samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
DRUGA STRANA: Malo veliko platno By: [Glasnik] Date: Januar 18, 2014, 04:00:07

DRUGA STRANA: Malo veliko platno



    Ne tvrdim ali verujem da ne postoji nijedan američki film u kojem zastava (manja ili veća) te zemlje ne defiluje kroz minimum deset kadrova: na kući, na motoru, u kabinetu, na radnom stolu, na zidu trošne kafane u dubokoj provinciji, ispred palate pravde, pozorišta, na ogradi auto-otpada. U Holivudu je to normalno, stvar pristojnosti, nešto što se podrazumeva. A srpski film? E, tu se zastave doživljavaju kao provokacija, nacionalizam, čak uvreda. „Marš na Drinu“ poslednji je srpski film gde nacionalna zastava ima funkcionalnu poziciju i nije predmet sprdnje. Sličnu ulogu srpska trobojka, istina, igra i u Dragojevićevim „Lepim selima…“, ali oko tog ostvarenja postoje podeljena mišljenja. Oni sa negativnim stavom kreću od pozicije da „Lepa sela…“ nisu srpski već antisrpski film. Nevažno, bar u ovom slučaju. Želi se reći nešto drugo: srpske filmadžije i dalje beže od nacionalno-istorijskih tema brže i dalje nego sotona od tamjana. Po okončanju ere partizanskog filma, gde je, istina, bilo „incidenata“ od autora kao što je Živojin Pavlović, srpski filmski stvaraoci okreću se najpre laganim komedijama, među kojima je bilo banalnih ali i vrlo uspelih, da bi potom krenuli s plagiranjem smrdljivih holivudskih splačina, sa gotovo identičnim scenarističkim postavkama, kadrovima, likovima, dijalozima. To bezidejno tumaranje kroz paučinu satkanu od tehnološkog savršenstva i zastrašujućeg netalenta uništilo je savremeni srpski film pre nego što je takav nastao. Anacionalna, da ne kažem antisrpska, pozicija u stvaralačkom naponu savremenih srpskih filmadžija postala je podrazumevajuća. Ako scenario nije bar kritički intoniran prema svakoj srpskoj stvari, po njemu se neće snimati. Obrazloženje uvek isto: nema para. U vreme izdisaja klasičnog partizanskog filma bivše Jugoslavije, valja podsetiti, snimljen je 1981. godine „Banović Strahinja“; inspirisan srpskom istorijom, ali u izvedbi tu srpske ruke gotovo da nije ni bilo: scenario i režija Vatroslav Mimica, produkcija nemačko-jugoslovenska, glavni glumci Franko Nero, Sanja Vejnović i Dragan Nikolić. Jedino je Nikolić iz Srbije. Ponet događajima i postkomunističkim buđenjem naroda, Zdravko Šotra je snimio 1989. godine film „Boj na Kosovu“. Takav istorijski događaj ne stavlja se na filmsku traku bez najmanje 100 miliona dolara. Šotra nije imao da plati ni lokalne statiste, što se vidi u svakom kadru. Izgleda da je taj film, tačnije neke ocene o njemu u inostranstvu, ulio strah u kosti srpskim stvaraocima i doveo do ovoga što danas imamo. Naime, u dokumentarnom serijalu Bi-Bi-Sija „Smrt Jugoslavije“, snimljenom devedesetih godina, Šotrin film „Boj na Kosovu“ uzet je kao primer srpske nacionalističke euforije. Ko će nakon toga da snimi film inspirisan Stevanom Sinđelićem, Karađorđem, Vojvodom Vukom, Milunkom Savić, majorom Gavrilovićem. Znači li to da je srpski film zauvek odbacio srpsku istoriju kao inspiraciju? Ne. Ovde je, pre svega, reč o velikom nedostatku talenata i manjku hrabrosti. Čekamo da se prvo pojavi, a drugo da nestane.