samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Tradiciju cenimo – samo na papiru By: [Glasnik] Date: Decembar 22, 2013, 16:00:10

Tradiciju cenimo – samo na papiru



    KADA prosečan Srbin posle posla otvori bocu sa nemačkim natpisom na crvenoj etiketi, na kraj pameti mu neće pasti da pije pivo iz najstarije pivare u Srbiji. Čak i najbolji poznavaoci fudbala neće se setiti da su FK Bačka iz Subotice, FK Šumadija iz Kragujevca ili beogradski BASK gotovo vršnjaci sa mnogo poznatijim Real Madridom, Mančester junajtedom ili Ajaksom. Lovci iz Raške imaju udruženje starije od vašingtonskog Karnegijevog naučnog društva, a ni „Letopis Matice srpske“ po starosti nema konkurenciju među književnim časopisima u Evropi. “Vajfert”, najpoznatiji brend pančevačke pivare osnovane još 1722. godine, međutim, danas se toči u Zaječaru. Klubovi stariji od veka dave se u regionalnim beton-ligama, a drevni „Letopis“ deli gorku sudbinu svih ostalih književnih magazina u zemlji. Sve ovo govori o privrednoj, sportskoj i kulturnoj tradiciji našeg naroda, ali i o nemarnom i hladnom odnosu koji gajimo prema vrednostima iz prošlosti. I dok stranci svoju tradiciju čuvaju sa pijetetom, hvale se njome i punih pluća je pokazuju, na čemu im sa pravom zavidimo, za svoju – ne hajemo. I ne samo to, već je često i krijemo, krivotvorimo, pa i vandalski na nju nasrćemo. Kako drugačije objasniti činjenicu da je najstarija beogradska kafana “Znak pitanja”, koja postoji skoro dva veka, pre desetak godina jedva izmakla gašenju, i to najviše zahvaljujući otporu javnosti. Damoklov mač zatvaranja već godinama visi i nad čuvenom knjižarom “Geca Kon”, koja bi komotno mogla da se proglasi kulturnom ustanovom od nacionalnog značaja. Istovremeno, zanemarujemo činjenicu da je Narodno pozorište u Beogradu svega dvadesetak godina mlađe od Bečke filharmonije, milanske Skale ili Boljšog teatra u Moskvi. ŠKOLE JOŠ IZ 18. VEKA  SRPSKA kultura se razvijala bez državnih ustanova od pada Despotovine 1459. pa sve do 1878. Sociolog Zoran Avramović podseća na ustanove-međaše srpske kulture, među kojima je u prvom redu Srpska pravoslavna crkva.  – Osnovne institucije kulture bile su Matica srpska, osnovana 1826, Karlovačka gimnazija iz 1791. i Velika škola iz 1863. Prve javne biblioteke osnovane su posle 1832, kada je stvorena Narodna biblioteka u Beogradu. “Društvo srpske slovesnosti” osniva biblioteku 1842, “Serbski liceum” 1844, a “Čitalište beogradsko” 1846. Biblioteka Matice srpske je osnovana u Pešti 1838.(“Knjigohranilište”). Temelje naše kulture i obrazovanja udarili su u 19. veku Obrenovići, čije su zasluge doskoro osporavane i pogrešno tumačene. I ubistvo kneza Mihaila, umnog i prosvećenog vladara, kao i etikete koje su mu godinama kačene, pokazuju tipično srpski odnos prema prošlosti, ali i prema vremenu u kome živimo. Iako smo kao narod skloni da se pozivamo na tradiciju, slavnu istoriju i čuvene pretke, ili lamentiramo nad minulim godinama kada je sve bilo lepše, bolje i kada se znao red, praksa pokazuje drugačije. Činjenica je da se na tradiciju, prošlost i zaslužne građane ne osvrćemo mnogo, naročito kada treba usvojiti duh vrednosti novog vremena. Verovatno je o tome mislila i najveća heroina Prvog svetskog rata Milunka Savić, kada je sa svojih devet pretrpljenih rana i sedam odlikovanja dane mira provodila radeći kao čistačica ili bedinerka, ili zaboravljeni inženjer Dobrivoje Božić, zahvaljujući čijem izumu i danas koče vozovi u svim delovima sveta. Primeri ovo dvoje, u svetskim razmerama jedinstvenih ljudi, manje govore o njima, ali mnogo više o kolektivnom sećanju našeg naroda i sklonosti da zaboravljamo značajne ljude i događaje. Ništa bolje ne prolaze ni ustanove i udruženja. Mnogi od njih u krugu su najstarijih ne samo na Balkanu, nego i u istočnoj Evropi. Pojedine ustanove su opstale uprkos ratovima, razaranjima i ideologijama i danas svedoče naše trajanje, istoriju i kulturu. Problem je, međutim, što je malo ko u državi svestan njihovog trajanja, pa i značaja. Da veoma stare ustanove kod nas gotovo ne postoje, ali i da su retke preživele iz prošlih vekova izuzetno dragocene, smatra istoričar Čedomir Antić. – Naša crkva postoji gotovo 800 godina, ali u sadašnjem organizacionom obliku tek nešto duže od osam decenija. Veliku tradiciju imaju ustanove preko Save i Dunava – pre svih Matica srpska i njen “Letopis”. “Letopis” je, prema pisanju Borislava Mihailovića Mihiza, bio najstariji časopis kulture koji je neprekidno objavljivan u Evropi. Beogradski je najstariji južnoslovenski univerzitet i, pored atinskog, među najstarijima na Balkanu. Mnoge ustanove dugo traju u istočnoervopskim i balkanskim okvirima, ali su u međuvremenu menjale ime, neko vreme nisu postojale, ili im je donekle izmenjena suština. Tako je, napominje Antić, sa našom vojskom, policijom, sudstvom, udruženjima, pozorištima… Veliki broj njih je i ugašen, što nikako nije smelo da se desi. Jer, drugi narodi čak i kad nemaju istoriju i tradiciju izmišljaju je i natežu, a mi se prema svojoj odnosimo nemarno i bahato. Tako su, podseća sociolog kulture Zoran Avramović, uništene mnoge zadužbine, izdavačka preduzeća “Nolit” i “Prosveta”, novinske kuće… – Zahvaljujući zadužbinarima, tokom istorije su podizani manastiri, a sredinom 19. veka kulturne ustanove. Dovoljno je podsetiti na dobročinstvo Ilije Milosavljevića Kolarca i Miše Anastasijevića. A danas “Kolarac” grca u dugovima – napominje Avramović.NE ZNAMO NI ZA ŽIVE LEGENDE KADA je na proslavi pola veka od izgradnje stadiona Crvene zvezde, na travu “Marakane” izašao Trifun Mihajlović, ogromna većina od 50.000 prisutnih navijača našeg najtrofejnijeg kluba u sebi se zapitala ko je čovek koga najavljuje zvanični spiker. Reč je o legendi kluba, koji je kao omladinac postigao prvi gol na novom stadionu. I dok mladi zvezdaši ili partizanovci ne znaju čak ni ko su žive ikone klubova u koje se kunu, udruženja navijača sa britanskih ostrva počast redovno odaju svima koji su ikada obukli klupski dres. Navijači, primera radi, škotskog Seltika, za razliku od nas, pamte čak i datume smrti velikana koji su igrali još u 19. veku. Spomenici legendi toga dana ukrašeni su cvetom i obaveznim zelenim šalom, što je zadatak najmlađih navijača. Avramović ističe i da većina naših građana ovo ne zna, i što je tužnije, nije ih ni briga koje od svih tih institucija postoje i da li će preživeti. Jer gro populacije ne zna ni da li će opstati od prvog do prvog u mesecu, da li će isplivati firme u kojima rade i da li će sutra imati za hleb. Ali teret krivice za nezainteresovanost dobrim delom snosi i politička elita. – Srpski narod živi na prostoru koji je od davnina nemiran, a naše zemlje u novom veku nisu ujedinjene u funkcionalnu srpsku državu – ovu pojavu objašnjava istoričar Antić. – Ideologije fašizma i komunizma, koje su razorile slabe balkanske demokratije, bile su kobne za ovdašnja društva. Kako da govorimo o stabilnosti i trajnosti ustanova kada nam je glavni grad tokom proteklih stotinu godina razaran ili osvajan čak pet puta. Antić dodaje da srpski narod često nije imao izbora. Velike sile ukidale su njegove ustanove silom i nametale mu druge. Ipak, postoji i specifična reakcija srpskih elita: – Prvi ljudi naše politike, privrede i kulture, često veruju da istorija počinje od njih ili da su naša iskustva loša, nedovoljna i čak sramotna. Poredeći odnos Hrvata i Srba prema nazivima ustanova, zagrebački novinar Denis Kuljiš je primetio da je u Srbiji nepopularno uz nazive navoditi reč “srpski”. Naši modernizatori često ne razumeju da sve evropske države na prošlosti grade budućnost. Da je najveći problem u diskontinuitetu i razgradnji smatra i sociolog politike Ljubiša Despotović. On ističe da taj proces traje skoro ceo vek, još od ujedinjenja u zajedničku državu Srba, Hvata i Slovenaca. – Sa diskontinuitetom i razgradnjom nestale su i institucije koje dokazuju naše postojanje kroz istoriju – napiminje Despotović. – U vreme komunizma o njima se nije vodilo računa upravo zato što su – nacionalne. Čak i danas u eri globalizma vidimo odnos prema nauci i kulturi, iako je to jedino sa čime možemo da izađemo u svet i odgovorimo na predrasude i srbomržnju. On napominje da nacionalne kulturne institucije nisu u fokusu naše nacionalne elite, a upravo ona treba da uči narod kako da poštuje tradiciju i vrednosti. Tako nemamo posebne zakone koji bi zaštitili recimo Srpsko narodno pozorište, Maticu srpsku ili njen “Letopis” kao blago i institucije od posebne nacionalne i kulturne važnosti.