samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Prosta ti bila moja ljubav živa By: [Glasnik] Date: Januar 19, 2014, 11:01:05

Prosta ti bila moja ljubav živa



    ŠTO se bore misli moje Iskustvo mi ćutat veli Bežte sada vi oboje Nek mi srce govori…   Tamburice su, najpre, udarile uvod, da ne kažemo: uvertiru. Mladi ljudi su poskakali oko stola. Čitava kafana, jedna skadarlijska (da joj ne pravimo besplatnu reklamu) bila je na nogama, pre dva dana, oko ponoći. … Nek mi srce govori… Tražio se refren više ili “bis”, kako se to danas kaže. Potom su se nizale “Ruže male”, od kojih je “Bila jednom ruža jedna”. Ona, koja je cvala “Pod prozorom”, ispod koga je, možda, viđena “Emina”… I sve je, to, tako, teklo pored “Čađave mehane”, do “U ranu zoru”. U međuvremenu je “Krčmarica”, u konkretnom slučaju – veseli konobar točio vino. Prizivale se “Đuvegije, gde ste da ste”… Milovane su “Garave i plave”, da bi svi na kraju “Bolovali od ljubavi”, prizivajući čežnju dodira, kao nekad. Pevalo se, sve do “Milkine kuće na kraju”, nazdravljalo do kraja noći u kojoj su ostale sve Jane, Tamare, Jelene, Fatime koje su za ljubav i život davale, čekajući žute dunje – carigradske. Ali “Ima dana”, kaže pesma koju je davno u Beogradu ispevao činovnik poreske uprave, pripadnik nekadašnje skadarlijske boemije, prijatelj tadašnjih pisaca, glumaca i kelnera. On je svoj život stavio u pesmu “Jer nije znao šta da radi”. Može se zaključiti da je tada bilo – posla, pa je mogao da bira. Ali je sasvim sigurno da je bilo pesme, ljubavi i dodira koje danas zamenjuju nesrećne a potrebne SMS poruke. Vreme je nametnulo nova pravila. I nove običaje. Autor pesme “Ima dana” je – bezimen. Pesma je ostala. Ali, glavu na panj da iko od ovih mladih ljudi koji dižu ruke dok ječe tambure i prate ih samo u delovima pesama, zna ko su autori stihova koji, posle gotovo dva veka, zatežu žice u srcima ovovremenih. I zašto su se, upravo one, toliko dugo održale. – Ne znam, majke mi, pesma mi se sviđa i muzika je dobra – stiže odgovor momka iz ove vesele družine. – Mene, lično, ovi stihovi pogađaju. Bliži su mi. A, pesmu s početka, iz koje smo izdvojili tekst-strofu, pisao je knez Mihailo Obrenović (1823-1868). Svoju ljubavnu dilemu između zakonite žene Julije Hunjadi, s kojom je devet godina bio u braku i žarke želje za Katarinom, unukom strica Jakova Obrenovića, pretočio je u stihove. Najlepše stihove balkanskog Hamleta, kako su ocenili tadašnji francuski književni kritičari. Kako god da su je ocenili, pesmu je prihvatio “ceo mladi Beograd”. Kako nekad, tako i sad. Ova pesma podiže mlade ljude od stolova. – Zašto? Odgovor je jednostavan – kaže Nevena Kujundžić, muzikolog. – Pesma je nastala u srcu autora, kasnije je pojačana pismom muzike. Na našu sreću, i pesma i muzika su sačuvane. S vremena na vreme, muzika je nadograđivana, ali je suština da u stihovima nema laži ni prevare. Zato će trajati. Kao što traje “Emina” Alekse Šantića, “Ribareva kći” Augusta Šenoe, “Tamara” Vojislava Ilića, “Ruže male” Hajnriha Hajnea… I druge pesme koje su nadživele vekove, uprkos svim menama i promenama, modi i politici. Suština je da su jednostavne, iskrene, a pre svega životne. Ima li ičeg dragocenijeg od činjenice da je jedan knez toliko patio da je svoju patnju morao da poveri stihovima svoga srca. NaŠ sagovornik, ubrajajući ovu pesmu među starogradske, varoške, kao baštinu ovih prostora, navodi i druge, koje žive “bez začina modernih muzičkih kultura”, nabraja čitav niz autora koji su nam ostavili “bogatstvo poezije u pevanju”.BILA JEDNOM RUŽA JEDNA U NAŠOJ poeziji, ali i u svetskoj, bila je i ostala samo “Ruža jedna”, Milorada J. Mitrovića (1866 – 1907). Bila i ostala: “U majke je kćerka bila, kao dan lepa, ko cvet čedna, pa zavole jedno momče, bila jednom ruža jedna… Al’ to momče leptir beše, i nju prezre srca ledna, drugoj momi ruku dade, bila jednom ruža jedna”. – Nedostižna je lepota pesme “Ne luduj Lelo” Milorada Petrovića, u trenutku kada je mladi ljudi pevaju – navodi Kujundžićeva. – Kakva je čežnja ovovremene generacije dok traže da donese vino “Krčmarica” Marka Nešića… Dok sanjaju da i oni, nekad, kao Jovan Jovanović Zmaj čekaju “Pod prozorom” svoju ljubav, njenu ruku. Ili, da, kao nekad Velimir Rajić u pesmi “Na dan njenog venčanja”, oproste u trenutku kada se “ruše svi lepi snovi” i viteški kažu: “Prosta ti bila moja ljubav živa” (“I srušiše se lepi snovi moji, jer glavu tvoju venac sad pokriva, kraj tebe drugi pred oltarom stoji, prosta ti bila moja ljubav živa”). Inspiracija je do bola čista. Ljubav u kojoj se, iskreno, uzdiže, pati i strada. Kao u pesmama o ribarevoj Jani, kao u, pre gotovo dva veka nastaloj, priči o “Dvoje mladih”. Obe završavaju tragično. Ovi stihovi, do srži istinski, i posle toliko godina u mladim ljudima, ipak, bude emocije. A ja mislim: najlepše je da se žrtvuješ za ljubav. Ona je čista. I ona sve pokreće. Nevena Kujundžić, uz razumevanje da mladi ljudi danas uglavnom malo čitaju “pa zato i ne znaju ko su autori pesama koje pevaju”, kaže da je dobro barem da neke stihove pamte. Dodaje da bi vredelo da barem jedan dan pretražuju stihove o ljubavi na koje dižu ruke i pevaju. – To bi ih oplemenilo – poručuje. – Plemenito je žrtvovati se za ljubav. Kulturolog Milana Đorđević smatra da su odabrane starogradske pesme, koje su dobile epitet neprolazne vrednosti, nadahnute prostodušnošću i spontanošću. – One su istinski rukopis srca i zato su sačuvane. I sve što je istinsko, sačuvaće se. Jer, ko bi mogao da zameri pesmi “Na te mislim kada zora svane”, koja je često pevana, možda, kao i ona kneza Mihaila “Što se bore misli moje”. To je pesma koju bismo mogli da nazovemo “Plan za jedan dan ljubavi”. Otvara se zorom, svitanjem, a zatvara zebnjom… Ovde se može govoriti o potpunoj posvećenosti: u pesmi – prema ženi koja je njegova “pesma nad pesmama”. U drugom smislu, posvećenost uopšte, porodici, prijateljima – potrebna nam je nasušno. Jer, ako mislite samo na sebe, prolazno je. I, kad prođe, iza toga ništa ne ostaje.  GRAĐANSKO PESNIŠTVO NARODNOG DUHA STAROGRADSKE pesme su važan segment muzičke baštine Srbije, ali nažalost još nedovoljno istražen – kaže Marija Dumnić iz Muzikološkog instituta SANU. – Ovaj muzički žanr specifičan je po tome što ima elemente umetničkog stvaralaštva: kompozicija u narodnom duhu, a građansko pesništvo.