samo-opusteno Zdravlje na dlanu
Pages: 1
Opsesivno-kompulzivni poremećaj By: MarkoKg Date: Mart 08, 2012, 17:11:49
Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj je vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne, intruzivne, nametljive) misli i kompulzivne (prisilne) radnje (zadaci ili rituali) u pokušaju da se redukuje ili neutrališe nerealan strah (strepnja ili anksioznost). Osoba obavlja radnje koje doživljava kao tuđe, nametnute i neprijatne, a ako se usprotivi tom porivu, strah, osećanje krivice i strepnja se intenziviraju.

Izvršenje prisilnih radnje ili izgovaranje nekih reči donosi privremeno rasterećenje ili redukciju napetosti i strepnje, ali se potreba za prisilnim radnjama ubrzo ponovo javlja čime se ponavlja čitav postupak.

I čovekovi najbolji prijatelji, kao što su psi, mogu takođe patiti od OKP. Ovakvo ponašanje kod pasa ustvari predstavlja prinudu-aktivnost kojom oni smanjuju strah i stres. Uzroci OKP kod životinja, kao i kod ljudi, uključuju predispoziciju gena, uticaj okruženja a ponekad i bolesti.

Epidemiologija

Učestalost

Prema brojnim epidemiološkim istraživanjima, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) danas spada u jedan od najčešćih neurotskih poremećaja od kojeg pati oko 2,5% čovečanstva (od 1,7 do 4%). Prema izveštajima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, oko dva miliona (prema drugim izvorima tri miliona) Amerikanaca pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Razvojem dijagnostike značajno se povećao broj novootkrivenih pojedinaca sa tim poremećajem, ali je i razvitkom novih metoda lečenje i boljom edukacijom pacijenata povećan i broj izlečenih.

Rasa i nacionalnost

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ima sličnu prevalencu kod različitih rasa i nacionalnosti, iako specifična patološka preokupacija u pojedinim kulturama i religijama može povećati procenat onih sa OKP (na primer, osećaj krivnje zbog blasfemije češći je kod religioznih katolika i pravoslavnih Jevreja).

Polne razlike

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se sa podjednakom učestalošću javlja kod muškaraca i žena. Prvi simptomi poremećaja se u proseku nešto ranije uočavaju kod muškaraca (uglavnom u detinjstvu ili adolescenciji) nego kod žena (u ranim dvadesetim godinama). Zato se kod nekih žena OKP javlja i tokom trudnoće, iako se simptomi OKP-a kod već obolelih trudnica mogu i pogoršati. Pogoršanje simptoma nalazimo i tokom predmenstrualnog perioda kod žena.

Starost

Prvi simptomi poremećaja se kod oba pola obično javljaju u detinjstvu (oko desete godine života) ili u ranom odraslom dobu(u srednjim dvadesetim godinama). Nije neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina. Simptomi OKP-a se izuzetno retko javljaju kod lica starijih od 35 godina. Osnovni simptomi su osećanje prisile, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma.

„U zavisnosti od uzrasta razlikuju se i načini kojima se osoba bori protiv nametnutog. Deca u mlađim uzrastima nisu svesna besmislenosti prisilnih simptoma kojima se brane od strepnje. Nešto starija deca svesna su toga i bore se, pokazuju otpor. Adolescenti preduzimaju i izvesne protivmere kako bi se odbranili, dok odrasle osobe počinju da izbegavaju situacije koje bi mogle izazvati prinudnu radnju ili misao. Ovo dalje vodi umanjenju radnog funkcionisanja, kretanja i opštenja sa drugima. Javljaju se osećanja stida, krivice i neprilagođenosti što ume da odvede u otuđenje od čitavog sveta zbog svoje neobičnosti“.

Mortalitet

Jedan od vodećih uzroka smrti pacijenata sa OKP je samoubistvo. Procene ukazuju da je čak 10% pacijenata sa OKP pokušalo samoubistvo u adolescenatnim ili odraslim godinama života.

Etiologija

Postoje različite teorije o faktorima i uzrocima koji izazivaju opsesivno-kompulzivni poremećaj ali ni jedna nije istraživanjima dokazana. Naučnici se generalno slažu da psihološki i biološki faktori igraju ulogu u izazivanju nereda, iako se razlikuju po stepenu naglaska na oba tipa faktor.

Visok skor predisponirajućih gena
Među brojnim uzrocima kao najznačajniji navodi se hereditet (nasledna predispozicija). Istraživanjima, u oko 60-87% slučajeva OKP utvrđena je hereditarna predispozicija (u 45-65% kod dece, 27-47% kod odraslih, 80-87% kod monozigotnih blizanca i 47-50% kod dizigotnih blizanaca). Nekoliko genetskih istraživanja utvrdila su povezanaost OKP sa prisustvom različitih serotonergičkih, dopaminergičnih i glutamatergičnih gena. U suštini, svaki čovek može patiti od OKP, ali kod ljudi koji su po prirodi plašljivi, emotivni, plačljivi, nižeg samopoštovanja, kao i kod onih koji teže podnose nepravdu i kritiku, OKP se češće javljaju.

Uloga neurotransmitera
Izloženost hroničnom stresu, infekcije i povrede glave, menjaju funkciju i građu mozga i zato se mnogi neurotski poremećaji, u koje spadaju i opsesivno-kompulzivni, mogu objasniti akumulacijom latentnog delovanja stresa, infekcije ili povrede. Simptomi u OKP se mogu pogoršati stresom, međutim, stres nije etiološki faktor OKP. CT imidžing mozga ljudi sa OKP je pokazao da oni imaju drugojačije obrasce moždane aktivnosti od onih bez OKP i da je različito funkcionisanje kola u određenom delu mozga, kao što je strijatum, može da izazove poremećaj. Razlike u drugim delovima mozga i neravnoteža hemijskih supstanci u mozgu, posebno serotonina i dopamina, može takođe da doprinese OKP. U izolovanim istraživanja se konstantno nalazi neobična dopaminska i serotoninska aktivnost u različitim regionima mozga kod osoba sa OKP. Ona se može definisati kao dopaminergična hiperfunkcija u prefrontalnom korteksu i serotonergička hipofuncija u bazalnim ganglijama.

I u ovim slučajevima konstitucija organizma ima važnu ulogu, jer određuje pod kojim teretom i posle koliko vremena će se nervni sistem „slomiti“.

Životna sredina
Vekovi su protekli kao „doba melanholije“, dok se za dvadeseti vek može reći da je „doba strepnje (anksioznosti)“, svetski podaci ukazuju na epidemiju strepnje, posebno u dvadesetprvom veku, pri čemu se simptomi strepnje, a sa njom i OKP, iz generacije u generaciju, javljaju sve ranije i sve učestalije.

Klinička slika

Tipični simptomi opsesivno-kompulzivne neuroze su:

    opsesivne misli koje se uvek vraćaju i ne izlaze iz glave,
    prisilno brojanje (npr. koraka pri hodu),
    prisilno pranje ruku ili vršenje nekih ritualnih radnji.

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

Da bi se dijagnostikovao opsesivno-kompulzivni poremećaj, kod pojedinca u vremenskom periodu od dve nedelje ili duže mora biti evidentirana učestala pojava opsesivnih misli ili kompulzivnih radnji (ili istovremene pojave oba simptoma).

Najčešći medicinski problem u lečenju OKP postavlja pogrešno postavljena dijagnoze. Zato svaki kliničar koji se bavi lečenjem OKP mora dobro da raspoznaje diferencijalno dijagnostički razlikuje kriteririjume kao što su tikovi, raspoloženje, anksioznost ili drugi kompulzivni oblici ponašanja, kao što su trihotilomanija ili neurodermatitis.

Kao poseban problem i čestu zamku u diferencijalnoj dijagnostici i neuspešnom prepoznavanju i dijagnostikovanju OKP predstavljaju sledeći poremećaji, koji se često sreću kod pacijenata, i koje treba imati u vidu:

    Veliki depresivni poremećaj (30-70%)
    Panični poremećaj (14%, 35% )
    Telesna disforija (14,5%)
    Generalizovani anksiozni poremećaj (20%)
    Socijalna fobija i jednostavna fobija (24%)
    ADHD
    Tuaretov sindrom (5-7%)
    Drugi tikovnini poremećaji (20-30%)
    Trihotilomanija
    Neurodermatitis
    Idiopatski tortikolis
    Bolesti zavisnosti
    Poremećaji u ishrani

Prognoza

Opsesivno-kompulzivni poremećaj je hronična bolest sa širokim spektrom i različitim intenzitetom simptoma. Bez lečenja, intenzitet i manifestacije simptoma mogu da se uvećavaju i slabe, i spontano se retko povlače.

U blizu 70% pacijenata početak lečenja značajno poboljšava stanje OKP i redukuje njegove simptome. Međutim, OKP ostaje hronično oboljenje, sa simptomima koji mogu jačati ili slabiti tokom celog života pacijenta.

Oko 15% pacijenata može pokazati progresivno pogoršanje simptoma ili pogoršanje u funkcionisanju tokom vremena (starenja). Dok oko 5% pacijenata ima potpunu remisiju simptoma između epizoda egzacerbacije.

Farmakološko lečenje se najčešće sprovodi u kontinuitetu. Ako uspešno lečen pojedinac naglo prestane da sprovodi propisani režim uzimanja lekova, recidiv nije neuobičajen.

Određeni broj procenata može reagovati negativno na lečenje, upornim simptomima. Zato lečenje ovih pacijenti može zahtevati primenu većeg broja medikamenata ili veće doze lekova i/ili upućivanje u specijalizovane ustanove. U ovoj grupi, manji broj pacijenata, mogu biti kandidati za neurohirurške (psihohirurške) intervencije.
Odg: Opsesivno-kompulzivni poremećaj By: sandrojle Date: Avgust 25, 2014, 20:30:02
Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj je vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne, intruzivne, nametljive) misli i kompulzivne

Izvršenje prisilnih radnje ili izgovaranje nekih reči donosi privremeno rasterećenje ili redukciju napetosti i strepnje, ali se potreba za prisilnim radnjama ubrzo ponovo javlja čime se ponavlja čitav postupak.

I čovekovi najbolji prijatelji, kao što su psi, mogu takođe patiti od OKP. Ovakvo ponašanje kod pasa ustvari predstavlja prinudu-aktivnost kojom oni smanjuju strah i stres. Uzroci OKP kod životinja, kao i kod ljudi, uključuju predispoziciju gena, uticaj okruženja a ponekad i bolesti.

Epidemiologija

Učestalost

Prema brojnim epidemiološkim istraživanjima, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) danas spada u jedan od najčešćih neurotskih poremećaja od kojeg pati oko 2,5% čovečanstva (od 1,7 do 4%). Prema izveštajima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, oko dva miliona (prema drugim izvorima tri miliona) Amerikanaca pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Razvojem dijagnostike značajno se povećao broj novootkrivenih pojedinaca sa tim poremećajem, ali je i razvitkom novih metoda lečenje i boljom edukacijom pacijenata povećan i broj izlečenih.

Rasa i nacionalnost

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ima sličnu prevalencu kod različitih rasa i nacionalnosti, iako specifična patološka preokupacija u pojedinim kulturama i religijama može povećati procenat onih sa OKP (na primer, osećaj krivnje zbog blasfemije češći je kod religioznih katolika i pravoslavnih Jevreja).

Polne razlike

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se sa podjednakom učestalošću javlja kod muškaraca i žena. Prvi simptomi poremećaja se u proseku nešto ranije uočavaju kod muškaraca (uglavnom u detinjstvu ili adolescenciji) nego kod žena (u ranim dvadesetim godinama). Zato se kod nekih žena OKP javlja i tokom trudnoće, iako se simptomi OKP-a kod već obolelih trudnica mogu i pogoršati. Pogoršanje simptoma nalazimo i tokom predmenstrualnog perioda kod žena.

Starost

Prvi simptomi poremećaja se kod oba pola obično javljaju u detinjstvu (oko desete godine života) ili u ranom odraslom dobu(u srednjim dvadesetim godinama). Nije neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina. Simptomi OKP-a se izuzetno retko javljaju kod lica starijih od 35 godina. Osnovni simptomi su osećanje prisile, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma.

„U zavisnosti od uzrasta razlikuju se i načini kojima se osoba bori protiv nametnutog. Deca u mlađim uzrastima nisu svesna besmislenosti prisilnih simptoma kojima se brane od strepnje. Nešto starija deca svesna su toga i bore se, pokazuju otpor. Adolescenti preduzimaju i izvesne protivmere kako bi se odbranili, dok odrasle osobe počinju da izbegavaju situacije koje bi mogle izazvati prinudnu radnju ili misao. Ovo dalje vodi umanjenju radnog funkcionisanja, kretanja i opštenja sa drugima. Javljaju se osećanja stida, krivice i neprilagođenosti što ume da odvede u otuđenje od čitavog sveta zbog svoje neobičnosti“.

Mortalitet

Jedan od vodećih uzroka smrti pacijenata sa OKP je samoubistvo. Procene ukazuju da je čak 10% pacijenata sa OKP pokušalo samoubistvo u adolescenatnim ili odraslim godinama života.

Etiologija

Postoje različite teorije o faktorima i uzrocima koji izazivaju opsesivno-kompulzivni poremećaj ali ni jedna nije istraživanjima dokazana. Naučnici se generalno slažu da psihološki i biološki faktori igraju ulogu u izazivanju nereda, iako se razlikuju po stepenu naglaska na oba tipa faktor.

Visok skor predisponirajućih gena
Među brojnim uzrocima kao najznačajniji navodi se hereditet (nasledna predispozicija). Istraživanjima, u oko 60-87% slučajeva OKP utvrđena je hereditarna predispozicija (u 45-65% kod dece, 27-47% kod odraslih, 80-87% kod monozigotnih blizanca i 47-50% kod dizigotnih blizanaca). Nekoliko genetskih istraživanja utvrdila su povezanaost OKP sa prisustvom različitih serotonergičkih, dopaminergičnih i glutamatergičnih gena. U suštini, svaki čovek može patiti od OKP, ali kod ljudi koji su po prirodi plašljivi, emotivni, plačljivi, nižeg samopoštovanja, kao i kod onih koji teže podnose nepravdu i kritiku, OKP se češće javljaju.

Uloga neurotransmitera
Izloženost hroničnom stresu, infekcije i povrede glave, menjaju funkciju i građu mozga i zato se mnogi neurotski poremećaji, u koje spadaju i opsesivno-kompulzivni, mogu objasniti akumulacijom latentnog delovanja stresa, infekcije ili povrede. Simptomi u OKP se mogu pogoršati stresom, međutim, stres nije etiološki faktor OKP. CT imidžing mozga ljudi sa OKP je pokazao da oni imaju drugojačije obrasce moždane aktivnosti od onih bez OKP i da je različito funkcionisanje kola u određenom delu mozga, kao što je strijatum, može da izazove poremećaj. Razlike u drugim delovima mozga i neravnoteža hemijskih supstanci u mozgu, posebno serotonina i dopamina, može takođe da doprinese OKP. U izolovanim istraživanja se konstantno nalazi neobična dopaminska i serotoninska aktivnost u različitim regionima mozga kod osoba sa OKP. Ona se može definisati kao dopaminergična hiperfunkcija u prefrontalnom korteksu i serotonergička hipofuncija u bazalnim ganglijama.

I u ovim slučajevima konstitucija organizma ima važnu ulogu, jer određuje pod kojim teretom i posle koliko vremena će se nervni sistem „slomiti“.

Životna sredina
Vekovi su protekli kao „doba melanholije“, dok se za dvadeseti vek može reći da je „doba strepnje (anksioznosti)“, svetski podaci ukazuju na epidemiju strepnje, posebno u dvadesetprvom veku, pri čemu se simptomi strepnje, a sa njom i OKP, iz generacije u generaciju, javljaju sve ranije i sve učestalije.

Klinička slika

Tipični simptomi opsesivno-kompulzivne neuroze su:

    opsesivne misli koje se uvek vraćaju i ne izlaze iz glave,
    prisilno brojanje (npr. koraka pri hodu),
    prisilno pranje ruku ili vršenje nekih ritualnih radnji.

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

Da bi se dijagnostikovao opsesivno-kompulzivni poremećaj, kod pojedinca u vremenskom periodu od dve nedelje ili duže mora biti evidentirana učestala pojava opsesivnih misli ili kompulzivnih radnji (ili istovremene pojave oba simptoma).

Najčešći medicinski problem u lečenju OKP postavlja pogrešno postavljena dijagnoze. Zato svaki kliničar koji se bavi lečenjem OKP mora dobro da raspoznaje diferencijalno dijagnostički razlikuje kriteririjume kao što su tikovi, raspoloženje, anksioznost ili drugi kompulzivni oblici ponašanja, kao što su trihotilomanija ili neurodermatitis.

Kao poseban problem i čestu zamku u diferencijalnoj dijagnostici i neuspešnom prepoznavanju i dijagnostikovanju OKP predstavljaju sledeći poremećaji, koji se često sreću kod pacijenata, i koje treba imati u vidu:

    Veliki depresivni poremećaj (30-70%)
    Panični poremećaj (14%, 35% )
    Telesna disforija (14,5%)
    Generalizovani anksiozni poremećaj (20%)
    Socijalna fobija i jednostavna fobija (24%)
    ADHD
    Tuaretov sindrom (5-7%)
    Drugi tikovnini poremećaji (20-30%)
    Trihotilomanija
    Neurodermatitis
    Idiopatski tortikolis
    Bolesti zavisnosti
    Poremećaji u ishrani

Prognoza

Opsesivno-kompulzivni poremećaj je hronična bolest sa širokim spektrom i različitim intenzitetom simptoma. Bez lečenja, intenzitet i manifestacije simptoma mogu da se uvećavaju i slabe, i spontano se retko povlače.

U blizu 70% pacijenata početak lečenja značajno poboljšava stanje OKP i redukuje njegove simptome. Međutim, OKP ostaje hronično oboljenje, sa simptomima koji mogu jačati ili slabiti tokom celog života pacijenta.

Oko 15% pacijenata može pokazati progresivno pogoršanje simptoma ili pogoršanje u funkcionisanju tokom vremena (starenja). Dok oko 5% pacijenata ima potpunu remisiju simptoma između epizoda egzacerbacije.

Farmakološko lečenje se najčešće sprovodi u kontinuitetu. Ako uspešno lečen pojedinac naglo prestane da sprovodi propisani režim uzimanja lekova, recidiv nije neuobičajen.

Određeni broj procenata može reagovati negativno na lečenje, upornim simptomima. Zato lečenje ovih pacijenti može zahtevati primenu većeg broja medikamenata ili veće doze lekova i/ili upućivanje u specijalizovane ustanove. U ovoj grupi, manji broj pacijenata, mogu biti kandidati za neurohirurške (psihohirurške) intervencije.