Desanka Maksimović

  • 32 Odgovora
  • 29624 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

MarkoKg

  • *
  • 5,166
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Desanka Maksimović
« poslato: Jun 11, 2009, 11:01:09 »
Desanka Maksimović



Desanka Maksimović (rođena 16. maja 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11. februara 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.


Biografija

Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.



Književna dela


Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada“.

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka" - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:

    * Pesme (1924)
    * Vrt detinjstva, pesme (1927)
    * Zeleni vitez, pesme (1930)
    * Ludilo srca, pripovetke (1931)
    * Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
    * Gozba na livadi, pesme (1932)
    * Kako oni žive, priče (1935)
    * Nove pesme (1936)
    * Raspevane priče (1938)
    * Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
    * Šarena torbica, dečje pesme (1943)
    * Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
    * Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
    * Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
    * Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
    * Otadžbino, tu sam (1951)
    * Strašna igra, priče (1950)
    * Vetrova uspavanka (1953)
    * Otvoren prozor, roman (1954)
    * Prolećni sastanak (1954)
    * Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
    * Bajka o Kratkovečnoj (1957)
    * Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
    * Zarobljenik snova (1960)
    * Govori tiho, pesme (1961)
    * Prolećni sastanak (1961)
    * Patuljkova tajna, priče (1963)
    * Ptice na česmi, pesme (1963)
    * Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
    * Hoću da se radujem, priče (1965)
    * Đačko srce (1966)
    * Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
    * Pradevojčica, roman (1970)
    * Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
    * Praznici putovanja, putopisi (1972)
    * Nemam više vremena, pesme (1973)
    * Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
    * Pesme iz Norveške (1976)
    * Bajke za decu (1977)
    * Ničija zemlja (1979)
    * Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
    * Međaši sećanja, pesme (1983)
    * Slovo o ljubavi, pesme (1983)
    * Pamtiću sve (1989)
    * Nebeski razboj (1991)
    * Ozon zavičaja (1991)
    * Zovina svirala (1992)


Poezija

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

Priznanja

Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu, Njegoševu (1984) i nagradu AVNOJ-a. Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.

Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.

Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola", kako ju je narod tokom vremena prozvao.

Godine 1988. odlikovana je nagradom "Zlatni venac" makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom[1]. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad.

U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.

Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije[2]. Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”.

Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[traži se izvor].

Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku[3].

[Reklama]


MarkoKg

  • *
  • 5,166
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Desanka Maksimović
« Odgovor #1 poslato: Jun 11, 2009, 11:03:47 »
APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.



STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.



SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.




NAD KNJIGOM BAJKI

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema
u svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamenje hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu žive, i goleme,
sve govore i imaju ljudske oči prave.

I meni svet se čini pun stvorenja,
pun stvorenja o kojima govore priče.
I ja, u pravdu imam poverenja
i volim onog koji je proriče.

I ja verujem pobediti mora
dobro što krete sa zlim da se tuče.
Pobediće dobri, nema razgovora,
ne mora imati ni prut čudotvorni,
ni čizme krilate, niti zlatne ključe.

Kad dobri samo stigne u carstvo mraka,
sve će početi tamo da se sija,
izleteće ptice svud iz krletaka.
Carstva mraka nestaće svakako,
oduvek sam verovala i ja.

Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno:
dobri će stići na vreme, kako ne bi,
i oslobodiće tri sužnja nejaka.
Kad svi pomisle: pobedi car mraka,
smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi.

Za ljubav tebi neće biti skoro
nigde u svetu čoveka opaka,
ni zloga dela gdegod započeta.
Za ljubav tebi biće srećna svaka
zemlja, odavde - pa do kraja sveta.



NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.



OPOMENA

Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.




Po rastanku
 
I
 
Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
 
Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
 
 
II
 
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
 
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.
 
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
 
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.




UMIRANJE LJUBAVI
 
To što nismo više volšebnici,
 
Što ne razumemo šta šapuće granje,
 
Što priroda govori sa nama
 
Kao i s drugim svetom,
 
Što nismo bliski više
 
Sa kamenom i cvetom -
 
Ljubavi znači tiho umiranje.
 
 
 
To što nam zvezde opet
 
Kao i drugima sjaje,
 
Što se misli vraćaju u trezno stanje,
 
I kule se oblaka kvare,
 
Što sve dobija obične oblike stare -
 
Ljubavi znači tiho umiranje.
 
 
 
To što jasno vidimo sve stvari,
 
Proleće što nam ne stavlja na čelo,
 
Što život svetlu oljušticu svlači,
 
I snovi svakog jutra što se smanje,
 
Što se sve na malu ljudsku meru svelo -
 
Ljubavi znači tiho umiranje.




SLOVO O LJUBAVI
 
 
Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci, od razdaljine,
koja je vise od sna, od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se jos ikada sresti.
 
Vi koji se volite ljubavlju isposnika.
sa strahom od sagresenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam nece gusena htenja.
 
Ako zbog nje patis od nesanice
i u ponoc hodas budan
po basti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
secanja na nju nikad se neces spasti.
 
Onih sa kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima igramo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.
 
Ako je zelis bezgranicno,
a sedis kraj nje bez glasa
slusajuci bajku koja se u vama radja,
svanucu slicno,
pamtices je i kad zima
pred tobom zabelasa.
 
Ako verujes sedeci uz nju
da je ljubav maslackov pohor
koji svaki dodir moze da strese,
ako volis u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te
 i kad se rastanete.
 
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca, u snu,
pisali pismo.
 
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se nece
ni kad im duse budu posedele.
 
Ako vam je ljubav noz u srcu,
a bojite se taj noz izvuci, kao da cete tog casa umreti,
pamticete on, seticete se
i umiruci.
 
Oni zbog kojih srca
osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u secanje nam banu i kad zavolimo druge-
i osecamo se nesrecni i krivi.



DODIR
 
 
Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

MarkoKg

  • *
  • 5,166
  • +48/-3
  • Pol: Muškarac
  • Music is my aeroplane...
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • samo-opusteno
Re: Desanka Maksimović
« Odgovor #2 poslato: Jun 11, 2009, 11:10:53 »
PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah yrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.




DUŠU MI POKLONI
 
Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene secanja.



Na buri

Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.
 
Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.
 
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim.




Obecala si da ces biti vecna


Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.



Mesečina


Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi nase,
srebrom nam napunio case,
i staklene boce obe.

Mesecinom sam se opila
cesto, zbog srece, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videces, manje je slatka
casa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noc je kratka.

Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponocno pice,
sve moje znaces bice
kad zadnja se isprazni kupa.

Bice ti sasvim prozirna
moja dusa i oko;
gledaces u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.

Reci ce poteci same
obraz stati da se zari;
a mesec, krcmar stari,
iz sumske smejace se tame.




SMRT LIŠĆA


Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda pričaju vetrovi da su selice
pomrle od umora
i podavile se u dalekom moru?

Možda su doneli vetri
na svom krilu
uplašeni krik ždralova?

Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda vetar priča da se sunce umorilo
i palo u vodu
i da nikad više neće doći?

Ko bi mi mogao reći
zašto lišće bledi i opada?




ZENA -MUSKARCU

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i goli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
Cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.


O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boloju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.



BOLNO PROBUDJENJE

Vec je, dragi, doslo bolno probudjenje
i srce se steglo kao gvozdje vruce.
Vec je doslo gorko, tesko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanuce

sve vec proslost biti. U dusi duboko
vec se crna slutnja kao plima dize;
i zadrhti srce, ko ranjeni soko,
i bolno se steze, kad ti pridjem blize.

Osecam da ljubav tvoja ce umreti;
i bicu ti, dragi, tudja jednog dana;
a u dusu moju i ti ces uneti
jednu novu povrh mnogih starih rana.

Da, doslo je, doslo bolno probudjenje
i srce mi steglo kao gvozdje vruce;
da, doslo je tesko, gorko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanuce
sve vec proslost biti.

TanjicA

  • be optimist
  • *
  • 2,965
  • +39/-2
  • Pol: Žena
    • Pogledaj profil
Re: Desanka Maksimović
« Odgovor #3 poslato: Jun 18, 2009, 19:27:43 »
Opomena i Slovo o ljubavi su mi....naj...  wub wub

Svaka cast Desi, legenda je.. :)
I optimiste i pesimiste doprinose drustvu.                       
Optimiste su izmislile avion ,a pesimiste padobran. :)
Bistri ostvrt na politicku scenu Srbije *
Zanimljivosti iz zemlje i sveta

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #4 poslato: Februar 18, 2013, 22:26:11 »




KRVAVA BAJKA

Desanka Maksimovic

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isto su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala:koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu djepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
Decaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.




Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #5 poslato: Februar 18, 2013, 22:29:46 »
O POEZIJI

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu «Strepnja» na konkursu časopisa «Misao».Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.

Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer, sve u Desanki je pesničko:i reč, i odnos prema svetu, i filozofija.Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala, napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.

Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići, ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obično na nekom panju i pisala.To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god. se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć, čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva «ljubavna» reč.Sa 14 god. može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu, u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god. mogla se doživeti samoća, i strah.Prve ocene Desanka Maksimović je dobila u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa.Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čialaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva ćitavo obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvuće poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu «Ja sam lovac srca svoga rođenog».Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.

U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaći neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prođe.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.


PODELA POEZIJE

Sve pesme Desanke Maksimović su razvrstane u sledeće pesničke krugove:

1.Intimističke pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naročito s početka njenog stvaranja.To su pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi.One su ostvarenja iz pesničkih knjiga «Pesme» i «Zeleni vitez», u kojima je puno izvornih osećanja i devojačkog bezazlenstva.Strepnja, često prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je predmet čežnje ne sruši nekim novim saznanjem.Zato pesnikinja traži da ljubav ostane iluzija, snevanje, iščekivanje i strepnja.Svaki dodir i susret ponešto bi oduzeli takvoj idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time, bila umanjena.

2.Pesme o zavičaju i svetu u njemu.Desanka Maksimović je jednoj od svojih pesama dala ime «Pesnik i zavičaj».Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov?Da li je to vinograd, negde u Brankovini, u kome je jedna devojčica «pobeđivala svoj strah», slušajući noćne jauke slavuja i ćukova,kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi?Ili je to prvi zalazak sunca u đačku svesku unet?Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice?Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i slike.Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara.Zavičaj je i potresna balada o seljakovoj smrti.Desanka Maksimović se obraća zavičaju kao čoveku:neposredno, prijateljski, i ljudski.Nije važno da li peva o čežnji, tugovanju, smirenosti, nežnosti,radovanju, prva reč u susretu sa zavičajem uvek joj je ljubav.

3.Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu.Drugi prilaze prirodi sa osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagonetki, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje.Desanka ide u prirodu sa punim poverenjem, sa mirom u duši, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome nego kao što se ide vrlo dragome.Priroda za nju je lepota, radost, sloboda.Jednom rećju, poezija Desanke Maksimović je poezija prirodnoga.

4.Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima.Rodoljublje Desanke Maksimović nosi u sebi mnogoznačni smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zavičaja, prema epskoj prošlosti koju su obeležile bitke i bune,podvizi i junačke pogibije, prema jeziku.Ona peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i običajima, ognjištu, peva o vrlinama svoga naroda.Zbog ovoga, njeno rodoljublje podrazumeva i Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre i smeh dece u slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve priče i pesme...

5.Pesme o životu, prolaznosti i smrti.Misao o prolaznosti, koja prati sve što živi, oduvek je bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve učestalija.Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo pesme već i knjige- «Nemam više vremena»,»Ničija zemlja».Sve počinje da liči na jedno veliko spremanje pred konačan odlazak;sve ima oblik opraštanja i potpunog mirenja sa onim što će doći.

6.Pesme o detinjstvu.Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadržajem, lepotom i značajem takvo da zaslužuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom nećemo razmatrati.

7.Pesme o čovekoljublju.Čovekoljublje i bezgranična dobrota Desanke Maksimović oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan, otvoren i običan svet, čovek ovog podneblja.Međutim,njen humanizam i otpor tiraniji i svemu što je nametnuto, do posebnog izražaja došli su u zbirci nalik na veliku poemu-«Tražim pomilovanje».

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #6 poslato: Februar 18, 2013, 22:30:28 »
PROLEĆNA PESMA

 

Osećam večeras,dok posmatram laste

I pupoljke rane,

Kako srce moje polagano raste,

Ko vidik u lepe nasmejane dane;

 

Kako s mladim biljem postaje sve veće

I lako ko krilo,

I kako mu celo jedno nebo sreće

I pakao bola ne bi dosta bilo;

 

Kako čezne za svim što bi život mogo

Lepog da mu dade,

I da mu ničega ne bi bilo mnogo:

Tako su velike čežnje mu i nade.

 

Osećam da dosad sve je bilo šala

Moga srca vrela,

Da još nikom nisam svoju ljubav dala

Koliku bih mogla i koliku htela;

 

Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #7 poslato: Februar 18, 2013, 22:30:40 »
SUDBA

 

U proleće,u proleće kad vrbe zelene

I potok teče plavim nebom umiven,

U cvetovima kad mirišu magle;

U proleće,u proleće ruže uvele

Zavoleh miris skriven.

 

U maju,nad srcem kad su mi se nagle,

Suđenice vile nisu umele

Od ludosti da mi ga spasu.

U proleće,u proleće ja zavoleh

Senke u nečijem glasu.

 

U proleće,u proleće,tako je suđeno,

Srcu mom uvek će ljudi da se čude

I žeđi mu niko neće shvatiti.

O,žao mi je mladića koji me voleo bude

U proleće,jer će patiti.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #8 poslato: Februar 18, 2013, 22:31:06 »
SELJAKOVA SMRT

 

Miriše sva kuća na jabuke brane,

U podrumu počinje da previre šira,

Sladi miris šljiva na sve sela strane.

Prvi žut list padau zelenilo vira.

Sveštenik molitvu čita,

Ali mnogo se jasnije čuje

Kako u košnicama pčele zuje,

Kako u lebarnici tapšu sita.

Mnogo se jasnije čuje

Kako tužno muču dva vola,

Kako neko opravlja i kuje

Stara za sprovod kola.

 

Iz hrasta pod kojim je spavao

Sadeljan mu je kovčeg prosti,

I oni što su mu na svadbi igrali

I sad su opet njegovi gosti.

 

Sunce već počinje da pada

Treba u zemlju leći pre mraka,

I pokojnik se na put krete,

Osta mu za leđima žitnice zgrada,

Osta putanja do tora

Nikla iz njegovih koraka.

Prođe kraj rala i motika,

I ne digoše mu se ruke da ih se maše,

Prođe bez osmeha kraj otave i paše,

Zabrana,njiva i strane šljivika.

 

Prođe bez pozdrava preko zlata

Što lagano je sipilo s granja,

Preko krupnih lisnih dukata,

Preko zemlje meke što za stope prianja.

 

Kao kad se vraćaju iz vodenice

Idu volovi nogu pred nogu.

Prića sprovod uz tihu setu

O ceni šljiva i pšenica,

I bogu,

Velikom nebeskom kmetu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #9 poslato: Februar 18, 2013, 22:31:30 »
SRBIJA JE VELIKA TAJNA

 

Srbija je velika tajna:

Ne zna dan šta noć kuva,

Niti noć šta zora rađa,

Ne zna grm šta susedni grm sanja

Niti ptica šta se događa

Između granja.

 

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

Niti kukuruz struk sluti

Šta se u susednoj njivi sprema.

Svakog časa sve se menja,

Nijednog kuta ni lista nema

Da nije tajna.

 

Ko zna šta krije u sebi

I ta nevina rosa sjajna;

Ti seljački poslovni krici

Što se s brda na brdo čuju

Zaveru možda kuju.

 

Ko će u toj zemlji kada

Znati šta i devojka mlada

U nedrima netaknutim nosi;

Kakvu tešku tajnu

U rukama svojim drži dete;

I starica pogrbljena svaka

Do kakve se uputila mete.

 

U toj zemlji i vetri

I mirisi,potoci i reke,

I crkvena zvona

Potajno prenose vesti,

Na prvom zavijutku

Gde šuma počinje ona

Ko zna šta možeš sresti.

 

U toj zemlji ni zečjoj stopi

Neprijatelj verovati ne sme,

Ni tragu volovskih kopita.

Dogovori su možda tajni

I žetelačke pesme

I udari šumskih sekira

I uspavanka uz kolevku skrita.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #10 poslato: Februar 18, 2013, 22:33:14 »
Zmija
Desanka Maksimović

Ispod suhoga otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
nad njom dva-tri oblaka,
tica let.
Sunce sija.

Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.
Sunce sija.

Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
i nju će, kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija,
nit istih tica minuće let;
nikada više isti cvet
neće nići.
Sunce sija.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #11 poslato: Februar 18, 2013, 22:33:52 »
Jedna smrt

Zavole zumbul lepi
juče, kad zora svanu
i sunce poljubi cveće, šume i poljanu
i na njoj rosnu travu,
ljubičicu plavu
zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;
i kada veče pade,
on joj na sveža usta poljubac prvi dade,
na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,
spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko.
I zumbul s plave kose
pije joj kapi rose
poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi,
i s one strane sveta
zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta,
kad jednog skorog jutra
i nama dođe sutra,
mistično sutra smrti!

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #12 poslato: Februar 18, 2013, 22:34:07 »
Pitanje

U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i kraj koje smo šetali.

Da li sam ti tada bila zaista draga?

A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.

Možda ti je i to malo bilo?

U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti, ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi kosu.

Da li sam ti zaista tada bila draga?

A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.

Možda ti je i to malo bilo?

I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan, za lepi, setni septembarski dan.

A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu; ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.

Da li ti je ono dosta, dragi?

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #13 poslato: Februar 18, 2013, 22:34:28 »
Devojačka molba

Dopusti, majko, kroz prozor moj
da se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva: da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga mog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva: da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
nežnošću tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu s njim.
On peva: da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
da, ako mene ne dadne mu Bog,
mora umreti.

Kako su mogle tolike ptice
da toplu svoju ostave goru,
i u mom vrtu čekaju zoru
da bi njegovu pesmu čule?

Dopusti, majko!

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #14 poslato: Februar 18, 2013, 22:34:43 »
Strah

Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja
našega drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje
našega drugovanja.
Mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti
od čudesnoga tugovanja:

što dana tih da ugledamo
tica srebrna krila
i šumu u suncu celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cvetnu
radosnu i belu, belu.