Momo Kapor

  • 33 Odgovora
  • 15639 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Momo Kapor
« Odgovor #30 poslato: Septembar 17, 2012, 23:56:29 »
"Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”



Ponekad, opet padam u duboki tamni dzep, i sve mi izgleda savrseno besmisleno. Pitam se zasto sve to cinim? Zasto pisem? Nalazim hiljade razumnih odgovora, ne verujuci ni jednom do kraja. Ostavljam trag? Skupljam materijal za jednu buducu knjigu, koju ce zavrsiti neko umesto mene, kada joj vreme, osim pocetka, osvetli i kraj, i kada se na ove redove bude gledalo kao na dokument nepoznate zrtve? Ali zbog cega bi trebalo da me zanima nesto sto ce ostati posle mene kad me vise nece biti da to vidim, i mozda, dozivim zasluzeno pomilovanje? Na kraju, dolazim u samu blizinu odgovora, ali ne smem to sebi da priznam: pisem da bih stekao neciju naklonost, mozda ljubav? Cak i kad opisujem stvari koje mi ne sluze na cast, sitne gadosti, kad ceprkam po po bolnim mestima i razgrcem naslage stida, zar ne kusam strpljivu ljubav koju trazim? Hoce li i to izdrzati? Hoce li me i posle tih mucnih ispovesti voleti kao pre, ili, mozda, jos vise? I dok kucam, moja pisaca masina poput tockova vagona otkucava: volite me, volite me, volite me, volite me…

[Reklama]


Pero

  • **
  • 132
  • +1/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
    • Google
Odg: Momo Kapor
« Odgovor #31 poslato: Septembar 22, 2012, 23:25:24 »
"Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen."

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Momo Kapor
« Odgovor #32 poslato: Septembar 24, 2012, 21:00:25 »
"Ako nešto mogu da zamerim Srbima, onda je to urođena prepotencija, koje oni često nisu ni svesni. Sve to agresivno nametanje prijateljstva, hrane, pića, nasilno kucanje čašama, plaćanje novih tura, ispoljavanje srdačnosti, cmakanje po tri puta u obraz i odvaljivanje ramena tapšanjem, na kraju praštanje zločina zločincima i njihovo promovisanje u braću... To mora da nervira ostale! Oni nas pamte zbog toga što smo im oprostili zločine i time pokazali svoju veličinu. Sitni ljudi to ne mogu da zaborave."
/iz intervjua/

NiKooLaa

  • Dont fear the reaper!
  • *
  • 5,391
  • +148/-13
  • Pol: Muškarac
    • dzontra.nikola
    • lastfm
    • opusteniforum
    • dzontra_nikola
    • Dzonny
    • Pogledaj profil
    • Valjevski polumaraton
Odg: Momo Kapor
« Odgovor #33 poslato: Jun 15, 2013, 23:15:48 »
ZAVODNIK

- Fajront! - viknuo je konobar u dva sata i podigao prvu stolicu na sto.
- Možemo kod mene na piće... - rekla je žena.
- Kako? - upita on.
- Muž mi je na putu.
Položio joj je dlan na koleno dok ga je vozila u malom "fijatu":
- Posle... - reče žena i povuče ruku.
- Imate lep stan! - kazao je razgledajući slike na zidu.
Slušao je dobovanje vode kroz poluodškrinuta vrata kupatila. Pregledao je ploče i stavi na gramofon "Crying Time" Reja Čarlsa. Utišao je zvuk i nasuo dvije čaše aranjaka.
Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene prozore šumila noć, ušla je mala bosonoga djevojčica u dugoj ružičastoj spavaćici. U ruci je nosila neku dečiju knjigu.
- Hej - prošaputa - hoćeš li malo da mi čitaš?
- Šta?
- Pepeljugu.
- Dobro! - reče - "Bio jednom jedan dobar čovek koji je imao lepu kuću i divnu kćer kojoj je činio sve što bi zaželela..."

Žena je izašla iz kupatila. Kroz raskopčani bademantil provirivala joj je vlažna, tamna koža.
- Šta radiš tu? - upita djevojčicu.
- Ne mogu da spavam ... - odgovori dete.
- Znaš li koliko je sati?
Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet.
- Hoću da mi završiš Pepeljugu!
- Smesta da si otišla u krevet!
- Pustite je! - reče čovek. Završiću joj. "... u mnogim sitnim poslovima pomagali su joj miševi i ptice. Ali kad dođe vreme polaska na bal Pepeljuga shvati da nema ni jednu lepu haljinu."
- Oh, Bože! - uzdahnu žena i iskapi armanjak.
- "...Miševi su verovali da je njihova drugarica najbolja i najlepša devojka na svetu."
- E, sad je dosta! - reče žena i nasu novo piće u svoju čašu.
Pogledao je u njene duge preplanule noge, a zatim u devojčicu koja mazno reče:
- Hoću da mi čita dok ne zaspim!
Uhvatio je za ruku i odveo u njenu sobu. Seo je na ivicu kreveta, držeći knjigu u krilu. Bilo je petnaest do četiri.
- "Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji, lepa kraljica je sedela kraj prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi krvi padoše na snežno-belo platno..."
- Znam! - reče devojčica. - Tako se rodila Snežana!
- Pa, kad znaš, zašto onda lepo ne zaspiš?
- Hoću da legneš pored mene!
- "Onda se Plava Vila - čitao je ležeći pokraj devojčice - okrete Pinokiju, pa diže blistavi čarobni štapić i progovori..."
- "Probudi se lutko mala, život sam ti darovala" - zapevuši devojčica.
Nije čuo kad je žena isključila gramofon. Oprala je čaše i istresla pepeljare. Ušla je na prstima u dečiju sobu i videla ih kako spavaju, pokriveni knjigom bajki.
Noć je uveliko razvijala fotografski sivu zoru. Probudila ga je u šest.
- Vreme je da idete!
Pomilovao je po nozi, ali ona je već bila odevena.
- Dobro jutro! - reče zevajući.
Otpratila ga je do vrata. Provirila je kroz mali otvor i otključala bravu.
- Da vas nazovem sutra?
- Sutra je već danas! - reče ona.
Pokušao je da je poljubi.
- Oh, Bože - reče ona i odmaknu glavu.
"Gle, porasla mi je brada!" pomisli, prešavši rukom preko lica.

(OFF priče)
::Za webmastere :: Pravilnik foruma ::Baneri :: Magija

>> Registrujte se kako bi videli sadrzaj celog foruma! Neki delovi foruma nisu vidljivi za goste!<<
[Kako da vidim linkove na forumu??]
VAratonac :: ITcyberCOP