samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Petar Omčikus: Mediteran na Dorćolu By: [Glasnik] Date: Septembar 18, 2011, 03:03:21

Petar Omčikus: Mediteran na Dorćolu



    E, vidiš – samo nam još more fali! Ovako akademik Petar Omčikus dočekuje gosta pred galerijom, budućom Fondacijom Kosara Bokšan – Petar Omčikus na Dorćolu u Mihizovoj ulici. Opušteno sedi na zidiću koji opasuje ogromnu terasu sa koje se ulazi u nešto više od 100 kvadratnih metara izložbenog prostora. Pijucka se jabukovača poznatog fotografa Branka Belića koji svom prijatelju slikaru pokazuje maketu buduće monografije u kojoj su sabrani portreti svih viđenijih slikara, književnika, političara koje je hvatala njegova kamera… * Kad, konačno, ovaj prostor otvara vrata posetiocima? – Uskoro. Tačnije to će biti 21. novembra na dan kad nas je Kosa napustila. Otvorićemo prostor njenom izložbom koja će obuhvatati ceo period njenog stvaralaštva. Od ranih slika do poslednje. Konačno, ovaj prostor je i nastao tako što sam prodao njen veoma lep atelje u Parizu i sve sam u ovo pretvorio. Red je da konačno dobijemo “krov nad glavom” u ovoj zemlji, u Beogradu. * Dorćol vas podseća na Mediteran, možda Rijeku gde ste rođeni i odrasli? Nostalgija? – E, da, luke su posebna mesta gde se susreću razni uticaji. Mesta susretanja raznih kultura, običaja, otvorenog duha… Zato ih autokrate nikad nisu volele. Ja sam progovorio čakavski. Istra je zaista područje slobodarskog duha, Istrijani vole svoju slobodu, svoju lepotu… Luka je mesto gde se rađa slobodarski, otvoren duh. * Ali, kao klinac niste razmišljali o slikarstvu? – Moj prvi javni “izlaz” u umetnost bio je sa osam godina, u novinama koje su mi objavile crtež. To je bilo pre Drugog svetskog rata, a radilo se o konkursu i ja sam za nagradu dobio čokoladu. Nacrtao sam Rijeku sa Trsata odakle sam prvi put ugledao more. * Kad se odlučujete za slikarstvo? – Onda kad smo prešli za Beograd, a to je bilo pred sam rat. Otac je imao “nos” da se spremaju gadna vremena. Uostalom mi smo u Rijeci dobro osetili rađanje fašizma. Sa Sušaka smo videli kako Talijani luduju, jer preko mosta je već bila Italija. U Beograd prelazimo dobrim delom i zbog mog najstarijeg brata Čedomira, koji je bio izvanredan đak, zbog njegovih studija. Meni je taj period jako značajan, jer me upravo taj moj najstariji brat uveo u svet umetnosti. Vodio me u muzeje, na značajne izložbe. Još se sećam one “Italijanskog portreta kroz vekove” i “Francuskog slikarstva 19. veka”. To je na mene neverovatno uticalo. On me formirao kao čoveka, kao budućeg slikara. * Akademiju upisujete u partizanskoj uniformi? – Cela moja familija je bila levičarski nastrojena. U to nas je “uvalio” moj brat Branko koji je voleo komunizam. Otac je dospeo u logor 1943, Čedomir je otišao u partizane i kasnije poginuo. A, ja sam 1941. upisao školu za primenjenu umetnost. A, 1944. odlazim u mornaricu. Tad sam se vozio prvi put avionom. Naime, Mario Maskareli i ja smo prebačeni u Bari na obuku, posle oslobađamo obalu od Splita, odlazimo na istarski front, opsedali smo Pulu. Ali, vojska nije bila moje opredeljenje. Pa se vraćam u Beograd. Umesto poternice, za mnom stižu pare, neke zaostale plate. * Da li ste ih pametno uložili? – Najbolje moguće. Klasa Ivana Tabakovića u koju sam se upisao na Akademiji, bila je na vrhu Kolarčeve zadužbine, gde je bio i atelje pokojnog Petra Dobrovića. Ja sam bio komunikativan, a Dobrovićeva udovica me “nanjušila” i ponudila mi da kupim boje koje su ostale iza njenog muža. Tako da sam sve pare dao za silan kontingent boja gospodina Dobrovića. * Znači, u slikarstvo ulazite sa najkvalitetnijim bojama? – Nego šta. Ali, i sa izborom boja gospodina Dobrovića. Tu je bilo boja koje ja nikad ne bih upotrebljavao, nekih kremastih koje sam posle prepoznavao na njegovim slikama… Tako smo mi počeli da radimo i otišli u Zadar sa tim. * Opet – more?! – Ja sam bio inicijator tog nomadizma. Niko od budućih članova Zadarske grupe nikad nije bio na moru. Mileta Andrejević i ja odlazimo u izvidnicu. * A, Bata Mihailović, Kosa? – Oni su ostali da čekaju da vide šta ćemo mi napraviti. U Zadru je bilo puno ruševina u kojima se moglo stanovati. Od gradskih vlasti smo dobili dozvolu da se uselimo u palatu koju je ranije koristio italijanski guverner. To je bila vila bez vrata i prozora, ali je bila pored mora. * U Zadru ste bili legalno, ali su vas u Beogradu… – Opanjkali! Spasao nas je jedan fini čovek – Branko Šotra. Milovan Đilas mu je zamerio da pomaže “onu bandu” i pretio “to ćemo mi pohapsiti”. Šotra nas je “izvukao” i ostali smo, ali posle smo se razišli. Mića je imao velikog prijatelja i zaštitnika u Dobrici Ćosiću, koji ga je pokrivao. Nas niko nije pokrivao i mi se odlučujemo za Pariz. * Problem je bio dobiti pasoš? – I to, al’ još više odobrenje za prenos novca. Prekinuli smo svaki kontakt sa Akademijom, uhvatili se svog posla. Kosa i ja smo odlučili da odemo u Pariz. Kad smo dobili pasoše i odobrenje za novac, ja veseo odlazim u Ministarstvo spoljnih poslova po papire, ali tamo zatičem Batu Mihailovića koji mi kaže “da su se neke ministarske dame založile da nam sve to što smo dobili – ukinu”. I, ukinuli su. Ali, bio sam dobar prijatelj sa ćerkom Ivana Ribara iz prvog braka, odličnom vajarkom Milicom Ribnikar. Ona je uspela da nam pomogne. I za dva dana smo otišli. Kosa i ja smo odlučili da odemo na dva meseca i “koliko godina – to ćemo da vidimo”.BEZ POLEMIKA I UZBUĐENjA MI “Zadrani” smo zaista bili svakojaki. Dobri ljudi, talentovani, bučni. I, svađalice – što je velika stvar. Kad smo “probili led” neke “pitome” kolege su nas pitale mogu li izlagati s nama. Odgovor je bio: “Ne dolazi u obzir!” Bili smo grozni. Danas više ne bih tako reagovao. Ali sad više nema “svađa”, nema polemika, nema uzbuđenja i to se prepoznaje na likovnoj sceni.SLIKE U DEPO koji se nalazi uz izložbeni prostor, prenete su sve slike Kosare Bokšan (1925-2009), od ranog perioda do poslednje – više od 200 radova. Takođe, iz Pariza preneto je i oko 100 slika Petra Omčikusa.


[Izvor]