samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Predrag Piper: Ćirilica je izraz nacionalnog samopoštovanja By: [Glasnik] Date: Mart 02, 2014, 04:05:24

Predrag Piper: Ćirilica je izraz nacionalnog samopoštovanja



    VEK i po deli nas od trenutka kada je Društvo srpske slovesnosti donelo odluku o neophodnosti izrade Enciklopedije nauka i usvojilo plan rada na toj srpskoj „knjizi nad knjigama“. San tadašnjih srpskih intelektualaca ni danas nije sasvim dosanjan. U Matici srpskoj u Novom Sadu, ovih dana promovisana je treća knjiga drugog toma Srpske enciklopedije, višegodišnjeg nacionalnog poduhvata Matice, SANU i Zavoda za udžbenike. Prema planu, enciklopedija bi trebalo da bude zaokružena u narednih dvadesetak godina. Jer, nije to obična knjiga. Ona je oslonac nama i budućim naraštajima u razvijanju jezičke, nacionalne, istorijske, političke i duhovne samosvesti i čuvanju našeg identiteta. – Nedostaje nam još 14 planiranih knjiga, a da bi te knjige bile kvalitetno napisane i objavljene, bila bi potrebna još veća društvena, ali i stručna podrška – kaže u intervjuu „Novostima“ dr Predrag Piper, jedan od naših najuglednijih lingvista i slavista i potpredsednik uređivačkog odbora Srpske enciklopedije. * U čemu bi se ogledala ta podrška?   – Društvena podrška ogledala bi se pre svega u potpunoj i redovnoj primeni Zakona o Srpskoj enciklopediji. I stručna podrška bi mogla biti još veća. Korisna bi, na primer, bila razvijenija enciklopedistička kritika u okviru koje bi se stručno, dobronamerno i konstruktivno predlagala rešenja koja bi rad na ovoj enciklopediji, ali i na drugim enciklopedističkim i srodnim poduhvatima, učinila još boljim. Delim mišljenje onih koji smatraju da je čast pisati za Srpsku enciklopediju, ali imam utisak da ne pristupaju svi tom poslu s jednakim entuzijazmom. Ipak, krug saradnika Srpske enciklopedije stalno se proširuje, što se, uostalom, moglo i očekivati.NOVOSADSKI DOGOVOR  * KOLIKO je štete srpskom jeziku doneo Novosadski dogovor iz 1954?- Bilo bi bolje i prirodnije da je srpskom jeziku dopušteno da se stalno razvija kao srpski. Novosadski dogovor jedni su, izgleda, potpisali neiskreno, drugi nevoljko, a treći su možda verovali da čine dobru stvar. Danas je lako biti sa zakašnjenjem hrabar i prebacivati potpisnicima Novosadskog dogovora oportunizam, ali to nije korektno. Ko je u ono vreme smeo da odbije nešto što je smišljeno u državnom i partijskom vrhu? Izgleda da tako smelih ljudi nije bilo među onima od kojih je zatraženo da dogovor potpišu, a ako bi ih bilo, verovatno bi prošli kao neznani junaci, ali takvi kojima se ni grob ne zna. * Promociji Enciklopedije u Matici srpskoj prisustvovao je i predsednik Tomislav Nikolić. Očekujete li da država ubuduće posveti veću pažnju nacionalnim kapitalnim delima? – Da, veoma se nadam većoj podršci države izradi Srpske enciklopedije. Ohrabruje to što su taj projekat podržali i predsednik Republike Srbije i ministar za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. *Za završetak SE predviđen je rok od dve decenije. Može li se njen završetak ubrzati? – Enciklopedije se obično pišu u ustanovama tipa leksikografskih zavoda, u kojima radi nekoliko desetina vrsnih stručnjaka. Srpska enciklopedija je projekat Matice srpske, SANU i Zavoda za udžbenike, ali na tom projektu je samo nekoliko stalno zaposlenih mlađih stručnjaka, čija primanja zavise od redovnosti pristizanja sredstava koja treba da se obezbeđuju budžetski, na osnovu Zakona o Srpskoj enciklopediji. Svi urednici i saradnici Srpske enciklopedije rade na tom projektu honorarno. U finansiranju Srpske enciklopedije bilo je i prekida i zastoja. Ako bi se Zakon o Srpskoj enciklopediji u potpunosti primenjivao, bez zastoja, tempo izrade svakako bi bio brži uz isti ili viši kvalitet. Kvalitet nam ipak uvek mora biti važniji od brzine rada. * Kako vidite naš odnos prema sopstvenom jeziku? – Istorija srpskog jezika nije tekla samo jednim tokom, niti samo u jednom smeru, niti samo pod jednim nazivom, ali je srpski jezik sačuvao i svoj identitet, kao jedinstvo suštinski istog u vremenu, i svoj integritet, kao jedinstvo suštinski istog u prostoru i društvu. Obaveza svih kojima je srpski maternji jezik, jeste negovanje srpskog jezika i podsticanje svega najboljeg u njemu. Negujući jezik, uzrastamo u njemu, a i on u nama. Rečju je stvoren svet, pa je i čoveku dato da rečju izražava svoje stvaralačke mogućnosti, koliko je za to sposoban i koliko je toga dostojan. * Šta bi se Srbima trebalo još dogoditi, pa da počnu da brinu, cene i čuvaju svoj jezik poput Francuza i drugih evropskih nacija?  – Prolazili su i drugi narodi kroz slične nevolje, pa su neki ipak nalazili dobra rešenja i oporavljali su se od opšte raslabljenosti. Sigurno bi se od njih moglo nešto naučiti, ako nam se danas kao državi uopšte dozvoljava da tražimo izlaz iz stanja u kojemo smo sada. Možda nekome, radi balansa snaga na Balkanu i nečijih globalnih geostrateških interesa, odgovora da budemo ovakvi kakvi smo sada, ili još manji i slabiji. Ako ne vodimo jezičku i kulturnu politiku koja je u našem interesu, vodiće nam je neko drugi. Oslabljene narode lakše je potčiniti i asimilovati. Poštovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma za Srbe treba da bude, i za mnoge jeste, izraz nacionalnog i ličnog samopoštovanja.RUSIJA SESTRA, A NE BRAT  * DA li je Rusija, istorijski gledano, bila naš oslonac i možemo li se u ovom teškom vremenu pouzdati u nju, kao u starijeg brata, kako mi to volimo da kažemo? – I Srbija i Rusija su imenice ženskog roda. Ne znam ko je smislio izraz stariji brat za Rusiju u odnosu na Srbiju, ali očigledno to nije dobro smišljeno. Uzgred, prvi značajniji kulturni uticaji Istočnim Slovenima su stigli od Južnih Slovena, a ne obratno. Ali ta vrsta nadgornjavanja o tome ko je stariji nema smisla. Rusija je često bila oslonac srpskom narodu, posebno u odbrani vere, kulture i teritorije, i nikad nas nije vojno napala, niti je bila član nekog vojnog saveza protiv Srbije. Srbija nije imala pouzdanijeg saveznika od Rusije mada u srpsko-ruskim odnosima nije baš sve išlo lako i glatko. * U čemu je spas? – Ne mislim da je spas u ekonomskim i političkim reformama kojima bismo sve više ličili na svoje tlačitelje, nego pre svega u preispitivanju sistema vrednosti. Ako se većina naroda okupi oko pravih vrednosti i čvrsto se za njih založi i intelektualno, i emotivno i operativno, potrebna rešenja će se naći. Bez posvećenosti se ništa veliko ne može postići. Uostalom, svako od nas pre nego što potraži krivce u drugima, može se zapitati da li je učinio sve što može, a pošto verovatno nije, da počne od sebe, barem od razvijanja sopstvene dobronamernosti. * Kako to rade drugi narodi? – I Srbi, pored svih svojih kvaliteta, imaju šta da uče od drugih naroda, od Japanaca do, na primer, Jevreja, Grka, Rusa itd., pogotovu od Rusa, koji su nam bliži od mnogih drugih po mnogo čemu, a pre svega po preovlađujućem pogledu na svet i sistemu vrednosti. U Rusiji postoji jasan program vođenja jezičke politike, koji je institucionalizovan, koji se zasniva na odgovarajućem jezičkom zakonodavstvu, naučnoj i didaktičkoj literaturi kao i na obrazovanim kadrovima, i koji, što je najvažnije, uspešno funkcioniše. Ni tamo nije sve idealno, ali su njihova iskustva u vođenju jezičke politike nesumnjivo dosta uspešna. * Autor i koautor ste nekoliko univerzitetskih udžbenika i udžbenika za osnovce i srednjoškolce. Šta to „škripi“ u našem obrazovnom sistemu, te nam mlade generacije odlikuju vrlo skromno opšte znanje i nedovoljno poznavanje maternjeg jezika?   – Očigledno je da je nešto trulo u temeljima sadašnjeg obrazovnog sistema. Da li je to posledica nesolidno izvedene reforme ili je sistem s namerom tako postavljen, o tome sada ne mogu suditi, ali je svakome jasno da postajemo narod sa sve skromnijim opštim obrazovanjem i, pogotovu, vaspitanjem, a takvim se narodom lakše manipuliše. Najboljih će tako biti sve manje, jer nekima neće biti ni data prilika da se razviju, a drugi će otići tamo gde misle da će im biti bolje. Taj proces je odavno počeo. S druge strane, privilegija mog, profesorskog poziva jeste u tome što se svakodnevno uveravam da dolaze u talasima nove darovite generacije, koje mogu biti uspešne u razvijanju pravih vrednosti uprkos svemu na šta se sad žalimo. * Jesmo li više dobili ili izgubili hvatanjem u „bolonjsko kolo“? – I da nije bilo reforme univerziteta, koja se tako zove, neke reforme bi svakako bilo jer su promene bile potrebne. Ova reforma ima i dobre i loše strane, više ove druge. Žalim za mnogim vrednostima univerzitetske tradicije u Srbiji, koje smo ovom reformom nepotrebno i brzopleto odbacili. * Da li bi reformu trebalo započeti od naziva univerziteta? – Trebalo bi. Mnogi univerziteti u Evropi nose nazive po svetovnim i duhovnim ličnostima koje su posebno značajne u kulturnoj istoriji sredine kojoj univerzitet pripada, kao uzori koji nadahnjuju. Univerzitet u Beogradu trebalo bi da se zove Univerzitet Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa, utemeljivača samostalnosti Srpske pravoslavne crkve i jednog od utemeljivača srpske države, diplomatije, prava, zdravstvenog sistema, utemeljivača srpske prosvete i lepe književnosti. Kao što u Nemačkoj jedan od najpoznatijih univerziteta nosi ime Martina Lutera, u Škotskoj Sv. Andreja, u Engleskoj Svete Trojice, u Bugarskoj Sv. Klimenta Ohridskog, u Makedoniji Sv. Kirila i Metodija i tako dalje, pa na njima studiraju i predaju pripadnici različitih konfesija, agnostici i ateisti, tako, i još više, ima osnova da se Univerzitet u Beogradu nazove Univerzitet Svetog Save. Svetli likovi velikih ljudi mogu imati neobično jaku vaspitnu funkciju, što je uvek, a pogotovu sada, nasušno potrebno. * Šta bi država i nadležna ministarstva trebalo da urade na poboljšanju obrazovnog sistema i na zaštiti srpskog jezika i ćirilice? – Pre svega, da ne krše čl. 10 Ustava Republike Srbije. Ako neka država ne poštuje u potpunosti svoj ustav, tu prestaje svaki razgovor o pravnoj državi, demokratiji, pravima čoveka itd. * Šta je Srbiji od Kosova i Metohije ostalo? – Ko ne nosi u sebi Kosovo i Metohiju, ne zaslužuje da ga ima ni u svojoj državi. Zato Kosovo i Metohiju treba imati, pre svega, u sebi. Srbi su nekoliko vekova opstajali i opstali bez države zahvaljujući jakom verskom, etničkom, jezičkom, istorijskom samopoštovanju. U temelju tog osećanja su i pravoslavno hrišćanstvo, i Sveti Sava, i Sveti knez Lazar, i naziv naroda, i naziv zemlje, i naziv jezika, i srpska ćirilica, i Kosovo i Metohija, i Njegoš, i Karađorđe, i Jevrosima majka, i Nikola Tesla… sve se ne može staviti u jednu rečenicu – onoliko koliko zaslužujemo da ih imamo kao najbolji deo sebe. Iako izgleda paradoksalno, u vremenu kada smo bili bez države, bili smo u pogledu čvrstine identiteta kompaktniji nego danas. Uporedo sa stvaranjem nove srpske države počeo je, nažalost, proces rastakanja pojedinih komponenti etničke samobitnosti, što sada ugrožava i same temelje države. Kao kod svake bolesti, destruktivni uticaji koji su dolazili spolja sve više su pridobijali za podršku samorazarajuće činioce iznutra. * Da li približavanje Srbije EU, istovremeno znači i udaljavanje od Rusije?   – Razumno približavanje Srbije zemljama EU shvaćeno kao saradnja bez uslovljavanja ne mora značiti udaljavanje od Rusije.