Kolumne i blogovi?

Čitate li nečije kolumne ili možda blog? Ako da, čije i gde?

Citam kolumne od Marka Selica u Politici

Čitam u Novostima, pošto moji kupuju te novine. Uglavnom kolumne Mirjane Bobić Mojsilović. Mislim da i na netu imaju te kolumne...
EDIT:
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/kolumne.121.html?item_id=19&type=E

Ja sam takodje jedno vreme čitala Marčelove kolumne, a sada čitam isto iz Novosti, posebno mi se svidjaju tekstovi Janka Baljaka.

Ja čitam u poslednje vreme kolumne Ivane Mihić u politici, zatim Raše Popova, Kornelija Kovača i Marčela.

Evo jednog teksta Ivane Mihić, koja me je oduševila u nekim svojim razmišljanjima:

---

Он

Његов физички изглед? Тек у траговима личи на свог деду, а на оца нешто више, с тим што је, отприлике, тродупло виткији

Иако није крвни сродник, већ дуго је незаобилазни члан породице. Њега сви пажљиво слушају без обзира на доба дана или ноћи. Очи свих чланова породице упрте су у њега. Углавном је веома бучан, наметљив, а ако покушате да му упаднете у реч игнорише вас и тера по свом. Дешава се да, и кад заспите, он наставља са својом тортуром.

Он уме да буде и веома забаван, инспиративан, чак и да вас научи много чему, као и да вас обавести о свему и свачему. Он је полиглота. Редовно прати политику, спорт, серије, филмове, квизове, наградне игре, ријалити програме, јутарње програме, хронике, кулинарске и путописне емисије ... ту и тамо културу, а највише рекламе. Једне исте рекламе је у стању да бесомучно понавља по стотину пута, што укућане доводи до лудила.

Музички укус му се временом мењао и може се рећи да је, са једне стране подложан утицајима, а са друге да је управо он тај који креира укус. Ствар стоји слично и са његовим политичким опредељењем, с тим што оно најчешће зависи од резултата избора. За њега се може рећи да је помогао у стварању многих каријера у разним областима, као и у рушењу истих. Уобличавао је и разобличавао многе појаве.

Његов физички изглед? Тек у траговима личи на свог деду, а на оца нешто више, с тим што је, отприлике, тродупло виткији и префињенијих црта од обојице. Кажу да су му и деда и отац више зрачили од њега, али и да је он јаснији и колоритнији тип од њих.

Неретко зна да буде и врло агресиван, да шири лажи и клевете, да буде прост и вулгаран. Последњих година се прилично распсовао, не обазирући се на то да ли га слушају деца. Иако је тим поводом неколико пута био укораван, након пар дана доброг владања настављао би да изговара накарадне речи контролишући их, ту и тамо, дању, али зато ноћу, кад деца оду на спавање, у потпуности би се распустио, да не кажем разуларио. Свако од чланова породице би могао да га ућутка у тренутку када пређе меру и злоупотреби поверење, али, нажалост, ретко ко то и учини. Иначе, кад би се било ко од других укућана понашао као он, одавно би био хоспитализован а могуће и приведен на Надлежно Место.

Он уме да заволи нека лица посебно јако и веже се за њих до те мере да постаје посесиван. Било је таквих веза које су трајале годинама али је било и оних које су трајале само неколико месеци. Што се тога тиче готово увек би се консултовао са породицом и кућним пријатељима. Интересовало га је шта они мисле и уколико се не би слагали са његовим избором проналазио је снаге за раскид.

Многи су у стању да га нетремице посматрају до раних јутарњих часова. Неспорно је да је јако харизматичан, те да се породици из тог разлога врло лако и брзо „увукао под кожу’’. И старијима и млађима. Старији једва чекају да стигну са посла кући како би га видели, а млађи из школе. Као да су постали зависни од њега. Пошто неки тврде да је одличан психотерапеут, очито је да је и веома вешт. Јер уколико их прво учини зависнима од себе, а затим им се понуди и увери их да је њихов исцелитељ, хм, можемо рећи да је у питању ,,озбиљан играч’’.

Како и шта онда учинити како би се и породица и он излечили? Коме се обратити за помоћ? Има ли ту уопште лека или је касно? Ух, не знам. Зависност је постала велика.

Ах, да, извињавам се, никако да вам га представим. Он је – телевизор!
Ивана Михић
објављено: 15/06/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/On.sr.html

---

Марчело
Струја и уземљење

Људи... струја. То је једина реч која ми пада на памет. Нешто... врло непознато, толико да ме терало да се сакријем иза нечег познатог

У крешенду године канда ваља направити суму сумарум и то тако да, по могућству, тинта изливена из тинтаре не буде црна и да се њоме не рукоблуди ни по чијој глави. Што ваистину није лако. Могло би се о оним данима кад је пола Србије нашло за сходно да своје ставове представља на улици и натура другима, тобож мислећи да се они заиста тако бране – а целе ујдурме не би било да су сви своје вредности делили са себи ближњима и провели један угодан викенд: породице у кругу породице, гејови са гејовима, људи с накупљеном агресивношћу у спарингу са себи сличнима, патриоте са патриотама. И да лепо сви увече одгледају ,,Фарму”, јер то им је заједничко.

Могло би се о томе ко је све постао колумниста. Могло би се о томе ко све подржава новопоставше колумнисте и зарад које бедне политичке самодобити – у ери секса ваља имати добро (гласачко) тело. Могло би се о томе како је председник ономад изрекао неистину кад је изјавио да нема културе без стрипа, јер министарство културе ове године није препоручило ниједно домаће стрип издање библиотекама; ко би рекао да човек који истиче очигледност као што је чињеница да је могуће држати говор док се стоји на једној нози може да каже нешто нетачно. Могло би се о томе како Ђорђе Давид и Динкић својом песмом скрнаве свако сећање на мошти рахметли рокенрола, дијаметрално супротно слогану ,,колико пара, толико музике”. Могло би се о томе како ме многи сматрају дрк... ехм, рукоблудником што пишем овако, или о томе како ја заиста налазим све споменуто очигледно истинитим до те мере да бих, чини ми се, могао све то да изговорим и стојећи на једној нози.

Али нећемо ни о чему таквом. У односу на неке ствари, стварно стварно није вредно.

Људи, догодило ми се нешто... уврнуто. Деси се да једно недељно поподне проведем са дивном дамом, чији бих могао да будем и изабраник (мислим, по годинама), и њеним четворогодишњим сестрићем – коме бих (мислим, по годинама) могао да будем теча. А ја са децом немам никаквог искуства, поверити мени дете на поподне исто је ко да Палми повериш Бетовена. То јест, тако сам мислио. А тако је и почело, дечак се снебива пред непознатима, крије се иза познатих, знате већ – „ко си сад па ти” сорта неповерења. Али, заинтригира ме ситуација. Као, како бих објаснио детету како се, рецимо, кугла? Па онда, како да га пустиш самог да се забавља по замку за децу, сме ли он сам да се попење до врха вијугавог тобогана и спусти доле? Како да му помогнеш да одабере коју би играчку да добије кад те хвата благи зент од чињенице да се у играчке одлично разумеш јер их и сам скупљаш, а сад си овде у улози одраслог? И оно најважније: какав је осећај кад укапираш да заправо на свако од ових питања у секунди имаш одговор и упецаш себе како чак уживаш што је то тако? Невероватно, ако клинцу кажеш да га управо напада зла пица из свемира и да ће га ујести сваки пут кад му приђе устима осим ако он њој сваком том приликом не одгризе поштен комад – оно једе и смеје се. И пита те да се спустиш низ тобоган ако се с њим попнеш. И крајње неимарски озбиљно гради кулу од коцкица ако градиш с њим. Хм. Све је то лепо, али. Мајушни моменат, секунда која побеђује све овогодишње утиске... јесте моменат кад га држиш у рукама, и он се смеје, и из чиста мира ти образом помази о образ. Људи... струја. То је једина реч која ми пада на памет. Нешто... врло непознато, толико да ме терало да се сакријем иза нечег познатог, али нисам нашао ама баш ништа вредно те улоге. Ето тако, јасно у себи чујеш глас који каже: „Сад си стварно осетио нешто јако. Али, шта? Да ниси педофил, магарчино? Не, није то, добро је. Ухм, да, овај, ааали... а шта је онда? Чујеш ти шта те питам, шта је онда?” Сутра на послу, након бујице прописног завитлавања око тога, Фипи, мој шеф и другар, заправо ми врло озбиљног (премда насмејаног) лица рече: „То што си осетио је нешто најнормалније на свету”.

Срећна Нова, дивни свете.
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Struja-i-uzemljenje.sr.html

AAAAAAAAAAAAAAA, PREDIVNOOOOOOOOOOO !!! 

a jaaaa chitam:
http://zabolje.me/

Vrlo zanimljiv domen
A ko piše te kolumne?

danilo pavicevic, obichna osoba iz podgorice.
volim ga jer se ne boji da `okreshe` po sistemu, politicharima, vladi, gradjanima crne gore, i svemu ostalom shto mu smeta.
a opet ima taj neki pg humor koji po meni iako je malo seljachki, veoma zabavlja xDF

Još jedna kolumna Ivane Mihić

---

Бронзано доба

Шта се дешава кад село код нас подигне бронзани споменик пчели

Правећи ред у подруму, у гомили којекаквих старудија, пронашао је кутију са успоменама из детињства. Прегршт графитних оловака, свезака, гумица, покоји кликер „гвозденац“... одолели су мемљивој атмосфери подземних мрачних просторија. Поглед му је привукла школска свеска на којој је писало: „Обавезно научити бронзано доба – сутра је пропитивање!” Отворио је свеску и прочитао неколико реченица из уводне лекције: „Бронзано доба (2200. до 750 / 700. године п.н.е.) обележава производња бронзаног оружја, оруђа, и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и обрта...” Хм, трговине и обрта...– прошапутао је.

У тренутку је застао, замислио се, а затим хитро истрчао из подрума, потрчао уз степенице и журно улетео у стан зграбивши новине са полице у предсобљу. Тражио је чланак у коме је недавно прочитао занимљивост у везиса неким сремским селом у коме мештани већ више од сто година живе од пчела. Временом су постали надалеко чувени пчелари, о њиховом меду се причају бајке, а пчеле су им читав век захвалне што их добро чувају, негују и пазе.

Оно због чега је покушавао да пронађе текст у новинама јесте крај те вести које није успевао сасвим да се сети. Кад га је пронашао, сео је у фотељу и наставио да чита.

Најзад, после сто година, село је одлучило: дошао је ред на људе да покажу своју захвалност! Сви до једног су се сложили и подигли бронзани споменик пчели. Не – обичан, мали, него баш монумент који је мерио три стотине килограма!

Да, управо то прошло време од глагола „мерити” навело га је да се врати на вест о пчеларима и чланак прочита до краја. Дакле, споменик је „мерио три стотине килограма”, али више „не мери”, јер га једноставно – нема!

Украли лопови бронзану лепоту!

Полиција се одмах дала у потрагу за дрским пчелокрадицом. Сетио се како је исто тако брзо реаговала и када је пре неколико месеци у најстрожемцентру Београда група вандала украла чувени бронзани споменик са Чукур-чесме. Али, пошто за органе реда нема одмора, јер сваког дана широм земље лопови краду бронзане скулптуре, фигуре са гробова, гелендере и ограде по парковима, спомен-плоче са зидова и тргова, кваке, алат, бакарне телефонске жице... дошао је на идеју да предложи надлежном министру да оснује специјалну „бронзану бригаду” инспектора и полицајаца!

Уздахнуо је, спустио новине на сто, погледао на сат и приметио да су већ увелико почеле вести на телевизији. Укључио је ТВ пријемник на коме је управо била емитована невероватна вест: са споменика Кнезу Михаилу, у центру Београда, где живот не престаје двадесет четири часа, вешти лопови однели су бронзане орнаменте старе век и по. Није сумњао да је одмах почела интензивна потрага за досад најдрскијим пљачкашима бронзе.

Поучени и осокољени богатим искуством у хватању „бронзаних” пљачкаша, органи реда су ефикасно почели да лове и „месингане” лопове. Тако се наредна вест бавила лоповом који је ухваћен у Лесковцу јер је покушао да украде са споменика палим родољубима слова од месинга тешка, ни мање ни више,сто четрдесет килограма!

Вести о лоповима су се даље множиле, а полиција се хватала у коштац са „бакарним” лоповима који су очито имали увид у вртоглави пораст цене бакра на светској берзи! Ове бакрокрадице су најчешће биле устремљене на каблове са далековода, телефонске каблове, стубове мобилне телефоније, сигнализацију са железничких пруга, бакарне намотаје за фабричке пећи... Овог пута бакарна мафија је уредно и брзо похватана и приведена правди!

Има ли још детаља у овој причи?– упитао се. Засад их није било ни у новинама ни на телевизији. Али, не знајући зашто, наједном се сетио изјаве Венсана Дежера, представника Европске уније у нашој земљи, поводом неких других крађа, то јест, корупције.

Каже господин Дежер, а није било разлога за сумњу да тај прича напамет, да се овде, код нас, на јавним набавкама украде годишње милијарду евра!

Милијарда, то је онај број са девет нула!

Две годинице, две милијардице!

Три годиничице, три милијардичице евра се украде! И то на јавним набавкицама!

Е, сад? – запитао се. Чему овај додатак причи о бронзаним лоповима? Каквих додирних тачака имају бронзано-бакарно-месингане или скраћено ББМ крађе, са крађом од четири-пет милијарди евра?

Одговор му се сам наметао.

Па, за разлику од актера несталих милијарди у јавним набавкама, потрага за ББМ лоповима спроведена је брзо и ефикасно и скоро сви су похапшени.

Марчело
Монструментализовање

Ваше чарке - ваша ствар, али проблеме грађана сви заједно слабо решавате

Вала, никад досадно у овој нашој Страдији: једни свирају инструментима, други хоће да им они који свирају инструментима буду инструменти, а неретко цела нација симфонијски свира божанству коме је већина наших свакодневних композиција посвећено.

Овога пута, како је многи читалац већ упућен, бенду С.А.Р.С. и мени догодило се да ушеса јавности скренемо на скрајнуту тему ауторских права, што је веома немило у окружењу где је од свих књижевних дела икада написаних највише тумачења доживело оно са насловом „Закон” – јербо добре ђаке не занима шта пише у критици него како су они то схватили.

Најпре је опозиција пустила наше песме на митингу без наше дозволе (С.А.Р.С.) или чак без икаквог обавештења (ја), чиме је покушано да нас претворе у свој инструмент, а онда су нас, пошто смо јавно реаговали, оптужили да смо инструмент власти, оне исте чије је безакоње и омогућило да се аутори злоупотребљавају, јер никада није заиста озбиљно реаговала на сталне вапаје стваралаца којима морал забрањује да немар државе надокнађују учешћем у ријалити емисијама. Прваци пингпонга раде исто што и увек: пребацују лопту једни другима у поље са жељом да се народ бави питањем да ли су аутори браниоци власти или опозиције, јер на тај начин савршено скрећу фокус са једне једине истине: да је и једне и друге суштински баш брига за наш проблем, исто онако као што су сви заједно тобож забринути омладином која руши престоницу, а заправо и једнима и другима одговара баш то – да власт каже како је то дивља омладина опозиције, а опозиција како је то омладински бес који је генерисала власт.

Свему томе се вероватно подсмевају они тобоже трећи, што афирмишу дубоко неписмене индивидуе у ред колумниста са ставом – и сад човек треба да бира између таквих опција? Људи, дајте да се уозбиљимо. Можда то вама звучи непојмљиво, али када било који радници протестују, то НИЈЕ борба за неког од вас него борба за њихову плату и поштовање. Ваше чарке, ваши макијавелизми – ваша ствар, али проблеме грађана сви заједно слабо решавате. Добисмо комплимент да су нам песме лепе, али истини за вољу, врло су опоре.

Не, господо, ми нисмо политиканти, не профитирамо наступањем по било чијим митинзима нити нам се песме баве вама, како наивно мисли онај део јавности и публике који је од четири албума, две објављене књиге и стотинак новинских чланака за разне редакције упратио једино „Кућу на промаји”. То је веома банално етикетирање, али хеј, оно спада у наш фолклор. И не могу никога да терам да се бави досадашњим или будућим опусом ако неће, наравно. Али поред толико бендова који ће се радо ставити у службу ове или оне странке и за паре нагонити напаћени народ да пева на митинзима где је окупљен јер му се суштински плаче, ред би био оставити на миру оне који то неће. Једном сам, пре шест година, наступио на конвенцији посвећеној Ђинђићу, јер сам веровао у тог човека – али да се то моје веровање пренело и на људе који су остали иза њега и да ме је занимало нарицање на митинзима, не бих живео у дваес’ квадрата но бих био друг члан.

Да ми је до јавне рекламе, ширења популарности и тако стеченог новца, прихватао бих позиве за ријалити емисије, а не одбијао. Из радничке сам породице и научен сам да је то срамота. Радим од девет до пет као уредник у стрип редакцији, имам просечну плату, у јавном превозу се држим за исту шипку као остали па, да ’простите, канда малко боље осећам како народ живи него сви ви из странке Ове и Оне и Било Које.

Сви ви заједно можете да машете стиропорима и саосећајним осмесима до сутра, али и даље нећете знати како људи живе јер НЕ ЖИВИТЕ ТАКО. Зна се да се интервјуи и гостовања у емисијама не наплаћују, зна се како се дискови (не) продају, а пошто под термином „велики београдски концерт” мислимо на хиљаду и по људи плафон, немојмо да залазимо у дегутантну полемику колики су нам приходи од бављења музиком. Ако се још ни ауторска права не поштују, онда ми ЈЕСМО угрожена сорта радника и боримо се за своје.

Уз то, најависмо да ћемо дати у хуманитарне сврхе све што наши адвокати буду извојевали као одштету – па хајде да видимо да ли се и у таквој прилици политичарима радије расправља него да једноставно признају да су урадили нешто погрешно и приде тиме помогну некоме ко је још угроженији од нас.
Марчело
објављено: 18.02.2011.

Ивана Михић
Књига утеха и охрабрења

Прихватио је позив одмах, не због те књиге већ због шансе да се изјада некоме

Све је почело оног тренутка када му је поштар донео рачун за струју. Угледао је цифру и само што га кап није стрефила. Није му било јасно куда су отишли сви ти киловати, јер не памти када је последњи пут грејао кухињу, купатило а камоли спаваћу собу, упркос жестоком температурном минусу. Није се сећао ни када је, зими, последњи пут легао у кревет поред своје жене а да, уместо додира њеног тела и босих стопала, није осетио перјану јакну и вунене чарапе. Проклињао је дан када су се доселили у насеље без топловода и тако били принуђени да се греју на струју. Нису чак могли ни да се врате старом добром „смедеревцу”, јер зграда није имала оџаке. Једноставно, није било алтернативе. Али кога је за то било брига? Никога! Рачун је морао да плати како зна и уме.

Пео се степеништем зграде ка стану осећајући како му крв јурца кроз тело брзином бројки на његовом струјомеру. Тргнуо га је глас комшије који је стајао испред својих врата:

– Комш’о, шта си оборио нос, стиг’о рачун, а? Ма, ајде молим те, дошао је и мени, ал’ знаш како се ја браним од таквих ствари? Купио сам једну књигу у којој могу да пронађем лек за сваку ситуацију. Ајде, сврати на кафу па ћу да ти покажем.

Прихватио је позив одмах, не због те књиге већ због шансе да се изјада некоме ко није члан његове породице, а у истом је сосу. Како је сео, тако је из њега кренуло да сипа огорчење:

– Јеси ли чуо, иако су нам рачуни ненормално велики, још ће струја на све то и да поскупи! Па, докле бре човече?!

– Знам, чуо сам. Али зашто не гледаш то овако: слушај податак који сам пронашао у овој књизи! „Да ли знате да на Урану зима траје двадесет и једну годину?” Замисли, комш’о мој, да ти је судбина одредила да живиш на Урану колики би рачун морао да плаћаш! И то двадесет и једну годину зимске потрошње електричне енергије!

Погледао га је бело, а затим одмахнуо главом.

– Дај, ти се зафркаваш, а ситуација је врло озбиљна. Немамо жена и ја шта да једемо, задужени смо до гуше, а ти мени причаш шта би било да живимо на Урану.

Комшија настави да листа књигу и када пронађе оно што је тражио задовољно се осмехне.

– Слушај сад ово и замисли да си птица: „Да ли знате да свака птица сваког дана мора да поједе макар половину своје тежине како би преживела?” Е, мој пријатељу, замисли тек ту муку, да мораш да са својих осамдесет кила свакодневно себи обезбедиш четр’ес кила хране, па још и жени тридесетак! А да вам ’тићи нису одлепршали морао би и њих да храниш са још толико.

– Знаш, пошто сам човек, а не птица, и нисам са Урана него са Земље, бринем своје земаљске проблеме. Дај ако хоћеш да причамо о томе, није ми до смеха и шале, јер ме на све ово и зубна протеза жуља па разваљује.

Комшија Милан се озари, окрене страницу књиге и настави да чита:

– Извини, али сад си ми сам натрчао, слушај ово: „Јесте ли знали да је Абрахам Линколн имао протезу за зубе од дрвета, као и већина људи тог времена?” Ето ти, председник огромне државе! Ти мислиш лако је њему, председник, њега бар вештаци не жуљају никад, а он – кврц – имао дрвену протезу!

– Шта је теби пријатељу? Ти си изгледа једини човек који је усвојио препоруку владе да се шири оптимизам, па га шириш и кад је реално немогуће да се прими.

– Не радим ја ово ни по каквој препоруци владе, ја ово радим да би себи помогао – комшија Милан је ућутао на тренутак а потом наставио – Ево, на пример, кладим се да ниси знао да је отварач за конзерве измишљен четрдесет осам година након што су први пут употребљене конзерве! Да ли си знао да просечна особа заспи за само седам минута? Да ли си знао да су људи и делфини једине врсте које упражњавају секс из задовољства? Да ли си знао да су Александар Македонски и Јулије Цезар били велики освајачи упркос томе што су били епилептичари? Сви се бре жалимо, комш’о мој, да смо преморени од посла а знаш ли да термити раде двадесет и четири сата дневно и уопште не спавају? Е, ово ће те интересовати: да ли знаш да можеш да запалиш ватру уз помоћ леда?

Милан није ни приметио кад је он устао и кренуо ка вратима, већ је наставио да чита „Да ли знате?”

Пењући се степеницама ка свом стану чуо је: „А да ли знаш да у просеку човек изговори скоро 5.000 речи дневно, али ипак 80 одсто од тога прича сам са собом?!

Ивана Михић
објављено: 10.03.2011.

Намерна случајност

Познати шахисти су били Шаховић, Матуловић, Матановић... Био је секретар за финансије Убипарић, председник Владе СФРЈ Биједић а потпредседник Сиротковић...

У великој шалтерској сали отегла су се три реда. З. је у једном од тих редова, чека већ два сата и чини му се да никад неће доћи до шалтера.

Људи око њега су нервозни, нестрпљиви, уморни... Изашао је нови закон и било је потребно да се изваде нова уверења. Већина чекача прекраћује време коментаришући политичку ситуацију у земљи, предстојеће изборе, стање динара, раст цена, незапосленост... З. се не меша у разговоре иако је то идеална прилика да наглас искали незадовољство и мучнину коју осећа.

– Ау, пријатељи, шта је ово? Док дођемо на ред промениће се и овај закон па ћемо онда морати све Јово наново – гунђа старији човек.

– Немојте да баксузирате, господине! – кисело се осмехне млађа жена.

– Ништа ја не баксузирам, госпођо! Ви очигледно нисте чули за ,,Прво правило шалтерологије” које гласи: што је хитнији разлог због кога неко чека у реду, спорији је чиновник на шалтеру.

– Истина, гола истина – уздахне средовечни човек. – Ово овде је живи доказ!

– Јесте – наставља старији човек – постоји и „Први амандман” на „Прво правило шалтерологије” који каже: други ред увек напредује брже!

Сви из тог реда дискретно бацају погледе на суседни, који заиста видно напредује у односу на њихов. Види се, по изразима лица, да би сви радо прешли у тај суседни ред али да се снебивају да то и учине.

– Знам тачно о чему сада мислите! – узвикнуо је старији човек. – Радо бисте прешли у суседни ред, али то је зато што не знате да постоји доказано правило које гласи: чим пређете у бржи ред, он постаје спорији од оног који сте напустили!

Настала је тишина уз уздахе и појачану нервозу. Свако је остао у свом реду а старији човек наставио је да вергла:

– Све сам ја то годинама проучавао! Могао бих да магистрирам редологију! И све те законе, од оног Селективне шалтерске гравитације па до Марфијевог који ми је постао нека врста животне филозофије! Свака случајност није случајна него намерна! Ајде, нека ми неко каже зашто се државни секретар за енергетику зове Мракић? Како то да се особа која води Нуклеарне објекте Србије зове Уранија? Због чега је шеф ватрогасаца Паликућа а пензионера Кркобабић?

З. је погледао на зидни сат а потом и на свој ручни. Разлика је била чак седам минута. Дубоко је уздахнуо.

– А чујте Сегалов закон: Човек са једним часовником зна колико је сати, али човек са два часовника никад није сигуран! – био је неуморан старији човек.

У неко доба, З. је најзад стигао на ред, а после сат времена седео је у свом стану на каучу испред телевизора и даљинским управљачем нервозно смењивао програме. Низале су се вести, политичке емисије или интервјуи са јавним личностима. Пошто је све то чуо већ небројено пута, утишао је тон и посматрао само гримасе и гестикулацију људи који су говорили. У доњем углу екрана писала су њихова имена и презимена, што је посебно почело да му обузима пажњу те је зато опет појачао тон. Говорило се о стању енергетике а учесници у разговору били су: Мракић, Уранија, Штетић, Леденица...

З. се сетио старијег човека који је, у оном пужевском реду, неуморно говорио о тим ,,намерним случајностима” и како су се сви грохотом насмејали кад су сазнали од шалтерске службенице, кад га је прозвала, да се презива: Кењало!

Сетио се наставка разговора у коме су сви почињали да се присећају невероватних случајности око разних презимена. Познати шахисти су били Шаховић, Матуловић, Матановић... Био је секретар за финансије Убипарић, председник Владе СФРЈ Биједић а потпредседник Сиротковић... Како објаснити да је директор Зoo-врта нико други него Вук, да се чувени боди-билдер презива Челик, стручњак за уставно право Накарада...?

Устао је и отишао у кухињу. Фрижидер је био празан. На шпорету је стајала шерпица са два кувана кромпира. Сео је за сто на коме је стајала хрпа неплаћених рачуна. На сваком од њих било је његово име и презиме: Златко Срећковић.

Зурио је у своје име и питао се зашто у његовом случају није било нимало ,,намерне случајности”.

Ivana Mihić

Ja volim da čitam Basarine kolumne, u listu Danas.