Desanka Maksimović

  • 32 Odgovora
  • 29281 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #30 poslato: Februar 18, 2013, 22:39:39 »
Lirska oaza
Desanka Maksimović

Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom
na dalekoj kosi;
ili na život u polju nekom
uzdrhtala čeka;
(da bi bila u rosi,
već nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćuti
na tamnoj sumnje veđi;
ili po šumama beskrajnim
šapate čudne bere;
(da bi bila na zvezdi,
već davno je na međi
gde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini:
zarobljena u davna jutra
i večeri smeje se:
ili uz vremena reku
htela bi do mutnog Sutra;
(da bi sva u prošlom veku
bila, voli nekoliko dana
što tek će doći.)

I uvek mi se čini:
između nje i ljudi
nema mostova ni staza;
pa boli me i radosti
što mi je duša:
daleka lirska oaza.

[Reklama]


Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #31 poslato: Februar 18, 2013, 22:40:01 »
Radosti
Desanka Maksimović

Kao svetiljka kraj obale rečne,
što se drhtavo produži u vodi,
u duši našoj svaki mučan dan
bolno i drhtavo se nastavi.
A radosti iščezavaju brzo
kao kružni talasi na vodi,
kao beli oblaci na nebu,
kao proleća
radosti iščezavaju brzo.

Slično ponornicama u dubine
zemljine tople i tamne što rone,
bežeći od pogleda bola kap
traži duboke kutove srca.
A radosti su naše krilate,
kao mirisi proletnji,
kao nove ljubavi
radosti su naše krilate.

Žudno, kao školjka zrno peska
što prigrli i obvije biserom,
duša naša hvata se za bol
i najdražim ga blagom ogrće.
A radosti se opaze tek kad prođu,
kao iluzije tica šarena,
kao mladost,
kao život
radosti se opaze tek kad prođu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Desanka Maksimović
« Odgovor #32 poslato: Februar 18, 2013, 22:40:21 »
Nemir
Desanka Maksimović

Čudno je mutno večeras.
Priviđenja me more:
kroz maglu tice brode,
i dah svenule gore,
i umorene letom
u tišinu vode
mrtve padaju.

Nije ni zbog života,
niti je zbog smrti,
a sve mi smeta.
I bilo bi mi dobro
kad bih strti
mogla sa sveta
srce svoje rođeno.

Ni gorčina žuđenja
ni radosti bolova
u meni večeras nisu.
Ipak, da mi je ne videti
belog buđenja
zvezde na dalekom visu.