"Kmetske slike" Janko Kersnik

  • 0 Odgovora
  • 3224 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ajrin

  • *
  • 5
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
"Kmetske slike" Janko Kersnik
« poslato: Mart 09, 2011, 23:23:31 »
O piscu


Jedan od bitnih književnika, a ujedno i predstavnik realizma u slovenačkoj književnosti, jeste Janko Kersnik. Otac mu je bio mesni sudija, majka vlastelinka, te je svoje detinjstvo proveo u dvorcu, na brdu kod Lukovice. Ruralna sredina u kojoj je odgajan imaće veoma jak uticaj na njegovo stvaralaštvo. Još u srednjoj školi počinje da piše poeziju na nemačkom, ali pod jakim uticajem Leveca odustaje i započinje svoje stvaralaštvo na slovenačkom
jeziku.
Idejna osnova njegovog pisanja data je u kritici o pesniku Antonu Aškercu: „samo golu istinu, ali golu pod prozirnim velom idealizma“, što se smatralo osnovnim načelom poetskog realizma. Njegovo stvaralaštvo dobrim delom karakterišu prikazi malograđanskog, činovničkog i seljačkog sveta, koji su za njega bili deo svakodnevnice. Svojim umećem, Kersnik nas dovodi do simbolizma i naturalizma, kao novih stilskih orjentacija. 
Među njegovim poznatijim delima ubrajamo romane „Ciklama“ i „Agitator“, pripovetke „Rošlin i Vrjanko“ i „ Skorojevići“, novelu „Gospodin Janez“, seriju feljtona poput „Ćudljivih pisama“ i „ Posnih razmišljanja“, priče sa seoskom tematikom „Testament“ i „Očev greh“ i, za nas najznačajnija, zbirka novela „Seoske slike“.
Poseban deo njegovog stvaralaštva čini prikaz seljačkog života, dat u vidu zbirke novela „Seoske slike“. Reč je o takozvanoj „seoskoj prozi“ koju je Kersnik prikazao u slikama počev od 1882. do 1891. godine. Prvu od „seoskih slika“, „Ponkrčev oča“, pojavila se 1882, a potom slede „Rojenica“, „V zemljiški knjigi“, „Mačkova očeta“, „Mohoričev Tone“, „Otroški dohtar“, „Kmetska smrt“ i „Mamon“. Za njihovo objedinjavanje u zbirku zaslužan je književni istoričar, Ivan Prijatelj.
Ono što seljaštvo kod Kersnika izdvaja od drugih pisaca te teme, jeste njegov moralni i društveni kritički stav. U životu seljaka on ne vidi idilu, već svet koji je „društveno i moralno isto tako rastrojen kao i ma koji drugi koji je kao takav prikazivala književnost“. Po mnogim slovenačkim kritičarima, upravo ove novele predstavljaju vrhunac realističnog pisanja Janka Kersnika.


Analiza novela


Ponkrečev otac (Ponkrčev oča)

  Novela „Penkrečev otac“ je prva u nizu „seoskih slika“, objavljena 1882. godine. S obzirom na to da ona predstavlja, u neku ruku, prvenac njegovog stvaralaštva, u ovom delu još uvek možemo osetiti uticaj prethodnog razdoblja. Krivica se tradicionalno svaljuje na predstavnika aristokratske klase, dok se nevinost i naivnost prepisuju devojci sa sela. Linearnom naracijom ostvarena je jaka uzročno-posledična veza, koja kod Kersnika igra jako bitnu ulogu. Za svaki postupak glavni junaci ove pripovetke odgovaraju, možda i više nego što bi trebalo.
 Na samom početku pažljivo je opisana strategija lovaca, u kojoj se posebno izdvajaju „lakonoge“, „živooke“ srne. Potom je prikazan lov, u kom je učestvovao mladi učitelj u ulozi lovca. Mesto srne, u njegovu zamku, upala je Urška. Pisac za srnu i nju koristi iste epitete, samim tim poistovećuje sudbinu ova dva nevina stvorenja. Napomenuto nam je da srnu u ovim krajevima love, ali je kasnije puste. Upravo je to ono što je Urški učinio učitelj, prevario je, osramotio i potom pustio. Jasno su nam date nepremostive razlike između mladog učitelja koji planira nastaviti studije i devojke koja u sebi vidi buduću domaćicu, suprugu i majku. Dok je za učitelja selo bilo samo privremeno stajalište i izvor dosade, Urški je ono predstavljalo način življenja. Ove očigledne razlike ,zapravo, možemo preneti na jedan krupniji plan. Pošto su njih dvoje predstavnici seoske i gradske sredine, ovde možemo govoriti o večitim sukobima u načinu življenja i razmišljanjima ljudi iz ovih sredina. U to vreme jako je bio izražen negativan stav slovenačkog gospodstva, koje je bilo u usponu, prema seljacima. Ukoliko, pak, ovu sliku prenesemo na još krupniji plan, dobićemo uticaj novonastalih težnji, koja su posledica modernijih shvatanja naspram tradicije.
Pisac je iz različitih pobuda i sa različitim željama spojio ova dva sveta, što nije moglo doneti ništa dobro. U drugom delu pripovetke dato nam je očekivano. Veselo i „lepo devojče“ pretvorilo se u bolesnu majku oblivenu suzama, koja je na svet donela dečaka, Ponkreca. Kao dete neudate majke, osuđen je da nosi krst srama bez prethodnog suđenja. Događaji koji su se dogodili pre njegovog rođenja, obeležili su ga, te je bio nepoželjan od strane bližnih i izbegavan od ostalih. Imamo prikazanu realističnu sliku onoga što se zaista i događalo sa takvom decom. Njegovo postojanje poistovećeno je sa slikom njegovog imanja:
„Posestvo njegovo stalo je bolj na samoti, tako da se je malokdaj oglasil kakšen popoten človek tu“
Mladi učitelj, koji je na početku novele dat kao budući čovek od karijere, pojavljuje se u vidu skitnice, promrzle od hladnoće. Ovime je zadovoljena kosmička pravda, gde su njemu, baš kao i Urški, srušeni i uništeni snovi. U toku druge glave imamo jecaje mlade žene koja umire, a na kraju novele jecaje starca na samrti. Oboje ostaju uskraćeni za vreme provedeno sa sinom. Koliko god bili drugačiji, sudbina ih je sa istom mukom dočekala. Kersnik je izjednačio probleme ljudi iz različitih sredina, čime je napušteno prikazivalje sela u delima kao idealne sredine bez realnih problema.


Iz zemljišnih knjiga (V zemljiški knjigi)

 Ova okvirna novela objavljena je 1884. godine. Njen okvir predstavlja razgovor između dva prijatelja, lekara i advokata, dok središnji deo popunjava tragična sudbina seljaka, čiji je društveni položaj određen imetkom. Kersnik nam sudbine ljudi ovog dela daje iz papira u kojima je popisano imanje i samim tim, poistovećuje sudbinu čoveka sa sudbinom imanja. Ovde je sličnost pobila puko poređenje dato u prethidnoj noveli i dobila širi aspekat, koji obuhvata tri generacije u nizu.
Prva rečenica kojom delo počinje nam kažuje o društvenom soju ljudi koji je bezosećajan, neosetljiv, koji nema smisla ni dodira sa poezijom:
„Ah, vi juristi – suhoparni ste in brezčutni! Pa kaj – brezčutni? Trdi in tesnosrčni, malostni in brez – poezije! V prahu svojih aktov morite si ves razum za poezijo!“
Da bi porekao ovu tvrdnju, pravnik počinje da priča priču iz zemljišnih knjiga. Govori nam o imanju Znojilečevih koje je začinjeno pričom o ljudima koji su živeli na njemu. Pisac nam je ovde dao niz socijalnih problema, koji su najviše mučili seljaka tog doba, pa i današnjeg. Njegov život se vrteo oko letine, za koju se nije znalo hoće li uspeti ili će je zadesiti suša, grad, poplava. Da bi poradio na sledećoj  letini uzima dug, tako da sebe dovodi u još nezavidniji položaj. Propadanjem imanja, propada i sam seljak, tako da je Kersnikov postupak izjednačavanja seljaka i njive opravdan.
Data nam je još jedna priča o grešnom začeću, ali je pisac ostavio po strani, baveći se opštem propadanju porodice iz materijalnih razloga. Identična smrt oca i sina, padom hrasta na njih,isto čučanje pod prozor Matevža i Luke, koje se tragično završilo, nam govori o neizbežnoj, nesrećnoj sudbini predodređenoj rođenjem. Pisac je hteo ovime da nam prikaže sudbinu seljaka u Sloveniji, koji nisu toliko zanimali aristokratsko društvo.
Čitajući delo, nemamo osećaj o sažaljenju naratora nad sudbinom svojih junaka, več bezdušno biće koje zanimaju samo činjenice i brojke. Ovu tvrdnju potkrepljuje jezik dela, koji obiluje pravnim terminima i koji je jako blizu jezika zvaničnih dokumenata. Priča se završava naratorovim priznanjem da je on sada vlesnik tog imanja, čime pobija svoju tvrdnju o emocijama i poeziji međ’ advokatima.
Pozadinski plan ove priče poistovećuje advokate sa pripadnicima aristokratskog društva, koji se, kao što smo već rekli, nisu toliko zanimali za sudbinu seljaka. 


Dva oca Mačeka (Mačkova očeta)

  Treća po redu novela, kasnije svrstana u zbirku „Seoskih slika“, objavljena je prvi put 1886. godine. Ona predstavlja sam vrhunac „seoske proze“ u Kersnikovom stvaralaštvu. Pisac nam na bogat narativni, dijaloški i opisivački način govori o cikličnom kruženju života, koji nije sklon promenama, predodređen sudbinom. Cikličnost života nam je data u vidu ponavljanja situacija, istih reakcija i iste sudbine.
Narator nam na samom početku daje opis starog Mačeka iz kog vidimo njegovo loše materijalno stanje:
„Bosopet, opravljen pa v star, raztrgan in umazan kožuh; roki je sklepal na hrbtu“
Kersnik nam ovim približava stanje seljaka u Sloveniji ,koje je bilo u jako nezavidnom položaju.     
Akteri su lišeni osećanja. Odnos između čoveka i okoline je baziran na tome da je on poželjan sve dok od njega imaju koristi. Ovakav način ljudskog rezonovanja nas vraća u primitivizam, koji možemo naći u čoporima životinja. Ukoliko neko više nije koristan u lovu, biva izbačen i prepušten sudbini.
Posebna pažnja posvećuje se osveti. Realističnost osvete je dobro potkovana nemaštinom, bedom i neslogom. Ono što nas posebno ne ostavlja ravnodušnima je dijaloški deo, koji u početku, dok se ne pomilje osveta, sveden na minimum. Kulminira onog trenutka kada starac na samrtničkoj postelji, na stravičan način govori o naplati duga rođenom sinu. Odnos je izdegenerisan do te mere da možemo videti ono životinjsko, zversko u samim ljudima Kersnikove novele:
„Starcu so se iskrile oči in sklonil se je v postelji na pol kvišku. Pretreslo me je to divje sovraštvo, ki je donelo iz besed njegovih“
Nemarnja dece prema roditeljima, koja je ovde prikazana, predstavlja na širem planu zemlju kojom dominiraju uticaji mlađih, gde su stariji potisnuti i zaboravljeni.                                 Ovom pripovetkom,takođe, nam je pokazana važnost koju čovek pridaje materijalnom. Naspram te važnosti, pisac nam je postavio ništavnost i prolaznost života u jednom kružnom toku. Prikaz dve generacije, čija se sudbina ponavlja, prestaje da bude deo individualnosti. Samim tim junaci ovog dela postaju simbol jedne društvene klase, koja gubi svoje ljudsko dostojanstvo zbog situacije u kojoj se nalazi.
 Baveći se apstraktnijim temama, pisac problematiku življenja posmatra iz kosmičke perspektive, koja se posebno razvija kod pisaca moderne.


Dečji doktor (Otroški dohtar)

  Ova pripovetka, nastala 1887. godine, govori nam o raskolu između osećanja junjakinje i pravničkih propisa. Tragedija izazvana neodstupanjem od čvrstih, ali neljudskih pravila koja bivaju nametnuta od strane države. Ovde Kersnik govori o problematici društvenih normi koje su jako izražene u Sloveniji krajem XIX veka. Iz Evrope prodiru nova shvatanja koja donekle pružaju slobodnije ponašanje, nego tradicionalne norme. Ali isto onako kako ih je pisac negativno prikazao u „Ponkrečevom ocu“, ovde govori o njihovom pozitivnom delu, rangirajući time dobre i loše strane promena, prihvatajuću samo one koje su realno bolje od nametnute tradicije.
Stari Molek je postao tutor mlade Mane, kada je ova izgubila oba roditelja. Ono što nam prikazuje prisnost i roditeljsku ljubav, koju starac prema njoj oseća, pokazuje se upotrebom prisvojnog prideva „naša“:
„Ti, naša Mana je pa res zrastla!“
Moleka je jedino zanimalo staranje oko deteta koje je prihvatio kao svoje i zemljoradnja kojom se bavio, povećavajući vrednost Maninog miraza. Kersnik na jako lep način izvodi paralelu između nakalemljene trešnje i njegove Mane. I jedna i druga potiču iz tuđih stabala, ali ih je on negovao i pazio i vodio računa o njima. Najviše bi ga zabolelo da neko ili nešto uništi sav njegov trud. Baš to se upravo dogodilo. Mana se zaljubila u siromaha. Jako je lepo prikazana karakterizacija junaka u ovom delu. Onog trenutka kada je starac vidi na obrazima mu se pojavljuju duboke jame i intenzivnije vuče cigaretu. Osećamo u vazduhu brigu i sekiraciju, taj crni oblak koji se nadvija nad njim. Kada preti „dečjim lekarom“ osećamo njegovo bezgranično poverenje u sud, u pravni sistem države. Doživljava pravosudni sistem kao nepogrešivi u deljenju pravde. Onog trenutka kad vidi da je ugrožen Manin život, starac se okreće protiv istog tog sistema, za koji se na početku zalagao. Mlada devojka, imanje koje je nasledila od svojih roditelja, doživljava kao neku tajanstvenu silu koja se nad njom nadvila:  „videla je v njem le neko skrivno, silno moč, ki je kakor neizogibna usoda velevala z njo in z njenim imetjem“
Starac je dat kao predstavnik okorelih shvatanja, ali je ipak sklon menjati se ukoliko loše utiče na sudbinu ljudi. Baš to je ono što treba da promeni i pravni sistem zemlje. Ukoliko ne donosi ništa dobro, moraju se izvršiti očekivane promene. Strašno je do koje mere je ništavnost individue izražena. Mana umire, ali njoj se ne popušta. Jedan ljudski život im ne znači ništa naspram zakona. To je jako bitna problematika kojom su se kasnije bavili slovenački satiričari.


Seljačka smrt (Kmetska smrt)

Kmetska smrt, objavljena 1890. godine, predstavlja osnov postojanja seljaka i njegovo očekivano psihičko delovanje. Onako kako je njemu njigov otac ostavio imanje, tako će i on svom najstarijem sinu, kome starenstvo određuje sudbinu.
Opisano je seljakovo mirno gazdovanje, koje nasleđuje njegov sin, a sutradan i njegov unuk... Dat nam je, opet, kružni tok, koji imamo u delu „Dva oca Mačeka“. Život junaka je sudbinski predodređen:
„Ubil se bodem ali pa bodem utonil!« dejal je časih, toda navzlic temu je vendar mirno in ravnodušno hodil čez brv ali pa lezel na streho, kadar je bilo treba popravila. “Kakor mi je namenjeno!” tolažil se je potem z onim fatalizmom, ki ga je toliko med kmetskim ljudstvom“
Ovde je slovenački seljak predstavljen kao sujeverno biće koje u bolesti zove popa i vidara. Pisac je želeo,ovim putem, da nam što više približi način na koji Planjavec razmišlja. Želeo je da nam ovim gestom prikaže način njegovog življenja, a samim tim i umiranja. Bitno mu je nasledstvo, tako su razmišljali njegovi preci, tako razmišljalja i on sam. Ogledajući se na druge, svojoj ženi ne ostavlja ništa do onog miraza koji je ponela iz devojačke kuće, pa i on, poput tasta, svojoj ćerki ostavlja dobar miraz. Ovde se vidi jasna razlika između muške i ženske dece na selu, gde je muškarac bitna figura, „glava porodice“, a devojka „tuđa kuća“. Produžetak svoje loze, seljak vidi u sinu, koji po njegovoj smrti postaje upravitelj imanja. Zato svoje poslednje trenutke života ne posvećuje sebi, jer smrt ionako dolazi, već imenovanju sina za naslednika. Koliko je seljak izgubio svoje individualne crte, narator nam kazuje u poslednjoj rečenici, kojom kaze da ako si video jednog, video si sve:
„Pa kadar mrjo ti ljudje – jaz sem jih že videl mreti – smrti se ne boje!“


Mamon (Mamon)

Mamon je poslednja novela Kersnikove zbirke „seoske proze“, „Kmetskih slika“, objavljen 1891. godine. Za razliku od njegovih ostalih pripovedaka, u ovoj se na početku
obraća kritičarima i čitaocima, koji su mu zamerali način na koji opisuje junake:
„Skoro vselej, kadar sem napisal oskromno povest, pripetilo se mi je, da je bil po nji razžaljen ta ali óni“
Potom,nam govori o jedinom članu zajednice koji se nije bunio, seljak. Izdvajajući seljaka, na ovaj način, Kersnik nam govori o njegovoj ćutljivosti i o pomirljivosti sa situacijom u samoj državi. Seljak je taj koji se ne buni, možda iz neznanja,ali zaključuje da to nije iz sujetnosti. Kada se govorilo o njemu, svi ostali staleži su mirovali. Ovim nam je približena nezainteresovanost za seljaka, za njegove probleme i muke. Niko ne govori o njemu, jednostavno je neprimetan.
Ovom okvirnom slikom, pisac nas uvodi u svet tvrdice, čiji se život vrti samo oko novca. Iskarikirana slika čoveka, data nam je autobiografijom u  vidu popisa njegovog imanja u 13 knjiga, od prve do poslednje pare. Pisac simbolično govori o životu gde neko prolazi dobro ili loše, nesigurno ili borbeno ili pak, teško. Šimon Greben, po njemu drži „čvornovatu batinu“ koja je simbol beskorisnosti i velikog tereta, jer takva batina se loše preseca, loše gori, teška je i jako bolna. Pisac nas ostavlja posmatrajući zebu koja peva i, za razliku od Šimona, ne obazire na zrnevlje pred sobom.
Ovim nam je jasno prikazana ništavnost čoveka koji život provodi radeći i sticajući bogatstvo, a zaboravlja na osnovna uživanja, koja su nam data bez obzira na stalešku pripadnost.


  „U pripovetkama sa tematikom iz seoskog života Kersnik se u punoj meri ostvario kao zreli realistički pisac i prvi vesnik simbolističkog postupka sugestije i oživljavanja atmosfere.“ Ako možemo pročitati delo, gde nam je sudbina junaka ostala u sećanju kao slika koja se dogodila nekoj osobi koju mi posredno ili neposredno poznajemo, onda su to upravo „Seoske slike“ Janka Kersnika. Imena njegovih junaka nisu toliko bitna, neke čak nije ni imenovao, ali je njihova sudbina do te mere realistična, da je jako lako uhvatiti u tom začaranom krugu, ponegde i naš lik.

[Reklama]