samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Potresno: Ni slep ne odustaje od života By: [Glasnik] Date: Februar 02, 2013, 16:05:44

Potresno: Ni slep ne odustaje od života



   JA sam srećan čovek! Može li ove reči izgovoriti čovek koji je sa 13 godina izgubio oba oka, i po dva prsta na obe šake u eksploziji bombe u Bosni? Može li ih izgovoriti osoba koju su posle takve tragedije nazvali roditelji i rekli mu da se ne vraća kući jer je bogalj i da ne mogu oni večno da ga hrane?Osmehuje se Nebojša Bandić (33) dok ga trogodišnja ćerka miluje po osakaćenoj šaci. Druga ćerka Danijela (9) će svakog časa doći iz škole. Nebojša misli da su njegove mezimice lepe na majku, u šta bi se da nije potpuno slep lako i uverio. Prišla mu je supruga Nermina (30) i sela pored njega. Slepa je od svoje šeste.U dnevnoj sobi porodične kuće u Beočinu Nebojša i Nermina Bandić su dvoje koje su se davno zaljubilo “na neviđeno”.U školu za slepu decu Filip Kljajić u Zemunu, te 1993, Nebojšu joj je doneo rat u Bosni.- U Višegradu se uveliko pucalo. Bio je 27. septembar 1993. Baka se najviše plašila, pa nas je ujutru poterala da se iz grada zaputimo u našu staru kuću u Rudu. Očuh je ovu kuću dobio od fabrike nameštaja zbog povrede na radu. Umalo mu motorna testera 1987. nije odsekla nogu. Umesto novčane odštete dobio je zapuštenu dvospratnicu.- Već na ulazu smo počeli da čistimo. Okrečili smo sve sobe i izbacili svo đubre priseća se Nebojša. Ne boli, kaže, da se vraća u noć od pre 20 godina. Ali mu je – dosadno. Pričao je ovu priču na hiljade puta.

- Pre mraka smo bili gotovi. U ćošku je ostala jedna kesa sa đubretom. Baka je pošla da je iznese ali sam ja potrčao pred nju. “Odmori ti bako, ja ću” – rekao sam.Sagnuo se i obema rukama dohvatio kesu. Razorna bomba eksplodirala je na samo nekoliko cantimetara od golobradog, trinaestogodišnjeg dečaka.- Eksplozija me je bacila nekoliko metara. Nisam izgubio svest. Sve je postalo crno. Ništa nisam čuo nekoliko trenutaka, a onda je tišinu presako jeziv vrisak… – prekide Nebojša. Otpije srk kafe, pa nastavi.- Najbliži komšija je dotrčao, uzeo me je u naručje i odneo u kola. Vozio je u bolnicu u Užicu. I dalje sam bio pri svesti. Bomba mi je raznela po dva prsta sa obe šake. Ispod vrata sam imao ogromnu, duboku ranu. Krvi je bilo na sve strane. Nisam video, ali sam osećao.Muslimani su znali da kuća pripada Nebojšinom očuhu. Bili su u njoj nekoliko dana ranije, čuo je kasnije.- Ali, šta je to sada važno. Znao sam da neću više ikada progledati. Došao je doktor posle nekoliko dana i kaže: “Ne brini dete, progledaćeš “. Rekao sam: “Doktore, nije mi pred glavom pukao balon, već bomba”.Tek posle četiri meseca u bolnici u Užicu su ga prvi put posetili očuh i majka.

Nebojša je uskoro dobio otpusnu listu. Njegov novi dom bio je Zemun. Škola i internat za slabovide i slepe osobe. Nije klonuo duhom. Združio se sa drugom decom, igrao fudbal. Uskoro je upoznao Nerminu. Dugo su se samo družili. U Bosnu je išao preko raspusta.- Život se vratio u normalu. Voleo sam ga ponovo, mada mislim da nikad ni nisam prestajao – kaže Nebojša.Međutim, negde na kraju osmog razreda dobio je poziv koji ruši svet. Zavija ga u crno… Ukoliko, nije već crn, kao što je bio Nebojšin.- Očuh mi je preko telefona rekao da on i majka ne žele da se vraćam kući. Kaže, ne mogu da me hrane. – Zašto, šta sam zgrešio, radiću ja, zaposliću se, kažem mu… Nije bilo odgovara.- Nisam se dao. Idem dalje. U narednih četiri godine završio sam srednju školu za telefonistu. Sreća mi se osmehnula u ljubavi. A onda sam dobio i invalidsku penziju. Čim je i moja Nermina završila Medicinsku školu, preselili smo se u Beočin. Zidali kuću, dobili dve ćerke što je bilo opštenarodno veselje.ZDRAVO NEBOJŠA POSLE skoro petnaest godina Nebojša je nazvao roditelje u Bosnu. – Očuh se javio. Rekao je “zdravo sine”. Majka je uzela slušalice i pozdravila sa “Zdravo Nebojša”. Prošla me je jeza.Pre nego su nas domaćini ispratili, pitamo, kako se oseća čovek koji “zaslugom” drugog čoveka izgubio vid zauvek? Mrzi li? Kune? Kada mu oduzmu detinjstvo? Kada ga roditelji puste “niz vodu”, tek tako…- Nisam ni tada pre 20 godina mrzeo. Ni danas. Sve je to život. A život je čudo. BEZ POSLANEBOJŠA i Nermina nisu zaposleni. Žive od invalidske penzije.Malo je teže naći posao u Beočinu jer u drugi grad ne mogu da odem. Blizu naše kuće je bolnica u kojoj bih mogla da radim kao maser, ali nemaju slobodnih mesta – kaže Nermina.