"Gospoda Glembajevi" Miroslav Krleža

  • 1 Odgovora
  • 15654 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ajrin

  • *
  • 5
  • +0/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
"Gospoda Glembajevi" Miroslav Krleža
« poslato: Mart 09, 2011, 23:07:49 »
Lik Leone Glembay

  Leone Glembay je pripadnik visokog staleža, patricijske porodice, koji nezadovoljan životnim okolnostima bira dobrovoljno izgnanstvo i umetnički mir. Iz svog (ne)mira budi ga očev poziv da se vrati kući povodom proslave godišnjice kompanije Glembay. Ono što on na tom putu otkriva jesu tajne, preljubništvo, finansijski slom porodice i, kao vrhunac propasti, svoje pravo lice. Trudio se više od svega da vlada razumom, ali onog trenutka kad prekorači prag roditeljske kuće postaje pravi Glembay. Godine bekstva od samog sebe pretaču se u krvavi vrhunac.
Na samom početku drame pojavljuje se Leone kao prosed čovek, srednjih godina, sa švedskom bradom i engleskom lulom. Prividno je bio čovek  „svetskih osobina“ , hladan i dalek. Ono što je odudaralo iz ove slike jeste intenzivna igra ruku i živaca. Njegov spoljašnji raskol potkrepljuje pričom o unutrašnjem:
„Mjesto da sam matematičar, ja slikam. S tim raskolom u sebi, što može čovjek postići više od diletantizma?“
Ono što potencira u razgovoru sa Angelijom je sukob onoga što potiskuje i onoga što radi. Ona je jedina osoba sa kojom on moze popričati u toj kući, njegova svetla tačka. I samo njeno ime nam kazuje o načinu na koji je Leone dozivljava. Ona je Angelija, data od andjela. Pisacu je bila potrebna figura koja predstavlja ispovedaonika glavnog junaka. Poverenje koje ona uziva, potajnu ljubav, a ujedno i nemoguću, kazuju nam o životnim težnjama Leona. Čestitost, nevine misli, blaženstvo koje želi su za njega gotovo nemoguće zbog glembajevskog prokletstva sažetog u Barboczy-oj legendi. Iz ovog dijaloga Angelija nam najavljuje ono što nas očekuje u daljem toku drame opisujući glavnog junaka:
“Ti si u stanju radi jedne duhovite kombinacije upropastiti sve svoje dugogodišnje napore, sav iskreni intenzitet svojih napora, ti si u stanju kompromitirati se radi jedne duhovitosti!”
I to je ono što će on uraditi. Zarad svog zadovoljstva, baca pod noge sve što je godinama gradio. Odustaje od karijere strpljivo gradjene, zarad lične osvete. Ne može zaboraviti, ne može oprostiti. Onog trenutka kada je kročio u kuću, iz koje je pre mnogo godina pobegao, u njemu oživljavaju bolne uspomene sa ne manjim intenzitetom, ali sa većom željom da istera pravdu.
Kada govori o slici Angelije, dok je još bila gospodja Glembay, u njemu se bude osećanja. Svakim opisom detalja njene slike, vidimo sve veću i veću predanost emocijama. On obraća pažnju na jamičice koje se prave osmehom, na mirišljave, bele ruke, na fine , duguljaste prste. Kulminaciju zaljubljenosti vidimo u trenutku kada se Leone odvaja od slike i govori o njenim plavim očima koje nisu verno prikazane. Ali, “ruke ostaju iste!”, zaljubljenost nije prošla. Prema njoj su osećanja ostala ista, iako nam je sada data u liku kaludjerice. Ovu vernost osećanjima koju ima, ne važi samo za nežna osećanja. Ona se promenila, tako su se promenile i okolnosti u kojima je glavni junak, ali on je ostao isti. Čitajući dramu, imamo osećaj da je Leone ostao zarobljen u vremenu, njegova osećanja su odmrznuta onog trenutka kada je došao u dodir sa pokretačima istih.
Prolazeći kroz portrete porodice Glembay, Leone nam otkriva njihovu stravičnu pozadinu. Govori o krivom vaganju, čoveku koji je ubio zbog novca namenjenog crkvi, o utopljenicima, zatvorenicima, obešenjacima. Niže godine i godine prokletstva, zbog kojih su i nevini stradali.
Svaki njegov dijalog u kući aludira na smrt njegove majke i sestre. Samim tim, dok govori o smrti nesrećne švalje i njene majke imamo osećaj da govori o dogadjajima od ranije:
“Ja mislim da svi ti vaši razlozi i proturazlozi zajedno ne će oživiti one mrtve žene! Ona je skočila i za nju je svršeno!“
Ista osoba je ubila posredno majku te žene i neposredno njegovu. Ista osoba je odvela u samoubistvo švalju i njegovu sestru svojom sebičnošću i bahatošću.
O raskolu koji je u Leonu svedoči nam i Sileberbrandtovo prisluškivanje uplakane žene koja s jednim detetom u naručju i drugim na putu moli pred vratima, gde on na molbe odgovara rechenicom: „odmah skočite kroz prozor“. Ono što je predhodilo ovoj rečenici, što Leone dopunjuje, možda i nema veću važnost od samog čina govorenja o samoubistvu već slomljenoj i obeshrabrenoj ženi. On u ovom svom postupku vidi sebe kao deo porodice Glembay. Možemo reči, da se u potpunosti poistovetio s njima. Ovim postupkom mi polako stvaramo sliku o čoveku koji dobra dela prepisuje sebi, a za loša okrivljuje nasledjene loše osobine svojih predaka. Leone, prosto, ima potrebu da posle ovog ataka na njegovu ličnost načini svoj greh malenim, ništavnim potencirajući pogreške drugih ljudi  iz njegovog okruženja, pa skreće pažnju na svoju maćehu, barunicu Glembay.
 Ono što nam najviše govori o glavnom junaku je upravo njegov odnos sa ocem, koji je najizrazitiji u drugom činu. Izbegavanje pisca da suoči dve najbitnije figure do drugog čina nam govori o njihovom zatrgnutom odnosu i o mogućoj eksploziji emocija medju njima, što se i dogodilo. Na bojažljiv način ižražen je susret ižmedju gospodina Glembaja i Leona, gde o njihovom odnosu najviše saznajemo od grmljavine koja traje od njihovog susreta. Razgovor izmedju njih dvojice teče, i sve bi bilo prihvatljivo da na kratko zaboravljamo činjenicu  da je u pitanju razgovor izmedju oca i sina, a ne izmedju dva stranca. Osećamo blagu bojažljivost u Glembajevom glasu, kao da se boji narušavanja neke zamišljene ravnoteže. Na trenutak sam, čitajući knjigu, stekla utisak da strahuje od mladog Glembaja redjajući pitanja:
„Smetam li”, „Je li slobodno da zapalim”,  „Ne smeta te dim”
Medjutim, ona su deo, nazovimo je, paukove mreže, kojom želi da pridobije sina. Potlačenim nastupom pokušava da dodje do željenih informacija. Nema tu nikakve očinske ljubavi, niti u ovom čoveku možemo videti očinsku figuru. Ovde nam je dat samoživi čovek koji ne vidi dalje od svoje baronice. Slepo joj veruje i žaljubljen je u nju toliko da je u stanju odreči se sopstvenog sina zarad nje. Kakvog mi čoveka možemo videti, o kakvim osobinama, sem osvete, možemo raspravljati kod Leona, kada jedino što mu je ostalo od porodice odgurava ga i trči za suknjom žene lakog morala. Kako grmljavina postaje sve glasnija i glasnija, tako i u Leonu biva sve jači i jači naboj emocija. Koliko je udaljen od oca govori nam i činjenica da tek sada, posle godina i godina od nemilog dogadjaja, govori o onome što ga je mučilo i o čemu je godinama ćutao. Slika njegove maćehe, koja donosi ljubičice na službu njegove majke i moli se za njenu dušu sa psom na povodcu, ostavila je dubok i neizbrisiv trag u sećanju mladog Glembaja. On vidi ženu koja nema ni malo poštovanja, ni stida. Ljubavnica njegovog oca polaže ljubičice, koje su simbol skromnosti i tajne ljubavi. Jedna bahata žena, koja nije posedovala skromnost i oterala Leonovu majku u smrt ne tajnom ljubavlju, usudjuje se da sebi dozvoli takvo ponašanje. Ono što je najviše pogodilo mladića je očevo venčanje sa takvom ženom. Time, kao da se složio sa svakim njenim gestom, a to je pokopalo mladog Glembaja. Umesto da se njih dvojica drže zajedno posle tragličnih dešavanja u porodici, otac se udaljava od sina. Mesto ljubavi, podrške i sigurnosti, on u svom ocu vidi prezir, hladnoću i saučesništvo u uništenju jedne porodice. I šta možemo očekivati od takvog mladića?! Trud da se u svačemu razlikuje od svog oca u nadi da radeći suprotno od onoga što je sam Glembay, ne postoji nikakva bojaznost da podseća na oca. Možda, je to jedan od glavnih razloga što je zanemario studije i  izabrao put slobodnog umetnika, dok se njegov otac bavi bankarstvom. Putuje po svetu, dok stari Glembay miruje u domu. Leone se plašio da ne zapadne u zamku sudbine i postane jedan od svojih:
„Ja mažem neka potpuno bezvrijedna platna: slike tebi potpuno strane i zagonetne. Ja sam bohem, a ti si bankir! Ja živim u promiskuitetu, a ti u strogo konzervativnom građanskom modelu od braka!”
Ono što nam skreće pažnju je pominjanje porodice Daniellijeva, od strane Ignjata, baš u trenutku kada sva krivica biva svaljena na njega. Osećamo li ovde onaj isti pokušaj skretanja krivice, koji je upotrebio sam Leone?! Ovo je ključni momenat koji nam govori da su njihove osobine usko povezane, da koliko god bežao i poricao sličnosti, ne može pobeći od sebe.
Posle smrti oca, data nam je izdegenerisana figura Leona, koji stoji pored samrtničke postelje i slika. Trijumfovao je! On svojom olovkom pokušava da slavi pobedu. Ali, ubrzo, cepa svoj crtež. Ono od čega je zazirao, čega se najviše bojao da če postati, postao je. U toj skici video je čoveka za čiju je smrt on kriv. Možemo osetiti strah u ovom liku, u kom su verovatno u ovom trenutku projurili portreti Glembajevih s početka drame. Medju onim istim portretima, kojima se rugao, stavio je sliku svog oca, uz objašnjenje: „Ubijen od strane sina“.  Posle ovog dogadjaja, mi nemamo osobu koja se lomi, živi izmedju dobra i zla i plaši se da zlo ne prevagne. Sada nam je dat jedan od njih, gospodin Glembay.
Susret sa barunicom Castelli-Glembay dat nam je u trećem činu kada je već figura Leona bila izopačena. Pisac je prikazao dva ravnopravna protivnika, dva ravnopravna zla. On kao oceubica i ona kao izvor svih njegovih problema i nedaća. Znala je šta joj se može dogoditi, te se, poput Ignjata, na početku umiljavala mladom Glembaju. To joj je lako pošlo za rukom, jer ga je već jednom zavela:
„U čitavoj ovoj tamnoj glembajevskoj kući vi ste za mene bili jedina traka svjetlosti!”
 Leone je na korak od praštanja. Poput svog oca, postaje slabić pred njom. Ali, baronicu u smrt odvodi nekontrolisanje besa kada je saznala da će ostati bez prebijene pare.
Imamo osećaj da onde gde nestaje jedan, nadovezuje se drugi lik, da ne mogu postojati odvojeni. Leone sve njih objedinjuje, on zatvara krug. Dok ostali prave greške, on sudi. Zna da u taj isti ponor u koji ih šalje, odlazi i on, ali ga to ne zaustavlja. Mozemo zaključiti da je upravo to, ono glembajevsko u njemu. Mutna strana, koje se s početka plašio, sada uživa u njoj. On je samo jedan provodnik u sprovodjenju glembajavštine. Možda će sutradan osvanuti njegova slika na zidu salona kako drži kičicu.
„U ovoj magli, među ovim mrtvacima, ja sam se instinktivno nečeg bojao, a opet sam u sebi perverzno uživao da će se ipak dati zgodna prilika. I kada se onda prilika doista vrlo zgodno stvorila, mjesto da se maknem od ponora, ja sam upravo majmunski neinteligentno skakao oko njega dok se onda sve skupa nije strovalilo! Još u posljednjoj sekundi meni je bilo jasno da će se dogoditi zlo, ali je strast bila jača od pameti! Glembajevski imperativ, taj me je svladao, i ja sam se zaprljao u svojoj vlastitoj krvi.”

[Reklama]


palacinkaHN

  • *
  • 5
  • +1/-0
  • Opustite se i uzivajte!
    • Pogledaj profil
Odg: "Gospoda Glembajevi" Miroslav Krleža
« Odgovor #1 poslato: Mart 17, 2011, 06:00:55 »
Zahvaljujem!  :oui