"Tragicni lik Pere Segedinca" Laza Kostic

  • 0 Odgovora
  • 5272 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ajrin

  • *
  • 5
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
"Tragicni lik Pere Segedinca" Laza Kostic
« poslato: Mart 08, 2011, 01:22:39 »
  ''Пера Сегединац'' представља трагедију, која је поткрепљена историјским чињеницама. Писац је историјски заплет уметнички интерпретирао, приказујући га као слику наше прошлости кроз трагичну судбину главног јунака.
 Побуна српских граничара против аустријског цара 1735. претворила се у кључни            моменат у историји српског народа између турске и аустроугарске тортуре.
 Лаза Костић нам је верно приказао трагедију свог јунака, Пере Сегединца, на општем и личном нивоу. Ово дело представља личну драму човека који је војник, муж и отац. Оног тренутка када се његова убеђења пољуљају, он представља незаустављиву бујицу дату у виду градације пропадања главног јунака. Увидевши своју кривицу, Пера сигурно и храбро наставља напред, са надом да његова жртва није узалудна.
   У првој глави, писац уводи људе који су касније одговорни за емотивни пораз главног јунака. Приказана нам је завера у којој обмањују частан народ. Срби су спремни на све, жељни слободе, па макар морали да се повинују туђинцу и на његов захтев ударе на Французе. Клопка се припрема за главног јунака, који као невино јагње упада у замку. Пера Сегединац је представник народа без вође, без слободне државе и без могућности избора. Оног тренутка када сазна да се то може променити, жељан повластица, наседа на понуду ћесара. Овим започиње страдање нашег јунака.
   Прва његова појава, у другој глави, приказује га као поверљивог човека, који је наклоњен аустријском цару:
  ''Да нам живи цар
  над народом што милостиви бди.''
  На ово га наводи његова неодољива жеља за слободом, која му није дата од рођења. Ако бацимо поглед на годину збивања радње и на годину турског освајања Србије, видећемо да се у главном јунаку вековима таложи чежња за слободом, тежња за скидањем ропских окова, у којима су били његови најмилији генерацијама уназад. У мрклом мраку, Сегединац, се хвата за прву понуђену сламку, у нади да ће се коначно нешто променити. Уз његову тежњу да се обистини замишљено, примећујемо још једну његову особину, која га окреће против изабраника сопствене ћерке. Када се Милан супротстави Пери, под сумњом у ћесарову реч, наш јунак показује колико му је стало и тврдоглаво брани свој план:
  ''Зар војводу изабрат-обмана?!
  А знаш ли ти зар шта је војвода?!''
  Овим говори о важности једног народа да има свог вођу. Оспорава Миланове речи, да се ћесару не сме веровати, због његове младости и неискуства, називајући га ''дераном''. Креће мачем на Милана и убија га. Квалитети који терају Перу Сегединца у трагичност су погодни за квалитете јунака, војводе. Ужива поверење народа, искусан је, пун самопоуздања, поверљив, али не ка правој страни. То је оно што њега вуче у пропаст. Погрешне људе сматра пријатељима и погрешне непријатељима.
  Писац је његово самоуништење започео на личном плану, којим је добро представљена опште позната слика где породица трпи ради добра на ширем плану. Из политичких разлога убија младића и због политике трпе његови најмилији. Сегединац је годинама градио каријеру пуковника и поштовање као отац и супруг. Највише би га сломило то да његова каријера и углед из неког разлога буду уништени.
Не можемо потпуну кривицу пренети на њега због Миланове смрти, јер је младић изазивао пуковника. Сломљен, наш јунак изговара: ''Толико нисам хтео''.
Његову несрећу увећава и бол младе Јуле, његове јединице, која пати. У нашем јунаку тугује отац, тугује ратник:
  ''Не дајте, људи, браћо, господо!
  Заустав`те, зауставите крв!''
  Скрхани човек, који убрзо увиђа своју грешку пита се зашто је убио божјег анћела и ко је пречи: ћесар или Бог. Због тућинца је убио припадника свог народа, свог пука, и припадника Јулиног срца. Схвативши своју грешку почиње да сумња у себе. Пита се да ли је донео праву одлуку, пошто је већ једном погрешио. Криви себе за Миланову смрт називајући се ''кукавицом'' која се плаши ћесарових кљешта, клинаца, колаца и точкова. Пореди себе са Вукашином који је сумњао у суд Марка Краљевића. Заслепљен злом кренуо је убити га, али је место њега убио божјег анђела. Пореди себе са неправедником, који се окренуо против часног и напаћеног српског народа.
  У свом том бунилу, Пера креће против себе. Поистовећује се са кукавицом, али ми видимо храброг човека, који не мари за свој живот желећи да пресуди себи, свестан своје грешке. Од ове замисли одвраћа га калуђер, који му напомиње: ''смрт поправља само Бог''. Калуђер је дат као симбол савести једног јунака, који мора да разлучи шта је добро, а шта лоше и који мора да спере љагу са свог имена. Говорећи о својим мукама Пера на својим плећима прихвата муке целог српског живља. Као и он, и целокупан народ мора устати из блата, отрести га са себе, и тиме избавити се из потлаченог положаја. Исто тако, када Пера говори о лаковерности ''гладника'' алудирајући на српски народ, који гладан креће за залогајем из зверињих устију, говори о себи. Овим нам је дата болна истина целокупног српског живља у виду лика Пере Сегединца. Слика владајуће класе и повереника нашег народа може се поредити са мутном водом од које имамо само штету.
  Лакомост на новац није избегла ни српског митрополита. Оно што можемо очекивати од особе која је изиграна од стране туђинца јесте то да се, вапећи за правдом, окрене највећој српској вредности, цркви. Он своју једину кћер дарује Богу, тј. Митрополиту, као његовом посреднику. Делом због свог оца, делом због своје туге, Јула пристаје на свети позив монахиње. Као и на почетку, са великом вером у ћесареву реч, креће Пера са великом надом у цркву, као јединој могућности за избављење, ослањајући се на то да је управо вера та која Србе још држи на окупу. Дат нам је сломљени човек који , као и сви унесрећени људи, последњи спас проналазе у Божјој кући. Оног тренутка када схвата да је зло толико узело маха и проширило се и на тај једини, чисти сегмент нашег народа, спреман је да крене и на самог аустријског цара, чију је милост напочетку јавно прижељкивао. Не верује у оно што чује! Митрополит православне цркве жели да изда своју веру и вернике зарад повластица. Укаљано је једино чисто место. Наш јунак, по други пут, бива изигран:
  ''Зар ти, црквена главо, обрана,
  ти, српске цркве први свештеник,
  да стадо своје преводиш у Рим?!
  Јеси л' при себи, јеси л' будан ти?!''
  Костић се јако дуго задржава на овом делу, појачавајући ефекат духовне издаје у Пери Сегединцу:
  ''Зар он, заклети браник рода свог,
  па род и веру он да изда сам!?
  За груду злата ил' клепетушу,
  ил' златан улар о врат обешен,
  ил' можда реч тек што је слага Беч,
  сам пастир вуку стадо подводи,
  издаје веру, народ, себе, све!''
  Управо се овакве свеобухватне издаје плаши наш јунак. Пера страхује да није то оно што би и њему могло да се деси, тј. да је то оно што је покренуо убиством Милана. Он, уједно, још једном осећа да је изневерио своју кћер. Тако да ми још једном имамо човека који издат као ратник, издаје и своје најближе:
  ''Па ја, будала, дете поверих
  том издајнику! Ја му дадох кћер!''
  Нама је дато уништење човека, које се продубљује из часа у час.
  У четвртом чину представљен нам је Пера Сегединац као велики вођа. Када говори о реалном стању наоружања у земљи он напомиње да свој народ неће водити у кланицу. Док ово изговара имамо осјећај да читаву судбину српског народа носи на плећима. У истом том разговору он своје војнике назива браћом и децом. Док се саветује са њима, имамо осећај да говори са сопственом породицом. Овде видимо начин на који он доживљава своје саборце. Ово поистовећивање ратника и породице нам много казује о његовом личном осећању које кулминира док брани част у улози мужа и оца, али и част ратника. Српски народ је једино у шта може да се узда. Изневерен од стране ћесара, од кога је очекивао помоћ, од стране митрополита, од кога је очекивао подршку, остаје му само свој народ и нада да је његова жеља за ослобођењем довољна. Оно што је, можда, најтужније у овој драми је тренутак када баш ти јунаци, које је називао браћом и синовима, се ограђују уколико Пера падне. Док је он спреман принети своју жртву за спас својих сабораца и отаџбине, ти исти су спремни да га изневере:
  ''Па успе л' Пера, красно, ми смо ту,
  а пропадне ли, онда, боме, ја
  ни лука јео, ни на лук мирисао.''
  Највише трагичности нашем јунаку даје, баш та, борба за опште добро, док сви око њега гледају свој лични интерес. Пера је великодушан, остали себични!  Пера је искрен, остали су дволични! Имамо осећај да константно наилази, кроз цело дело, на зид. На која год врата да закуца, закључавају се сама од себе. Због несебичног давања себе зарад спасења српског живља, Пера Сегединац се налази између две ватре, које се шире ка њему:
  ''А ми ћемо разгласити Рацима:
  продао се Пера, ухода је наш.''
  Свако у њему види корист, и туђини, и његова војска. Сваки план се прелама на његовим леђима.
  Када су ухапсили Перу и бацили га на муке, видимо човека који је спреман све истрпети, само да његова част не буде укаљана. Зна да му је крај близу, пошто неће прихватити понуду ''милостивог цара''. Издат од свих у које је веровао, Мариним даласком, по препоруци попа, да га саветује да промени веру, Пера не може веровати у оно што чује. Овакву издају он не би поднео:
  ''Да мени кажеш!? Ти да мени то-!?''
  Када је схватила тежину својих речи Мара тражи опроштај. Аустроугарска би много добила овим. Ако он, највећи српски јунак, прихвати туђу веру, и остали ће за њим. његова немоћ биће на врхунцу, а страх за сопствени опстанак одвешће га у вечну срамоту.
  На крају к њему долази Јула прерушена у католичку часну сестру. Оног тренутка када је види Пера доживљава ударац као отац. Можда и највећи пораз, највећа трагичност, нашег лика видимо у губљењу детета због сопствене грешке. Пера остаје да поднесе јуначки муке које је, по његовом, и заслужио.
  Као што Живомир Младеновић у предговору дела каже: ''Пера Сегединац страда због кривице на коју су га навеле туђе интриге.''  Ова драма је трагедија која се рачва у два тока: љубавни и политички. Наш јунак носи терет покретача свих недаћа.
  Да његов осећај кривице поделимо свим ликовима на једнаке делове ово дело имало би срећнији крај.

[Reklama]