David Albahari

  • 0 Odgovora
  • 1974 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

lunja

  • *
  • 16
  • +0/-0
    • Pogledaj profil
David Albahari
« poslato: Novembar 28, 2010, 13:54:54 »


David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine. Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja.
Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.
Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin.
Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.
Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika.
Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.

Postovi spojeni: Novembar 28, 2010, 13:56:34
Kada su sarajevski Jevreji počeli da pristižu u Beograd uoči izbijanja ratnih sukoba u Bosni, u njihovim skromnim prtljazima jedna stvar je bila ista: gotovo svi su poneli albume sa fotografijama. Fotografije su, slutim, doslovno postale zamena za život koji su ostavljali za sobom, svojevresna potvrda da je prošlost doista postojala. Tada sam se setio da je i moja majka tokom četvorogodišnjeg izbeglištva u Drugom svetskom ratu takođe svugde nosila pozamašan album sa fotografijama iz života koji se odigravao u godinama pre rata. Ne pamtim, doduše, da ga je ikada razgledala, premda je dozvoljavala mojoj sestri i meni da ga listamo i spremno odgovarala na naša pitanja. U oba slučaja fotografije su predstavljale očigledan pokušaj da se sačuva vera u nepromenljivost sveta, odnosno, u onu konstantu nepromenljivosti koja kazuje da je vlasnik fotografija, uprkos svemu, ostao isti.
Razmišljao sam o tome danas dok sam pokušavao da unesem neki red u albume i kese sa porodičnim fotografijama, istovremeno se trudeći da izbegnem šamaranje nostalgije koja je, činilo se, čučala u svakoj od njih. Kada sam se ja otisnuo na put pre desetak godina, nisam poneo nijednu fotografiju. Doduše, moj odlazak nije bio prinudan kao u slučaju sarajevskih Jevreja, koji su se sklanjali od rata, ili moje majke, koja je bežala iz Zagreba pred ustašama, ali ipak verujem da nikada ne bih poneo album sa fotografijama. Slike iz mog života su dovoljno jasne u mojoj svesti, a i znatno su življe, te nije potrebno da nosim njihove ukočene i katkad neizoštrene kopije. Ali, danas sam se ipak upitao koju bih fotografiju poneo kada bih morao da se odlučim za samo jednu od njih. Istog časa, čim je ta misao prostrujala kroz mene, znao sam odgovor: trebalo je samo da pronađem fotografiju. Nezadovoljan lakoćom izbora, poželeo sam da doznam koja bi bila druga, i taj proces odlučivanja je znatno duže trajao. Sveo sam izbor na četiri fotografije, potom na tri, pa na dve, i onda samo na jednu, koja je, zapravo, bila druga. Te dve fotografije, pomislio sam, zamenjuju ceo moj prethodni život. One su moj svet.

Prva fotografija



Voleo bih da znam šta moja majka drži u rukama. Ranije sam mislio da mi ona daje novac, da joj uzimam sitninu sa dlana, ali sada uviđam da u rukama, po svemu sudeći, drži poslužavnik. Majka me nudi kolačima, ili možda pitom, i ja biram parče koje ću uzeti. Ali, ako ona doista drži poslužavnik sa kolačima, ili možda sa pitom, zašto smo napolju? Naime, mi se nalazimo ispred ulaznih vrata vile u kojoj smo stanovali u }. Ono što sliku čini tajanstvenom jeste činjenica da taj ulaz, ukoliko me sećanje ne vara, nismo koristili: ulazili smo na stražnji ulaz, kroz zastakljenu terasu, koji je vodio u kuhinju. Zašto smo onda majka i ja bli ispred ulaznih vrata? Da li se nešto događalo u prednjem dvorištu, u ružičnjaku koji je gledao na glavnu ulicu? Sudeći po mojoj levoj nozi, zaostaloj na višem stepeniku, izgleda kao da sam samo trenutak ranije izašao, mada to može da bude i pokret koji pokazuje da me je majka pozvala i ponudila kolačima, ili možda pitom, upravo kada sam se spremao da uđem u kuću. Vidi se to u nekoj vrsti poluokreta moga tela, kao i u položaju mog desnog stopala. Sve to povećava sumnju u moju tvrdnju da taj ulaz nismo koristili. Doduše, ukoliko je u pitanju bila neka specijalna prilika i gosti se doista nalazili u ružičnjaku, otvaranje tih vrata skraćivalo je put od kuhinje, u kojoj se spremalo posluženje, do gostiju u ružičnjaku, i sve onda deluje uredno i jasno – bar do trenutka dok ne pomislim da to ipak nije poslužavnik: onda sve postaje odviše zamršeno. Ali ionako sam hteo nešto drugo da kažem: odabrao sam tu fotografiju zato što u majčinom pokretu vidim istovremeno apsolutnu ljubav i neprikrivenu brigu, kao što u svom pokretu vidim potpuno poverenje. Da ne drži poslužavnik, ili možda nešto drugo, u rukama, ona bi se sagnula još niže da mi podigne zarozane čarape, kao što je to bezbroj puta uradila. Bio sam nemiran dečak i, dok bi ih podizala, sigurno sam se otimao. Ona me, međutim, nije puštala, a ja sam prestajao da se ritam i utapao se u miris koji je ispunjavao prostor između njenog vrata i ramena.

Postovi spojeni: Novembar 28, 2010, 13:57:46
Druga fotografija



Nije lako pisati o šestogodišnjem dečaku koji sedi u drvenom avionu. Avion se nalazi u Vrnjačkoj Banji (tako piše, očevim rukopisom, na poleđini fotografije) i ne zna se da li je dečak upravo doleteo ili se sprema da poleti, odnosno, da li maše onima koji su ga dočekali ili onima koji ga ispraćaju. Dečak pamti česte odlaske u Vrnjačku Banju, mekike koje su kupovali od prodavaca na šetalištu, česte očeve uzvike upozorenja: Pazi, balega! U pitanju je verovatno konjska balega, zaostala posle prolaska nekog fijakera, i dečak je tada, nakon očevog uzvika, visoko podizao nogu. Visoko je podigao nogu i kada se penjao u drveni avion. Osećao se pomalo neugodno, ali je doista verovao da može da poleti. Neko mu je rekao da podigne ruku, i on ju je nevoljno podigao, kao da u šaci drži težak kamen. Bez obzira na to, čudi me što na licu nema srećniji izraz. Postoji nagoveštaj osmeha, to je tačno, ali prisutniji su sumnja i nepoverenje. Doduše, možda je sve to varka, možda je taj izraz samo posledica prejake sunčeve svetlosti koja je sijala pravo u dečakove oči? Voleo bih da mogu bolje da mu vidim oči, kao što bih voleo da znam da li je nosio kratke pantalone. Zanima me i ko je autor fotografije. Ne verujem da je otac: verovatno je avion stajao negde u parku, nedaleko od već pripremljene kamere banjskog fotografa kome je, kada se dečak smestio, preostalo samo da pritisne dugme. Fotograf je napravio ko zna koliko stotina takvih fotografija i bilo mu je sasvim svejedno kakav izraz deca imaju na licu. A dečak je, u stvari, otvorenih očiju sanjao kako posmatra kuće i ulice sa velike visine, i kako mu sa proplanka mašu otac i majka. Zato je i podigao levu ruku. Desnom rukom, koja se ne vidi, stiskao je upravljačku palicu ili volan ili ono što je neko smislio za takav avion. Posle, kada je fotografisanje privedeno kraju, nevoljno se podigao sa pilotovog sedišta i skočio na zemlju. Sačekao je da otac plati fotografu i onda su krenuli dalje. Tu negde, ispred ili iza njih, bili su majka i sestra. Sunce je i dalje sijalo, ali senke su postale duže. Dečak će videti tu fotografiju tek mnogo godina kasnije, kada bude preturao po kutiji sa porodičnim slikama, i upitaće se, gotovo s nevericom, da li je dečak na njoj doista on. Da, dečače, ti si to. To sam ja.
« Poslednja izmena: Novembar 28, 2010, 13:57:46 od strane lunja »
Moj stari kofer zalud ko koker grebe na vrata...
Dve ti se zvezde u oku gnezde... Dremež te hvata...
I toplo je tu...

[Reklama]