samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Teške i neobične sudbine žena srpskih vladara By: [Glasnik] Date: Oktobar 27, 2013, 16:00:45

Teške i neobične sudbine žena srpskih vladara



   NEMA mnogo privatnog u životu vladara, a još manje u njihovoj smrti koja se po pravilu pretvara u spektakl. Svaki mauzolej, od piramida egipatskih faraona do Kuće cveća je kultno mesto sa svrhom da vladarsku porodicu pretvori u mit, a njenu ideologiju i sistem vrednosti nametne kao ideal.Međutim, mit o vladarima Srbije i Jugoslavije ruši se na priči o sudbinama i sahranama njihovih žena, od kojih nijedna nije umrla u dvoru prirodnom smrću, kažu naučnici.- Uvek je postojala politička upotreba smrti javnih ličnosti, naročito vladara. Pokojnici nemaju ništa od tog spektakla, on je potreban samo organizatorima ceremonija da bi se promovisali kao naslednici. Tako se kreira kult vladara s namerom da se unese u svakodnevnu upotrebu kao istorijska istina – objašnjava prof. dr Milan Brdar, naučni savetnik Instituta društvenih nauka i bivši predsednik Srpskog filozofskog društva.On podseća na to da su pogrebi vladarskih porodica Srbije u poslednjih dva veka bili česti i da su se kretali između krajnosti, od tajnog sahranjivanja do dugogodišnje žalosti. Na primer, posle prevrata 1903. poslednji Obrenovići su sahranjeni u gluvo doba noći, u stare rake kraj tadašnje male crkve Svetog Marka. Spomenik su im podigli tek austrougarski okupatori 1917. godine.SPEKTAKL ZA HLADNI RAT U Srbiji koja promoviše vladavinu prava zbog iracionalnih razloga krše se najosnovniji zakoni, smatra prof. dr Milan Brdar. – U kratkom roku Srbija koja deklarativno teži ka Evropi krši elemantarne civiliacijske propise o sahranjivanju i od toga, da bude još gore, pravi spektakl. Prvo u slučaju Slobodana Miloševića, koji je sahranjen kod tazbine u dvorištu koje je postalo kultno mesto, a sada i u slučaju sahrane Jovanke Broz. Zaboravlja se da ovo nije 1980. ni hladnoratovska Evropa u kojoj je Tito bio saveznik Zapada, kome je tada odgovarao spektakl njegove sahrane u funkciji propagandnog rata protiv Sovjeta. Posebno je pitanje poštovanja pokojnice koja je bila žrtva ljudi od kojih će se neki pojaviti na sahrani, jer smatraju to renesansom sopstvenog kulta – smatra prof. dr Brdar.- Da bi uništili vladarski kult Obrenovića, karađorđevićevske vlasti su ubrzo srušile zgradu Starog konaka gde su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Aukcijske prodaje privantnih zbirki dragocenosti rasule su pokretnu imovinu bivše dinastije – navodi istoričar dr Vladimir Jovanović.Karađorđevići su doživeli sličnu sudbinu posle Drugog svetskog rata. U grobnu crkvu na Oplencu nije bilo dozvoljeno vraćanje zemnih ostataka članova dinastije koji su umrli u izgnanstvu. Crkva na Oplencu predstavljao kao „relikt nazadne prošlosti“ u kojoj su vladarima dizali mauzoleje, ali posle smrti Josipa Broza komunističke vlasti stvaraju njegov mauzolej „Kuću cveća“ i lansiraju slogan „Umro Tito – živi delo“. Početkom devedestih Titova popularnost se srozala na minimum, jer je njegovo delo – SFRJ nestalo u krvi.- Paradoksalno, posle promena 2000. kad na vlast dolaze navodno antikomunisti počinje agresivno propagiranje titoizma i vraćanja statusa kultnog mesta Brozovom mauzoleju. Pitanje je kome treba taj kult i šta on slavi? Samoponižavanje Srbije? Odricanje od žrtva genocida u NDH tokom Drugog svetskog rata i u „Bljesku“ i „Oluji“ devedestih? Kakvog smisla danas ima slavljenje jugoslovenstva koje je Srbe u 20. veku dovelo do fizičkog uništenja? Posebno je nemoralno da smrt Jovanke Broz, koja je za Titovog života stavljena u kućni pritvor, sada neki koriste za podgrevanje njegovog kulta – smatra prof. dr Brdar.On podseća da je Titova udovica doživela sudbinu mnogih supruga vladara Srbije i Jugoslavije koja su za života bile skrajnute i umirale i sahranjivane daleko od muževa. Prva u tragičnom nizu bila je Jelena Petrović, žena vožda Karađorđa. Ona je s decom živela u Rusiji, a zatim duže vreme u manastiru Krušedolu. Na poziv kneza Mihaila vratila se u Beograd gde je umrla 9. februara 1842. a zahvaljujući nalogu kneginje Ljubice svečano je opojana i prebačena u Topolu.Igrom sudbine knjeginja Ljubica je ubrzo i sama završila u izgnanstvu. Kao jedan od aktera zavere ustavobranitelja koja je dovela do abdikacija knjaza Miloša, dovela je na tron svog sina Mihaila. Knjeginja Ljubica je ubrzo uvidela pravi cilj ustavobranitelja, da vrate Karađorđeviće na vlast i pokajala se zbog učešća u zaveri, ali kasno. U septembru 1842. Mihailo i Ljubica su prognani. Stara knjeginja mučena grižom savesti umire 1843. u Novom Sadu, a sahranjena je u manastiru Krušedol.Van Srbije počiva i supruga kneza Mihaila grofica Julija Hunjadi. Iako je učinila velike usluge Srbiji, koristeći porodične veze, još za života je izopštena iz vladarske porodice. Pre svega, zahvaljujući dvorskim intrigama Anke Konstantinović koja je pokušavala da svoju kći uda za kneza Mihaila, iako su bili rođaci. Knjeginja Julija u tajnoj diplomatskoj misiji s Nikolom Hristićem dobila je prvi medijski rat za Srbiju u evropskim prestonicama, ali zahvaljujući dvorskim spletakama ona i knez Mihailo se razvode. Julija se seli u Beč, ali posle atentata na mladog i izuzetnog vladara vraća se u Beograd gde tri dana jecajući bdi kraj njegovog odra koji su obilazili iskreno ožalošćeni građani. Umrla je i sahranjena 1919. u Beču.Prvi srpski kralj posle Nemanjića, Milan Obrenović, oženio se ćerkom ruskog pukovnika Natalijom, veoma lepom i isto toliko hirovitom i ambicioznom. Smatrala je da se njen suprug suviše vezuje za Austriju i tražila da se okrene Rusiji koja je tada podržavala – veliku Bugarsku. Razveli su se 1888. a kraljica Natalije je otišla u Bijaric s dvorskom damom Dragom Lunjevicom Mašin. Kad je kralj Milan je abdicirao i predao presto jedanestogodišnjem sinu Aleksandru, odnosno namesnicima, kraljica Natalije se vratila u Beograd. Ubrzo je proterana, pošto je pokazala vladarske ambicije. Međutim, kad je mladi Aleksandar 1884. uz pomoć oficira izvršio državni udar, proglasio se punoletnim i uzeo vlast, kraljica Natalija mu postaje glavni savetnik koji utiče da politiku orijentiše na Rusiju i radikale.Posle Aleksandrove odluke da se oženi Dragom Mašin, kraljica Natalija pisala je sinu iz Moskve sve najgore o svojoj bivšoj dvorskoj dami u pokušaju da raskine njihovu vezu. Međutim uticaj ambiciozne Drage Mašin bio je jači. Venčala se s Aleksandrom 1900. godine, a Natalija se teško razočarana vratila u Francusku i 1902. prešla je u katoličanstvo. Nije otišla ni na opelo održano u Parizu posle prevrata 1903. kada su ubijeni Aleksandar i Draga. Umrla je 1941. godine u manastiru Sen Deni i sahranjena na groblju Lardi kraj Pariza. Njeni memoari se čuvaju u Vatikanu i nikad nisu objavljeni.Posle ubistva poslednjih Obrenovića na srpski presto je doveden kralj Petar Prvi Karađorđević. Njegova supruga Zorka, kći crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića, nije doživela da vidi ostvarenje životnog sna, da njen suprug postane vladar Srbije. Umrla je 16. marta 1890. tokom porođaja, a dinastičko predanje kaže da su njene poslednje reči bile: „Biće kralj!“. Prvo je sahranjena na Cetinju, a kasnije su njeni zemni ostaci preneti na Oplenac.Udovica kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, kraljica Marija, posle atentata u Marseju nije imala vidljivu političku ulogu u Jugoslaviji, jer se kao lider dinastije nametnuo knez Pavle. Prema britanskim izvorima, tokom Drugog svetskog rata pokušala je da se politički nametne kao siva eminencija uz mladog kralja Petra Drugog, ali ju je Vinston Čerčil odlučno potisnuo na marginu događaja. Umrla je 1961. u britanskoj prestinici i sahranjena na kraljevskom groblju u Vindzoru odakle je ekshumirna i prenesena u Srbiju ove godine, gde je sahranjena uz državne počasti.