Aleksa Šantić

  • 21 Odgovora
  • 6439 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #15 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:39 »
ВОЗАРЕ, ПОХИТИ...           


Возаре, похити! Распни једро, ходи!
Одвези ме, тамо, на острво мирно!
Као бели галеб, низ море прозирно,
Нека лети барка!... Вади ленгер, броди!

Знадеш ли на жалу, крај кућице саме,
Где врт један сања, где шедрван прска,
Уз бокоре ружа и високих трска?
Онде с чежњом слатком она чека на ме...

Ове ноћи, кад се позни часи јаве,
Ја ћу миловати њене косе плаве,
Уз бистру фонтану при сребрној луни...

Ено, сунце просу задњи сјај по води!...
Возаре, похити! Распни једро, броди!...
Месечино, грани!... Хитри ветре, дуни!...

1908.   

       

 

КРАЉ И ПРЕПЕЛИЦА           

"Препелице, стани, не развијај крила,
У моме би двору тако срећна била!"

"Најљепши су двори с кровом од звијезда,
Моје среће нема без мојих гнијезда".

"Пазио бих на те што бих знао боље -
Имала би хране све до миле воље".

"Просјаци су они што их други храни;
Моја храна само плод је богом дани".

"У мене је блага, све хрпе на броју,
Обасућу благом сваку пјесму твоју".

"Моја пјесма није пусто робље с лађа, -
Моја пјесма, краљу, слободно се рађа!"

1908.

[Reklama]


Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #16 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:50 »
СЕЛО                 


У сјенкама врба, купине и грма,
Малена ријека блиста се кô срма.
На обали чича са чибуком стоји
И димове вуче и говеда поји;
На домаку тамо, куда стаза иде,
Неколике ниске колибе се виде;
Пред једном, у хладу јабука и дуња,
Једна баба преде и помало куња;
Над њом се грање разрасло и сплело; -
            Село.

Попео се петô на буњишта мрка
Па крилима бије, пјева и чепрка;
У близини хукти воденица стара,
Пред њом сањив млинар с неким разговара;
Док у тихој сјенци купине и драче
Живо цврчак цврчи све јаче и јаче;
На његове танке и сребрне гласе,
За високим плотом, грокће једно прасе
И чека да с грана пане воће здрело; -
            Село.

На путањи, мокрој од скорашње кише,
Пуна кола шкрипе све више и више.
Успоредо старац тромо гази путом
И волове, каткад, опомене прутом.
Прљаво дијете - унуче му, ко ли -
Викну га и стрча са бријега доли
И уза њ се приви весело и жудно,
А старац се смије благо, доброћудно;
Саже се и гољу пољуби у чело; -
            Село.

У присоју жарком, испод брда гола,
Хрву се и ломе два разрасла вола;
Скупили се момци, јаран до јарана,
Па чекају конац љутога мејдана.
Негдје шева пјева; пољем пуним росе
Мило звоне звуци наоштрене косе;
Док брз коњиц један у даљини рже
И у чопор граби све брже и брже.
На истоку давно трепти јутро врело; -
            Село.

1908.     

     

 

МОЈА МОЛИТВА           


Пошљи, господе,
Утјехе у мраку,
У овој ноћи
Што се живот зове
Даруј ми духу
Свијетлу вољу јаку,
Да увијек ступам
На подвиге нове.

Славећи тебе,
Да истину зборим
Другу и брату,
Силнику и робу;
За правду да се
Уз праведне борим
И с њима шибам
Пороке и злобу.

Охрабри срце
Да, у часу сваком,
Вјерује, љуби
И опрашта злијем,
Кô твоје сунце
Нескврњеном зраком -
Да њиме свуда
Смрзле душе гријем.

Пошљи, господе,
Утјехе у мраку,
У овој ноћи
Што се живот зове
Даруј ми духу
Свијетлу вољу јаку,
Да увијек ступам
На подвиге нове.

1908.           

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #17 poslato: Jul 01, 2010, 23:07:01 »
О КЛАСЈЕ МОЈЕ...     


О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!

1910.   

 

 

ЗИМСКО ЈУТРО               
Борисаву Станковићу                 

Свану. Мујезин виче на мунари:
Салепчија се чује: "Врућо! Тазе!"
Отварају се газдинске магазе
И браве шкрипе и ћепенци стари.

Поледица је. Згурени метлари
Трљају руке. Низ Махалу Доњу
По који Турчин пројаше на коњу,
А за њим стижу хрти и огари.

У берберници скупљају се аге,
Пуше и срчу каву. Из оџака
По њима титра ватре црвен лака,
И окна сузе од паре и влаге.

Понека цура с ибриком, сва једра,
На чесму пође, и док вјетар мете,
Нануле клепећу о голе јој пете,
И пуна, здрава тресу јој се њедра.

У дугом ћурку погнути, са штапом,
Трговци крачу и називљу бога.
Покоји лиска, полунагих нога,
На вјетру трчи за раздртом капом.

Пролазе краве и ричу. С кантаром
Већ баждар чека. У вреви и буни
Хљебар се криви: "Сомуни! Сомуни!"
И даље чучи за мангалом старом.

Све живљи бива сокак и раскршће,
Под теретима друмом шкрипе кола,
Бич пуца... Тегле, стењу кљусад гола,
И хладно јутро над Мостаром дршће.

1910.     

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #18 poslato: Jul 01, 2010, 23:07:16 »
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ     


Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац - "Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!"... - И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола -
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил' би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисат сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:

"Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију -
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна"...

И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...

1910. 

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #19 poslato: Jul 01, 2010, 23:07:23 »
ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ         


Све ме срце моме пријатељу вуче!
Он је бачвар. Овдје станујемо оба.
Још од ране зоре па до глухо доба
Он теше и бије и маљима туче

Ми смо једно исто - људи са занатом,
И с нама се само чедне мисли друже:
Ја стихове гладим, а он дúге струже,
Па велика дјела стварамо алатом.

Међу нама сасвим разлика је слаба,
Само то толико: док он своје ствари
Продаје за новце и поштено ћари,
Ја стихове своје вазда дајем џаба...

Мој сусједе мирни, нек благослов Духа
Увијек те прати да си добре воље.
Само, ја те молим, одсад лупај боље,
Јер оглухнух, брате, на обадва уха.

1910. 

       

 

ПЕЋИНЕ           


Вече је. Градом трепти сјај лампада.
Гомиле стижу. Шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада

Са женског грла сија се и бљеска,
Као да дуга из вечери плаве
Просипа боје и свијетла небеска.

У кочијама с лакајем се јаве
Велика лица у озбиљној пози -
Мудре и за пук прослављене главе...

И повор кличе, и добри матрози
Народног брода мотре милионе
И главом климну... Мајци Долорози

Са катедрале гласи звона звоне,
Молитва тече и спокојство броди.
Сва престолница топи се и тоне

У пуној срећи, сјају и слободи...
И нигдје суза да се веђе скупе -
По асфалтима само радост ходи...

Но док све више, сред вреве и лупе
И бљеска, вече силази сврх града,
И мјесец гледа у шалоне скупе,

Ја самац лутам као сјенка сада
По једном крају престолнице сјајне,
И ћутим како све по мени пада

Лед... Је ли ово стан људи? Не. Тајне
Пећине то су што сузама пиште,
Гдје мемла бије и гдје ноћи трајне

С оловом својим бораве и тиште...
Гле, неко руку, кô костур из гроба,
Пружа ми; моли, кору хљеба иште:

"Обрвала ме мука и тегоба,
Не могу даље! Рад ми снагу узе
И обори ме до скота и роба".

Рече и двије потекоше сузе.
Сад опет неко по камењу ледну
Преда ме тромо влачи се и пузе.

У погледу му, усахлу и жедну,
Пријекор, уздах и молитва дуга:
"Богаљ сам. Имам само ногу једну,

На бојном пољу остала је друга.
Помози! Баци који новчић худи
Ономе што је постô црв и руга"...

Гле опет тамо! Раздрљених груди
Уз ватру сједи суха жена нека
И погледима по жерави блуди.

На прсима јој чедо. Но млијека
У пресахнулим дојкама, што висе
Кô сузе, нема ни кап од лијека...

И мали цвили покрај празне сисе,
А мајка само, у грозници јада,
За срце каткад руком ухвати се

И јекне... Градом трепти сјај лампада,
Гомиле стижу, шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада

Са женских грла сија се и бљеска...

1910.   

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #20 poslato: Jul 01, 2010, 23:07:35 »
"УСТАВ"           
- 7 (20) фебруара -                 

Ни бриге те више, мој ускрсли роде,
Ево твог јутра, ево ти слободе.
Нек ти одсад душу невоља не копка,
Па сад мирно тако, моја снаго мушка,
    Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око
    Твоја суза више није љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
    Као слатка крушка,
        Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!

Плетимо вијенце! Ово је дан красан,
Купимо се редом на залогај масан,
Па пирујмо славно, нека звече чаше,
Уз борије, бубње (И уз ланце наше)
Нек се свуда чује глас из наших груди,
    Да нам зора руди!
Ранама су стигле љековите биљке,
И ми смо већ, ево, постали род људи...
    Од радости све нам с чела тече зној...
Ранама су стигле љековите биљке,
    У тамници својој при сјају свјетиљке
        Сад видимо боље дуги ланац свој...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!

Сад шпијуна нема... Под заштитом правде
Слободна је ријеч (отишла одавде).
Ако нас што тишти, то рецимо само,
Па господа одмах позваће нас тамо,
За наше ће боле лијека да справе -
(С ону страну браве).
Па сад мирно тако, роде, снаго мушка,
Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око,
Твоја судба није више љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
Као слатка крушка,
Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!

1910.           

 

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #21 poslato: Jul 01, 2010, 23:07:48 »
ПЛАНИНСКО ЈУТРО                     


У модром небу,
Тамо далеко,
Избија зора рана.
Из једног округлог окна,
Што се једва црвени
Над оштрим планинским ртом,
Помаља лице своје
И радосно се смије,
Кô душа ведра,
Кô мило биће неко
Што нам насусрет хита
И топле руке пружа
Да нам се јави.
Са њеног сребрног њедра,
Пуног пурпурних ружа,
Кô први лептирови
Разлијећу се плави
И меки бијели снови.
Неки високо, тамо,
У мирно небеско кубе
Дижу се и губе,
Док други доли,
По раном зеленом злату
Зелених круна,
Падају тихо,
И с раним прољећем шуме,
Њишу се, поздрављају ме, -
И моја душа
Као да слуша
Јецање харфиних струна
Како све ближе
Стиже
У глухи планински крај.
Још дуго чекати нећу,
И младо ускрсло сунце
Све небо запљуснуће
Пехаром златне крви,
Да пошљедних звијезда
Угаси сребрни сјај.
Већ чујем далеке гласе
И зоре шири је полет.
Ја овдје, на врху крша,
Усамљен стојим.
Пода мном водопад бије,
Пада и рије,
И разбија се;
Струји
И хуји,
Тутњи и грми
Низ понор стрми,
Кô вјечна дубока пјесма,
И сјајним сребрним прахом
И рубинима својим
Засипа дивљу травку
И сиву голет.
Тамо, дубоко доли,
Гдје лебди магла плава,
Језеро спава
И плодна раван лежи.
Около, уз голе гране,
Убого стоје
Колибе раштркане;
И гдјегдје пламен свјежи
Букти и баца
Веселе искре своје.
И тамо, под горским пасом,
Из тјеснаца,
Бик један широким гласом
Поздравља рани дан.
По замагљеној равни -
Широм ораних њива
Кô црне мичу се сјенке
Први сијачи наши;
Жилавом машу руком
И њихов широк и ланен
Рукав лепрша.
О, како златно зрње пада
У младе свјеже бразде,
У материна њедра
Што му топлоту нуде,
Да надојено снагом,
Пошље кратког сна,
У сјају благослова
Ускрсне снова
И, као златан талас,
Зашуми с родне груде!
Ја гледам и гледам,
И мени све се чини:
За сваком стопом
Радника оних
Остаје једна
Свијетла стаза,
И капи златне крви
По њој трепте и горе
Кô крупни расути рубини;
И кô да из сваке бразде
По један висок израста ловор
И сагиње се доли,
Па врхом зелених круна
Милује знојна чела...
Слушај!
Са озарених брда,
Што им на сњежне врхе
Јутро корале сипа
И кристал сам,
Чују се гласови крда,
И претходника златног
Весело звоно звони,
И сва ширина плава
Постаје један храм,
И света служба тече:
Пуна смарагда сјајних
Радосно врела шуме,
Кротко се свија грање
Молитве пуно,
Мирисом травке младе
Свод широк каде,
И у свјетлости благој
Будна се вију јата,
И кротке душе поје и славе
Прве дарове оца.
Тамо, високо, гори,
Пред ведрим олтаром неба,
Као кандило једно,
Пламени колут гори;
А пред њим, у златном блијеску,
Своја широка крила,
Развија орô један
И кликће.
Каква љепота!
Свега ме покрило сунце
Топлим свиленим пурпуром,
И танке његове стријеле
Забадају се свуда,
И свуда кô да тече
Златна румена крв;
Док тамо, доли,
Гдје у вијенцу трскâ
Језеро бистро ћути, -
Умире магла сива;
И са студених њива
Кô да све више и више
У плави круг
Расту и гори дижу се,
Под једним широким крстом,
Робови вјечни...
И кô да ћутим по мени како
Из њихових жуљавих шака
Све здраво пада сјеме
И расипа се сјајно
Кô раздробљене звијезде;
И кô да једна рука,
Из чијег прозирног длана
Црвене капи бију,
На њихно знојно чело
Полаже трнов вијенац
И ореолу сјајну...
И света служба тече,
И кроз широки храм
Све звони један одјек сам:
Осана!
Осана!

1910.