Aleksa Šantić

  • 21 Odgovora
  • 6366 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Aleksa Šantić
« poslato: Jul 01, 2010, 23:00:37 »
Aleksa Šantić



Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868. — Mostar, 2. februar 1924) je bio srpski pesnik iz Bosne i Hercegovine.

Biografija 

Rođen je u Mostaru, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica. Imao je dva brata i jednu sestru. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar.

Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.

Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegove pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.

1887. postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika.

1902. otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. god., na početku Balkanskog rata“


Spomenik Aleksi Šantiću u Mostaru

U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.

Za njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost.

Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine:

Svu muku tvoju, napor crna roba
poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve... O, sram i grdoba!

Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“.

Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908).

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.

Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. .

[Reklama]


Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #1 poslato: Jul 01, 2010, 23:03:16 »


            ПРОЉЕЋЕ

            Гле красоте, гле љепоте
            Што се сада створи!
            Гле како се љупка, мила
            Тица пјесма хори.

            Пупољци нам са свих страна
            Своје главе дижу,
            А мириси разног цв'јећа
            У груди нам стижу.

            Љубичица красна, мила,
            Шири листе своје,
            А славујак код ње стао,
            Умиљато поје.

            Челица нам лака, хитра,
            Око цв'јећа л'јеће,
            Прољеће је мило дошло,
            Мировати неће.

            Забруј'о је већ и поток
            Студени и 'ладни,
            Весел'те се сада и ви,
            Сиромаси јадни.

            Радостан је сада пастир,
            Па уз фрулу свира,
            Око њега мило стадо,
            Па травицу бира.

            Ратари се са свих страна
            Журе својим ралом,
            - Сада има и лептира,
            Благо Ники малом! -

            Долетјела хитра ласта,
            Кроз зрак се вијуга,
            Поносито стао славуј,
            Гледа је из луга.

            Хвала теби, мили Боже,
            На оваком дару!
            Још Србину уз прољеће
            Пошљи славу стару!...

            1887.



            БОГ СЕ СМИЛОВАО

            Тиха ноћ је, звијезде трепте,
            Међу њима мјесец сјајни;
            На све стране прољетнога
            Шири с' цв'јећа мирис бајни.

            Сва природа стишала се,
            Свака душа мирно спава,
            Само тамо једну собу
            жижак слаби освјетљава.

            У собици тужна мајка
            Покрај своје шћерке клечи,
            Бога моли да с' смилује,
            Да јој шћерку излијечи.

            Бог милостив смилова се,
            Па подиже шћерку бону.
            Од радости веље мајка
            На земљицу доли клону.

            А више ње шћерка стаде,
            Пољупцима мајку осу; -
            И зорици било драго,
            Па на прозор зрачак просу.

            1887.


            ПРОЉЕТНА ЗОРА

            Тихи вјетрић гране креће,
            По ливади роса пала,
            Са истока мила зора
            Зраком нас је обасјала.

            Сва природа поздравља је,
            Радује се њеном бају,
            А хвалу јој мале тице
            Са умилном пјесмом дају.

            Шарни лептир попаја се
            Са љубице сјајне росе,
            А челице хитре, лаке
            У кошницу меда носе.

            Царић мали на гранчици
            Од весеља све скакуће,
            Јер крилца му она мала
            Обасјат' ће сунца луче.

            Подигле се миле ласте,
            Па у чистом зраку л'јећу,
            Каткад опет спуштају се,
            У поточић крил'ма крећу.

            Б'јели јањци по пољани
            Играју се, траву пасу,
            А уз фрулу пастир свира,
            Весели се зоре красу.

            Ох, зорице дивна љетна,
            Ко те такву нама ствара?!
            Нико други, него онај
            Што нам шаље сваког дара!

            1887.


            МОЛИТВА МАЛЕ ЗОРИЦЕ

            Куд год оком гледнем
            Тебе видим, Боже!
            Па у срцу с' моме
            Теби хвале множе.

            Земљу, море, звијезде
            Ти нама подари,
            И потребне св'јету
            Свакојаке ствари.

            Ти нам даде зору,
            Тици милног гласа,
            Па и мене створи
            Да тог гледам краса.

            Прими моју хвалу,
            Као мале тице,
            Прими хвалу, Боже,
            Твоје Српкињице!

            1887.


            СРБИНУ

            Нека зима чини чуда,
            Нек расипље снијег свуда,
            Прољеће ће доћ'.

            Нека небо магла прати,
            Сунашце ће засијати,
            Ружичаста моћ.

            Природа ће опет тајна
            Распучити њедра сјајна,
            Дариват' нам мед.

            Забрујаће поточићи,
            Замирисат' бај-цвјетићи
            Свуда упоред.

            Па нек зима чини чуда,
            Нек расипље снијег свуда,
            Прољеће ће доћ'.

            И патника, сиротана,
            Кога гоне са свих страна,
            Неће сатрт' ноћ.

            Не малакши болом, јадом,
            Већ се уздај чврстом надом
            У божју помоћ!

            У Мостару, 29. децембра 1887.


            ЗВИЈЕЗДА ЈАТО

            Тиха ноћца наступила,
            Поче благо ширити се,
            Небо плаво, без облачка,
            Стаде зв'јездам' китити се.

            Гледао сам како мило
            Свака своје зраке даје,
            Ал' сам глед'о најрадије
            Јато од њих, што ту сјаје.

            Упоредо све су стале,
            Вођа им је прва била,
            Па су небом путовале
            Ширећ' своја златна крила.

            Тад помислих: мили Боже,
            Србадија кад ће тако,
            Поћи скупа? А одговор:
            - Кад неслогу спржи пак'о...

            У Мостару, 1. новембра 1887.


            НА ГРОБУ МИЛЕ МИ СЕСТРЕ

            Милина се бјеше разавила,
            Са цвијећем се гора окитила,
            Природа се заодјела бајом,
            Прољеће је обасјало сјајом: -
            Кад се ђенух ја са тобом тамо
            Да мирисом груди напајамо,
            Да слушамо поточића зуја
            И глас љупки умилног славуја.
            Ми иђасмо. Бјеше данак сванô,
            Зрак сунашца на цвјетиће панô,
            А по њима росица се блиста -
            Љубљаше им руменога листа.
            Ти с' их брала, ао љута рано! -
            А весело ја те гледах станô;
            Ти китице савијати узе,
            Па низ лице падоше ти сузе.
            "Шта је сестро? Што ти срце пара
            И на оку сузе ти отвара?
            Шта је сестро?" - ја ти рекох тако...
            Ао црна, ао хладна рако!

            "Видиш киту овог шарног цвијећа,
            Што је добих на дар од прољећа?
            'Ваку киту више никад нећу
            Ја убрати... Ацо, умријећу,
            Јер ми боља моје груди мучи -
            Грка боља, грка попут жучи.
            Сваки дан ми моје тијело слаби,
            Скоро ће ме смрт црна да зграби".
            То ми рече, а то се испуни.
            Шеснаес' година живила си пуни',
            И ето те сада земља крије,
            Црни "кордун" на крсту ти с' вије.
            Са вијенца, што те мртву краси,
            Сићани ми сад долазе гласи
            Од листића веће пожућели'.
            Кô да један сад ми од њих вели
            "Та не тужи, заман туговање,
            Гробница је сваком вјечно стање.
            Ко се рађа тај мријети мора:
            Био сирак ил' из царског двора,
            Загрлиће сваког ледна смрти,
            У пепео жиће му сатрти.
            Ништа стално на свијету није:
            И сунце ће једном да се скрије,
            Кроз вијекове све ће бити тама;
            Звјездице ће остати без плама.
            Бог је вјечан, а остало што је -
            То вијекови у нестанак броје.
            Сека т' спава, пробудит се неће;
            С анђелима душица јој лијеће".

            Још на гробу зборит бих ти стио,
            Ал' сунашца зрачак се већ скрио;
            Помрчина, ено, шири крила,
            По обзорју свуд их је развила.
            Збогом, селе, ја одлазим сада.
            Спавај мирно, сестро моја млада!

            1887.


            ЉУБИМ ЛИ ТЕ?

            Љубим ли те, ил' су гласи
            Пјесме моје пуста варка?
            Ја те љубим, српско чедо,
            Из љубави огња жарка.

            Зори, када јутром свиће
            И пурпурни плашт свој шири;
            Лахорићу, кад несташно
            Кроз ружице мале пири;

            Звјездицама, тихом ноћи
            Кад појезде у висини;
            Славујићу, када сјетан
            Прижељкује у тишини;

            Поточићу, бистром врелу,
            Нека гором, дољом гласи;
            Чистој роси, што круницу
            Миришљавог цвијећа краси;

            И тичици, кад пјевуши
            Вијући се лаким летом; -
            Свему велим да те љубим
            Вјерне душе ватром светом.

            1887.


            РАЊЕНИК

            "Ханџар и копље груди су моје
            Проболи ево, - крвце је тек,
            Рука ми клону, снага ми пану,
            Још само што ми постоји јек...

            Спушта се сунце за горе чарне,
            Већ скрива топли са неба сјај...
            Још само мало, па ноћца црна.
            Ту ће ми доћи мог жића крај...

            Склопићу очи, укочен стати,
            За све се растат' од рода мог...
            Не плачи, мати, не плачи, сестро,
            Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

            Ја падох, ево, ал' слава стоји:
            За род сам дао живот и св'јет...
            Од моје миш'це, од мача љутог,
            Многи је пао душманин клет!

            Славно је, славно гинут' за народ,
            Ширит' му стазе куда ће поћ',
            И палит' зубљу, нек вида даје -
            Кроз густу таму, голему ноћ!

            Ој, српска земљо, кољевко мила,
            Већ нећу млађан гледат' те ја...
            Гаси се луча сунашца мога,
            Што некад тако предивно сја...

            Али ћу мирно испустит' душу,
            Био сам борац, трудбеник твој!
            Гусле ће мене вјечито славит'
            К'о сваког - ко је Милошев сој!"

            То рече свети рањеник млади
            А срце стану - умукну глас. -
            И ноћ се спусти, мртвом јунаку
            На пољу вјетар лелуја влас.

            1887.


            У СЛАЂАНОМ ГЛАСУ...

            У слађаном гласу твоме
            Сами анђ'о миља збори;
            А у оку премиломе
            Пламен светог раја гори.

            Топлим жаром тога плама
            Ја слабачке згр'јевам груди; -
            Загрљено милинама
            У срећи се срце буди...

            Порушени двори нада
            У души се опет дижу;
            Мјесто туге, бола, јада
            Ружичасти санци стижу...

            Како су ми топла крила,
            Ох, како се кр'јепи жиће!
            К'о челица када мила
            Спусти крило на цвјетиће.

            Ох, па ходи, рајски створе,
            Да пламеном ока твога
            Снажим душу, дижем дворе
            Порушеног нада мога...

            1887.


            НА МЈЕСЕЧИНИ

            Звјездице се небом злате,
            Међу њима мјесец плови,
            А по кућа цијела села
            Свијетле се свуда крови.

            По шумици гласак бруји,
            Тичице га миле дају,
            А бубица ситна зуји
            По мјесечном лети сјају.

            Пирка вјетрић са свих страна
            Па цвјетиће залелија,
            А душа се моја млада
            Рајевањем ту напија.

            Ту сам сио на травицу,
            Крај потока, мека, бајна,
            Уз'о ситну тамбурицу,
            Па уживах свијета сјајна.

            Уздахн'о сам два, три пута
            Пјевајући прошлу славу...
            Тамбурицу милу спустих,
            И подигох небу главу:

            Кумовску сам сламу глед'о,
            Зв'језде глед'о како сјају,
            И бац'о сам, српско чедо,
            Поглед сваком неба крају.

            Замислих се: ко то тајно
            Красно, плаво небо створи?
            И са милим да се бајно
            Звјездицама блиста гори?

            Ко сунашце жарко даде,
            И оне му златне зраке?
            Ту природу ко саздаде
            И милине просу сваке?

            Тада ми се издалека
            Нешто милим гласом јави:
            Бог све створи - и човјека -
            Њега љуби, њега слави!

            Ја се тргох - гласак чујем -
            Па са страхом прошапута':
            Тебе љубим, тебе штујем
            Неизбројно, Боже, пута!

            1887.
« Poslednja izmena: Jul 01, 2010, 23:03:53 od strane Oasis »

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #2 poslato: Jul 01, 2010, 23:04:22 »
ЕМИНА           


Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал' мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

1903.       

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #3 poslato: Jul 01, 2010, 23:04:32 »
ЗНАШ ЛИ, БРАТЕ, НЕВЕСИЊЕ РАВНО?...

Ове је стихове говорио, као пролог, г. Атанасије
Шола на забави коју је приредило 19. децембра
1902. српско пјевачко друштво Г у с л е  у
Мостару у корист пострадалих Невесињаца.


Што се оно тужна суза сјаји
На икони светитеља Саве?
Што кандила трну на олтару,
И што анђ'о на дверима цвили?
Што пуцају на гуслама струне?
Што се тресу гробови отаца?
Што се горе јадовањем оре -
Што нам плачу на извору виле,
Као мајка за јединим сином,
Као сестра за братом рођеним?

Лако ти је погодити, друже,
Ране љуте што нам душу муте.
Знаш ли оно легло соколова,
Знаш ли она поља од покоља,
Што 'но су их крвљу благодарном
Натапала прса од јунака,
Мушка прса слободна горштака?
Знаш ли земљу, гдје 'но за крст часни,
За крст часни и слободу драгу
Леже кости заточника храбрих?
Знаш ли тамо оно мјесто славно,
Знаш ли, брате, Невесиње равно?
Тамо браћа у невољи цвиле:
Мрачна чела поникнула ником,
Следила се срца у јунака,
Следиле се душе у јунака,
Јер невоља опасала јака:
Зла година и зли јаничари,
Кроз кошеве празне вјетар дува,
Глад се цери, мученике мјери,
Окива их веригама љутим,
Соколима лака ломи крила,
Да нам земља остане без крилâ;
Соколове са гнијезда гони,
Да нам земља соколова нема,
Отаџбина да проплаче љуто,
Да оплаче заточнике драге
Српске славе и имена српског;
Небо наше да звијезда нема,
Вјера наша да извора нема;
Црни врани да загракћу црно
Над гробницом нашега уздања...

Браћо! Сестре! Очеви! О, људи!
Ако вам је српско име свето,
Ако вам је домовина драга,
Ако знате шта је суза мајке,
О, не дајте да нам тешки гријех
Дом окаља и притисне душу!
О, на дајте да кости отаца
Прокуну нас из гробова својих!
О, не дајте да уздахну на нас
Оне чисте, оне српске душе,
Они диви, Обилићи живи,
Што су роду вијекове дуге,
Као света луча са небеса,
Свијетлили у дубокој ноћи,
И ступали, у крви од рана,
На сусреће васкрснога дана.
Дајте, браћо, помоћи им дајте.
Не помоћи, само дуг им дајте!
Они за род и живот су дали -
Крвљу својом по стотину пута
Топили су стазе и богазе;
Умирали по стотину пута,
Остављали куће и огњишта
И свој стијег дижући високо
На крваву ступали Голготу,
да васкрсно засвијетли сунце,
да огрије сужње и невољне,
Да нестане оних љутих рана,
Љутих рана од Косова дана...

Дајте, браћо, помоћи им дајте!
Не помоћи, само дуг им дајте!
То вас моли она тужна суза
На икони светитеља Саве;
То нам зборе гробови отаца
И крв света што је негда пала
На жртвеник свијетле слободе;
То нам зборе тамнице дубоке,
Гдје су оно у мучењу дугом
Дивни борци, један до другога,
Праштали се с душама витешким;
То нам збори кандило што гори
Пред ћивотом Василије светог;
То нас моли анђео што цвили
На дверима нашијех олтара;
То нас моли крв, братство и вјера,
Сузе, муке Отаџбине драге
И све душе што их јади гуше...

1903.             

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #4 poslato: Jul 01, 2010, 23:04:39 »
ХИМНА       
Београдског Певачког Друштва           


Заиграјте, срца жива,
    Једном жељом рода свог!
Што Авала давно снива
    Нека благи даде Бог!
Као звона Васкрс-дана,
    Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
    Српске славе бурни глас!

Боже, што си од в'јекова
    Челичио српски над,
Благослови нас синова
    Повјековни труд и рад!
Блегослови и пробуди
    Наша срца силом свом,
Да и отсад наши труди
    Прослављају мили дом.

Благослови стијег ови,
    Благослови, пјесму, пој,
Да слободу дани нови'
    Свуда јави браћи свој:
Тамо гдје се чују клетве
    Са Косова жалосног,
И са Дрине и Неретве
    Све до Мора Јадранског.

Благослови и обдари
    Наше горе, њиве, плод,
Св'јетлом зором ти озари
    Српске земље, српски род!
Као звона Васкрс-дана
    Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
    Српске славе свети глас!
1903.   

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #5 poslato: Jul 01, 2010, 23:04:53 »
МОЛИШ СЕ...               

Молиш се...
Скрушеним, кротким гласом призивљеш љубав оца,
Његовој вјечној слави високо дижеш лавре
И његовијем ликом украсио си олтар;
Пред њиме клечиш, падаш и у прах челом рониш, -
Молиш се, хвалиш, вјерујеш...
Но да л' си душом својом појмио слово благо?
Јеси ли крвљу светом опрô гријехе дуге?
Је ли те вјера твоја вјечној доброти дигла?
И да л' си срцем виђô истину откровења?
Јеси ли брату своме донио мехлем рана
И пружио му срце у часу страдања тешких?
Да ли си земљу ову освештô миром светим,
Прелио потоке крви сузама покајања
И грохот крваве борбе докончо са презрењем?
Јеси ли чуо јаук многих племена земних,
Судбом понижених, чије се кукавне наде
Мрзну и гину вјечно под јармом суровости?
Јеси ли био сјеме општих плодова добра?
Страдањем, смрћу својом, дајући живот другим,
Јеси ли чуо бога!...
Пењеш се: умом хваташ вјечност и атом сваки;
Покорио си себи силу надземних власти -
Обуздао си снагом вољу громова сињих;
Пребродио си чамцем пучину океана,
У понорима морским нашô си благо себи,
И сву си куглу ову жељезним ланцем свезô.
Но можеш ли се хвалит вишом влашћу којом,
Врлошћу мисли оне рад' које богочовјек
Искапи чашу до дна с праштањем и с благословом?
Јеси ли душом својом презрео прошлост гнусну?
И је ли с тобом господ, љубиш ли оца вјечног?...
Не, ти си џелат стари. Ти ниси срцем виђô
Истину откровења, ти ниси чуо бога,
Поругано је тобом његово слово свето, -
Кајине, с твојих рука још капље крв братовља...
Покај се! Јадни црве, што вјековима гризеш
Мисао спаситеља и самог себе, покај се!
Лукава вјера твоја није те к небу дигла -
Осјећô ниси мрака и ниси виђô свјетлост,
Окован злом и паклом у понору си остô
Немоћан, слаб и ништаван...
О, пузи, гмижи тако, и чекај у праху гнусном -
Док свето откровење не подари ти крила
Да се узнесеш небу и будеш божји син...

1904.       

       

 

ЖИВОТ               
М. М. Ракићу                 


Не дај ми, оче, земне прећи путе
Док плод смрти будем и да живим
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.

Ко никад није горио на огњу
Рођеног срца и гријао друге,
Ко није познô моћ љубави дуге
И чуо како благосиља бог њу;

Ко никада није један живот дао
Извором живим крви богом дане,
Кô здраво стабло плодове и гране, -
Тај је с проклетством из утробе пао.

Он није био сјеме свете њиве,
Ни атом тијела што држи и спаја;
Он је издајник људских нараштаја -
Убица оних што у њему живе.

Сва блага земна милости бескрајне
Презрô је срцем и душом немарном,
Нити се гријô свјетлошћу олтарном
И био жарцем вјечне мисли сјајне.

И кад доконча и, без једне сузе,
Кад заспу земљом врх лешине мртве,
Доли, у мраку, погребне жртве,
Проклеће оца што им душу узе.

Па зато, оче, не дај ми да путе
Довршим земне док плод не одњивим,
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.

1904.         

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #6 poslato: Jul 01, 2010, 23:05:03 »
МОЈА МОЛИТВА               


Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, Господа славим!

Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с Богом зборим...

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

1904.     

       

 

НЕ ВЈЕРУЈ...           


Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

1905.       

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #7 poslato: Jul 01, 2010, 23:05:18 »
НОЋ ПОД ОСТРОГОМ         

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.

Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.

Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.

У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.

Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.

Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.

О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води -
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!

Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.

Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.

Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.

Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, -
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!

1905.     

   

 

БРАЋА         


На престолу, у порфири, сједи тиран мрачна лика,
Око њега ропске слуге, сами крвник до крвника. -

Његова је душа гротло, црни понор и страхота,
Гдје се клупко хладних змија у отрову своме мота.

Сваког дана нове жртве гавранови гладни кљују,
Сваког дана народ пишти и дуге се клетве чују.

Све, што није ропски знало да пред грешни престо гмиже,
Све, што бјеше часно, свето и пред њиме главу диже,

У подземљу дубокому, на гомили од костурâ,
Све ледену самрт нађе од џелата и тортурâ.

Стрепи земља, народ дршће, и тирански јарам влачи,
Тражи Бога, сунца хоће, ал' се пусто небо мрачи.

Тако траја дуго, дуго, док прекипи мука многа,
И брат брату руку стеже и закле се крвљу Бога:

На лешину свог Пилата, свог крвника, ногом стати,
И његову мрску главу гавранима гладним дати,

Са бедема отаџбине нек заори глас слободе,
И на мрачном, пустом небу васкрсне се зв'језде роде.

Спремна дружба чека, вреба, ал' продаде Јуда брата:
Оковане осветнике доведоше пред џелата.

Мрко гледа крвник стари на педесет дивних глава,
На педесет пламенова, на педесет младих лава.

Мрко гледа, а сатански на лицу му осм'јех игра,
И сурова душе жедни дивљом жеђу дивљег тигра:

"Тражите ме!... Добро дошли!... Ја ироје таке славим! -
Чекаћете у мом двору, док дарове за вас справим"...

И на врата од тамница, чуј кључеви тешки звоне, -
Као сунце на смирају, дивна дружба у мрак тоне...

Радује се грешник црни и игра му срце хладно,
Па премишља: каквим даром да дарива робље гладно.

Мисли џелат, а око му к'о крвави блесак мача!
"Слуге, рече, к мени брже доведите два ковача"!

За час било и пред њиме стајала су по два роба,
До два брата мученика - два костура из дна гроба.

Премјери их звијер жедна па сатанском мржњом гори,
И, држећи жезло сјајно овако им крвник збори:

"Мислите ли да вас вратим вашем дому и слободи,
Чујте вољу вашег краља, кога вишња правда води:

сакујте ми тешке ланце, каквих јоште било није,
Сваки колут нека дере, нека чупа, нека рије!

У те ланце, зажарене, повезаћу псине љуте,
Што ми русу главу траже и мој вјерни народ муте.

Нек' се вију црви гладни, нека сикћу као змије,
Нек' их гвожђе усијано у подземљу гладном згрије;

Нека знаде трулеж пуста, какве муке с неба слазе,
Кад невјерни на свог краља руку дижу и трон газе!"

Сретоше се два јунака, на рукама синџир звекну,
Ал' к'о талас када грухне, глас дубоки кроз двор јекну:

"Тиранине, не било те, својих душа ми не дамо!
Ланце коват' браћи својој, крволоче, ми не знамо!

Ево главе! Ево крви! ради од нас шта ти драго,
Али ланце не кујемо за све твоје гнусно благо!"

- "Шта?!" - краљ рикну... Гавран гракну, на небу се облак хвата,
Пред џелатом крвавијем два крвава леже брата.

И дан гасне, сунце тоне и дршћући, тужна лика,
Ореолом сјајном кружи мртве главе мученика...

1905.         

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #8 poslato: Jul 01, 2010, 23:05:35 »
СРПСКА ХИМНА         


Боже, на поља
Земље ове
    Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
    Краљу и роду српском дај!

Вером отаца
Што слободу
    Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
    Остане светлих дела глас!

К'о шарна светлост
Дуге пуне
    Што с неба гони црни мрак,
Нек' драги камен
Српске круне
    Спасења српског буде знак!

Нек' бели ор'о
Прене, сине,
    И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек' се вине -
    Јединством светим спасе род!
1905.         

 

 

ПРОЉЕЋЕ     


Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!

1906.     

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #9 poslato: Jul 01, 2010, 23:05:44 »
БОКА           


Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.

Никада се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се господ јави,
Кад орлови наши високо заброде

И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе!

1906.     

       

 

ХЉЕБ               

Пароброд спреман. Море се колеба.
Пошљедњи пламен на западу трне;
Сутон се рађа и с јесењег неба
Полако пада на хридине црне.

Палуба пуна. Руке уздигнуте
Поздраве шаљу и рупцима машу.
У мноштву овом видим чељад нашу,
Наслонили се на перваз па ћуте...

Земљаци моји, докле ћете, докле?
"Тамо далеко! Јер нас усуд прокле
И на нас паде тврда туча с неба..."

А зар вам није завичаја жао?
"Жао је брате... Бог му срећу дао...
Но хљеба неба... Збогом! Хљеба...хљеба..."

1906.       

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #10 poslato: Jul 01, 2010, 23:05:53 »
НАШ СТАРИ ДОМЕ...     


Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.       

 

 

СЛОБОДА       
Петру Кочићу         


Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу...

Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму -
Док ланци прште силних мученика.

Она ће доћи, свијетла и чиста
К'о суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.

Ах, моја душа већ је ћути близу -
Ја видим њену божанствену ризу
И чујем ропац крвавих Пилата...

1907.       

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #11 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:03 »
МИ ЗНАМО СУДБУ...     
Стевану Сремцу           

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

1907.     

 

 

ХРИСТОС ПЛАЧЕ           


Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива -
Ја не видим нигдје рала и орача...

Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.

Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.

У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.

О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче...
1907.     

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #12 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:11 »
ХРИСТОВ ПУТ       

Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал' мени се чини преко ових страна
Да сам господ ступа и благослов лије.

Пољима се овим свето сјеме сије -
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.

Овдје нема храма. Ал' света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста...

О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!

1907.     

 

 

НЕ ЧУВА СЕ ТАКО ОБРАЗ И ПОШТЕЊЕ         


Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Заставу ти своју бјеше народ предô,
И за тобом пође и у борбу стаде,
Ал' ти ето, вођо, посрну и паде...
Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?

Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да сада каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?

Он ти пружи части, он те у вис диже,
А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!
Гдје је људски понос? Он је ето пао -
Преваљени соко у прашини гмиже.

Може ли ти народ простити то дјело?
Јесу ли то пути душа свијетлијех?
Не, то је знај, вођо, један тешки гријех
И љага што каља јунаково чело.

Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

1907.   

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #13 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:21 »
ЈЕЛА         


Ко пошкропи твоје косе, Јело,
Ко ороси твоје лице б'јело?

"Јутрос стајах испод јоргована,
Па ме роса покапа са грана".

Право кажи, а не лажи нани,
Гдје су, шћери, са грла ђердани?

"Што бих ти се, мајко, криво клела?
Јутрос сам се на јоргован пела.

За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована".

Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?

"Рано зором, не карај ме, мати,
Ја у башту одох руже брати;

Са севлије плахи вјетар прхн'о
Па ми, мајко, сва њедра разгрн'о".

Што су мутне твоје очи тако?
"Ноћас нисам заспала никако,

Негдје славуј пјеваше са гране
Па га слушах све до зоре ране".

А зашто ти плам уз лице бије?
Јао, шћери да врућица није?

"Није мајко! та што бих ти крила!
Малоприје код ватре сам била.

"Плаха ватра удари у лице,
Па ми с тога горе јагодице".

Хајд' на извор, расхлади се, Јело,
Уми лице и то грло б'јело.

"Хоћу мајко!..." Цури срце бије,
Густ јоргован младо момче крије...

1907.         

 

 

МОЈА ОТАЏБИНА     


Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
1908.   

Oasis

  • *
  • 1,766
  • +11/-0
  • Pol: Muškarac
    • Pogledaj profil
Odg: Aleksa Šantić
« Odgovor #14 poslato: Jul 01, 2010, 23:06:30 »
ВОДЕНИЦА           

Старо мјесто моје! Под сјенкама грана
Радобоља мрмља, вере се и прска;
Мрке хриди стреме високо са страна
Пуне густих зова, смокава и трска.

Све је исто, старо... Само, као прије,
Не чује се хитри точак да удара;
Кô бол један што се у дну душе крије,
Остављена ћути воденица стара...

Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави
Само студен гуштер полагано шушне,
Не јавља се млинар са шалом на глави,
Нити видим оне очи простодушне.

Много ли сам пута ја овдје, у хладу,
У вечери љетне на одмору био,
И, дижући очи на млинарку младу,
Из ведрице, жедан, хладне воде пио!

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља
Пуна грмјелица, сребра, адиђара...
И док златно вече пада поврх грмља,
Накривљена ћути воденица стара.

1908.       

     

 

***           


Обешчашћено и кукавно доба,
Епохо мрља и ругобе трајне
У дубокијем тамницама гроба,
Гдје леже сунца и истине сјајне,

У твоме мору блата разум грца,
И нигдје копна и обала тврди'!
Лешино гњила расцрвана срца,
Са твога смрада траг богова смрди.

Плодови твоји златни су кумири,
Издајство мисли, тортуре, синџири,
Губа и пород гнојевијех груди.

И ја се, ево, твојим смрадом трујем,
И свој нос стискам и на тебе пљујем,
Ругобо гнусна без части и људи.

1908.