samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Da se SFRJ nije raspala i region i EU bi bili bolji By: [Glasnik] Date: Decembar 21, 2013, 20:01:38

Da se SFRJ nije raspala i region i EU bi bili bolji



    Da se SFRJ nije raspala već ušla u EU, ceo region Balkana bio bi “bolje mesto”, a Evropska unija ne bi bila tako podeljena i ranije bi se pozabavila važnim pitanjima koja je danas muče, zaključak je projekta saradnika Nemačkog saveta za spoljnu politiku (DGAP) iz Berlina Kornelijusa Adebara. “To je zanimljiva zamisao: zamislite kako bi Evropa izgledala da se Federativna Republika Jugoslavija nije raspala, već samo odbacila prefiks ‘Socijalistička’”, navodi se u tekstu na vebsajtu DGAP-a. Bili bi pošteđeni životi stotina hiljada ljudi u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i Sloveniji, EU ne bi bila tako podeljena i nemoćna pred ubistvima na svom pragu, a SAD ne bi morale da šalju vojnike na evropsko tlo prvi put od Drogog svetskog rata, navodi Adebar. “Ukratko, ceo region mogao bi da bude ‘bolje mesto’, a sa tim zaključkom bi se složili mnogi građani sada nezavisnih država naslednica”, smatra autor. On napominje i da bi ulazak Jugoslavije u EU predstavljao i niz izazova, budući da je reč o multietničkoj “mini-Evropi” i zemlji koju je u celini držala “sada strana ideologija i autoritarni sistem”. PRIKLJUČENJE Autor polazi od hipoteze da se Jugoslavija kandidovala za članstvo 1991. godine, a dve godine kasnije započela pregovore zajedno sa Austrijom, Finskom i Švedskom.Međutim, zbog problema sa visokom stopom nezaposlenosti, javnim dugom i inflacijom, kao i nekonkurentnim državnim kompanijama, njeno pristupanje bi trajao duže, pa bi se pridružila evropskom bloku na prelazu veka, zajedno sa Mađarskom, Estonijom i Maltom. Zahvaljujući ranijem početku ekonomske tranzicije, Jugoslavija bi evro kao valutu mogla da usvoji zajedno sa Grčkom, a “stare članice” bi, aplikacijom za članstvo u evrozoni zemlje u tranziciji poput Jugoslavije, insistirale na strožoj kontroli svih kandidata, pa bi treća grupa zemalja – Rumunija i Bugarska, članstvo stekle tek u ovoj deceniji. Pošto bi otklonila mogućnost rata u Jugoslaviji procesom proširenja, EU bi imala vremena da postavi novi spoljnopolitički sistem, a zahvaljujući usmerenju ka mirnoj tranziciji u istočnoj Evropi, Brisel se ne bi mešao u krvave sukobe u srcu Afrike – Somaliji, Ruandi i Kongu. Umesto toga, mnoge članice EU bi za to izabrale NATO, koji bi se i sam proširivao ka istoku i učestvovao u mirovnim misijama uglavnom van granica Evrope. Jugoslavija bi, pored toga, kao jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, omogućila EU da uspostavi odnose sa važnim silama u razvoju poput Indije, Južne Afrike, Indonezije i Malezije, što bi bilo važna prednost za EU, s obzirom na to da njeni “specijalni odnosi” sa mnogim svetskim regionima trpe zbog kolonijalne prošlosti pojedinih zemalja članica. Jugoslavija bi, sa skoro 24 miliona stanovnika, postala peta država članica EU, odnosno šesta nakon pridruživanju Poljske, navodi autor, ističući da bi FRJ imala više glasova u Evropskom savetu od Holandije, Portugala i Belgije. Relativno moćna na papiru, Jugoslavija bi sa šest republika, međutim, ostala slaba, smatra autor, navodeći da bi, recimo, Slovenija i Hrvatska mogle da se udruže sa regionima Bavarske, Katalonije i Škotske da bi se izborile za evropski uticaj i novac, dok bi Srbija bila u zastoju zbog komplikovanog sporazuma o podeli vlasti sa autonomnom kosovskom manjinom. Zato bi došlo do nove podele vlasti u EU, pa bi nadležnost sa vlada članica bila prebačena na evropske i na regionalne nivoe. Ipak, pretpostavlja autor, snaga decentralizacije u Jugoslaviji bila bi tako velika, da bi EU morala da olakša izdvajanje jedne republike. Taj “plišani razvod” bio bi presedan za independističke pokrete u starim članicama, pa bi EU činilo više manjih i srednjih država. Adebar ističe da se na osnovu ove hipoteze mogu izvući tri zaključka o današnjim slabostima EU. Prvo, EU bi ranije prilagodila svoja pravila za proširenje, pa bi bila bolje pripremljena za krize u Grčkoj i Španiji; drugo, fokusirala bi se na globalnu spoljnu politiku više nego danas, jer bi imala znatno manje razvijenu bezbednosnu i odbrambenu politiku; i treći zaključak, u formi otvorenog pitanja je: da li nacionalna država i dalje određuje okvir za rešavanje izazova u Evropi u 21. veku? “Multietnička članica sa slabom federalnom strukturom bi nagovestila današnje rasprave o podrivanju nacionalnog suvereniteta posle finansijske krize, povremene žalbe o prekidu demokratije širom Evrope ili pokretima za nezavisnost u Kataloniji i Škotskoj”, smatra autor. On poručuje da upravo u tom pogledu Evropa mora hitno da se pozabavi ovim osnovnim izazovom. “Daleko od toga da bi članica sa imenom Jugoslavija dala korisne odgovore, ali bi bar primorala EU da se tim pitanjem pozabavi mnogo ranije”, zaključuje Adebar.