samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
TV serije koje smo voleli By: [Glasnik] Date: Novembar 06, 2011, 02:00:33

TV serije koje smo voleli



    ZGODE i nezgode Šurde i Burduša, Bubuleje, Paje i Jareta… mnogi su prvi put gledali na niškim „EI“ crno-belim televizorima. Ali nikome ni sada, 40 godina kasnije, ne smeta da na svojim LCD ili najmodernijim plazma televizorima po ko zna koji put gleda reprizu omiljene serije „bez boje“. Replike koje su izgovarali Pavle Vuisić, Miodrag Petrović Čkalja, Bata Stojković ili Ljubiša Samardžić postale su deo svakodnevog govora, čak i među generacijama koje se nisu ni rodile kada su te serije snimane. Vrata megapopularnim televizijskim serijama otvorio je Radivoje Lola Đukić, jedan od osnivača Televizije Beograd. Jedna od njegovih najgledanijih serija bila je „Ogledalo građanina pokornog“ (1966), koja se emitovala uživo. Paralelno, naučio je i mlade kako da rade. U zlatno doba serijski program imao je najskuplju produkciju, najbolje scenariste, reditelje i glumce.MIR-JAM OBARA REKORDE  „SELO gori, a baba se češlja“, „Moj rođak sa sela“ i „Bela lađa“ serije su koje su obeležile TV produkciju poslednjih godina, baš kao i „Ranjeni orao“. Zato je RTS ekranizovao još dva romana Milice Jakovljević Mir-Jam – „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.   – Televizija je pre svega imala zlatne ljude, koji su znali svoj posao – priseća se scenarista Siniša Pavić. – U vreme kada nije bilo konkurencije, kada je postojao samo jedan kanal, imali smo kontrolu publike. Bilo je serija koje su radili eminentni pisci, a koje su skinute sa repertoara posle treće epizode jer su gledaoci zvali televiziju i govorili da ne žele to da gledaju. Svaki list imao je TV kritičara, koji je pomno pratio i komentarisao svaku epizodu neke serije. I Pavić je, kada je počinjao, bio na pravoj vetrometini. – Danas možete da prikazujete šta hoćete, i imate kanala koliko hoćete, a kada pogledate šta se na njima vrti biće vam jasno da nema nikakve kontrole i da svi samo razmišljaju o zaradi – kaže Pavić. Jedan od TV kritičara bio je Gordan Mihić, koji je napisao scenario za neke od kultnih serija. – U vreme velikog poleta televizije, ja sam o njoj pisao i bio sam veoma oštar kritičar – kaže Mihić. – Onda su me pozvali sa televizije i rekli mi: „Ako si tako dobar da kritikuješ, ajde nam pokaži kako bi ti to radio“, misleći da ja to neću umeti. Na sreću, njihovu i moju, bili su zadovoljni. Ja bih taj period nazvao herojskim dobom televizije. Pored mene bilo je još desetak autora koje je Miodrag Mališa Marinković, dugogodišnji urednik zabavnog i serijskog programa, okupio i nastale su sjajne serije, koje su ljudi voleli. Prva, snimljena 1969. godine, bili su „Muzikanti“. Burduš (Jovan Janićijević), Rajko (Milan Srdoč) i Cane (Dragan Zarić) osvojili su publiku već posle prve epizode. Scenarista Žika Lazić i reditelj Dragoslav Lazić svojim lutalicama, simpatičnim baš zbog slabosti, ludačkih briga i naivnih veština koje im pomažu da prežive, iznenadili su i kritičare, i gledaoce. – Ta serija je zaista kršila pravila – kaže Miodrag Marinković. – Niko nije mogao da veruje da će serija o nekim tamo muzičarima biti voljena kod publike. To je išlo dotle da su nas zvali iz Zagreba i Sarajeva i podsmevali nam se rečima: „Volite ’Muzikante’ jer ste i vi ’cigojneri’“. Međutim, trojici savršenih glumaca niko nije mogao da stane na put. Posle te serije niko više nije znao kako se Burduš zove. Jovan Janićijević, nažalost, nije umeo da se nosi sa tom slavom. Brzo se završila njegova glumačka i životna priča, ali lik i danas živi. Dragoslav Lazić latio se brzo novog posla. Već naredne, 1970. u njegovoj režiji, a prema scenariju Dušana Savkovića, stiže nova hit serija „Ljubav na seoski način“. Prati doživljaje mladića Milorada (Dragan Zarić), koga stric Gvozden (Miodrag Petrović Čkalja) i deda Paun (Ratko Sarić) hoće na silu da ožene sa Radmilom (Prizrenka Petrović), najbogatijom udavačom u selu. Bežeći od „trgovinu s živi ljudi“ on odlazi u grad, gde upoznaje drugu devojku Roziku (Eva Ras). Na kraju se vraća u selo. Raznih anegdota bilo je sa snimanja, ali Marinkoviću je ostalo u sećanju putovanje u London, gde su snimali Milorada u potrazi za poslom. Tada je nastala i čuvena rečenica „Svi sa vezu, ja bez vezu“. – Pošto je Milorad krenuo u London da traži posao, mi smo odlučili da zaista snimamo u Londonu. Međutim, za snimanja su nam bile potrebne dozvole koje nismo imali, ali su nam „domaćini“ rekli da sednemo u taksi i da glumac iskoči na mestu gde smo planirali da radimo. Samo, problem je bio što je Milorad tražio posao u Vestminsterskoj palati. Kada smo stigli ispred palate, iskoči Zare, popne se na ogradu, mi snimamo divnu scenu. Ali odjednom se dade u beg – obezbeđenje je pojurilo za njim. Dok se publika rastajala od junaka sa sela, počelo je snimanje, a uskoro i emitovanje serije „Diplomci“ (1971), prema scenariju Siniše Pavića, u režiji Nebojše Komadine. Zgode grupe studenata u Beogradu zabavljale su publiku kroz deset epizoda. Bata Stojković ostao je dugo vremena Bubuleja, i postao nacionalni junak. – Mnogo se ljutio zbog nadimka, jer je igrao ozbiljne uloge u pozorištu, a onda mu na ulici dobacuju Bubuleja. Jedva se od toga oslobodio – priča Marinković.“BELA LAĐA“ MILAN Gutović već trideset godina uspešno nosi slavu koju mu je doneo lik Srećka Šojića. Sada nas zabavlja u „Beloj lađi“ – producenti posle emitovanja šestog ciklusa, koji uskoro počinje da se snima.  Asovi srpskog glumišta – Vlastimir Đuza Stojiljković, Nikola Simić, Bora Todorović, Petar Kralj i Milan Gutović – prve stepenice TV slave prešli su baš u „Diplomcima“. Antologijsko je bilo „Pozorište u kući“ (1972), scenariste Novaka Novaka, a u režiji Dejana Ćorkovića. „Glavni junak“, porodica Petrović, bila je tipična jugoslovenska porodica iz sedamdesetih godina. Rodoljub Petrović je vozio „fiću“, i sanjao o „tristaću“, a mogao je da ima kućnu pomoćnicu Tinu, studentkinju iz unutrašnjosti, jer je ona ujedno bila i podstanar, pa su se troškovi prebijali. – Ideju za „Pozorište“ dobio sam kada sam otišao u Poljsku. Oni su na radiju emitovali porodičnu seriju. Glumac koji igra dedu je umro i pola Varšave je bilo na sahrani. Tada sam predložio Novaku da uradimo takvu porodičnu seriju – seća se Marinković. Glumci su se, dodaje, toliko uklopili da su postali prava porodica, kao da ulaze u svoju kuću kada dođu na snimanje. I taman kada se pomislilo da nema ništa bolje i zabavnije od porodice Petrović, Gordan Mihić donosi scenario za seriju „Kamiondžije“ (1972), koju režira Milo Đukanović. Serija prati doživljaje dva prijatelja Paje Čuture (Pavla Vuisića) i Živorada Jarića Jareta (Miodraga Petrovića Čkalje). – To je bila delom istinita priča – otkriva nam scenarista Mihić. – Upoznao sma čoveka koji je bio vozač i morao je da polaže vanredno u školi. I pošto nije to mogao u mestu u kojem živi, on se dosetio da ima prijatelja u Bosni, pa je otišao kod njega. Pričao je kako je polagao istoriju tako što je pričao doživljaje iz svog života, muzičko je položio tako što je odigrao kolo. Sve u svemu, ništa nije znao, ali se ipak provukao. I ta njegova priča me je inspirisala da napravim „Kamiondžije“. Razgovarao sam sa vozačima, išao u večernje škole, skupio sam mnogo sudbina i napisao scenario. Marinković, ipak, kaže da se i pored sjajnog teksta i istih takvih glumaca najviše namučio baš sa ovom serijom. – Imao sam dva velika glumca, koja se, međutim, nisu volela. I kažem Mihiću, ajde da im damo podjednake uloge da se ne ljute. I pored toga išlo je teško, jer to su bila potpuno dva različita tipa ličnosti. Čkalja prznica, Paja ćutljivac. Čkalja kaže „Ja više neću da igram“ jer ga je nešto iznerviralo, onda dođe Paja besan… Sve je zavisilo od dana i njihovog raspoloženja. Bilo je i veoma zabavno. Voleo sam da gledam polaganje Jaretovog ispita. Paja je dodavao pitanja, nismo znali odakle ih je izvlačio, da bi Čkaljini odgovori bili još smešniji. Kada su u kamionu, Čkalja je pravio te svoje kerefeke, štosove, zasmejavao sve. Serija je toliko bila gledana da smo nastavili sa snimanjem nekoliko godina kasnije. Tako je prvi deo bio crno-beli, drugi u koloru. A onda je došlo „vreme okupacije“ i serija „Otpisani“ (1973). Prle (Dragan Nikolić) i Tihi (Vojislav Brajović) postali su zvezde, a serija je stekla kultni status. Jedan TV kritičar je napisao: „Možda se još jedino direktni prenosi velikih sportskih događaja mogu nositi u nekoj ravnopravnoj konkurenciji popularnosti kod TV publike, kada je u pitanju serija žOtpisaniž i njeni junaci“. Zamerki je, međutim, bilo iz partijskog vrha, između ostalog, zato što u seriji nijednom nije pomenut Tito. Došla je 1975. godina. U Beogradu, u režiji i prema scenariju Srđana Karanovića i Rajka Grlića, nastala je serija „Grlom u jagode“. Priča o mladiću rođenom 1945, njegovom sazrevanju i nastojanjima da „postane čovek“, hvaljena je od svih, a Bane Bumbar (Branko Cvejić) postao je simbol generacije kojoj su pripadali i scenaristi, kao i dobar deo glumačke ekipe. Da li zbog fudbala ili sjajnog scenarija, režije ili bravuroznih glumaca, ali „Više od igre“ (1976), reditelja Zdravka Šotre, a prema scenariju Slobodana Stojanovića, smatra se rekorderom po broju gledalaca. Priča je to o rivalstvu fudbalskih klubova Građanskog i Radničkog, u kojoj je fudbal povod, a ono „više od igre“ suština. Da su glumci bili plaćeni koliko su bili popularni, Ljubiša Samardžić bi zahvaljujući ulozi Borivoja Šurdilovića u „Vrućem vetru“ (1979) bio milioner. – Siniša je napisao savršen scenario, a mi glumci smo se u igri razmahivali – kaže Ljubiša Samardžić. – Svako na svoj način unosio je i dar, i duh, i umeće, i iskrenost. Ja sam se na snimanju osećao kao car. Kada imate kraj sebe tako velika imena kao što su Čkalja, Radmila Živković ili Bora Todorović, onda treba samo da kažete da ste bili srećnik što ste mogli sa njima da igrate. Serija „Vruć vetar“, dodaje Ljubiša, nije bila popularna samo u Jugoslaviji: – Na stadionu u Mađarskoj dočeklo me 100.000 gledalaca. U Rimu sam dobio najveću evropsku nagradu koju može jedan TV glumac da dobije.“BOLjI ŽIVOT“ I “SIVI DOM“ POČETAK osamdesetih (1984) obeležila je serija „Sivi dom“ u režiji Darka Bajića. Gordan Mihić napravio je scenario prema istinitom događaju. – Išao sam u Kruševac u Kazneno-popravni dom i tamo sam proveo 20 dana. Dali su mi beli mantil i rekli da se predstavim kao vaspitač kako bi mi se lakše poverili. Razgovarao sam sa decom, trudio se da budem što neupadljiviji, da ne primete da sam neko sa strane. Te sudbine sam pretočio u „Sivi dom“. Što se tiče autentičnosti, ona je apsolutno zasnovana na sudbinama dece koja su tada živela u domu. Značajne uloge ostvarili su Žarko Laušević, Mirjana Joković, Zoran Cvijanović, Branko Vidaković, Branislav Lečić… Kasnije je snimljen nastavak pod nazivom „Zaboravljeni“ (1988). Posle tužne priče o sivom domu, na male ekrane stigao je „Bolji život“ (1986), u režiji Aleksandra Đorđevića i Mihaila Vukobratovića. Serija koja je postigla ogromnu gledanost u SFRJ, bila je i poslednja jugoslovenska televizijska serija. Nekoliko dana posle poslednje epizode (emitovana je 16. juna 1991) Slovenija je proglasila nezavisnost. – Prva tri meseca o seriji niko nije napisao nijednu lepu reč, ali je zato bilo mnogo ružnih. Nikada nisam pročitao toliko loših želja upućenih meni i onome što radim – seća se scenarista Siniša Pavić. – A nakon izvesnog vremena „Bolji život“ se nije mogao zaustaviti. Posle 14. epizode pojavio se prvi pohvalan tekst, baš u „Večernjim novostima“. Napisano je ukratko: „Ljudi, pa ovo je odlično“. Onda je došao Neša Ristić, direktor televizije, i rekao: „Večeram ja u hotelu i odjednom ostanem sam u sali, nestanu i kelneri. Svi otišli u salon sa televizorom da gledaju „Bolji život“.


[Izvor]