samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Povratak iz Haga svuda uz aplauze By: [Glasnik] Date: Septembar 22, 2013, 04:04:21

Povratak iz Haga svuda uz aplauze



    ODLUKE koje je donosio Haški tribunal tokom dve decenije postojanja nisu ni trunku doprinele pomirenju u regionu. Povratnici iz Haga, bez obzira na to kom narodu pripadaju – bilo da su osuđeni pa izdržali kaznu, ili su oslobođeni – kod kuće se dočekuju kao heroji i simboli pravedne borbe u ratu. Momčilo Krajišnik i Dragoljub Ojdanić najsvežiji su primeri. Njihov doček, ipak, teško je uporediv sa euforijom koju je u Hrvatskoj izazvao povratak generala Mladena Markača i Ante Gotovine, odlobođenih od odgovornosti za zločine u „Oluji“. Burno su, od svog naroda, pozdravljeni i Ramuš Haradinaj i Naser Orić. I njih dvojica su oslobođeni. Zašto se nekadašnji političari, vojni i policijski funkcioneri nakon boravka u Hagu dočekuju kao simboli otpora? Da li je Haški tribunal, nasuprot velikim rečima i obećanjima prilikom osnivanja, obećanjima da će justicija iz srca Holandije doneti pomirenje na Balkanu, a narode prosvetliti i otvoriti im oči, pri kraju svog mandata učinio upravo suprotno? – Pošto živim u BiH i živim sa narodima koji su doskora ratovali, jasno mi je da svaka haška presuda samo produbljava nepoverenje, animozitete i mržnju. Svi imaju svoje heroje i svi smatraju da su presude rezultat političkog stava, a ne stvarne odgovornosti. Prema tome, nema ni govora da je bilo koja presuda Haškog suda približila stavove naroda na Balkanu – kaže za „Novosti“ advokat Miodrag Stojanović, iz Bijeljine, koji zastupa više predmeta u Hagu, sudovima BiH i entitetima. Naš sagovornik kaže da, s obzirom na ovakav stav javnosti, nije ni čudo što se osuđenici koji su izdržali kazne ili optuženi koji su oslobođeni odgovornosti dočekuju kao heroji i žrtve: – Njihove osuđujuće presude smatraju se nepravdom prema celom narodu, a osuđenici kao žrtve globalizma i revanšizma. Narodi se identifikuju sa tim ljudima i zato tako reaguju. I sociolog Slobodan Antonić smatra da narodi na prostoru bivše Jugoslavije Haški sud doživljavaju kao politički, a ne kao sud pravde. – Takođe, svaka od zaraćenih strana ima svoj ugao gledanja na rat. Veći deo javnosti, naročito patriotske u državama bivše Jugoslavije, smatra da je to bio odbrambeni i oslobodilalki rat, a učesnici u njemu posmatraju se kroz tu prizmu. Loše stvari se zaborave, pamti se samo rezultat, a on je takav da je Hrvatska dobila etnički čistu teritoriju i prvi put u novijoj istoriji državu. I Srbi u BiH dobili su Republiku Srpsku, a oni koji su u tome učestvovali doživljavaju se kao simboli – kaže Antonić za „Novosti“. Da su odluke Haškog tribunala samo dodatno razbuktale strasti u regionu smatra advokat Branislav Tapušković. – Najbolji dokaz za to su nedavni događaji u Hrvatskoj, gde se u Vukovaru na protestima protiv ćirilice uzvikuje „Srbe na vrbe“. I to pokazuje da od pomirenja nema ništa – naglašava Tapušković za naš list. On podvlači da se slučajevi Krajišnika i Ojdanića, s jedne, i Markača i Gotovine, s druge strane, ne mogu upoređivati. Jer, podseća naš sagovornik, Krajišnik i Ojdanić su odslužili kazne koje su bile veoma stroge, dobili su 20, odnosno 15 godina. – Njima je samo skraćeno vreme koje je trebalo da provedu u zatvoru, gde su otpatili dve trećine kazne. Dok su Markač i Gotovina oslobođeni kao da zločina nije ni bilo. To je poremetilo kriterijume Haškog tribunala – navodi Tapušković. Istoričar Čedomir Antić podseća da je i samo vođstvo Tribunala priznalo da sud nije doprineo pomirenju: – Postoji više razloga zašto nije došlo do suočavanja i pokajanja. Najvažniji je nepravedan pristup SAD i Nemačke, koje stoje iza Tribunala. Druge države Kvinte su tu, uglavnom, ukras, a UN su delovale u duhu nemešanja drugih velikih sila u tuđe poslove i podelu sfera prema kojoj Balkan pripada SAD i Nemačkoj. Antić navodi i da je odnos prema narodima bivše Jugoslavije bio u kulturološkom smislu različit: zločini Hrvata i drugih „civilizovanih“ naroda shvatani su kao pojedinačni incidenti patologije nekog kriminalca, dok su zločini Srba viđeni kao defekt jedne kulture. – Logično je tada da drugi narodi nisu prihvatali da se „njihovi“ izručuju Tribunalu koji su doživljavali kao deo svog trijumfa, spravu za mučenje Srba i njihovu kolektivnu vekovnu stigmatizaciju u budućnosti. Slanje svojih vojnika i komandanata razumeli su kao nepojmljivu nepravdu – ocenjuje Antić za „Novosti“. Po mišljenju naših sagovornika, drugačije ne bi bilo ni da je suđenje za ratne zločine prebačeno na domaće pravosuđe, jer, kako kažu, ni nacionalni sudovi ne rade samostalno. – Mislim da je bolje prošao onaj kome se sudi u Hagu nego u Sarajevu – kaže Miodrag Stojanović. – Svedok sam mnogobrojnih suđenja u Sudu BiH u Sarajevu gde je odnos prema optuženim još teži, neprofesionalniji i nekorektniji. To se ne odnosi na suđenja u Hrvatskoj i Srbiji, jer se primenjuje Kazneni zakon SFRJ, što nije slučaj u Sudu BiH. No, ako imam iskustvo u suđenju Iliji Jurišiću pred pravosuđem u Srbiji, rekao bih da bi trebalo mnogo učenja i rada domaćih i tužilaca i sudija da kvalitetno procesuiraju ratne zločine. S druge strane, Tapušković ističe da bi bilo bolje da su se procesi za ratne zločine odvijali pred domaćim pravosuđem. Ističe da bi trebalo odrediti aršine kako da bude kažnjen apsolutno svako za koga postoje dokazi da je počinio zločin. Kao negativan primer navodi „slučaj Ljimaj“, u kome su pobijeni svedoci za zločine u Klečki, a Ljimaj – oslobođen. PRIMER – ŠEŠELJ – SUĐENJE Vojislavu Šešelju primer je kako ne treba da se radi – kaže advokat Miodrag Stojanović. – Dužina suđenja, odnos prema optuženom, nesnalaženje sudija, i, konačno, ova afera sa izuzećem sudije Harhofa, pokazuje definitivnu nesposobnost Suda da obezbedi standard fer i efikasnog suđenja u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Čedomir Antić tvrdi: – Jedan neuspešan političar devedesetih ličnom hrabrošću i inteligencijom potpuno je slomio Tribunal. Šta god sada da urade, on će se u Srbiju vratiti samo veći i slavniji.