Trejsi Ševalije

  • 0 Odgovora
  • 2749 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Jow4n@

  • ****
  • 1,062
  • +8/-0
  • Pol: Žena
  • Long Live Rock and RoLL
    • Pogledaj profil
Trejsi Ševalije
« poslato: April 26, 2011, 00:47:41 »



Biografija
Pažnju književne javnosti Trejsi Ševalije je privukla romanom Devojka sa bisernom minđušom,  svojevrsnim pokušajem da se da odgovor na pitanje ko je devojka sa istoimene slike holandskog majstora Johanesa Vermera iz XVII veka.O samoj priči koju je izgradila oko misteriozne devojke sa slike, Ševalije kaže: „Rano sam odlučila da to bude jednostavna priča, jednostavno ispričana. Rečima sam pokušala da dočaram Vermerov rad. To može zvučati pretenciozno, ali namera mi nije bila da predstavljam sliku rečima, želela sam samo da pišem na način kojim je Vermer slikao – jednostavnim linijama, jednostavnom kompozicijom.“
 
Devojka sa bisernom minđušom nije prvo istraživanje prošlosti u koje se Ševalije upustila. U svom prvom romanu, Devičanski plavo, ona koristi događaje u Francuskoj XVI veka kao podlogu za priču o traganju za detaljima iz porodične istorije glavne junakinje romana.

Romanom Pali anđeli iz 2001. Ševalije nastavlja priče o ženama iz prošlosti. Po sopstvenom priznanju, rad na ovom delu za nju je predstavljao veliku teškoću, što ju je zamalo navelo da odustane. Onda je do nje dospeo roman Barbare Kingsolver Biblija otrovne masline. Pošto ga je pročitala, pronašavši u njemu pokretačku snagu Ševalije se vratila pisanju Palih anđela. „Ona je uradila tako dobar posao korišćenjem različitih pripovedačkih glasova, i shvatila sam gde grešim sa Palim anđelima“, izjavila je kasnije Trejsi Ševalije u intervjuu za magazin Bookpage.

Promenivši pristup, Ševalije je počela ponovno pisanje romana o dve londonske porodice s početka dvadesetog veka, ovaj put sa deset različitih naratora. Rezultat je bio Pali anđeli, roman koji ju je i kod kritike i kod publike učvrstio na pozicijama zadobijenim Devojkom sa bisernom minđušom. Njena fascinacija umetnošću i istorijom se tu nije završila. Trenutno radi na svom četvrtom romanu, čija priča se zasniva na srednjovekovnoj tapiseriji Dama i jednorog iz pariskog muzeja Kluni.

Trejsi Ševalije živi živi sa mužem i detetom u Londonu. Godine 2000. dobila je nagradu Barnes and Noble Discover Great New Writers. Po njenom romanu Devojka sa bisernom minđušom snimljen je film.



Intervju NIN
 
Premostiti jaz između udaljenih epoha

Romani američke spisateljice Trejsi Ševalije - “Djevojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Djevičanski plavo” već nekoliko godina i kod nas su bestseleri. Nedavno je “Laguna” objavila i njen četvrti roman “Dama i jednorog” u prevodu Nenada Dropulića, koji je bio jedna od najprodavanijih knjiga na minulom Sajmu u Beogradu.

Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti i školu kreativnog pisanja, poslije čega je i počela da piše i objavljuje romane. Radila je u izdavaštvu. Svjetski uspjeh donio joj je roman “Djevojka sa bisernom minđušom”, u kome je opisala nastanak čuvene istoimene Verme-rove slike. Po ovom romanu snimljen je i film sa Kolinom Firtom i Skarlet Džohanson. Trejsi Ševalije trenutno piše novi roman o velikom engleskom pjesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Za “Vijesti” je govorila iz Londona gdje živi sa mužem i sinom Jakovom.

Da li je Vaš roman “Dama i jednorog” pisan prema istinitoj priči? Je li Žan le Vist, naručilac tapiserija, zaista postojao?

- Roman “Dama i jednorog” nije baziran na istinitoj priči, ali, naravno neki detalji su vjerodostojni. Tapiserije zaista postoje, možete ih danas vidjeti u Nacionalnom muzeju srednjeg vijeka Klini u Parizu. Žan le Vist, naručilac tapiserija je takođe postojao - bio je plemić, živio je u Parizu u doba kada su te tapiserije izrađene i svoj porodični grb je stavio na tapiserije, što se može i vidjeti. On je, zapravo bio opsjednut grbovima, oni se mogu vidjeti na puno mjesta u njegovom dvorcu pored Liona. Vjeruje se da su tapiserije izrađene za njega, ali to nije u potpunosti i potvrđeno. Njegova supruga Ženevjev de Nanter takođe je postojala, kao i njihove tri kćeri Klod, Žana i Ženevjev. Oni su, upravo kao što stoji u romanu, živjeli u Ulici Di Fur, pored crkve Sen Žermen de Pre. I pored toga, malo se zna o njima.

Kakve vrste istraživanja ste obavili prije nego što ste otpočeli da pišete “Damu i jednoroga”? Sa kakvim ste se teškoćama suočavali, jer, pretpostavljam, nije bilo lako zamisliti svijet tog starog zanata, koji je danas gotovo zaboravljen?

- Dosta sam čitala o srednjovjekovnim tapiserijama, o načinu njihove izrade, kao i o srednjovjekovnom društvu uopšte, o srednjovjekovlju u Parizu i Briselu. Razgledala sam dosta slika, tapiserija, ukrašenih rukopisa i mapa iz tog perioda. Bilo je zaista teško shvatiti kako je društvo funkcionisalo tada i imati osjećaja za likove, drugačije od današnjih, čak i po načinu razmišljanja. Zbog toga je bilo teško pisati ovu knjigu. Ali, bila sam takođe inspirisana samim tapiserijama. One su mi dale osjećaj da sam nadmašila taj vremenski jaz.

U čemu se sastoji tolika važnost srednjovjekovnih tapiserija, koje je njihovo simboličko značenje?

- U srednjem vijeku tapiserije su bile veoma važni indikatori blagostanja, bogatstva i društvenog statusa. One su bile veoma skupe za izradu i pokazivale su spremnost i materijalnu mogućnost plemića da za njih plati bilo koju, a najčešće i vrlo visoku, cijenu. U isto vrijeme tapiserije su predstavljale jednu vrstu putujućeg statusnog simbola. Pojedini plemići bi tapiserije smotavali u rolne i nosili ih sa sobom na putovanja; pronalazili bi mjesto za njih da bi ih okačili. I pored svoje ljepote, tapiserije su imale i upotrebnu vrijednost - zagrijavale su zidove i ublažavale su odjeke u kamenim prostorijama.

Serija tapiserija “Dame i jednoroga” fascinirala je pisce poput Žorž Sand ili Prospera Merimea. Kako vi to objašnjavate? A, iz kojih razloga su za vas tapiserije bile inspirativne?

- Smatram da su mnogi ljudi opčinjeni tapiserijama, jer one uspješno odražavaju drugi svijet, jasno odvojen od nas. Jer, kada dođete u Pariz da ih vidite, šetajući kroz sobe, osjećate se kao da ste odsječeni od ostatka svijeta, zagnjureni u tišinu, u zamišljeni ženski svijet. Nalazim da žene sa tapiserija fasciniraju, da odaju neki čudan utisak, kao da žele kazati zašto su bile naslikane i šta su mislile.

Svaka Vaša nova knjiga je bestseler u Srbiji i Crnoj Gori. Pronašli ste tajnu za stvaranje dobre knjige?

- Za mene je najvažnija stvar zapamtiti da ono što pišem nije pisanje zbog sebe, već zbog drugih, radi njihove zabave i prosvjećivanja. Obje ove stvari su jednako važne, kako zabava, tako i prosvjećivanje, ali nije dobro pisati samo zbog jedne od njih.

Vujica Ognjenović, Vijesti



Film “Devojka sa bisernom minđušom” je prepoznao suštinu istoimenog romana

Spisateljica bestselera Trejsi Ševalije poznata nam je po romanima “Devojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Devičanski plavo” koje je kod nas objavila “Laguna”. Pored ova tri romana koji su nastajali u periodu 1997 - 2001, Trejsi Ševalije je prošle godine objavila i svoj četvrti roman “Dama i jednorog”, trenutno bestseler u mnogom zemljama.

Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti, a pre nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući. U međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, posle čega je i počela da piše i objavljuje romane.

U romanu “Devojka sa bisernom minđušom”, čuvena slika holandskog umetnika Jan van Delft Vermera (1632-1675), dobila je svoje prozno uobličenje. Naime, Trejsi Ševalije je oživela istoriju nastanka jedne od najlepših Vermerovih slika - koju mnogi s pravom nazivaju holandska Mona Liza. U umetničkoj viziji Trejsi Ševalije, ta devojka sa slike zove se Grit, sluškinja je i poslužila je Vermeru kao model za istoimenu sliku.

Jedan od aktuelnih povoda za razgovor sa ovom spisateljicom bio je upravo ovaj roman po kome je snimljen i film “Devojka sa bisernom minđušom”, a naša publika mogla ga je premijerno videti na FEST-u. Film je režirao Peter Veber a ulogu slavnog slikara Vermera tumači Kolin Firt, a Grit igra mlada glumica Skarlet Džohanson.

Da li je radnja romana “Devojka sa bisernom minđušom” zasnovana na istinitoj priči? Je li Grit zaista postojala?

- Ja sam izmislila tu priču i pretočila je u roman. Slika “Devojka sa bisernom minđušom” zaista postoji, ali mi danas ne znamo ko je ta devojka koja je pozirala Vermeru.

Zašto ste izabrali da Grit, model koja je pozirala za “Devojku sa bisernom minđušom”, bude sirota mlada sluškinja?

- Smatrala sam da je nama, a i slikaru, izgled devojke odao veoma intiman utisak, i činilo mi se da je ona poznavala slikara veoma dobro. Nikada nisam ni pomislila da mu je to mogla biti kći, jer se na slici primećuje izvesni erotizam, a on svakako ne bi mogao biti u vezi sa njegovom kćerkom. Tako sam došla do prihvatljivijeg zaključka da je ta devojka mogla biti sluškinja. Ako izdvojimo minđuše koje devojka ima na slici, zapazićemo da je njena garderoba veoma skromna, a to je još jedan razlog koji me naveo na pomisao da je ta devojka bila njegova sluškinja.

Zašto su vam Vermerov život i rad bili toliko provokativni?

- Smatrala sam da se vrlo malo zna o Vermeru i njegovom slikarstvu i ja sam se na neki način osetila dužnom a i primoranom da odgovorim na tu misteriju koju Vermerovo slikarstvo nosi sa sobom.

Da li ste zadovoljni filmom, da li je on uhvatio duh vaše knjige?

- Film “Devojka sa bisernom minđušom” mi se veoma dopada. Mislim da je uhvatio najvažniju suštinu romana. Knjiga i film su poput sestara, različite, a tako iste; ili su kao crveno i belo vino, različita, ali su vina.

Pa, koje su to, prema vašem mišljenju, najuočljivije razlike između vašeg romana “Devojka sa bisernom minđušom” i istoimenog filma?

- U filmskom scenariju bilo je potrebno izostaviti puno sporednih radnji naznačenih u knjizi i umesto njima pokloniti više pažnje centralnoj niti priče. Tako je filmom ostvareno da se brojne epizode i ranija dešavanja jednostavnije i bolje upletu u glavnu priču, dakle, to je bio daleko lakši i prihvatljiviji način nego da su se o tim epizodama snimale posebne, odvojene scene. Razlika postoji i u tome što u knjizi pripoveda devojka, sa svoje tačke gledišta, svojim rečima i shvatanjima, dok je film napravljen mnogo objektivnije.

U sva vaša četiri romana pišete o sudbinama žena u prošlosti i o umetnosti, naročito slikarstvu. Da li su to vaše opsesivne teme?

- Nisam namerno odabirala samo te teme, ali one su, čini mi se, dolazile jedna za drugom neprestano, same po sebi. Ja inače volim da pišem o prošlosti i nalazim da je prošlost zanimljivija od savremenog života. Sklona sam da pišem o ženama, i to je lakše. Takođe me inspirišu vizuelne stvari - često umetnost. I kada te tri stvari spojite, videćete da su knjige koje ja pišem upravo takvog sadržaja.

“Pali anđeli” je roman o smrti u viktorijanskoj Engleskoj, s početka 20. veka. Da li vam je smrt bila inspirativnija od života? Može li nas smrt takođe i podučiti istinama?

- Uvek sam bila veoma svesna smrti, možda i zbog toga što mi je majka umrla kada sam bila devojčica. Čini mi se da me dok pišem o tome vode neke vrlo prisne unutrašnje emocije vezane za to. Mislim da nam takve okolnosti mogu dati neku pouku, mogu nam dati neki putokaz kako da se upravljamo, kako da živimo svoj život.

Vaš prvi roman “Devičanski plavo” nedavno je preveden na srpski jezik. Šta vas je naročito inspirisalo da napišete taj roman? Da li je to deo vaše porodične priče?

- Roman “Devičanski plavo” nije direktna autobiografska priča, ali tačno je da je porodica Ševalije pripadala francuskim protestantima sa juga Francuske, koji su se potom nastanili u Švajcarskoj. Počela sam da se interesujem među emigrantskim krugovima o porodicama koje su se selile sa tog područja: gde su potom odlazile, kakvi su bili rezultati njihovog boravka u mestima gde su se nastanile. Tako da sam radnju knjige “Devičansko plavo” smestila u mesto odakle porodica Ševalije počinje i potom izmislila priču.

Živeli ste u SAD, sada ste u Velikoj Britaniji. U vašim knjigama uglavnom pišete samo o evropskim temama. Zašto? Da li je to slučajno ili namerno?

- Živim u Evropi već 20 godina - i to je period mog zrelog doba. Nalazim da je evropska istorija interesantnija od američke istorije. Osim toga, navikla sam da ovde u Engleskoj budem došljak, što mi možda kao piscu i pomaže. U SAD to nisam i nije mi toliko lagodno da pišem o ondašnjim temama.

Da li vas je iznenadio veliki uspeh vaših romana u Srbiji i Crnoj Gori?

- Mogu vam reći da sam veoma iznenađena i da mi to godi!

Šta trenutno pišete?

- Radim na svom sledećem romanu. Biće to knjiga o velikom pesniku i slikaru Vilijamu Blejku.

Vujica Ognjenović, NIN

[Reklama]