samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Rusija: Svaki drugi žali za crvenom imperiom By: [Glasnik] Date: Januar 20, 2013, 03:06:15

Rusija: Svaki drugi žali za crvenom imperiom



    NI posle 21 godine od raspada Sovjetskog Saveza ne prestaju rasprave, pa i žučne polemike, o tome je li “prva zemlja radnika i seljaka i poštene inteligencije” morala da nestane. Povod da se ponovo rasplamsa diskusija o dobrim i lošim stranama “crvene imperije” bio je posthumni rođendan, 90. godišnjica od potpisivanja dogovora o formiranju SSSR-a. Bilo je to 30. decembra 1922. godine. SSSR se zvanično raspao u decembru 1991. Poslednji predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov, kojeg su pre toga de fakto razvlastili lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije, objavio je 25. decembra 1991. da prestaje da obavlja tu dužnost “iz principijelnih razloga”. Zatim je 26. decembra Vrhovni sovjet SSSR-a doneo deklaraciju o prestanku postojanja Sovjetskog Saveza. Na svetskoj političkoj pozornici se pojavilo 15 novih nezavisnih država. Da je nostalgija za SSSR-om velika, dokaz je da čak 56 odsto građana Rusije žali što se raspao “Sojuz”, a njih 55 odsto smatra da se on mogao izbeći. Iako vreme čini svoje, pa se menja demografska struktura i stalno se povećava broj rođenih posle raspada SSSR-a, i dalje je mnogo onih koji žale za starom državom. Njeni stariji lideri zapamćeni su kao “ljudi sa kičmom”, da bi ih na kraju ponizio “kombajner iz Stavropolja”, Mihail Gorbačov. Posle njega je Rusiju još više stropoštao večito mamurni i namrgođeni Boris Jeljcin. DOKUMENTI O RASPADU  KRAJEM minule godine u Moskvi su objavljena dva toma zbornika “Raspad SSSR-a, dokumenti i fakti 1986-1992” koji je pripremio Jeljcinov savetnik Sergej Šahraj. Osnovna poruka je da se SSSR raspao jer nije izdržao trku u naoružanju sa SAD. Sovjeti su previše novca trošili na naoružanje. Osim toga, Amerikanci su uspeli da nagovore Arape da se snizi cena barela nafte do osam dolara, što je bilo pogubno za sovjetski budžet.  Na unutrašnjem planu, raspadu je veoma doprinelo suparništvo Borisa Jeljcina i Mihaila Gorbačova. Pored toga, tri pribaltičke države i Gruzija samo su čekale trenutak da izađu iz SSSR-a.  Koje su bile prednosti SSSR-a a koje slabosti u odnosu na novu Rusiju i druge novonastale države? Mnogi smatraju da je tada bilo neuporedivo više socijalne pravde, pa su obični ljudi imali više šansi za uspeh nego danas. Za SSSR-om žale i u drugim bivšim sovjetskim republikama. Rusija je u vreme SSSR-a imala 12.600 bolnica, sada ih je ostalo 6.300. Povećao se broj ljudi koji imaju nevolje sa rakom, tuberkulozom, bolestima krvi. Smanjio se broj dečjih vrtića. Na jednog penzionera sada je 1,8 zaposlenih, a 1991. ih je bilo 2,2. Smanjio se broj zaposlenih u proizvodnji. Sada su bolnice uređenije i opremljenije, ali i nedostupne za veliki broj građana. Bazena i sportskih dvorana dvostruko je više nego za vreme SSSR-a, ali su tada cene bile pristupačne svima a sada mogu da se rekreiraju samo bogati. Od onih koji žale za SSSR-om njih njih 70 odsto je starije od 45 godina. To su ljudi sa nižim obrazovanjem koji sada teško žive. Interesantno je da je 64 odsto nostalgičara iz Moskve. To je i razumljivo kad se zna da je Moskva veoma skup grad i samo oni sa prepunim džepovima dobro žive. Jasno je da svi ne mogu da rade u “Gaspromu” i naftnim kompanijama. Za SSSR-om ne žali 33 odsto ispitanika, od kojih su većina mladi ljudi sa višim obrazovanjem koji nisu ni živeli u SSSR-u. Dve trećine Rusa je uvereno da je SSSR omogućio kulturni i ekonomski razvoj naroda koji su živeli na njegovoj teritoriji. To uglavnom, opet, misle stariji ispitanici. Za raspad SSSR-a čak 45 odsto građana okrivljuje tadašnje rukovodstvo: Mihaila Gorbačova, Eduarda Ševernadzea, Aleksandra Jakovljeva i dakako preambicioznog Borisa Jeljcina. Neosporno je da je SSSR bio u pravom smislu vojna velesila. Imao je armiju od 3,7 miliona vojnika i oficira. Česta pretnja sovjetskih maršala bila je “ako zatreba provozaćemo se tenkovima kroz Evropu do Atlantika”. SSSR je imao čak 63.900 tenkova, više nego sve ostale zemlje zajedno. Osim toga, imao je 1.200 balističkih raketa na kopnu i na 62 atomske podmornice. SSSR je imao i moćnu nauku pa nije slučajno upravo Jurij Gagarin prvi poleteo u kosmos. Od 1929. SSSR nije imao nezaposlenih jer su svi morali da nešto rade. Nije bilo ni velikih socijalnih razlika. Krajem osamdesetih godina SSSR je imao 16.200 sanatorijuma i odmarališta, a svi građani imali su besplatno lečenje. Od raspada SSSR-a do sada se smanjio broj građana Rusije za 5,4 miliona. Udvostručio se broj pozorišta, ali se smanjio broj posetilaca. Glavna kritika SSSR-a je bila što je to bila totalitarna država. Staljin je vladao 31 godinu, Leonid Brežnjev 18, Nikita Hruščov 11 godina, a izbori su bili puka formalnost jer je o svemu odlučivao KPSS. Od 1921. do 1940. na različite kazne je osuđeno oko tri miliona ljudi. Gulag, tj. radni logor, postao je na neki način simbol političkog terora u SSSR-u. Današnja politička sloboda građana ne može se upoređivati sa onim iz sovjetskog doba. Postojala je moćna cenzura u sredstvima informisanja. Za razliku od SSSR-a, sada u Rusiji priča i piše ko šta hoće, a izlazi na stotine “žutih listova”. Što se tiče standarda, i on je danas viši nego za vreme SSSR-a. Kao i sada, i tada se veliki deo budžeta punio prodajom sirovina. Danas Rusi ne znaju za reč deficit, a prodavnice su prepune robe. Onaj ko ima dovoljno para može sve da kupi, od najskupljih automobila do fakultetske diplome i doktorata. Većini sadašnjih građana Rusije bode oči šepurenje “novih Rusa” koji su uglavnom na mutan način došli do bogatstva. Dakle, građani Rusije boluju od nostalgije ne zato što žele da se vrati vreme praznih prodavnica, već zbog više pravednosti i jednakosti koje je postojalo u nekom ranijem dobu.