Pablo Neruda

  • 7 Odgovora
  • 7754 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Pablo Neruda
« poslato: Avgust 24, 2009, 21:53:06 »
Pablo Neruda



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973), čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime odvodio je od imena češkog pesnika i pisca Jan Nerude.

Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Počeo je da piše veoma rano. U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“, a već u 20-toj i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.

Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom.

1927. - 1935. radi pri Čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. Vraća se u rodni Čile 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se vraća 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973.

Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

[Reklama]


TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #1 poslato: Avgust 24, 2009, 21:56:21 »
NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.




AKO ME ZABORAVIŠ Pablo Neruda

Hoću da znam
jednu stvar.



Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.



E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.



Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.



Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.



Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.




OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,


Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.




ZNAT ĆEŠ

(Pablo Neruda)

Znat ćeš da te nevolim i da te volim,
jer živjet je moguće na dva načina,
riječ je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu studeni.

Volim te da bih te počeo voljeti,
da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voljeti nikada:
zato te još uvijek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam
u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesretnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te voljela.
Zato te volim kada te ne volim
i zato te volim kada te volim.



LJUBAVI

Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,
mreža vjetra sa svojim sjenovitim mjestima,
rat sa svojim cokulama krvavim,
ili dan i noć klasa.

Kuda prođosmo, otoci, mostovi ili zastave,
violine prolazne jeseni izbodene,
radost je ponavljala usne kaleža,
bol nas je zaustavljala svojom lekcijom plača.

U svim republikama razvijao je vjetar
svoju neporočnu zastavu, svoju ledenu kosu
i zatim se vratio cvijet svome cvjetanju.

Ali jesen u nama nikada nije ovapnjela.
U našoj domovini stalnoj nicala je i rasla
ljubav sa svim zakonima rose




DIVNO JE LJUBAVI ZNATI

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali tijelo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moja san
kao biljka što se udvostručuje u sjeni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živjeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svjetlu života
kao da je pečat sjene obilježio
vatrom svoja tajnovite stvorenja




ljubavni soneti..


V


Da te ne takne noc, ni zrak, ni zora,
samo zemlja, nevinost grozdova,
jabuke što rastu i slušaju cistu vodu,
blato i smole tvog mirisnog kraja.

Od Quinchamalja gde se rodiše tvoje oci
do tvojih nogu stvorenih za me na Granici
ti si tamna glina koju poznajem:
u bokovima ti diram ponovo svu pšenicu.

Možda nisi znala, Araukanko,
i kad ti zaboravih poljupce, prije no što sam te volio,
srce se moje sjecalo tvojih usana,

i bijah poput ranjenika na cestama
sve dok nisam shvatio da sam našao,
ljubavi, svoje podrucije cjelova i vulkana.



XI


Gladan sam tvojih usta,tvog glasa,tvoje kose
i ulicama hodam,bez hrane i bez reci,
hleb me ne odrzava,zora me s nogu baca,
trazim u danu tecni zvuk stopala tvojih.

Gladan sam tvoga smeha neuhvatljivog,
tvojih ruku boje pomamne zitarice,
gladan sam tvojih noktiju belog kama,
hocu da ti zagrizem kozu kao nedirnut lesnik.

Hocu da pojedem munju opecenu tvojom lepotom,
tvoj ponosni nos sa odlucnoga lica
i varljivu senku tvojih trepavica.

Gladan dolazim njuskajuci sumrak,
trzeci te,trazeci tvoje srce toplo,
kao neka puma,u samoci Kitratue.


XXVII


Obnazena,jednostavna si kao jedna od tvojih ruku,
glatka,zemaljska,malecna,okrugla i prozracna,
sadrzis linije meseca,puteve jabuke,
naga,majusna si kao zrno zita nago.

Obnazena,plava si kao kubanska noc,
u kosi su ti brsljani i zvezde,
naga,velika si i zuta
kao leto u nekoj crkvi od zlata.

Naga,malena si kao tvoj nokat jedan,
povijena,krhka,ruzicasta dok dan se ne rodi
i zavlacis se u podzemlje sveta

kao u neki dugi tunel odela i poslova;
tvoja se svetlost gasi,odeva,osipa
i ponovo postajes samo ruka gola.


XVIII



Planinama ideš kao što stiže lahor
ili bujica što izvire iz snijega
i tvoja uzdrhtala kosa potvrduje
visoke šare sunca u šikarju.

Sve svijetlo Kavkaza pada na tvoje tjelo
kao na neku malu i beskrajnu amforu
u kojoj voda mijenja odjecu i pjesmu
na svaki prozracan pokrer rijeke.

U brdima stari put ratnika,
a dolje pomamna blista kao sablja
voda izmedu zidina pomamnih ruku,

sve dok ti ne primiš iz šuma iznenada
strucak ili munju nekog modrog cvijeta
i neobicnu strijelu nekog divljeg mirisa.




I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #2 poslato: Avgust 24, 2009, 21:58:08 »
kuca


Kuca ujutro s nejasnom istinom
ponjava i perja i pocetak dana
bez smera, lutajuca kao uboga lada,
izmedu horizonata, reda i snova.
Stvari kao da zele ostaviti tragove,
privrzenost bez cilja, hladna nasledja,
papiri skrivaju zguzvane vokale
i htelo bi vino u boci slediti svoje juce.
Gospodarice, prolazis drscuci kao pcela,
dirajuci podrucja izgubljena u seni,
osvajajuci svetlo svojom belom snagom.
I tada se ponovo podize svetlost:
stvari se pokoravaju vetru zivota
i red uspostavlja svoj hljeb i svoju golubicu.


nocu

Nocu, ljubljena, vezi svoje srce za moje
I neka zajedno u snu razbiju tmine
Kao dvostruki bubanj, boreci se u sumi
Protiv gustoga zida okupanog lisca.

Prolazu nocni, crna zeravo sna
Sto hvatas niti zemaljskoga grozdja
Tacnoscu nekog neredovita voza
Sto sene i kamenje hladno za sobom vuce neprestano.

Zato me ljubavi, vezi za cisti pokret,
Za postojanost sto kuca u tvojim grudima
Krilima nekog labuda ispod vode,

Da bi na zvezdana pitanja ovog neba
Nas san odgovorio jednim jedinim kljucem
I samo jednim vratima koje zatvori tama.



Sonet 94

Umrem li,nadživi me s toliko čiste snage
da probudiš bijes blijedila i studeni,
podigni s juga na jug nerazorive oči,
od sunca do sunca da zvone ti usta gitare.

Neću da oklijevaju ni smijeh,ni tvoji koraci,
ne želim da umre moje naslijeđe radosti,
ne kucaj o moje grudi, ja sam odsutan.
Živi u mojoj odsutnosti kao u nekoj kući.

Odsutnost je kuća toliko velika
da ćeš u nju ući preko zidova
i objesiti slike o zrak.

Odsutnost je kuća toliko prozirna
da ću te bez života vidjeti kako živiš
i budeš li trpjela,ljubavi,umrijet ću ponovo.



Sonet 80.


S putovanja i bola vratih se,ljubavi moja,
tvom glasu,tvojoj ruci što dira žice gitare,
vatri koja prekida jesen poljupcima
i kruženju noći na nebu sumračnom.

Za sve ljude svijeta tražim kruh i carstvo,
tražim zemlju za sve ratare bez sreće,
i da se ne nada nitko miru moje krvi i pjeva.
Ali bez tvoje ljubavi ne mogu a da ne umrem.

Za sve to svira valcer jasnog mjeseca,
i pjesma gondolijera u vodi gitare
sve dok mi umorna glava ne klone sanjajući:

jer sve su nesanice mog života zamrsile
ovu sjenicu gdje ti ruka živi i leti
čuvajući tu noć putnika usnuloga.



Sonet 71.


Od bola do bola prelazi ljubav otoke svoje
i postavlja korijenje koje zatim natapa plač,
i nitko,nitko se ne može umaći koracima
Srca koje trči šutljivo i krvoločno.

Tako ti i ja tražimo pukotinu,drugu planetu
gdje sol neće moći dirnuti tvoju kosu,
gdje boli neće moći rasti mojom krivnjom
i gdje će živjeti kruh bez agonije.

Planeta zapletena u lišću i daljini,
pustoš,kamen surov i nenastanjen,
svojim vlastitim rukama htjeli smo sagraditi

Tvrdo gnijezdo,bez nevolje,bez rane i bez riječi,
no ljubav ne bijaše takva,tu je sumanuti grad
u kome ljudi polako na balkonima blijede.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #3 poslato: Avgust 24, 2009, 21:58:22 »
/original/
Queda prohibido
por Pablo Neruda

Queda prohibido llorar sin aprender,
levantarte un día sin saber que hacer,
tener miedo a tus recuerdos.
Queda prohibido no sonreír a los problemas,
no luchar por lo que quieres,
abandonarlo todo por miedo,
no convertir en realidad tus sueños.
Queda prohibido dejar a tus amigos,
no intentar comprender lo que vivieron juntos,
llamarles sólo cuando los necesitas.
Queda prohibido no ser tú ante la gente,
fingir ante las personas que no te importan,
hacerte el gracioso con tal de que me recuerden,
olvidar a toda la gente que te quiere.
Queda prohibido no hacer las cosas por ti mismo,
tener miedo a la vida y a sus compromisos,
no vivir cada día como si fuera el último suspiro.
Queda prohibido echar a alguien de menos sin alegrarte,
olvidar sus ojos, su risa, todo porque sus caminos han dejado de abrazarse,
olvidar su pasado y pagarlo con su presente.
Queda prohibido no intentar comprender a las personas,
pensar que sus vidas valen más que la tuya,
no saber que cada uno tiene su camino y su dicha.
Queda prohibido no crear tu historia,
no tener un momento para la gente que te necesita,
no comprender que lo que la vida te da, también te lo quita.
Queda prohibido no buscar la felicidad,
no vivir tu vida con una actitud positiva,
no pensar en que podemos ser mejores,
no sentir que sin ti este mundo no sería igual.

/english/
It's forbidden
by Pablo Neruda

It's forbidden to cry without learning,
to wakeup a day without knowing what to do,
to be affraid of your own memories.
It's forbidden not to smile at problems,
not to fight for what you want,
to give up on everything because of your fear
not to make your dreams come true.
It's forbidden to leave your friends,
not to try to understand what you lived together,
to call them only when you need them.
It's forbidden not to be yourself in front of everybody,
to pretend before persons that you don't care about
to play the clown, so that they'll remember you, and
to forget everybody that truly cares about you.
It's forbidden not to do everything for yourself
to be affraid of life and its commitments
not to live everyday as if it was the last sigh.
It's forbidden to miss someone without being happy,
to forget their eyes, their smile, all because their paths
no longer embrace yours
to forget about their past and replace it with their present
It's forbidden not to try to understand others
to think that their lives are more valuable than yours
not to know that everyone has a path and their glory
It's forbidden not to create your own story
not to have a momment for those that need you,
not to understand that what life gives it also takes,
It's forbidden not to seek happiness
not to live your live with a positive atitude not to think that we can be beter and not to think that, without you, this world wouldn't be the same...

/bcs/
Zabranjeno je
Pablo Neruda

Zabranjeno je da se place bez ucenja,
da se ikad probudi bez znanja sta raditi dog dana,
da se plasi sopstvenih secanja.
Nije Zabranjeno je da se smeje problemima,
da se bori za ono sto zelite,
da se ne preda zbog straha da se snovi nece ispuniti.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati da se razume sve sto ste zajedno doziveli, da ih zovete samo kada vam trebaju.
Zabranjeno ne biti ono sto jeste medju svima,
da se pretvarate ispred ljudi do kojih vam nije stalo,
izigravati klovna da bi vas se setili, i zaboraviti sve do kojih vam je stalo.
Zabranjeno je raditi sve za sebe i biti u strahu od zivota i posledica i ne ziveti svaki dan kao da je zadnji uzdah.
Zabranjeno je da vam nedostaje neko bez osmeha, da zaboravite njihove oci, njihov osmeh, samo zato sto njihovi putevi nisu u okviru vasih i da zato mislite da njihovi zivoti nisu vredni koliko i vasi, i da znate da svako ima njihov put i uspeh.
Zabranjeno je da pravite sopstvenu pricu, da nemate vremena za one koji vas trebaju, da razumete sta zivot daje i sta uzima.
Zabranjeno je da se ne trazi sreca, da se ne zivi zivot sa pozitivnim pristupom i da se nemisli da cemo biti bolji, i
zabranjeno je ne misliti da bi ovaj svet bez tebe bio bolji...
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #4 poslato: Avgust 24, 2009, 21:58:47 »
Farewell i jecaji

1

Iz dna tebe, na kolenima,
dete nas, tuzhno kao ja, gleda.

Zbog tog zhivota shto ce u njemu goreti,
morace da se vezhu nashi zhivoti.

Zbog ruku tih, cheda ruku tvojih,
morace moje ruke ubijati.

Zbog njegovih ochiju otvorenih na zemlji
videcu suze u tvojim jednog dana.

2

Ja to ne zhelim, draga.

Neka nas nishta ne vezhe,
nishta nek nas ne spaja.

Ni rech shto usnom tvojom zamirisa,
ni ono shto rech nijedna ne iskaza.

Ni praznik ljubavi shto nas mimoidje,
ni jecaji tvoji kraj okna u kutu.

3

(Volim ljubav mornara
shto ljube i odlaze.

Ostavljaju obeccanje neko
I nikad ih nema vishe.

U svakoj luci po jedna zhena cheka,
mornari ljube i odlaze.

Jedne noci sa smrcu lezhu
u lozhnicu mora.)

4

Volim onu ljubav shto se deli
izmedju poljuba, kreveta i hleba,

Ljubav shto mozhe biti vechna
a i prolazna mozhe da bude.

Ljubav shto se zheli odvojiti
da bi ponovo voleti mogla.

Ljubav obogotvorena shto se primiche,
Ljubav obogotvorena shto odlazi.

5

Vishe se moje ochi necce ocharavati tvojima,
vishe se moja tuga kraj tebe smirivati necce.

Ali, kuda god budem ishao, nosiccu tvoj pogled,
kuda god putovala budes, nosicces moju tugu.

Beh tvoj, ti beshe moja. I shta? Nas dvoje sachinismo
krivinu puta kojim je ljubav proshla.

Beh tvoj, ti beshe moja. Pripashces onom ko te zavoli,
onom ko u vrtu tvome pokupi plodove moje setve.

Odlazim. Tuzhan sam, ali tuzhan sam uvek.
Iz tvog zagrljaja odlazim. Put moj cilja nema.

Iz tvog mi srca jedno dete kazhe zbogom.
A i ja njemu kazhem zbogom, takodje.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #5 poslato: Avgust 24, 2009, 21:59:15 »
Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Pablo Neruda
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,948
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Pablo Neruda
« Odgovor #6 poslato: Avgust 24, 2009, 22:01:10 »
XVII

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji prenose oganj:
volim te kao što se vole neke mračne stvari,
potajno, izmedju sjene i duše.

Volim te kao biljku koja me cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volimte ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voleti drugačije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.



Kako te predosjetiti

Kako te predosjetiti
u trenucima turobnim
natovarenim odbojnoscu
svih gorcina
uzdisaja.

Dajuci mi uzitak
tvoje bijele ruke,
dajuci mi odanost
tvoje jasne oci,
sramezljive i tople.
... I, kako predosjetiti
veseli osmijeh
tvojih svjezih usana,
tuzan osmijeh
mojih starih usana.
U trenucima dugim
moje odbojne tjeskobe
osjecam da nices
iz tuzne tisine.
Kako te predosjetiti,
kako te predosjetiti?



Da bi me ti cula

Da bi me ti cula
moje se rijeci
ponekad suse
kao tragovi galebova na plazi.

Ogrlica, zvecka pijana
za tvoje ruke slatke poput grozdja.

Moje su rijeci daleko
i tvoje su vise nego moje.
Kao brsljan puzu u moju staru bol.

Puzu tako po vlaznim zidovima.
Ti si skrivila tu okrutnu igru.
One bjeze iz moje tamne spilje.
Ti sve ispunjas, sve ispunjas.

Nastanise prije tebe samocu koju zauzimas,
i vise nego ti na moju su tugu navikle.

Sada zelim da kazu to sto ti zelim reci
da bi me ti cula kao sto zelim da cujes.

Vjetar tjeskobe jos ih poteze.
Uragani snova jos ih ponekad izvrcu.
Ti slusas druge glasove u mome bolnome glasu.
Plac starih usana, krv starih molitava.
Ljubi me dragano. Ne napustaj me. Slijedi me.
Slijedi me, dragano, u ovom valu tjeskobe.

Ali bojis ljubavlju moje rijeci.
Ti sve zauzimas, sve zauzimas.

Od svih rijeci nizem beskrajnu ogrlicu
za tvoje bijele ruke, slatke poput grozdja.



POEMA XX

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.

Escribir, por ejemplo: "La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos."

El viento de la noche gira en el cielo y canta.

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.

En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.

Ella me quiso, a veces yo también la quería.
¡Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos!

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.

Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como al pasto el rocío.

¡Qué importa que mi amor no pudiera guardarla!
La noche está estrellada y ella no está conmigo.

Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.

Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.

La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.

Yo no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise...
Mi voz buscaba al viento para tocar su oído.

De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.

Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.

Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.

Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

Pablo Neruda, poeta chileno (1904-1973)
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

MarkoKg

  • *
  • 5,151
  • +47/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Odg: Pablo Neruda
« Odgovor #7 poslato: Avgust 08, 2012, 13:38:49 »
Sviđaš mi se kada šutiš...

Sviđaš mi se kada šutiš jer si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojo
izranjavaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si riječi melankolija.

Sviđaš mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dostiže te.
Pusti me da šutim s mučenjem tvojim.

Pusti me da ti govorim također svojom šutnjom
jasnom kao svijeća jedna, prosto kao jedan prsten.
Kao noć si, šutljiva, zvjezdana.
Šutnja tvoja je zvjezdana, tako daleko i jednostavno.

Sviđa mi se kada šutiš jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna riječ tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što si živa.