samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Nikita Milivojević: Umetnici su pomalo sumnjiva lica By: [Glasnik] Date: Avgust 13, 2011, 22:02:05

Nikita Milivojević: Umetnici su pomalo sumnjiva lica




    PUTEVI se stvaraju putovanjima – misao je koja je, čini se, najbolju (i najbukvalniju) potvrdu dobila u slučaju reditelja Nikite Milivojevića. Uspešnom predstavom na jednoj evropskoj sceni otvarao je sledeća pozorišna vrata, pa su se tako nanizale režije s njegovim potpisom u Grčkoj, Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj… Sledeća umetnička destinacija biće Glob teatar u Londonu, a “ulaznica” Šekspirov “Henrik Šesti”. Premijera je najavljena za maj naredne godine, u okviru Kulturne olimpijade koju su (mudri) Englezi planirali u isto vreme kada i onu sportsku, jer je to jedinstvena prilika da po ko zna koji put promovišu svog najvećeg pisca. Tačnije, njegovih trideset pet dela na isto toliko jezika! A jedan od njih biće – srpski. Time se nastavlja velika Nikitina promocija naše kulture u Evropi. Da podsetimo, prethodne sezone uradio je prvu pozorišnu postavku Andrićeve “Na Drini ćuprije” i to u prestižnom Šaušpilehausu u Diseldorfu. Sva ova, tako različita iskustva, samo su učvrstila njegovo rediteljsko ubeđenje da dobrog glumca svuda u svetu čine dve stvari: instinkt i pamet. – Oni često ne vole da traže i improvizuju na probama, ali se zna da su najbolji glumci i najbolji improvizatori – otkriva Milivojević. – Umeju da prepoznaju šta je najbolje za njihov lik i predstavu, da pronalaze rešenje u kontekstu celine. A to je redak dar. Kad kažem improvizacija mislim na različite pristupe temi kojom se svi zajedno u procesu stvaranja predstave bavimo. Lično, volim prvo da “otvorim” sve, da na što više načina tragamo i dolazimo do nekih neočekivanih stvari. Ponekad su pripreme i improvizacije i najuspešniji deo rada, a nekad se i najbolje stvari dese na probama. Onda je muka kako to sačuvati u predstavi. Nešto je, jednostavno, neponovljivo. Sveže. * Gde prepoznajete te “sveže” glumačke instinkte? – Sinoć sam sa gostima iz inostranstva gledao “Otpisane”, čuvenu seriju o partizanima i Nemcima iz sedamdesetih godina. Već sama crno-bela tehnika u kojoj se snimalo deluje danas anahrono i egzotično. U seriji su igrali naši najpoznatiji glumci dok su još bili mladi i ja sam shvatio kako to rade na fantastičan način! Jednostavno, bez preterivanja, iskreno. Ostao sam zapanjen i koliko je režija Ace Đorđevića bila tačna… Kad se uporedi s nekim današnjim serijama, sve je na Acinoj strani! I kako se snima, i kako se postavlja kamera, i kako rešava sekvenca. Sada svi nešto preteruju, glumački lažu. Došlo je do nekog ozbiljnog poremećaja.UDVORIŠTVO NA CENI  * Trenutno ste u Novom Sadu, vodite jednu pozorišnu radionicu?  – Sa svojim studentima, uz nekoliko profesionalnih glumaca, spremam projekat koji me intimno zanima i koji zaokružuje priču kojom sam okupiran. Ta priča počela je sa “Moja domovina – sedam snova”, nastavila se sa “Zimskim baštama”, a ovo će biti treći deo. Zapravo, sve vreme se pitam šta je naša domovina, kakvo je naše okruženje, ko smo mi. Uvek sam zapanjen kako budućnost tako brzo postaje prošlost. Neke stvari se očigledno ponavljaju. Na to nas upućuje i Andrić. Kad opisuje Ćorkana kaže da je on bio neka vrsta umetnika u sredini u kojoj umetnost nikom nije potrebna… Kod nas su ljudi, generalno, najmanje važni, a umetnici uvek pomalo “sumnjiva lica”. Analizirajući istoriju moraš da uvidiš da smo stalno živeli u zemlji u kojoj je udvoričko mišljenje na ceni, uslov da bi opstao. Nijedna vlast ne voli da bude kritikovana niti da čuje istinu. I uvek se radi o nekom “muljanju”, većem ili manjem, a mene najviše dotiče ono pozorišno. * Ko su pametni glumci? – To su oni koji odmah shvate šta se traži u improvizaciji, a onda tačno znaju kako da to primene u svom liku, kako da ga grade i razvijaju. Takvi glumci dok nešto rade na početku već znaju šta će biti na kraju. Jer, osećaju celinu. Redak je to dar, a imao ga je Branko Pleša. I to ne samo da sagleda celinu u scenama u kojima je igrao, nego i u onima kojima nije. Rade Marković, takođe. * Među njihovim današnjim kolegama malo bi se takvih moglo prepoznati? – Vreme je u svakom svom segmentu postalo veoma površno. Niko nema vremena da dublje o bilo čemu misli, jer to zahteva kontinuiran proces. Naša koncentracija razapeta je na desetak strana, pa niko i ne traga za dubljim slojevima. Vrlo površne stvari nazivaju se ozbiljnim, a ne bi smele. Tako se desilo i da je čuveni čelista svirao u njujorškom metrou, a da niko nije zastao da ga čuje. A te iste večerio karte za njegov koncert bile su po 300 dolara rasprodate! Niko nije prepoznao lepotu… * Da li u svim sredinama koje ste upoznali primećujete istu površnost o kojoj govorimo? – Ubrzanje je sveopšte. Planetarno. Ne možeš lako da se izoluješ. Postoji nešto što ja doživljavam kao širi okvir, onaj u kome živiš i na koji ne možeš da utičeš. On utiče na tvoj život, odluke i način mišljenja. E, ali u tom istom okviru ima i jedan manji, unutrašnji, na koji veliki ne može da utiče, ali možeš ti! Beograd je postao mentalno zagađena sredina. Kako da sredim život kad mi u takvoj sredini on ne odgovara? Zato sam se povukao i većinu vremena provodim u mom rodnom gradu, Inđiji. Sada imam i svoj vinograd, na jednom malom ranču… Ponekad misliš kako ne možeš da zameniš “ovo” nečim drugim, da se izmestiš. Ali, dovoljno je da samo promeniš perspektivu, ugao gledanja i vidiš da su neke druge stvari važne. Ja sada na svoj ranč dovodim prijatelje u moj mali duhovni okvir. Ovo društvo ne može ni sebe da sredi, a kamoli moj okvir! Pa samo se upitajmo – danas, posle dvadeset godina, koliko smo srećniji i sigurniji nego što smo bili? A to su neke elementarne stvari. Shvatio sam da ne smem da dozvolim da neko drugi uređuje moj intimni, unutrašnji svet. Ukus, mišljenje i kriterijume nameću nam oni koji nemaju ni ukusa, ni mišljenja, ni kriterijuma. A svi se pravimo blesavi! * Šta vam, lično, govori dosadašnje životno i umetničko iskustvo? – Dugo godina sam bio u Beogradu, pre toga u Novom Sadu. Sada živim u Inđiji, manjoj sredini koja mi prija. Više ne predajem u Beogradu već u Novom Sadu i to mi, takođe, prija. Polako dolazim do one mudrosti “manje je više”. Sa studentima pripremam projekat koji se radno zove “Pisma sebi”: imaju zadatak da se obrate samima sebi za dvadesetak godina. I ja pišem… * Pa, čemu vas je prethodnih dvadeset naučilo? – Ima jedna divna priča o engleskoj travi. Kada je neki stranac pitao Engleza šta treba da uradi da trava u njegovom dvorištu izgleda tako savršeno, ovaj mu je odgovorio da posadiš, neguješ, šišaš i zalivaš. I tako trista godina… E, to bi trebalo da nas nauči da se ništa ne može postići preko noći. Ni dobra kultura, ni vlast, ni država. Ali, ne mogu time da se bavim. Više ništa ne računam “bruto” već svodim na “neto”. Neću da gubim vreme. Čuvam samo ono vredno. Pravim dragocen i sužen izbor ljudi, stvari, ideja.


Izvor: Novosti