samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Gordana Živković: Vreme ispiranja mozgova By: [Glasnik] Date: Mart 04, 2013, 04:04:30

Gordana Živković: Vreme ispiranja mozgova



   Gubljenjem Kosova kao kolevke srpske državnosti i duhovnosti, Srbi zapravo gube sebe, kaže za „Novosti“ dr Gordana Živković, viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije i predsednik Centra za hrišćanske studije u Beogradu.- Ne može se poreći da vidovdanska poruka i kosovski zavet imaju paradigmatičan značaj za srpsku istoriju. Na Kosovu se čitav jedan narod mistično prineo na žrtvu; na njemu su se susreli i spojili poraz i vaskrsenje, smrt i večni život. To podrazumeva zalaganje za pravednu i moralno „čistu“ društvenu zajednicu unutar koje se jedino mogu osigurati uslovi za sticanje „dobre“ lične i kolektivne sudbine. Tako i stavljanje u preambulu Ustava Srbije da je Kosovo bilo, jeste i biće sastavni i nedeljivi deo srpske državne i duhovne celine, zadobija sasvim logično i opravdano mesto!* Gube li Srbi ulaskom u EU identitet, kako to neki protivnici evrointegracija tvrde?- Evropa je izrazito pluralizovan politički, kulturni i privredni prostor. I njena „formula“ integracije mora biti složena i protivrečna. Suprotno pluralnosti, njen „imperativ“ sadržan je upravo u očuvanju identiteta. I od toga na neki nači zavisi sudbina demokratije u Evropi! To znači da proces našeg integrisanja u ujedinjenu Evropu ne podrazumeva puku recepciju propisanih obrazaca, te usvajanje taksativno navedenih pravila, već sasvim obrnuto, ostavlja „otvoren prostor“ za pronalaženje prave mere i skladnog odnosa. Dok integracija oličena u Uniji umnogome podseća na znane komunističke ideološke zahvate na ovim prostorima.* Da li su Srbi uspeli duhovno da se obnove nakon komunističkog perioda? – Ogromna oslobođena društvena energija na početku devedesetih prošlog veka „spremnih da se opravoslave“ u velikoj meri ostala je neoplođena. Pravoslavlje u srpskom narodu nije vaspostavilo dublje korene, a još manje iznedrilo svoje mlade izdanke, podsećajući umnogome na „plitko zasađenu biljku“. Najveća snaga pravoslavlja danas leži u oživljavanju i pokretanju njegovih stoletnih zaliha značenja i vrednosti, kako bi se pronašli valjani odgovori na osnovna pitanja duhovne situacije našeg vremena – a to su pitanja o smislu našeg života i postojanja. Ovde i sada! Da li je reč o velikom povratku pravoslavlja u naše živote, ili tek otpočinje autentična pravoslavna društvena obnova? Jedno je sigurno: bez dubokog unutrašnjeg preobražaja našeg moralnog i duhovnog prosvetljenja, nema „ozbiljne priče“ o „oduhovljenju“ Srba.NAROD I CRKVA SVE više ljudi odgajanih u ateističkom duhu okreće se ka crkvi. Šta to zapravo znači biti deo crkve? Odlaziti povremeno u hram, paliti sveće, moliti se, ispovedati, pričešćivati? Reč je, zapravo, o pokajanju kao stvarnom egzistencijalnom početku blagodatnog preporađanja čitave čovekove ličnosti, bez koga nema plodova pravoslavnog crkvenog života. Dakle, reč je o individualnoj katarzi!* Kakav je danas javni moral kod Srba?- Mi živimo u uslovima potpune dominacije politike i pragmatizma i podaništva, sunovrata društvenih i moralnih vrednosti, vezivanja za grupe u čijim rukama je novac. Svedoci smo strahotnog pritiska totalitarnih ideoloških i političkih „zahvata“ na našu društvenu i ličnu svest. Mediji su preplavljeni uvezenim stereotipima i u funkciji su svojevrsnog ispiranja mozgova unošenjem ubitačnog „virusa“ mediokritetstva i razaranja ličnosti i kreativnosti, dostojanstva i slobode. Danas svi troše i poslednje rezerve pozitivne energije zajedništva, solidarnosti. Sva pitanja se sažimaju zapravo u jedno: pitanje o moralnosti!* Šta znači to što NVO ostrašćeno napadaju SPC?- U svetu „helsinške Evrope“ čoveku se zapravo nudi sasvim izvesna perspektiva: denacifikacija, gubljenja ličnog i kolektivnog identiteta, slepe poslušnosti autoritetima, utapanja svega ličnog u sivilo otuđenog i nadređenog kolektiviteta… Protiv ovakvog svojevrsnog globalnog rata za duše ljudi i razaranje bića starih evropskih naroda (i srpskog) možemo se boriti jedino istorijskim pamćenjem, negovanjem svoje tradicije i njenim osavremenjavanjem. Eto, zato je upravo Srpska crkva glavna meta napada ovih tzv. alternativnih nevladinih organizacija, koje znatno utiču na politički život u Srbiji. One imaju čak dominantnu moć u formiranju javnog mnjenja, osigurano im je stalno prisustvo u medijima. A oni pravoslavlje proglašavaju zaostalim, primitivnim, anahronim, provincijalnim, antimodernim, nedemokratskim, autoritarnim, fundamentalističkim, šovinističkim, klerofašističkim…* A kakva je uloga SPC u društvu?- U krizi SPC se naglašeno okreće aktivnom osmišljavanju stanja bez smisla i vrednosti. Ona se „otvara“ i nudi odgovore u tekućem dijalogu o pitanjima društvene zajednice. Crkva postepeno napušta ustaljeni i „zatvoreni“ krug u kome je „servis“ za zadovoljavanje isključivo verskih potreba i neposrednije se uključuje u javni život. Crkva mora ući u dijalog o aktuelnim i „gorućim“ nacionalnim i društvenim pitanjima. To je, mislim, jedini put.