samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Gađaju Tomu, ciljaju deobe By: [Glasnik] Date: April 21, 2013, 06:12:12

Gađaju Tomu, ciljaju deobe



    GOVOR predsednika Tomislava Nikolića u UN u kome je on kritikovao rad Haškog tribunala imao je, izgleda, “pogubne” posledice po njegov imidž na Zapadu. Tako bar tvrde neki mediji i komentatori, a izvori na koje se pozivaju i koji govore o tom nezadovoljastvu, sede u stranim ambasadama u Beogradu. Ovde se već i u javnosti odomaćuje mogućnost da predsednik Srbije postane persona non grata (“nepoželjna osoba”) u glavnom gradu svoje zemlje. Uvek se tu provuče i priča da se pogoršavaju odnosi Nikolića i vicepremijera Aleksandra Vučića, a da je vododelnica u tom odnosu pitanje – da li je važnije Kosovo ili Evropa? Koliko u ovim pričama ima istine, zbog čega se plasiraju i šta je cilj? Sagovornici “Novosti”, tvrde da je reč o kreiranju krize, o staroj navici da zapadne zemlje nametnu svoju volju lokalnim tj. srpskim političarima, ali pomalo i o kolonijalnom mentalitetu gde je važnije šta misle zapadne prestonice, nego Srbija. – Direktno mešanje ambasadora u dešavanja na političkoj sceni Srbije jasno je vidljivo u proteklom periodu tako da ne čudi što, razvijajući neformalne oblike komunikacije, visoki činovnici ambasada i stranih obaveštajnih službi žele da spinuju javnost, kako bi predvideli ponašanje u određenim situacijama – kaže za “Novosti” Zoran Jevtović, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu. Cilj je, tvrdi naš sagovornik, da se izazovu podele u nacionalnom političkom establišmentu posebno između Vučića i Nikolića širenjem glasina i neproverenih informacija, ali i da se izazove nepoverenje među ostalim strankama vlasti. Time bi se izazvala destabilizacija ukupnog političkog prostora. – To nije novo u političkoj propagandi. Problem su novinari i mediji koji pristaju da objave takve informacije ne proveravajući bar još jedan izvor. Problem je i nerešeno vlasništvo nad medijima, tako da je stranim licima zainteresovanim za dalje podele lako da plasiraju informacije i razvijaju krize – navodi Jevtović.POLITIČKO-ZABAVNO OBDANIŠTE Profesor Jevtović kaže da su istraživanja pokazala da ogroman uticaj na medije imaju nadzirani izvori informacija:  – Mediji pristaju da budu sredstva političke manipulacije. Javni prostor se postepeno transformiše u političko-zabavno obdanište kojim se lako manipuliše, jer se manjim brojem izvora i informacija usmerava javnost čitavih nacija. To je u propagandi poznato kao “teorija freninga” u kojoj se određeni elementi ističu u prvi plan i samo jedan pogled pokazuje kao dominantan… Međutim, u svemu ima i kolonijalnog mentaliteta. Socilog Slobodan Antonić kaže da to pokazuje činjenica da se pridaje pažnja tome kako zapadni krugovi tretiraju predsednika i da je važnije šta o njemu misle u zapadnim metropolama, nego narod u Srbiji. – To je jedna vrsta “Kvake 22″, gde se kao kriterij nameće kakav je vaš rejting u zapadnim krugovima, pre svega u zapadnim ambasadama. To je opasno i zabrinjavajuće. Diskfalifikacija Nikolića nema smisla jer je najvažnije šta misle građani – ocenjuje Antonić. A Nikolićev govor u UN, koji je, navodno, povod za zahlađenje odnosa, bio je, kaže Antonić – glas naroda i Nikolić je tamo rekao ono što većina građana misli. – Ali, Zapad ne voli da čuje istinu – upozorava Vladislav Jovanović, nekadašnji ambasador u UN. – Nikolić je prvi put u UN izneo istinu o politici Zapada prema Srbiji koja je sprovođena i preko Haškog tribunala. Oni to ne vole, disidentsko mišljenje im nije po volji. Činjenica je i da se odnos zapadnih sila prema Srbiji i srpskim političarima ne menja više od dve decenije. – Od samog početka jugoslovenske krize 1991. godine velike zapadne zemlje bile su rešene da nametnu volju lokalnim i, posebno, srpskim političarima – podseća profesor Leon Kojen za naš list. – Tadašnji holandski ministar spoljnih poslova, Van den Bruk, bio je jedan od prvih koji su to otvoreno rekli u srpskoj javnosti. Kada ga je početkom 1992. jedan prozapadni novinar upitao zašto Evropa ima bolji odnos prema Tuđmanu nego prema Miloševiću kada su obojica nacionalisti, Van den Bruk je odgovorio: “Tuđman bar hoće da sluša!” Kojen ističe da je od Miloševića, preko Đinđića, Koštunice i Tadića, pa sve do Nikolića i Vučića danas, stav Zapada nepromenjen: – Srpski političari, kako to vole da kažu briselski birokrati, “znaju šta treba da urade”: da prihvate srpsku krivicu za raspad Jugoslavije, da bespogovorno sarađuju sa Haškim sudom, da zaborave da je NATO bombardovao Srbiju, da faktički priznaju nezavisno Kosovo i imaju s njim dobrosusedske odnose, da stalno govore o reformama i hvale nevladine organizacije koje Zapad podržava, itd. Dok se pridržavaju ovih stavova i tako pokazuju svoju poslušnost, srpskim političarima mnogo šta biće oprošteno, kao što je Borisu Tadiću bilo oprošteno uvođenje partijskog sudstva ili Čedomiru Jovanoviću izjava da su Afrikanci ljudožderi. Otvoreno kritikujući Haški sud, i to u Generalnoj skupštini UN, Tomislav Nikolić je u očima Zapada učinio nešto mnogo gore: pokazao je da je još dosta daleko od Van den Brukovog “Bar hoće da sluša!”, najveće pohvale koju zapadni diplomati imaju za srpske političare. I profesor Jevtović kaže da nas iskustvo iz devedestih uči da je krize najlakše izazvati crno-belom podelom, pa je sada Nikolić tradicionalista, konzervativac i nacionalista naspram mladog prozapadno orijentisanog Vučića. – Lično mislim da su oba na istom fonu, samo što Vučić mišljenje iznosi na sofisticiran način i obraća se stranoj javnosti, dok se Nikolić više obraća domaćoj javnosti na jedan pomalo starinski način. Mislim da između njih nema raskola, čak je moguće da postoji i dogovor da funkcionišu na takav način. Verujem da su još prijatelji, a sve glasine koje se čuju imaju za cilj da se napravi rascep, jer se tako lakše vlada – uveren je Jevtović. Vladislav Jovanović, pak, smatra da je došlo do različitih tonova predsednika i izvršne vlasti, odnosno dvojice najvažnijih političara u Vladi, koji se trude da ne antagonizuju zapadne sile i da zadrže njihove simpatije računajući da će to biti dobro i za Srbiju i za Vladu. – S druge strane, predsednik povremeno ima akcente koji se Zapadu ne sviđaju. Ali pre će se to protumačiti kao politički nestašluk nego što će se okrenuti od Nikolića. Neće se ići dalje od povremenih izraza neraspoloženja, jer misle da je izvršna vlast važnija. Međutim, svesni su i da je predsednik direktno izabran od građana što ima političku težinu. Ne vidim razlog da stave neku vrstu rampe prema Nikoliću, jer bi to automatski moglo da povuče i izvršnu vlast. Njihova ljutnja je prolazna reakcija, tim pre što je izvršna vlast na liniji njihovih očekivanja i ciljeva pogotovo kada je u pitanju Kosovo. Ako oko tog problema ostvare ono što žele, a to je gotovo izvesno, onda su oni postigli cilj. Zašto bi oni zbog ujeda jednog komarca bežali sa terena. Istoričar Čedomir Antić misli da je reč o neformalnoj poruci delu srpske javnosti i verovatno samom Nikoliću. – Pošto je Nikolić postao predsednik republike posle dvanaest godina i pet pokušaja, neko bi mogao pomisliti da je uspeo da pobedi tek pošto je postao prihvatljiv “Zapadu” kako ovde zovu SR Nemačku, SAD i po potrebi manje zainteresovane ali jednako prema Srbiji neraspoložene vlade Francuske i Britanije. Dakle govorimo o četiri države, od kojih je jedna supersila, druga je regionalna sila, a preostale dve bivše sile – kaže Antić. On ističe da su SAD i EU (Nemačka) trenutno usredsređene na oduzimanje prava srpskom narodu na severu Kosova i Metohije. A debatu vide kao provokaciju sopstvenoj sili koja je već teško ranila i nepovratno kompromitovala Tribunal u Hagu. – Ima tu još nešto – sporazum koji vide kao izvodljiv značajno će umanjiti popularnost političara koji ga sklope, Nikolićevu politiku prepoznaju kao pokušaj da izbegne sudbinu Dačića i možda Vučića – navodi Antić.    ČEMU TOLIKA NERVOZA Čedomir Antić naglašava da se, prema formalnim i neformalnim reakcijama, debata u UN pokazala kao veliki uspeh Srbije. – Uverenje da je sama debata u UN moralni prestup, i kao i zloupotreba žrtava kakvu do sada nismo videli teško kompromituju zvaničnu Nemačku i SAD. Nikolićev govor sam slušao u sali, mislim da je bio preopširan, bilo je ponavljanja, možda je bilo i nekih poruka domaćoj javnosti, ali u govoru nije bilo “grešaka u odnosu na istinu”. Nikolićev govor, koliko mi je poznato, nije prenošen u celini na nekoj od naših televizija i nije objavljen, voleo bih da njegovi kritičari mogu da se pohvale da su preko UN TV gledali direktan prenos. Nažalost, nisu. Oni su uglavnom kamen u tuđoj ruci: zapadnog imperijalizma ili nacionalizama Srbiji susednih naroda – kaže Antić. Antić se pita odakle tolika nervoza pojedinih američkih i nemačkih političara i javnih ličnosti, ako je već debata kontraproduktivna za Srbiju: – Zašto se prosto superiorno ne nasmeju i kažu: “Pa, baš nas briga. Vi ste fašisti, neznalice, ludaci i baš je pravedno i evropski da, kad je reč o izrečenim kaznama, četiri puta više vredi život jednog Francuza, nego najmanje osam i po hiljada Srba-civila…” Čemu ta nervoza koja nekako uvek prati zle i kriminogene, koliko god da su moćni?