije samo to. Ofelija je povod da pesnik iskaže svoje viđenje ljubavi, života, lepote, svoja razmišljanja o trajanju i nestajanju, i svoje saznanje o tragičnosti ljubavi
 
Prototekst - Svaki tekst koji služi kao osnova za stvaranje novoga teksta. U istom značenju koristi se i termin predtekst. Narodna pesma Ženidba Maksima Crnojevića poslužila je Lazi Kostiću kao prototekst za dramu Maksim Crnojević.

Metatekst - Tekst koji je nastao pod uticajem drugoga teksta (prototeksta). Metatekst se može posmatrati u sinhroniji i dijahroniji. Sinhronijskog tipa je metatekst koji je nastao u stvaralačkom postupku autorove prerade teksta: Mihailo Lalić je preradio Lelejsku goru ali i neke druge svoje romane. U sinhronijske metatekstove spadaju prevodi i rekonstrukcije: Mažuranićeva dopuna Gundulićevog Osmana. Dijahronijski metatekstovi su oni kojima je književna tradicija izvor prototeksta ili predteksta. To je primer pesme, Ofelija, koja nastaje pod uticajem Šekspirove tragedije Hamlet. Naša narodna balada Hasanaginica poslužila je kao prototekst za istoimene drame Alekse Šantića, Milana Ogrizovića i Ljubomira Simovića. Narodna pesma Banović Strahilja inspirisala je Milana Ogrizovića i Borislava Mihajilovića Mihiza da napišu istoimene drame. Kao predtekst može da posluži i tekst neknjiževnog karaktera: Tražim pomilovanje Desanke Maksimović nastaje pod uticajem Dušanovog Zakonika.

__________________________________
 
Artur Rembo - Ofelija
I
 

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

 

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

 

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

 

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

 

II

 

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

 

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

 

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

 

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

 

III

 

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

__________________________________

 
Biografija pisca:
Žan Nikola Artur Rembo je rođen u francuskom gradu Šarlvilu 20. oktobra 1854. godine. Umro je nakon svega 37 godina u Marselju, 10. novembra 1891. godine. Opisivali su ga kao čoveka vrlo nemirnog duha, a veliki Viktor Igo ga je poredio sa Šekspirom, pa ga je čak i nazvao "dete Šekspir". Smatra se da je na Remboa veliki uticaj imala njegova majka, koja je bila stroga katolkinja i koja ga je strogo vaspitavala. Koliko je poznato, otac ih je napustio kada je Artur Rembo bio tek šestogodišnjak.

Smatraju ga predstavnikom takozvanog pokreta dekadencije i iako je bio veoma mlad kada je počeo da objavljuje svoja dela ostavio je veliki trag u umetnosti, a imao je i jak uticaj na druge književne stvaraoce, ali i ostale umetnike.
 
Međutim, iako je bio strogi katolik, Rembo je čitao i razne priče i bajke, koje su obilovale avanturama. Smatra se da je tutor koga je njegova majka angažovala, jer se nadala uspešnom školovanju mladog Remboa, imao najveći uticaj na dečaka. Naime, tada je Artur Rembo počeo da pokazuje interesovanje i za klasičnu književnost i to ne samo francusku, već i grču i rimsku. Upravo pod njegovim uticajem, Rembo počinje da stvara svoje, originalne stihove kako na francuskom, tako i na latinskom jeziku. Njegova prva odštampana pesma je i objavljena 2. januara 1870. godine i nosila je naziv "Novogodišnji poklon siročadi".

Nedugo zatim njegov mentor, ali i uzor postaje Žorž Izambar, pa je upravo on prva osoba kojoj je i pokazao svoju pesmu " Ofelija ", a za koju će se vremenom ispostaviti da je možda i jedna od najboljih pesama koje je napisao. Ubrzo nakon toga, u Remboovom životu se događaju neprijatnosti, jer Izambar usled izbijanja Francusko – pruskog rata odlazi,a Rembo ostaje u prilično lošem psihičkom stanju. Počinje da se ponaša neuobičajeno, da provocira, da pije, postaje neuredan, pa čak krade i knjige iz lokalnih radnji. Usled svega toga biva uhapšen, te u pariskom zatvoru provodi celih nedelju dana. Čak se govorilo da se priključio i Pariskoj komuni.

Međutim, osoba koja je najviše, čini se uticala na Remboov život je drugi veliki francuski pesnik Pol Verlen. Ovde nećemo govoriti o njihovom međusobnom odnosu ništa drugo do da je Verlen bio oduševljen stavarlaštvom mladog Remboa. Naime, pošto je Artur Rembo pisao mnogim pesnicima, ali nije dobijao odgovor, na nagovor svog prijatelja Bretanja, Rembo upućuje pismo i predstavniku simbolista, Verlenu. U pismima se pored ostalih pesama našla i jedna koja je bila vrlo specifična, da ne kažemo da je sadržala zapanjujuće stihove, a to je pesma "Spavač u dolu".

Kada je pročitao stihove, Verlen je bio oduševljen te je Remboa pozvao da dođe kod njega u Pariz. Sada nećemo komentarisati njihov međusobni odnos, jer to nije naša tema, tek govorilo se da su Verlen i Rembo imali aferu. A bilo je među njima svakakvih smicalica i svađa, koje se gotovo uvek pominju uz njihova imena. Činjenica je samo da je Verlen imao dobar uticaj na književno stvaralaštvo mladog Remboa i da nas ne zanima kakav su međusobni odnos imali, jer analiza pesme "Ofelija" definitivno ne zahteva da znamo i to. Ono što je važno jeste da kada se obrađuje lektira "Ofelija", Artura Remboa bitno je znati ove, manje više osnovne biografske podatke. Dok je njegov odnos sa velikim Verlenom tema nekog drugog teksta.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

[Reklama]