samo-opusteno Sportske Vesti
Pages: 1
Bajković: Robi mi je spasao život! By: [Glasnik] Date: Januar 03, 2014, 00:15:27

Bajković: Robi mi je spasao život!



    ODAVNO su prošla vremena kada su fudbaleri u Srbiji uspevali da odrade i četvorogodišnji ugovor, a kamoli da provedu deceniju u dresu istog kluba.   Kada 14. januara 2014. bude obeležio deset godina od dolaska na „Marakanu“, golman Crvene zvezde Boban Bajković još jednom će se potvrditi kao atipična figura domaće sportske scene, čovek koji ruši stereotipe i jedini svedok godina Zvezdinih stradanja.   Samo on od svih igrača, trenera i čelnika poznaje svaki olujni vetar koji je šibao niz Ljutice Bogdana od 2004.   – Malo ko je doživeo deset godina u jednom klubu i velika čast mi je što sam toliko u Zvezdi. Neću ponavljati koliko volim klub, to znaju i ptice na grani. Dovoljno je da kažem da se osećam kao dete Zvezde, a svi teški dani samo su me još više vezali – s ponosom govori Bajković. Otkako je harizmatični Cetinjanin došao u Zvezdu, promenilo se 19 trenera i šestorica predsednika! – Doveo me je Džaja 2003. na probu. Nema šanse da sam mogao i da zamislim da ću ga i ispratiti i dočekati. Daj bože da mu jednog dana budem desna ruka u Zvezdi.NE DAM ĆERKU NI ZA DEVET JUGOVIĆA BOBAN ima ćerkicu Unu i kaže da se navikao na ulogu oca… – Uh, jedno vreme je bilo problema. Hteo sam da je dam u oglas zbog plakanja. Nije mi dala oka da sklopim. Ali, sad je ne bih dao ni za šta! Kod mene u Crnoj Gori sve daju za sina, ali moju Unu ne bih dao ni za devet Jugovića! To tek shvatiš kad dobiješ žensko dete. Kad ti se nasmeje, nema sina koji bi mogao da je zameni – kaže Bajković.  Prve dane pamti po najlepšem… – Sve je bilo super, treneri Muslin i Stojanović bili su zadovoljni i rekli mi „hajde, mali, tri meseca nazad u Lovćen da braniš, pa te vraćamo na zimu“. Održali su reč i mojoj sreći nije bilo kraja. Otac, majka i ja od uzbuđenja nismo spavali te noći kad su mi javili da ujutro dođem.Stigao je u šampionsku generaciju… – Golmani su bili Ranđelović, Dišljenković, Milašinović, paklena konkurencija. A tim sjajan – Vidić, Žiga, Đorđić, Perke… Uzeli smo titulu, klub je bio finansijski sređen, sve je funkcionisalo. Nadam se da će s Džajićem opet doći to lepo vreme. Dugo je čekao šansu, proveo po šest meseci u Sartidu i Sremu, a debitovao tek 2008. u pobedi protiv Vojvodine (5:1). – Debi ću pamtiti po tome što mi je prvi kontakt s loptom bio dribling i umalo nisam izgubio loptu. Sale Janković je pretio s klupe u stilu „naj..aćeš posle“, a ja sam mu samo namignuo.LEPEZA JEDNA od anegdota iz života u Zvezdi vezana je za derbi u martu 2012. kada je Bajković posle pobede s mikrofonom vodio navijanje, uz neprimereno skandiranje Partizanu… – Bio sam kažnjen s 30.000 dinara, a u svlačionici mi je Robi rekao: „Jao, vratiću te ja kod Zorice Marković u ‘Lepezu’, odakle sam te i izvukao i stavio na gol. Pa tamo kod nje pevaj!“ Čuo je valjda da se u to vreme nisam vadio iz kafane – smeje se Bajković. Bajko priznaje da nije ni očekivao da će odmah braniti. Kod Jankovića je upisao četiri utakmice, a onda opet čekao i zagazio na tamniju stranu života. Sve do početka 2011… – Da nije bilo Prosinečkog ne znam gde bih bio danas. Robi mi je spasao život! Uveliko sam krenuo vanfudbalskim putem, spominjan sam samo u nekim drugim kontekstima, jer kao šesti golman nisam imao ni utakmice, ni karantin, samo mnogo slobodnog vremena. Ima i mojih i tuđih grešaka. Bio sam razočaran… Toliko da umalo nije rekao „zbogom“ fudbalu!- Razmišljao sam o tome. Bilo je teško, nisam se video nigde i Robiju se zahvaljujem što je skupio hrabrost i pustio me da branim. Za mnoge trenere bio je samo talenat, ali pre svega „luda glava“. Prosinečki nije krio da je baš mangupska crta Bajkovog karaktera bila presudna u izboru golmana.NAJGORE KOD DAN TANE AKO se najbolje živelo u prošlom mandatu Dragana Džajića, crni dani su došli nekoliko godina kasnije… – Najgori period je bio kod Dan Tane. Tada su u klubu bili ljudi koji ne vole Zvezdu, kao što je Ilija Ivić. Kad možeš kao direktor da uzimaš platu od 25.000 evra, onda ti nije stalo do kluba. Sve je bilo grdno tada, ne ponovilo se…  – Mnogim trenerima je smetao moj način života, ali Robiju nije. On je to valjda gledao kroz sebe. Koliko čujem bio je sličan meni, voleo je i da zapali cigaretu i sve živo… Boban tvrdi da je znao da će mu se život promeniti kad počne da brani. – Tako je i bilo. Stao sam na gol, smirio se, oženio… Sad, više ne bih mogao da se vratim u kafanu. Imam porodicu i ne bih je menjao ni za šta. Eto, s Robijem je i mene pogledala sreća, bez koje ništa ne može u životu. Jer kad majmun okrene dupe, onda sve ide naopako. Dok premotava film ovih deset godina, Bajković žali samo za jednim… – Za titulama! Najviše za prošlom sezonom kada smo s Pintom došli na bod, ali smo u odlučujućem derbiju jednom šutnuli na gol…Iako uz svoje ime može da veže tri titule jer je bio član ekipe 2004, 2006. i 2007, Bajko „priznaje“ samo trofej u čijem osvajanju je kao akter učestvovao.TETOVAŽEGODINE burnog života donele su i tetovaže na telo. Ni sam ne zna koliko ih ima, ali pamti kako je otac reagovao na prvu… – U stvari, imam samo jednu, ali iz stotinu slika, jer kreću od jedne ruke, a završavaju se na drugoj. Kad sam počeo da se tetoviram rekao sam ćaletu da su privremene i da će se skinuti za dva-tri meseca. Bilo je leto i rekao mi je: „Ajde sad pođi dolje do Budve, pa u plićak i dobro se istrljaj. Čist da dođeš kući!“ I tako je prolazilo leto za letom i onda je shvatio da slana voda ne pomaže – seća se Boban i ne propušta priliku da roditeljima i bratu oda priznanje što su ga trpeli sve ove godine. – Od kada branim, imam samo jedan Kup i sve bih dao za titulu. Za to živiš i teško podnosiš kad su oni (Partizan, prim.a.) prvi. Mislim da sada imamo velike šanse jer smo na pauzu otišli s minus jedan, a ne kao pre sa sedam-osam ili čak 11. Prava na grešku nema, to znaju i u upravi i zato ne sumnjam u dobar prelazni rok i šampionsko proleće. Iz rivalstva s Partizanom nije stekao prijatelje s druge strane brda, ali jednog igrača neizmerno poštuje. – Saša Ilić je i kao sportista i kao čovek ostavio najpozitivniji utisak na mene. Ali niti se družim s nekim od njih, niti bih mogao. Ne krijem, mrzim Partizan. Ali, ne igrače, već klub. S fudbalerima se uvek pozdravim, ima dobrih momaka i poštujem ih. Oni vole svoj klub, ja svoj i to je to. O prelascima iz jednog u drugi klub ima čvrst stav…. – To mi nikad neće biti jasno. To je kao da izdaš majku ili oca. Najgore nešto. Ali, svako je kovač svoje sreće…Posebno mesto u Bajkovom srcu zauzimaju Zvezdini navijači. – S njima sam deset godina, bio sam dosta puta i na „severu“ dok sam bio šesti golman. To je ljubav koja se ne može opisati. Evo, ovi mučenici osvajaju titule, a dođe im dvesta ljudi na proslavu. A mi šest godina bez titule, pa na Spartak i Donji Srem dođe po 40.000. Mi kiksnemo u subotu, oni opet dođu u sredu, mi na „minus 11“, a stadion – pun. Kako onda da ih ne gledaš kao porodicu? Ma kao da su mi svi iz kuće, ko da su mi braća. U poslednje vreme sve više se govori o Bajkovom odlasku u inostranstvo… – Prvo da osvojimo titulu, pa ćemo videti. Nikad ne bih išao iz Zvezde samo da bih otišao, jedino ako mogu da obezbedim egzistenciju. Ovde sam iz ljubavi, tamo negde ću biti samo zbog novca. I predsednik i navijači bi voleli da ostanem, ali i da zbog porodice zaradim „preko“ neki dinar, pa da se vratim. To mi i jeste u glavi, pa makar i da budem ekonom. Samo da radim nešto za ovaj klub. Uvek ću biti zahvalan Zvezdi na svemu što mi je dala i to ću i pokazati kad se jednog dana vratim. Ako ikada i odem…