samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Herojska smrt pukovnika Bacića: Srpski se vojnik nikad ne predaje! By: [Glasnik] Date: Mart 02, 2014, 22:00:02

Herojska smrt pukovnika Bacića: Srpski se vojnik nikad ne predaje!



    MOJ puk, to sam ja! – prkosno je odbrusio teško ranjeni pukovnik srpske vojske Živojin Bacić, kada ga je, videvši ga oslonjenog na dva vojnika, na položaju Kamalj kod Ljiga, začuđeni austrougarski visoki oficir upitao gde mu je jedinica. Na poziv da se predaju, Bacić je svojim vernim ordonansima naredio da otvore vatru. Istovremeno, ka trojici Srba upućena je salva sa austrougarske strane… Bilo je to 14. novembra 1914. godine, kada je po naređenju generala Pavla Jurišića Šturma, komandanta Treće armije, Timočka divizija krenula ka položaju Kamalj, da bi ga preotela od neprijatelja. Ubrzo su, međutim, bataljoni 13. puka „Hajduk Veljko“ drugog poziva, ostavši bez municije, morali da odstupe. Komandant, Živojin Bacić, nije uspeo da ih zadrži na položajima, jer su na njih jurišala čak tri austrougarska puka. Poginuo je, a o njegovom hrabrom držanju Anri Barbi, ratni dopisnik pariskog „Žurnala“, zabeležio je: – Bitka je u jeku. Pukovnik Bacić, prekriven krvlju, nastavlja da komanduje otporom. Kako više ne može da ide, njegova dva ordonansa ga nose s jednog na drugo mesto. Jedan oficir mu se približava: „Moj pukovniče, naš zadatak je izvršen… Primili smo naredbu da se držimo 24 sata…“ Bacić ga strelja pogledom: „Ne povlačimo se! Ja se ne povlačim!“.AĐUTANT KRALjA PETRA PRVOG Živojin Bacić rođen je u Negotinu 1872. godine. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Zaječaru. Vojnu akademiju sa 23. klasom i Višu školu Vojne akademije u Beogradu 1899. godine. Kao kapetan, 1903. godine bio je komandir u Petom pešadijskom puku „Kralj Milan“ u Valjevu. Za ađutanta kralja Petra Prvog Karađorđevića postavljen je 1909. godine. Učestvovao je u balkanskim ratovima. Tri austrougarska puka konačno su izgubila snagu, ali stiglo im je pojačanje. Uspevaju da potisnu oba krila srpske linije, u kojoj nijedan oficir nije ostao nepovređen. Centar srpske vojske, videvši da će biti okružen, počinje da se povlači. Jedan od poslednjih oficira koji je još na nogama, obratio se Baciću: – Moj komandante, ne možemo više da se držimo, nastavićemo bitku dublje, u pozadini. Pukovnik okleva, njegov pogled kružio je po hrabrim vojnicima koji oko njega leže mrtvi, ali ne popušta: – Vi ste se poneli kao heroji. Možete se tući u povlačenju. Ja ostajem! Kada je, odbivši da se preda, pao pokošen austrougarskom vatrom, pukovnik Bacić još je davao znake života. Austrijski general Aper, komandant 15. austrougarskog korpusa, naredio je da se sve učini, da se spase život srpskom pukovniku. – Ovaj čovek je heroj – rekao je Aper svojoj pratnji. Prišao je smrtno ranjenom Baciću, upitavši ga: – Zbog čega se niste predali, pukovniče? Bacić je odgovorio: – Srpski vojnik se nikad ne predaje. Potom je izdahnuo. General Aper naredio je da se pukovnik Bacić sahrani uz sve vojne počasti, te da mu se podigne spomenik kao protivniku dostojnom poštovanja i divljenja. Tri austrougarska puka pod oružjem otpratili su njegove posmrtne ostatke do groba, na kom je austrijski general naredio da se na nemačkom jeziku napiše: „Ovde leži pukovnik Živojin Bacić, komandant 13. srpskog puka, koji je herojski poginuo“. – Od starijih meštana saznao sam da se grob pukovnika Bacića nalazio pored reke Ljig, ali su njegovi posmrtni ostaci tridesetih godina prošlog veka preneti u temelje nove crkve, koja je tada građena – kaže protojerej Svetolik Marković, starešina hrama u Ljigu. – Ovom velikom junaku, komandantu čuvene jedinice i svim izginulima u balkanskim i Prvom svetskom ratu iz ljiškog kraja, svakog Vidovdana služimo parastos. Bacić je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima četvrtog reda. U Ljigu mu je decembra 1992. godine postavljena bronzana spomen-bista. Na ljiškoj crkvi, njemu posvećena, nalazi se spomen-ploča. – Postupak pukovnika Bacića predstavljao je prkos, otpor i snagu srpskog naroda pred mnogostruko jačim zavojevačem – kaže Miša Aleksić, predsednik Podružnice Saveza potomaka oslobodilačkih ratova od 1912. do 1920. godine u Lazarevcu. – Pokazao je hrabri pukovnik da su u to vreme bili spremni da daju i poslednju kap krvi za otadžbinu, da položaji nikad nisu izgubljeni, da srpska vojska ponovo kreće u juriš i pobedu, kao u legendarnoj Kolubarskoj bici pod komandom čuvenog vojvode Živojina Mišića.