samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Anđelinin film: Milosrdni anđeo na platnu By: [Glasnik] Date: Februar 10, 2012, 23:00:15

Anđelinin film: Milosrdni anđeo na platnu




    ONO što je u najavama trebalo da bude hrabro suočavanje sa mučnim iskustvima građanskog rata u Bosni, kroz univerzalnu priču o nasilju nad ženama, u debitantskom filmu “U zemlji krvi i meda”, scenaristkinje i rediteljke Anđeline Džoli, nažalost, dobilo je potpuno druga značenja. Kada se posle kratkotrajnog, uglavnom neuspešnog komercijalnog boravka u američkim bioskopima, konačno pojavio na festivalu u Berlinu, u okviru programa “Berlinale specijal”, sve “maske” oko filma “U zemlji krvi i meda” su pale. Ništa nije ostalo od šekspirovski intonirane ideje o savremenom Romeu i Juliji na Balkanu. Ostala je samo brutalna i neuverljiva priča o ljubavi Srbina i Muslimanke, u vreme građanskog rata u Bosni. U filmu se ova ljubavna priča melodramatično završava, tako što srpski oficir Danijel (igra ga bez stvarnih emocija Goran Kostić) ubija Muslimanku, slikarku Ajlu (Zana Marjanović), s kojom je, pre i tokom rata, bio u ljubavnoj vezi. Puca joj u glavu, a potom pada na kolena pred UN policijom uzvikujući nekoliko puta: “Ja sam ratni zločinac”. Očigledno je da i ovo ostvarenje hronično pati od stereotipa medijskog tretmana satanizacije Srba. Zato nije nikakvo čudo što se na odjavnoj špici, oko koje se vodila dodatna polemika o arogantnosti manipulisanja  istinitim podacima, kao metafora čitavog ostvarenja o ratu i ugroženosti ljudskih prava, navodi da je “agresor silovao 50.000 žena”. Sve u ovom filmu, na sasvim jasan i nedvosmislen način, u formi izazovne ratne ljubavne melodrame, vodi u pravcu optužbe za etničko čišćenje uz najstrašnija zverstva jedne, srpske strane, uključujući silovanje zarobljenih žena. Rukovođena svojim humanitarnim radom na međunarodnom planu Anđelina Džoli sačinila je dosta bizaran scenario. Bazirala ga je, kako sama kaže, na stvarnim događajima, koje je na velikom platnu pretočila u pravi bedeker besmislenih ubistava i bestijalnog ponašanja svake vrste. Okosnica čitave priče zasnovana je na prepoznatljivoj matrici Lilijane Kavani iz “Noćnog portira”. Priča se fokusira na odnos zlostavljača i žrtve, konkretno srpskog oficira i njegove zatočenice Muslimanke. On je štiti u paklu “logora za silovanje”, ali i koristi seksualno, kao “ličnu svojinu”. Ideološka i motivaciona potka za čitav ovaj čudovišan hod zla “U zemlji krvi i meda”, za sve one koji objektivno nemaju pojma o nacionalnom i istorijskom kontekstu prostora gde se radnja odvija, direktno se čita iz lika Danijelovog oca, glavnokomandujućeg oficira Nebojše. U već prepoznatljivom maniru igra ga Rade Šerbedžija. U jednoj plakatskoj tiradi Nebojša tobož objašnjava istorijsku ulogu Srba u vreme Turaka, pada Habzburga, otpora prema Hitleru do današnjih dana. U svojoj “nacionalnoj” zaslepljenosti on odstranjuje “tuđinku” iz života svoga sina i tako postaje nosilac akcije likvidacije nekadašnjih suseda, sada zatvorenika. Ne sporeći autorsku slobodu u interpretaciji svega što se dešavalo na balkanskim prostorima, kao ni pravo na žigosanje zločina, što je osnova za lečenje bolnih rana prošlosti, mora se konstatovati da je film “U zemlji krvi i meda” Anđeline Džoli to pravo prokockao. Iako, možda, to i nije bila njena namera. Čitav film, skromnih umetničkih i rediteljskih dometa, potonuo je u plakatsku politizaciju, u kojoj slike neopisivih okrutnosti sa prizorima melodramske ljubavne priče ne stvaraju nikakvu prihvatljivu celinu. Šansa je nepovratno izgubljena.


Izvor: Novosti