Matija Bećković

  • 5 Odgovora
  • 216 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Matija Bećković
« poslato: Avgust 18, 2021, 15:44:55 »
Matija Bećković



Matija Bećković, srpski pisac i pesnik, rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Otac Matije Bećkovića, Vuk Bećković bio je oficir Jugoslovenske kraljevske vojske na službi u Novom Sadu u Petrovaradinskoj kasarni. Kapitulacijom kraljevske vojske 1941. godine, da bi izbegao zarobljeništvo odlazi na očevo imanje u Velje Duboko u Rovcima u Crnu Goru. Čitavo vreme rata, ostaje u Rovcima, te se pred kraj rata sa jedinicama četničkih odreda povlači prema Austriji, nakon čega mu se gubi trag. Po nekim podacima ubijen je na području današnje Slovenije u okolini Brežica. Majka mu je bila Zorka Taušan rođena u Kanjiži.


Detinjstvo

Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu, gde je živeo kod teke, majčine sestre. Školske 1959/60, godine upisao se na Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Svoje detinjstvo i gubitak oca opisao je u poemi Čiji si ti mali?, što mu je i predodredilo njegovo bavljenje politikom i istorijom.


Mladost

Sa osamnaest godina objavio je prvu pesmu u časopisu Mladoj kulturi. Osim poezije, Bećković piše i pozorišne tekstove, kao i monodrame. Borislav Mihajlović, opisuje prvi susret sa Matijom riječima:
Citat„Kad je to ime prvi put zazvonilo u Beogradu, svet se u čudu pitao: ko to glasno uzvikuje u stihovima svoje ime, ko to tako drsko stoji kraj mora, “jer mu se ne slaže sa košuljom”, čijoj to maniji veličine “nema pisma od Homera, a mora da mu je pisao”, kome to geniju “jednogodišnja biljka dolazi pored vrata i moli ga da je pomene”, kome to Narcisu, “nijedan narcis nije do kolena?”…Zaželeo sam da ga upoznam. Pesnici uvek izgledaju drukčije nego što smo ih zamišljali. Preda mnom je sedeo izrazito lep mlad čovek čistih i otvorenih crta lica, bez traga bilo kakve poze i egzibicionističke želje da impresionira, uzdžano učtiv i samopouzdan, Jednostavno – jednostavan. Bio je najmlađi za stolom i jedini nije pio alkohol. Pio je svoju čašu kisele vode kao i dotle i kao što je pije do dandanas. Neosetno je uzeo reč i od tog trenutka ona je bila njegova.“

Književna dela

Boravak u Rovcima uvelikome je pridonijeo njegovom književnom jeziku i rečniku, prepunog arhaizama i tako da je veliki deo svoga književnog dela napisan ovim jezikom. U knjizi Reče mi jedan čoek, napisao je deset poema, jezikom, kojim se govorilo u Velje Dubokom, a o jeziku, Matija je tim povodom napisao:
Citat„Tamo gde se govori glasno, gde je govor svečani čin, gde kad jedan govori, drugi ćute, gde se gleda u oči kad se govori, gde ostaju da žive oni koji su iza sebe neku lijepu riječ ostavili – tamo je kovnica jezika, istok uma, izvor mudrosti, bistrine, rafiniranosti, zdravlja. Tamo su one prve, najbistrije kapi u kojima je sve – i po kojima je sve ostalo dobilo ime“


Pozorište

U Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena Međa Vuka Manitoga, a potom monodrame Reče mi jedan čoek i Ne znaš ti njih. Predstave sa Bećkovićevim tekstovima izvode se i u Zagrebačkom teatru ITD, Teatru mladih, teatru Jazavac, Teatru MM, Srpskom narodnom pozorištu, Klubu M. Dopisni je član SANU, odjeljenja za jezik i književnost je od 15. decembra 1983. godine, a za redovnog je člana izabran 25. aprila 1991. godine. Bio je predsjednik Udruženja književnika Srbije od 1988-92. godine.

Poezija

Prepoznatljivi deo Bećkovićevog pesničkog dela su dve poeme, napisane svojoj ženi. Vera Pavladoljska, napisana 1960. i Kad dođeš u bilo koji grad (2003.), zapravo su jedna celina koja se nadovezuje sa vremenskim intervalom od preko četrdeset godina. Jovan Delić u belešci knjige Bez niđe nikoga, piše o vezi ove dve poeme:
Citat„Te dvije poeme, Vera Pavladoljska i Kad dođeš u bilo koji grad – čine svojevrstan pjesnički diptih: prva je u znaku mladosti, zanosa i zaljubljenosti; druga u znaku variranja tema ljubavi, smrti i Boga, dučićevskog vjernog lirskog trojstva u Bećkovićevom nerazdjelnom jedinstvu. Iako je prva pisana bez pomisli na drugu, a druga, nesumljivo, sa sviješću no postojanju prve, one u pjesničkom opusu Matije Bećkovića danas čine svojevrsnu cjelinu, diptih poema sestara, koje se međusobno dopunjuju, dozivaju i osvjetljavaju na vremenskoj distanci od četiri decenije.“


Bibliografija

Do sada je objavio sledeće knjige:

    Vera Pavladoljska, zbirka pjesama, 1962., , , ISBN:,
    Metak lutalica (1963),
    Tako je govorio Matija (1964),
    Dr. Janez Paćuka o međuvremenu,
    O međuvremenu (1968),
    Če – Tragedija koja traje (1969),
    Reče mi jedan čoek (1970),
    Međa Vuka Manitoga (1976),
    Lele i kuku (1980),
    Dva sveta,
    Poeme, Srpska književna zadruga, Beograd (1986),.
    Služba Svetom Savi (1989),
    O Njegošu (1988),
    Kaža, Srpska književna zadrugam 1988. ISBN YU 86-379-0060-7
    Čiji si ti mali?, BIGZ, Beograd 1989. ISBN 86-13-00349-4
    Nadkokot,
    Služba,
    Sabrane pesme,
    Kosovo – najskuplja srpska reč (1989)
    Ćeraćemo se još,
    Kad budem mlađi,
    Bez niđe nikoga, Zavod za uđbenike, Beograd 2007. ISBN 978-8617-323-521

Nagrade

    1970. Oktobarska nagrada grada Beograda;
    1971. Nagrada “Milan Rakić”;
    1989. Zmajeva nagrada;
    1988. Sedmojulska nagrada;
    1990. Disova nagrada;
    1997. Nagrada Vukove zadužbine za umjetnost;
    1998. Njegoševa nagrada za književnost;
    1998. Nagrada “Desanka Maksimović”;
    1998. Nagrada Drainac;
    2001. Godišnja nagrada Prosvete;
    2006. Nagrada “Radoje Domanović”;
    2008. Književni vijenac Kozare;


Najlepši citati:

“Više je biti pesma, nego pesnik, a biti ti više je od oboje.”

“Radnici koji nikada nisu videli more, kad je sretnu misle da je dan lepši no inače. Ta žena, taj gigant, ta država u državi, kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje, koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.”

“Kad sam je drugi put video rekao sam: Eno moje poezije kako prelazi ulicu. Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.”

“Nigde čovek nije toliko mali kao pred šalterom i nigde mali ljudi nisu veći nego iza njega.”

“Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo.”

“Čovek lako prihvata da je neko srećniji, a teško pristaje da je iko nesrećniji od njega. Začudilo bi nas ko bi se sve prijavio za konkurs za najvećeg mučenika.”

“Mene ne zanim istina. Ja znam ko je u pravu.”

“Ja ne znam za drugo nebo osim njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim. Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.”

“Kuca ništavilo na svim prozorima. Sve je dignuto u vazduh, samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.”

“Ko tebe voli taj će zakasniti da se na vreme leči i da se ponovo rodi.”

“Život nam ne bi bio potreban, kad bi bio jasan.”

“Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo, svet me izgubi ali ti me dobi.”

“Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje. Ti si moja Sinagoga ograđena žicom. Ti si moja naročito u ovo doba, pogotovu sada. Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo.”

“Kad sretneš ženu koja plače, priđi joj, to je moja draga.”

“Uđi u moje oči pre nego što ih sklopim, da te pod trepavicama čuvam.”

Preuzeto sa:
    sr.wikipedia.org/wiki/Matija_Bećković
    http://wannabemagazine.com/najlepsi-citati-matija-beckovic/
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

[Reklama]


TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Matija Bećković
« Odgovor #1 poslato: Avgust 18, 2021, 15:48:08 »
Вера Павладољска: Прва љубав Матије Бећковића којој је и посветио своју прву поему



Мало ко се ожени својом првом љубави, рекао је једном приликом Матија Бећковић. А управо њему је то пошло за руком.

“Као песник родио сам се у Ваљеву пре 40 година”, рекао је Матија Бећковић за Време 1999. године. И још: “Вера Павладољска је моја прва поема, и моја прва љубав. И не знам баш много оних који су се оженили својом првом љубављу. Помешали су се живот и поезија. А поезија је мој живот, и моја прва и последња љубав.”



Арсен Дедић, чувени певач из Шибеника 1966. године обрадио је ову песму

Арсен Дедић својевремено направио је композиције на две песме Матије Бечковича: “Два пријатеља” и ” Вера Павладољска”.

Једном приликом Бећковић је након његове смрти причао о пријатељству са Арсеном Дедићем, па и обради ове поеме: “Арсен је био славан, за разлику од мене, па су многи мислили да их је он написао – открива Бећковић. – Моја супруга Вера радила је у Универзитетској библиотеци. Једног дана када се вратила са посла испричала ми је да су је колеге питале: “Како онај Црногорац гледа на то што му Арсен опевава жену?””

Вера Павладољска рођена је у руско-срспкој породици. Отац јој је био Рус- Алексеј, а мајка Крагујевчанка Јелена Кораћ.
Вера је рођена у Крагујевцу 1941. године, а већ у раном детињству преселила се са родитељима у ваљево.

У време гимназијског школовања Вера је на ваљевском корзоу (“у Карађорђевој улици/Између Поште и Суда”) срела Матију Бећковића који ће њихову љубав најпре овековечити поемом “вера Павладољска” па потом и многим другим стиховима. Са родитељима је становала у ваљевској Карађорђевој улици број 79. Умрла је 1998. године у Београду.

Вера Павладољска

Лукавица је хтела да ме надлукави
Пунио се месец у августу као локва
Испаљиване пуне дуге преко језера и глава
На радилиштима у рудницима боксита
Убеђивао сам непознате људе
У твоје име
Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору
Препелица је кљуном горе окретала
Свест је мрчала међу литицама
Гоњен точилима кршима и губом
До грла у живом блату мислио сам
Колико си ме волела
Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња
Гром у ланцима чамио за брдима
Молио сам за слух физичких радника
Дивио се њиховом суровом апетиту
Заклињао једног глувонемог младића
Да изговори твоје име
Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец
Под лажним именом лечи свој пепео
У мрцави међу двојницима
Док музика снег у уши убацује
Клео сам се у обе руке нарочито десну
Да те нисам волео
Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
Док је ћутала сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се узалуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш
Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сажди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе
Да те гласно зовем да нико не чује
Био сујеверан – питао пролазнике
Како твоје лице замишљају
Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене
Па да се не окренем
Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде
Невидљиви ухода има нешто против
Жеђ за ракијом је слична фантазији
У теретном камиону који јури снегу усред лета
Биле су две усне неписмених жена
По угледу на твоје
Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке
Мед златних меридијана у води
Описивао очи једне жене месец дана
У возовима без реда многе сапутнице у пролазу
Убедио да су ми све што имам у животу
Мислећи на тебе
Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да проказе где сам
Злоставља мора куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца
Све сијалице горе усред дана
Словослагачи су срећни док ову песму слажу
Ваздух не схвата да сам себе бомбардује
Један од влашића склон је пороцима
И једни и други ветрови те оговарају
Неколико држава тврди да си њина
Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре
Нико не зна где су слова твог имена
У мртвим и лажним језицима у погрешним
нагласцима
У рукопису звезда по некој самој води
Ко ће ухватити сјај самогласника
Које птица кука
Вера Павладољска
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Matija Bećković
« Odgovor #2 poslato: Avgust 18, 2021, 15:49:07 »
Кад дођеш у било који град

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим се мора доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.
Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Кад одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Руског Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем граду да будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
И чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни који су твоји кораци
Само ћеш познати они глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У који си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облак без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се и од тебе и од свог имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твом свету нема.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Рецимо Ваљево
Окружиће те деца као сваког придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никог нема
Нити има чврсти обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
нити је смрт нешто
Што се на свету догађа по први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павлодољска
Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Или Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодило
И сви градови су један
Делови једног јединог града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са тобом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било.
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Matija Bećković
« Odgovor #3 poslato: Avgust 18, 2021, 15:49:57 »
Kada sam je prvi put video


Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
“Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci.”
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojim bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestao da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake,njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivomo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem,zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu se setim da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati
sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima.
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja.
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Matija Bećković
« Odgovor #4 poslato: Avgust 18, 2021, 15:50:44 »
Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Matija Bećković
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 3,039
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Odg: Matija Bećković
« Odgovor #5 poslato: Avgust 18, 2021, 15:51:27 »
O Valjevo, mesto moje drago

O Valjevo mesto moje drago

mog života neoceno blago

Ko siroče došao sam amo

kad i zašto to ja i ti znamo

Došao sam suđenoga dana

dozvala me zemlja obećana

u grad koji nisam znao da postoji

čekali su me zlatni dani moji

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

Do Lajkovca sam stigo uskom prugom

sa sunčevom pratnjom jedinim sadrugom,

a od Lajkovca onim slepim krakom

što vodi do belog grada za oblakom

čija je kapija kod zadnje stanice

gde ovog sveta prestaju granice

Do kog nema puta, ni broda ni vode

a prema njemu svi putevi vode

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

Sa svih strana su ko hodočasnici

stizali božjaci i slepi putnici

koji ne priznaju nikakve granice

uvek putuju do krajnje stanice

na koju ih neka viša sila šalje

a od Valjeva nemaju kud dalje

Do tog grada ko god je došao

sve gradove je u njemu našao

predosećajući i sluteći samo

da ga neko čeka baš onamo namo

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

Ne znam da li sam bio na ulici

ili na nekoj Šagalovoj slici

ili san košmarni ili java tvrda

ili se Valjevo valja iza brda

Kad se na tezge pazarnoga dana

blagodat izvrnu zemlja osveštana

Ava Justin apostolskog lika

kroz taj metež ode kod svog islednika

A kad šušnu šišmiš kroz šuškor od šljiva

prvi put pomislih Srbija je živa

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

Kroz mnoga mesta morao sam proći

ali pre Valjeva ne imah gde doći

da dođoh niko nije primetio

kao da sam u njemu oduvek i  bio

niti me ko pita kad si došao

ni čiji si, ko si, ni što si tu stao

čega god se sećah iz svoga života

sve me bolelo osim ta dobrota

od koje mi je srce propevalo

i začadilo se sve što je valjalo

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

U tom gradu je već sve bilo moje

a još se nismo ni sreli nas dvoje

nisam čuo ime Vera Pavladojska

ni da je valjevo dvojnik Pjantigorska

ni da je Povlen sačuvao alku

za koju je Noje privezao barku

ni da je sudbinom sve predodređeno

ni da je suđeno kako je rečeno

kad se utisnu u sred srca moga slobodnoga i otvorenoga

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji


Povlen i Maljen, Medvednik, Jablanik

i Suvobor skamenjen nesalomiv vojnik

vrhom se dotiče nebeskog beskraja,

a podnožje seže sve do Himalaja.

Da oko Valjeva ko ratnici sveti

stoje najdublje stene na planeti

na nebo otišle, na zemlji ostale

da bi Valjevo u krilu čuvale

i celom svetu okrenule leđa

da ga odbrane od mržnje i međa.

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji

Kad je praokean nebo razorilo

veliko valje se sa dna izronilo

valjevsko valje blista ne sustaje

izbrizgava sve nove blistaje

Matije, Ljube, Nikolaje

i luč uzdiže u sve galaksije

da novotvori i tka bez zastanka

muški kao Mišić, ženski kao Desanka

a ja živim da ima ko da te se seća

zvezdo ne smenjiva i ne zalazeća

Jer ne može se sakriti ni grad bilo koji

ako pet gora oko njega stoji


Matija Bećković
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta